Šta se nalazi iza ugla?

Marjana Kalinić
Lat­est posts by Mar­jana Kalin­ić (see all)

    .

    .

     

    (Tomis­lav Osman­li, Iza ugla, Alba­tros plus, Beograd, 2017)

    .

    .

       Spa­ja­jući humor sa tugom i izazi­va­jući u čitaocu pre­gršt različi­tih emo­ci­ja i reak­ci­ja, pripovedač poruču­je da je sud­bin­s­ki kon­cept koji vla­da sve­tom u biti vrlo nepred­vidiv i neo­dređen. Među­tim, ponovni pronalazak uporiš­ta nakon burnog, ratnog vre­me­na, moguć je i nalazi se odmah tu, neočeki­vano, u vidu izne­nađen­ja, na samo korak udal­jenos­ti – iza ugla.

    .….Domaća čita­lač­ka pub­li­ka već je imala pri­like da se sus­retne sa deli­ma Tomis­la­va Osman­li­ja, make­don­skog proznog pis­ca, dra­matur­ga, sce­nar­iste, film­skog i pozorišnog kri­tičara, ese­jiste i nov­inara. Nakon romana XXI i Zbirke priča: elegi­je i groteske – apsur­di u prozi, na srp­s­ki jezik je preve­den i objavl­jen najnovi­ji nje­gov roman – Iza ugla. Tem­ati­ka koja zaoku­pl­ja auto­ra pri pisan­ju ovog proznog ost­varen­ja razno­li­ka je, te se, između osta­log, gov­ori o ratovi­ma devedesetih god­i­na prošlo­ga veka i o posledica­ma koje ove nave­dene nedaće izazi­va­ju u živ­o­tu čoveka.

    .….Već na prvim strani­ca­ma nailaz­i­mo na različite pos­tup­ke oneo­biča­van­ja tradi­cionalne romaneskne struk­ture. Pripovedač nas uvo­di u fik­ci­js­ki svet kroz san jednog od juna­ka, i to čini vrlo sup­til­no, te čita­lac ispr­va ne raz­abi­ra o čemu je tačno reč ili situaci­ju poima kao pot­puno fan­tastičnu. Naime, reč je o snu o gubitku svo­je duše i njenog pre­sel­jen­ja u unutrašn­jost, tačni­je, nat­u­ral­is­tič­ki – u utrobu dru­gog bića. Da stvar bude intere­sant­ni­ja, oso­ba koja san­ja živi u devedese­tim god­i­na­ma dvade­se­tog veka, dok se duša „seli” u antičko doba; dak­le, proži­ma­ju se i meša­ju različite vre­menske dimen­z­i­je, što pred­stavl­ja jed­nu od važnih odli­ka ovog romana.

    .….U nas­tavku tek­s­ta, stvara se čitav dijapa­zon različi­tih događa­ja i liko­va. Nailaz­i­mo na antičke filo­zofe, na naučnike, vojnike, teo­retičare književnos­ti, arhitek­te, pro­gramere, kono­bare, pen­zionere koji žele da se bave muzikom i tako dal­je. Razvi­jeno je neko­liko toko­va rad­nje tako što pripovedač o svakom od njih gov­ori nasum­ice, i to ukratko, u isečci­ma, koris­teći tehniku mon­taže. Na taj način čita­lac stiče uti­sak da se događa­ji orga­nizu­ju u scene koje se pred njim smen­ju­ju kao film­s­ki kadrovi. Kom­pozi­ci­ja, usled takvih pos­tu­pa­ka, posta­je frag­men­tar­na i struk­tuirana po prin­cipu mozai­ka. Među­tim, događa­ji su samo naiz­gled među­sob­no neuslovl­jeni i nepovezani. Likovi se pretežno ne poz­na­ju i ne sus­reću se, ali je duh vre­me­na ono što ih na širem planu povezu­je i čini da se istovet­no osećaju.

    .….Pripovedan­je u romanu pretežno teče u trećem licu jed­nine, ali je isp­rese­cano različitim tipovi­ma diskur­sa. Na primer, kroz čitav tekst može­mo prati­ti i‑mejl prepisku dvo­jice liko­va, čime se  u tekst unose novine na pripovedačkom planu. Takođe, na ovaj način se naruša­va lin­earnost pripovedan­ja, što omoguća­va čitaocu da vizuel­no mapi­ra poglavl­ja koja su ovim pos­tup­kom napisana, te da ih čita odvo­jeno, ako to želi. Naruša­van­ju lin­earnos­ti dopri­nose i nekolic­i­na grafičk­ih crteža koji se javl­ja­ju u tek­stu, pop­ut nacr­ta geometri­jskih uglo­va i slično.

