Strah od svega

Danica Vukićević
Lat­est posts by Dan­i­ca Vuk­iće­vić (see all)

    .

    .

    Dos­to­janst­vo smrti

     

    .….Uvek je naruša­vano, odu­vek, jer i to se radi; neš­to se uspostavi, izgra­di pa se naruša­va i zajed­no putu­ju, dos­to­janst­vo i napuk­li­na dos­to­janst­va… Videla sam crnobele fotografi­je koje je ura­dio nemač­ki fotograf Šels (koji je navod­no imao ogro­man strah od smr­ti, sic!), ser­i­ju fotografi­ja lju­di (čak i male dece) na sam­r­ti i potom nji­ho­va lica po smr­ti; dak­le pred smrt i mrtve je fotografisao, navod­no uz nji­hov pris­tanak. To bi tre­ba­lo da bude snažno, dra­matično, pret­postavl­jam. Ipak, posle neko­liko fotografi­ja koje sam videla, pomis­lila sam kako je skared­no to što je ura­dio, to nje­go­vo nisko i besmis­leno oduz­i­man­je dos­to­janst­va tuđe smr­ti… lica napaće­na, izmuče­na bolešću, pone­ka veličanstveno smirena.

    .….(Oh radu­j­mo se gleda­jući bebu isto­pljenu napal­mom… oh gleda­j­mo lica izobliče­na bolom… gleda­j­mo bivola u čeljus­ti­ma lav­ice, nje­go­vo oko pred smrt, nje­gov pogled… gleda­j­mo dok se naše providne duše ne nasite tuđeg jada… ili, pogleda­j­mo Lis­tovu posm­rt­nu krezubu masku…)

    .

    -

    Nemac Elez­er

    .

    .….Da li je moguće zamis­li­ti Elze­rovu usaml­jenost, koliko li je bio sam u Nemačkoj 1939,  kada pokuša­va da ubi­je Hitlera u pivni­ci, bom­bom koju je sam napravio? Da je uspeo u nameri, rata ne bi bilo, onakvog rata sig­urno ne bi bilo. Zaš­to se tako retko i tako malo gov­ori i zna o ljudi­ma pop­ut Elzera.

    .

    .

    Svet u slikama

    .

    .….I nemaš živce da pos­ma­traš slike u ramu, da čitaš knjige u knjiga­ma, da anal­iziraš loše sce­nar­i­je pred­vidljivih film­skih rad­nji jer si istisnut/a iz svake tube beskorisnosti…

    .

    .

    Kada bih

    .

    .….Bila kao moj mačor. On samo zna da voli.

    .

    .

    Teš­ki

    .

    .….Odu­vek to mis­lim, samo neka­da zab­o­rav­im, koliko su lju­di s koji­ma smo povezani i nepovezani – teš­ki. Sa čvrstim uveren­ji­ma, zahte­vi­ma, ograničenošću, eks­cen­tričnos­ti­ma, niskošću i usko­gru­došću, isti ti koji mogu da te spasu…

    .

    .

    Jed­nom

    .

    .….Sam bila u sauni. Pot­puno sama. Uhvati­la me je pani­ka. Pre­li­v­ala sam kut­lačom vre­li kao kamen koji se pušio i ras­takala se mis­leći da će me udar­i­ti šlog i da oda­tle neću živa iza­ći. Kuć­na, mala sauna. Koji moj sam išla u saunu.

    .

    .

    Dru­gi

     

    .….Su pes­ni­ci, dru­gi su pis­ci. Ima­ju zan­imljive živ­ote. Ali, ne ja. Kao da nisam nijed­nu pes­mu, nijedan redak napisala. Tako me vidi, tako me neki vide. A šta sam ja bez ono­ga što sam napisala, to ne znam, jer ne pos­to­jim bez ono­ga što sam napisala.

    .

    .

