Čedomir Janičić

Talenti

.

.

(originalna radio drama)

Posvećeno mom drugu iz najranijeg detinjstva, Miši Bekiću

“It’s a poor sort of memory that only works backwards“. Lewis Carroll, Through the Looking-Glass, and What Alice Found There

.

.

Lica:

1.Voditeljka (nadobudna “poznavateljka scene”, šatroanalitična i “duboka”). Katarina Žutić

                               2.Bruna Peroci (prodavačica cveća, bivša rokerka). Nataša Marković.

Obe žene su u kasnim tridesetim.

.

.

Mesto i vreme:

.

Studio nekog veoma važnog i angažovanog beogradskog radija, vreme sadašnje.

.

Muzika:

.

Boye, Runaways, L7, Guano Apes (Sandra Nasić), Lolita No.18, Daisy Chainsaw,

Hole, Babes in Toyland, Luscious Jackson, Sleater-Kinney, Le Tigre, Bikini Kill; metal obrade pesama: Đurišiću mlad majore, Spremte se spremte četnici…

Sve to miksovano nasumice. Može i originalna muzika.

Muzički miksovi ili numere traju sve vreme razgovora u pozadini, naglo se pojačavaju i samostalno traju po desetak sekundi između poglavlja.

 

Kratak sadržaj: Voditeljkina autorska emisija Demo/Demo, o demo-bendovima devedesetih, gost: Bruna Peroci, članica bivšeg ženskog demo-benda Tela iz S. Remasterizovan snimak razgovora.

Obe žene veoma brzo govore, ubacuju posle skoro svake reči “je”, često upadaju jedna drugoj u reč, pauze su naglašene jer se u njima prazni neki naoko duboki evokativni rezervoar. Nema plakanja, mnogo se smeju, malo čemu iskreno, mnogo neke prituljene nervoze…

.

.

I DEO

.

Voditeljka (naknadno snimljen uvod): …. Ko zna ko je Bruna Peroci? Da vam kažem: Bruna Peroci, Sara Vezmar, Tamara Vukašinović, aka Vu Tang, i Džema Habibi, činile su demo- bend Tela iz S. Trajale su nešto manje od dve godine, od novembra 1993. do kraja leta 1995, i ostavile za sobom nekoliko super demo-snimaka. Neobičnost ovog benda nećemo otkrivati. Slušajte nas i ostanite zapanjeni kao što sam bila i ja dok sam je intervjuisala. Bila sam spremna za jedan razgovor o nezavisnoj sceni devedesetih i bendovima koji su tada nicali kao pečurke posle kiše, umesto toga dobila sam jednu… nazovimo je “čuuudnu” ispovest koja je bar meni poremetila usađene perspektive o tom vremenu i generacijama koje su stasavale u njemu. To se, čini mi se, dovoljno jasno čuje u samom intervjuu.

U emisiji “Demo/Demo” slušajte o…. o odrastanju u senci rata, oskudice i droge usred domaće nigdine početkom devedesetih…

(Glasna muzika se stišava, Voditeljka upada kao da razgovor već traje)

Voditeljka: … Bruna, na početku-o početku. Kako je sve počelo?..

Bruna (dubok uzdah, malo smeha): Moj početak ti je vezan za periferiju S, među ružnim soliterima, poluseoski kraj kojeg je prosecala industrijska zona sa montažnim halama. Dakle, sve na jednom mestu, znaš…Naši roditelji bili su kao i okolina, svaštari, bez struke i stalnog zaposlenja, njihovi starci bili su uglavnom šljakeri, vojna lica, lokalne birokrate, gasteri… Moji su otišli u Nemačku, živela sam sa bakom i, kako to već biva u mešovitoj seljačko-radničko-sitnočinovničkoj sredini, veoma rano došla u dodir sa muzikom i “pratećim vokalima”… (smeje se)….

Voditeljka: …To jest: cigaretama, alkoholom, duvkama!.. Ali,ček, ček, počela si crkvenom horu, ako se ne varam? (Smeh)

Bruna: Da, baka je bila veoma pobožna, krštena sam u pravoslavnoj crkvi iako je moj otac katolik.

Voditeljka: Italijan?

Bruna: Ne, Slovenac. Veoma blizak rod Ele Peroci, čula si za nju?

Voditeljka: Nešto mi zvoni poizdaleka. Spisateljica?