    Rad­n­ja obuh­va­ta ogro­man raspon vre­me­na i pros­to­ra. U tek­stu se gov­ori, najpre, o anti­ci, kada na „scenu” romana stu­pa­ju junaci pop­ut Tale­sa, Anaksi­man­dra i Pitagore. Potom, neki od antičk­ih juna­ka „prelaze” i u vreme devedesetih god­i­na dvade­se­tog veka, koji­ma je pripovedač posve­tio najviše pažn­je. Pripovedač želi da obuh­vati vreme od pre počet­ka nove ere, do samog kra­ja dvade­se­tog veka, ne prelazeći, indika­tivno, u novi mileni­jum, već završava­jući roman pred poče­tak 2000. godine. Lokaci­je na koji­ma se rad­n­ja odvi­ja razno­like su. Sa jonske antičke grčke obale stu­pa se na pros­tor Balka­na – u Srbi­ju, Bosnu i Herce­gov­inu i najviše Make­doniju. Sko­plje je grad u kome je rad­n­ja najviše zas­tu­plje­na i nje­govi stanovni­ci ima­ju odličan uvid u sva aktuel­na događan­ja na Balka­nu. Pored sce­na u romanu koje su lokali­zo­vane u Rusi­ji, Turskoj i Rimu, rad­n­ja se izmeš­ta i u Sjed­in­jene Amer­ičke Države, odak­le su porek­lom neki od vojni­ka koji su poslati na Balkan da bi ratovali.

    U svom inter­vjuu za list „Danas”, koji je objavl­jen 1. jula 2018. godine, Tomis­lav Osman­li se izjašn­ja­va kao „jugonos­tal­gičar” i gov­ori o današn­jem, posler­at­nom dobu, kao o „dobu sen­ki”, čime uviđamo nje­gov pes­imistič­ki stav pre­ma živ­o­tu čove­ka stasa­lom na pros­toru Balka­na za vreme rato­va koji su tra­jali devedesetih god­i­na. Nije sluča­jno što se roman završa­va pred sam poče­tak novog mileni­ju­ma. Ratovi su ostavili dalekosežne posledice na živ­ote lju­di na Balka­nu. Junaci romana neg­a­tivno reagu­ju na preter­a­no opti­mističke stavove pre­ma živ­o­tu, često gov­ore o prošlosti, a poje­di­ni čak i men­jau iden­ti­et, ugušeni živ­ot­nom koloteči­nom, te se sele u Žene­vu i pokušava­ju da nađu utočište na spir­i­tu­al­nom planu. Upečatlji­va, tuž­na i vrlo poet­s­ki obo­je­na sce­na u romanu je ona kada, usled pom­račen­ja Sun­ca, junak oseća prelazak svih umr­lih duša preko Ženevskog jez­era, čime se ukazu­je na uza­lud­nost pogibi­je lju­di u pomenu­tim okolnostima.

    Kra­jn­ji ishod postavl­jenih prob­le­ma i tema u romanu ipak nije pes­imistič­ki nas­tro­jen. S tim u vezi, može­mo postavi­ti pitan­je – da li se glavn­im junakom može sma­trati Pitago­ra? Da, baš onaj Pitago­ra, koji gov­ori o „har­moni­ji sfera”, o unošen­ju reda u poredak stvari, u haos, što bi sva­ki od juna­ka tre­ba­lo da uči­ni. O pros­toru Balka­na devedesetih god­i­na prošlo­ga veka se može gov­oriti kao o pros­toru haosa, kao o celi­ni koju tre­ba har­mo­ni­zo­vati. Roman počin­je i završa­va se gov­oreći o Pitagori, čime nje­gov lik dobi­ja povlašćeno mesto u tek­stu. Junaci se često pozi­va­ju na Pitagori­no poiman­je geometri­je. Sa druge strane, na primer, raz­go­vara­jući o obnovi porušenih građev­ina za vreme rato­va u Bosni i Herce­govi­ni, junak-arhitek­ta iznosi jed­no od načela mod­erne arhitek­ture, obliko­vano u mak­simu: „Čovek je mera sve­ga”, što je poručio Pro­tago­ra. Čovek zaista i jeste mera sve­ga, on je taj koji može da obnovi porušene građevine, kao sim­bole pređašn­jeg, pre­dratnog mira i lepote.

    .

    .

    .

    .

    .