    Usni­ja Redže­po­va, Lepa Bre­na, Ceca

     

    .….Usni­ju Redže­povu sam videla u Aval­skoj, kod der­ma­tolo­ga. Kupo­vala sam sig­urno losion s antibi­otikom ili sam čekala tret­man tečn­im azo­tom, sve­jed­no, Usni­ja i ja našle smo se pred šal­terom jed­na pored druge. Delo­vala je samou­v­ereno i poslovno u bun­di, malo nestr­plji­va. U Novom Sadu kamo sam celo det­injst­vo i devo­jašt­vo išla kod moga pre­fin­jenog uja­ka Alek­san­dra Teofilovića, srela sam Lepu Brenu. Nosi­la je dve kese u ruka­ma, hodala polako, na štik­la­ma. Bile smo same na uli­ci, išle jed­na dru­goj u sus­ret dok je sunce peklo, kao u kaubo­jskom fil­mu. Pomis­lila sam kako je viso­ka. Cecu sam videla samo preko stak­la, jed­nom je to bilo stak­lo dži­pa, dru­gi put izlog salona za nameš­taj. Bio je kok­tel. Delo­vala je hariz­matično i veo­ma zado­voljno. A srela sam i Dubravku Ugrešić, u Stokhol­mu. S njom sam raz­me­ni­la neko­liko reči.

    .

    .

    Deša­va se

    .

    .….Da sam veo­ma uzne­mire­na i sreć­na istovre­meno. Često.

    .

    .

    Umet­ničko klizanje

    .

    .….S njim je kao i s nekim drugim pojava­ma-umet­nos­ti­ma, fasci­nant­no je i kič.

    .

    .

    Kada… tada

     

    .….Kada stra­da smisao za humor. Kada se utuli i nes­tane smeh. Kada prestaneš da pevaš i igraš. Kada sko­ro mrt­va zacvrči znatižel­ja. Kada ne vidiš da je sunčan dan. Kada žuriš unazad.

    .

    .

    Sila, sna­ga

    .

    .….Prožela me misao-osećan­je istovre­menos­ti trenut­nih zbi­van­ja, jed­no po jed­no, ono istovre­meno nije se pretvo­rilo u kašu, već svako je bilo sila, zas­trašu­juće snaž­na, svako jed­no mog­lo je nad­jačati svako dru­go jed­no, te sile ostale su sile koje se neku­da kreću… to neku­da glavno je. Kuda…

    .

    .

    Vrt­log

    .

    .….Sada sam shvati­la zaš­to se neko taj tužan i potre­sen vraća  kući. Čim iza­đeš, vidiš. Da nade nema. I da kao mag­a­rac neš­to nosiš a ne znaš šta je u sepetu. Hleb ili kamenje?

    .

    .

    Rask­id u krvi

    .

    .….Pitaš se zaš­to se neko na nekog toliko nalju­tio da se okren­uo, odro­dio, odvezao. Reči su zatr­pale bunar, nema ni vode ni eha.

    .

    .

    Nesta­bil­no

    .

    .….Naši dobi­ci su uvek veći. Naše nada ljubav i vera… su veće od bez­nađa i izgubljenos­ti. Naša očeki­van­ja su uvek veća od ono­ga što može­mo da vidimo.

    .

    .

    Volim Lajp­cig

    .

    .….Crkvu u kojoj je Bah svi­rao orgul­je. Vidim nje­gove noge na ped­alu kako se brzo pomer­a­ju a čarape su mu se zarozale.

    .

    .

    Optužbe

    .

    .….Nisi me nauči­la žen­stvenos­ti. Psu­ješ. Gru­ba si. Ti si kao kamiondži­ja. Tako maj­ka ne raz­go­vara sa kćerkom.

    .

    .

    Lič­ki zen

    .

    .….Velebite, nedaj magli na se, može se men­jati pre­ma pri­lika­ma, to jest zazi­van­je Velebi­ta može se zameni­ti čim bilo, rec­i­mo vlastitim imenom: Dan­ice, nedaj magli na se.

    .

    .