Bruna: Bravo! Pisala je prelepe priče za decu. “Maca papučarica”…

Voditeljka: Jao, da! Mama me je stalno plašila tom macom kadgod bih bila neuredna… Bruna: Nije trebalo da se plašiš. Maca je dobra, krpi stare papuče siromašnoj deci…

Voditeljka: Ja sam bila razmažena jedinica, verovatno plen neke druge cica-mace… (smeh). Reci mi malo o tom crkvenom horu…

Bruna: Tamo sam naučila da pevam a kapela. Liturgija, napevi, ruski, rumunski, grčki… Imali smo divnog starog dirigenta, potomka nekog Belog Rusa, Volođu Sabljina, ličio je na tihog, dobrog monaha-mudraca, mnogo smo ga svi voleli i poštovali… Sveštenici su, s druge strane, bili stalno obuzeti politikom, samo su pričali o Miloševiću, Šešelju, Draškoviću i ostalom… Oni su bili dosadni i ničemu nas nisu naučili.

Voditeljka: Da li im je, možda, smetalo tvoje poreklo?

Bruna: Ne. Zašto bi? Ja sam bila i ostala dobra i aktivna vernica.

Voditeljka: A onda se desilo..?

Bruna: Taša!

Voditeljka: Tamara Vukašinović? Vu Tang?

Bruna: Taj nadimak je grozan. Ja sam je zvala kao i u školi – Taša. Bili smo u drugom gimnazije, ona je došla iz Bosne, njen otac je bio vojno lice. Bila je već izbačena iz škole, drogirala se i skidala, imala iza sebe abortus i propali bend…

Voditeljka: ….(zviždi od čuda)….

Bruna: …Ali ne moraš mi verovati, bila je TAKO slatka. Brinetica, znaš, sa pažićem, ten kao u bebe, majušnog tela. Kao lutkica… Glas joj je bio dubok i lep, kao tvoj, mogla je da radi na radiju… (Obe se smeju) Bilo je kao u onim tin-filmovima, znaš ono, sela je kraj mene u poslednjoj klupi i stavila naočare, ej… Naročito me je pogledala, nasmešila se i pružila ruku. Samo tako. Ja sam se istopila, ej…

Voditeljka: Stvarno, super scena!.. Šta je bilo dalje!?

Bruna: S. je bio mali grad, to jest, još uvek je mali grad, ali imao je dobru demo-scenu. Slušali smo grandž, metal, pank, hard kor, nešto od brit-pop scene, nemam pojma. Moja najbolja drugarica Sara bila je moj mentor. Zapravo njen ćale, rok gitarista Džoni, taj je znao sve i učio nas da sviramo. Znala sam sa dvanaest akorde i reči mnogih pesama Bitlsa. Jako sam volela Bitlse. Taša takođe. To nas je prvo i spojilo. Pevale smo na odmorima njihove stvari, naučile smo i onu superkomplikovanu If aj fel (If I fell). Tu mi je moram priznati koristilo znanje iz crkvenog pevanja. Ona je pevala lako i lepo, svirala je gitaru bolje od mene i Sare i već imala mnogo svojih stvari…

Voditeljka: ….Govorimo o jezivom vremenu….

Bruna: Da, ratovi, hiperinflacija i ostale frke…

Voditeljka: Vi cure tada imate tek nešto oko sedamnaest?

Bruna: Taša je krenula ranije u školu, imala je šesnaest.

Voditeljka: Gospode Bože!..

Bruna: Da, ali to nam uopšte nije bilo važno. Bile smo zrelije od svojih roditelja. Moji mi se uopšte nisu javljali otkako je počeo rat. Nisam ni znala da su se razveli. To sam saznala tek kasnije…. Tašini su samo zevali u ti-vi i primali neredovnu penziju. Sarin Džoni je bio – pa eto to, samo Džoni. Sarina mama je umrla kad je Sara bila beba…. Džema je imala mamu i po, ali ona se jadna osušila kad se Džema otkačila…. Propast od staraca! Voditeljka: Ja sam prvi put čula za vas kada mi je moj drugar, Miša Bekić, pokazao jedan fanzin i vašu sliku sa koncerta u nekom selu…

Bruna: (Smeje se) Da, bolje svirke bile su po selima. Tamo smo se baš ono, odvaljivale … Samo su grubi, naročito cure, gađale su nas flašama i pikavcima…

Voditeljka: Kako su nastala Tela?