    Stav

    .

    .….Fran­kl je gov­o­rio o izboru sta­va. Da je to ono što nam pre­ostane i kada niče­ga nema, mi može­mo da biramo svoj stav.

    .

    .

    Depre­si­ja

    .

    .….Pos­to­je lju­di koji mogu da budu oki­dač depre­si­je kod drugih i da to bude nji­hov jedi­ni tal­e­nat. Prov­ela sam s njom neko­liko min­u­ta i kao da me je prelaki­rala bez­nađem. Te odoh kući ne zna­jući šta mi se dogodi­lo, s tugom u grlu, s bolom u grudi­ma, ukruće­na. Šta je učini­la, nepoz­na­ta žena?

    .

    .

    Uma­lo

    .

    .….Uži­vala sam pišući kratke zapise. Onda mi je on (za svoj časopis) zatražio da mu neš­to pošal­jem, poet­sku prozu. Pomis­lih, iako nije poet­s­ka proza poslaću mu jedan svežanj. I bira­jući, počeh da gledam nje­gov­im oči­ma, i ne beše to tako kako sam videla rani­je pre tog, nje­gov­og izmišljenog/zamišljenog  pogle­da. To je kri­tičko i cinično gledan­je na zapise, počeh da ih lišavam poje­dinih reči, sekven­ci, i ne behu mi više tako dra­gi, nego tuđi i nesavršeni. Kao da je neko pogazio hrizan­teme u vrtu, moje hrizanteme.

    .

    ,

    Zaslužu­ju

    .

    .….Bejah među Fran­cuz­i­ma i fran­cuskim pes­nici­ma, osećah se kao riba u vodi iako fran­cus­ki nisam znala. Zapazi­la sam da su uglavnom šlank što bi rekla moja maj­ka, i da su malčice puni sebe, po mojim eh, kri­ter­i­ju­mi­ma. I neš­to mi se ukaza izne­na­da, naknad­no, da oni uopšte nisu nad­meni već da uži­va­ju veliko sveopšte poš­to­van­je pa su u skladu s tim i – zadovoljni.

    .

    .

    Reka ljubavi

    .

    .….Poje­di­ni aspek­ti mog živ­ota u kon­ti­nu­ite­tu su dobri, puni kao oblaci pred kišu, u to spada­ju i neke tako­reći niže aktivnos­ti pop­ut učestvo­van­ja u kružen­ju najra­zliči­ti­jih pred­meta, od fig­uri­ca do gramo­fon­skih ploča i garder­obe. Uvek sam dobi­jala pok­lone, lju­di su voleli i vole da mi pok­lan­ja­ju, god­i­na­ma nisam sebi kupo­vala par­feme jer sam ih dobi­jala. Para­lel­no, i ja sam šir­i­la dal­je, pre­davala, prenosi­la ne razmišl­ja­jući mno­go o tome. Neo­bično da toga dosko­ra nisam bila sves­na a sada mi se sviđa ta prirod­na društve­na radost.

    .

    .

    Čestitam(o)

    ..

    .….Padala je zim­s­ka hlad­na kiša ona koja se zabi­ja kao roj čio­da u odra­no telo. Bila je guž­va ispod nas­trešnice auto­buskog sta­jal­iš­ta. Sta­jas­mo tako zbi­jeni iščeku­jući svako svoj brzi odlazak. I samo osetih-pomis­lih: Svi ovi lju­di se neš­to trude u svo­jim živ­o­ti­ma. Rade, odlaze–dolaze, kreću se, mrc­vare se, jed­nos­tavno, trude se, oko sebe, oko drugih bića, i bejah fascini­rana tim velikim pret­postavl­jen­im trudom.

    .

    .

    Zapisano je

    .

    .….Truc-truc-truc. Brm-brm. A između pro­zo­ra i vra­ta neko napisao, kao u ukršteni­ci, ver­tikalno, voleti. Nas­me­jah se.

    .

    .

    Na D

    .

    .….Ne jed­nom, oslovili bi me s Div­na. Rani­je sam se lju­ti­la a sada pri­h­vatam. Div­na, nego šta.

    .

    .

    Divni živ­ot

    .

    .….Najbolji ne beže od sebe, od drugih. Jer, goto­vo sve vreme mi se udal­java­mo i stidlji­vo vraćamo, tamo gde je tre­ba­lo odmah da bude­mo, odak­le se samo skače s tram­bu­line direk­t­no u svetlu­cavost beskra­jnog… ali, strah od sreće vred­no radi, odvlači. Strah je najagilni­ji neprijatelj.

    .

    .

    I’d make deal with God

    .

    .….Duša je rados­na jer je besm­rt­na a besm­rt­na je jer je rados­na. Duša sve zna jer je več­na, ne počin­je i ne završa­va se, nema ograničen­ja. Onda dođe baja i kaže: Nemoj. A ti, šta ti kažeš baji koji je smešan ako ga se ne plašiš…

    .

    .

    Kaže mi

    .

    .….Kada sam te upoz­nao bila si hajdegeri­jan­ka a ja vit­genš­ta­jno­vac. Sada si ti sled­beni­ca Rozen­ber­ga a ja sam Val­ter Ben­jamin i bežim ka špan­sko-fran­cuskoj granici.

    .

    .

    Lica

    .

    .….Sećan­je nudi različite nivoe istine. Različite priloge uz glavno jelo. Pos­to­je i rit­u­ali oko istine, pran­je ruku, oti­ran­je suza, zam­rznu­tost, za kasnije.

    .

    .

    Bro­jan­je

    .

    .….Teško je utvrdi­ti koliko neka književnost ima geni­jal­nih stvar­ala­ca. Pouz­dano je za dvo­jicu što se tiče „naše“: G. S. Ven­clović i V. R. Tucić.

    .

    .

    Ide­ja svetskog

    .

    .….Kada smo u miru i skladu sa sobom, ma šta to znači­lo, i dru­gi bol­je pro­laze kod nas, man­je ih osuđu­je­mo, više pri­h­vata­mo, tako se širi svet­s­ki mir.

    .

    .

     

    Tri reči

    .

    .….Šiblje. Bil­je. Treća reč. Živica?

    .

    .

    Rad

    .

    .….Otki­vam srce. Ota­pam bes, ozlo­jeđenost, tugu, kriv­icu. Otvaram i otki­vam, odleđu­jem… to je čita­va Fab­ri­ka. Ogrom­na. Pumpe, crp­ke, ramovi, sušil­ice sobi­ca za odmor i pušen­je… Joy and peace sto­ji na ulazu.

    .

    .

    Než­na ruka

    .

    .….Avan­gard­na umet­nost je, pokaza­lo se, naivn­i­ma, orga­ni­zo­vano podrža­vana na što bi se rek­lo, najvišem, državnom nivou. Zamis­limo ono što se zbi­lo. CIA plaća Džek­sona Polo­ka. I da li je on znao ko ga plaća?

    .

    .

    Strah od svega

    .

    .….U tram­va­ju, pok­lonu Šva­j­cara­ca dve­hil­ja­dite oslobođenom Beogradu, svi pro­zori otvoreni, a unutra hlad­no, kako ko uđe, očeki­vala sam da će svako „svoj“ i da zatvori, među­tim, duh pasivnos­ti i stra­ha je učinio da niko nije zatvo­rio pro­zor iako je bilo nepri­jat­no hlad­no. I, otkri­lo se šta muči savre­menike ovde i sada.

    .

    .

    Sna­ga

    .

    .….Kažem joj, sada kada ti nije dobro pomoli se Bogorod­i­ci, na šta mi uzvrati gorko staloženo: Ne mogu, mrzi me, Ona (mis­leći na našu pri­jateljicu, XY, pobožnu i revnos­nu) se moli za mene.

    .

    .

    .

    .

    .