Bruna: Novembra 1993. spojila sam Saru i Tašu. Izgledao je da se gotive. Otišli smo kod Sare, a Džoni nam je napravio sendviče…Sara je donela neku rakijčinu, toga je bilo vazda i niotkuda, napile smo se kao tri kravice sa pakovanja danskog feta sira… Onda je Taša opalila na Džonijevoj gitari akorde Tings ui sed tudej (Things We Said Today) pretvorivši ih bez po muke u Abaut a grl (About A Girl). Tek kasnije smo iz Kobejnove biografije saznale da je bilo uticaja… Bitlsi su najbolji bend devedesetih, tako je govorio Džoni. Zatim je Sara vukla neke rifove i malo-pomalo nastao je Govinda.

Voditeljka: Čula sam demo-snimak, nije naročito dobar, je li to tvoja stvar?

Bruna: Ja sam mu samo kumovala. One su pevale: na-na-na-nanana-na-na naaaa, a jasam to pretvorila u: Govin-da, Govin-da, Govin-daaaaa. Obe su se uvredile, mislile su da ih zavitlavam, na indijske uticaje se tada gledalo kao na nešto bez veze, svi su mrzeli one ćelavce u narandžastom. Čak i veoma dobre grupe kao što je Nitjananda (Nityananda) bile su aut.

Voditeljka: Ja sam volela Nitjanandu!

Bruna: Mi nismo, Govinda je bio štos. Dalje reči o tome jasnije govore: tip je bio roker, počeo rapidno da ćelavi, pank mu je bio suviše sirov i postao je Govinda. Posle mu je dozlogrdilo, nabavio je periku, i tako to…

Voditeljka: Uh, ja sam to potpuno drugačije pročitala. Mislila sam ja je tip oboleo od raka, spiritualizovao se u susretu sa smrću ali je morao da maskira svoje prosvetljenje od militarističkih idiota….

Bruna: Ma, neeee… To je bio zez i ništa više. Pomogao nam je oko reči neki naš drugar, Čule, bavio se mejl-artom i, koliko znam, prvi priredio veče slem poezije u Srbiji. Bilo je

to u S. 1994. Gađali su ga, ali je na kraju uspeo da ih gane pa su mu aplaudirali. On je izmislio trik sa perikom. Sam Čule je bio ćelav i nesrećan zbog toga…

Voditeljka: …Dobro, i..?

Bruna: …Odlučile smo tako pijane da oformimo bend. Trebao nam je neki izazovan naziv. Sara je bila za Pičke, ja za Krmače, a Taša za Kurvetine!

Voditeljka: Kakva provala kreativnosti! Fuj, fuj, bljak za sve!

Bruna: Bile smo samo pijane klinke! Onda je neko zazvonio na vratima. Sara je jedva nekako otvorila i pojavila se sa Džemom.

Voditeljka: Džema Habibi?

Bruna: Da, ona je stanovala u jednoj od najtrošnijih kuća u kraju. Džema je Romkinja, počela je da puši s pet-šest godina, imala je fenomenalan hrapav glas… Začudo, uspela je da završi osnovnu školu bez problema i upiše srednju ekonomsku. Bila je odličan đak. Njena majka ju je mnogo podržavala. Sara i Džema su rasle zajedno i krale po samoposlugama kad su bile male. Prolazile su jer je Sara bila plavuša i lepo se oblačila. Kao, isteraju Džemu koja se dere i psuje, kao odvlači pažnju, a Sara drpiše, posle iza ćoška sve dele ko dobre sekice… Ona i Sara su maštale o nekom svom bendu…

Voditeljka: Tela prvi put na okupu! Mogu da vas zamislim. Bile ste uduvane, pijane klinke, oko vas se sve rušilo…

Bruna: …Mmmm..daaaa…. Ma, nismo ti mi imale pojma o onome oko nas. Džema je otpila rakiju i sela s nama. Tada je rekla: “Vi ste mrtva tela”. Oduševile smo se. Podrazumevalo se da smo mrtvaci, pa je ostalo samo Tela. Super smo se zezale. Smeh do krova! Nema struje, nema vode, nema ničega, a mi se zezamo uz neku otrovnu rakijčinu i pravimo bend!

Voditeljka: ….Ajde malo ono, o uticajima… Šta ste slušale..?

Bruna: Džoni je imao kolekciju ploča i filmova na kasetama da ne veruješ… Ej, šta smo sve slušale i gledale kod njega i Sare! Posle je Taša odnekud donosila nove stvari, to su bile devedesete, bilo je svega… Gotivile smo i ono što nam je pre bilo bez veze, na primer tehno, hip hop, brit-pop… Ali glavno je bilo hevi i pank. To pre svega, tu smo se nalazile jedan na jedan, kao ribice u vodici (smeh)… Evo: Nirvana, Hol, Metalika, Piksiz, naše Boje… Voditeljka: Bile ste klinke, ženskići, kod nas baš i nije običaj da se žensko eksponira, mislim, da pravi muziku, bendove, da skače naokolo i vrišti… Kako su vas doživljavali frajeri…? Uopšte, taj muško-žensko fazon?..

Bruna: Ma tu se nije znalo ko je muško a ko žensko, ženske su bile gore od muških, grublje, nekako…

Voditeljka: Muževnije? (smeju se)

Bruna: Ma da, prve su prilazile tipovima, prve se nudile, ostajale napolju kasnije od momaka, valjda je normalno da smo i svirale… Ali sad kad kažeš, ne sećam da je bilo baš- baš ženskih bendova, bilo je riba koje su pevale, svirale, ali čisto ženoidi…. nešto se ne sećam… Kažem, nismo obraćale pažnju, važne su nam bile druge stvari: zezanje, gudra, cuga, žurke…

Voditeljka: A okolo, ono, propast živa od države!

Bruna: Da, da, da, ej, na svakom koraku neko čudo, na primer, ide tako neka tetka sa pijace, kad ono, ups! nije sa pijace nego skuplja klopu iz kanti za đubre, pored nje neki tip tetura, naslanja se na zid kao Spajdermen, neki klinac povraća, niko da mu glavu malo pridrži… Sve je to bilo tužno, ali nikoga nismo žalile, ta tetka je stalno nešto srala i spletkarila po komšiluku, onaj pijani mamlaz je redovno tukao svoju bolesnu ženu, klinac je bio bolid, mučio je životinje lutalice… Bolelo nas je uvo, nas niko nije dirao, bilo nam je super… Pustiš ono fast-forvard! Ceo svet i ti onda krenete: brm-brm-brm…brzo, brzo, brzo… Voditeljka: Je li bilo još nekih bendova u S?

Bruna: Da, naravno, ali svi su trajali vrlo kratko. Istrajali su samo neki klinci iz bogataških kuća. Svirali su saksofon i po notama! (smeh) Volele smo nekog cigera, Takera. Taj je bio stariji i od Džonija ali je svirao s klincima. Bubnjar. Taker je ličio na Jana Gilana, samo mnogo, mnogo crnji, bio je crn ko tiganj…. Gajger…. Onda je umro, kao od pića, ali nema pojma, neko ga je ucmekao, Gajgere su jedno vreme kokali onako iz čista mira, naprosto eto tako…. U sačekuši toliko su premlatili jednog klinca da je umro od batina… To je bila najnormalnija stvar, kao danas kad pročitaš da je neko opsovao u školi nastavnika… Uglavnom, svi smo svirali onako, da nam prođe dan… Trla-baba-lan… Jedino smo mi imali neko ime, svi ostali su se zvali ujutro ovako, u podne onako, uveče nikako…. Voditeljka: Ipak ću da krenem s jednom laganicom. „Tisu posekoše tužne pahulje i vetar“. Volim tu vašu stvar. Lep poetičan naslov! Pričaj mi o njoj.

Bruna: Sara nam je dala ideju. Njena pesma, ali nije za pevanje. Napisale smo je Taša, Džema i ja za nju i ostavile naslov, ta tisa to je ona, Sara. Mada, znaš, ona je ličila na neko drugo drvo, brezu, ili jabuku, nemam pojma, uglavnom na neku lepu voćku u proleće… Stvar ima jednostavnu liniju, ne znam, kako beše, durovi jedan snižen i dva čista i samo jedan, ha- mol, taj nam je bio super, sve od nas se vrti oko njega… Jednostavno do bola…

Voditeljka: To je zaista predivna stvar….

Bruna: Ma da, laganica… Sve ostalo je bila buka, baš to! važna je bila buka, puno, puno buke, što bučnije to bolje..! Svirale smo rifovima, vrištale, retko smo se uštimavale i to na licu mesta, naprosto jedna krene a ostale je jure, onda druga nastavi, “kao šuge”, znaš…

Drugo je bilo to sa laganicama i sviruckanje za Dan zaljubljenih, to je moralo da bude onako baš-baš jer su tada dolazila i deca iz boljih kvartova koja su želela samo da plešu i ljube se u mraku…

Voditeljka: …Sad jedno štrebersko pitanje: Da li si čitala nešto, onako malo ozbiljnije, vidim da kapiraš neke stvari…. Tela osim buke stalno proizvode neku, ajde da to nazovemo: filozofiju… Je li to bilo instiktivno ili ste baš tako htele?

Bruna (smeje se): Ma, po instiktu… Sara je dosta čitala i prepričavala nam, davala ideje od kojih su nas neki preozbiljno shvatali… Čini mi se da i ti ozbiljno shvataš ono što smo radile zbog Sare… Taša kad je postala (namešteno pompezno) Vu Tang mozgala je nad nekim knjižurinama, ali mislim da ništa nije kapirala, pravila se važna i ozbiljna, kao ona nešto zna, ma znala je do krasnoga…

Voditeljka: Ha, ha, ha!!!

Btruna: Uglavnom, čitala sam i ja, nešto malo, nemam pojma, kao lektiru, Sarine pesme… Džema je pisala super sastave u školi… Sama sam ponešto žvrljala… Hej, ne zaboravi da imam i nekog genetskog potencijala! Uglavnom, Sara i Taša su pisale tekstove…

Voditeljka: Sara je bila frontvumen Tela?

Bruna: Ne, Taša. Sara je bila previše skenjana u mozak. Nesposobna da se stara o sebi. Ona i Džoni su bili baš par. Džoni se rokao, ona je gutala šta je našla… Taša je imala neki pravac, ona je odnekud donosila uvek novu muziku, imala je ono što sada zovu socijalna inteligencija. Trebalo je samo malo da bismo uvežbale nove stvari, uglavnom bi eksperimentisale na bini ili onako na suvo kad bismo se otkidale od zezanja…

(Muzika postaje jača)

Voditeljka (u ofu): Prvi lajnap Tela: Sara Vezmar, ritam gitara, Tamara Vukašinović, solo gitara, Džema Habibi, daire, tam-tam, druge perkusije, i Bruna Peroci, bas. Sve četiri pevaju. Na dočeku Nove 1994. prvi nastup u S, u klubu Andergraund ili popularnije Rupa.

.

.

II DEO

.

(Muzika se ponovo stišava i menja)

Voditeljka: Kako je sve to uopšte izgledalo. Sada dok govoriš, stiče se utisak da ste bile samo otkačene klinke u nevreme i ništa više. Ipak, tada je postojala nezavisna scena oko Devedeset dvojke, bendovi iz manjih mesta koji postaju sve uticajniji: Novi Sad, ne znam,

Zrenjanin, Bečej, Vrbas, Čačak… Da li ste bile svesne tog buđenja periferije? Jel se ljutiš zbog toga “periferija”?

Bruna: Ma ne, nije to periferija, to je propast, nigdina, pustara… O buđenju? Nemam pojma, pre bih rekla da je sve drugo zaspalo. I to dubokim snom. Kao kod Trnove Ružice! Niko se tu nije nešto naročito probudio. Bukvalno smo zevale od dosade. Mislim da je i drugde bilo slično. Upoznale smo neke bendove tog vremena. Bili su obični, previše obični. Niko nije imao nikakve ambicije. Svi smo bili začuđeni što smo smo uopšte živi. Sve je to bilo fantastično, znaš. To sa besparicom, nestašicom hrane, struje, svega… Mi smo išle u srednju školu i u slobodno vreme džonjale po ćoškovima, zezale se s drugarićima koji su radili to isto. Nikome nije padalo na pamet da bilo šta snima ili tako nešto… Voditeljka: Prvi javni nastup i toliko vaših stvari?

Bruna: Ma, da. Bio je doček Nove godine pa je prolazilo sve. Svirale smo po želji, otud i ona stvar stara sto godina: Sve dok je tvoga blagog oka (peva, smeh)… Sara i Taša su znale to prelepo da pevaju. Završile smo sa stvarima Nirvane. Bila je ludnica! Taša je zamalo zapalila Rupu paleći kondome. (Smeh)

Voditeljka: Odmah zatim bilo je doček Srpske Nove godine?

Bruna: Ne, to je bilo za seljake. Sledeći put smo svirale u gimnaziji za Dan zaljubljenih, 14. februara 1994. To je poslednji put da smo svirale sa Sarom.

Voditeljka: Sara je umrla u maju… Imale ste malo vremena zajedno….

Bruna: Ma, daaa… Morale smo do tada i da popravljamo kečeve. Ja sam bila najgora. Taša je imala keca iz fizike i hemije, Sara to i još iz matiša, ja sam imala sedam kečeva. Jedino Džema nije imala nijednog keca ali prvi put je bila vrlo dobra. Majka joj se zamalo ubila… Voditeljka: Pamtiš li još zbog nečega taj koncert?

Bruna: Pa eto, bilo je poslednji put sa Sarom. Džemu su poseli na set bubnjeva iz Doma Armije, nije imala pojma, nije bilo vremena da se malo navikne… Džoni je svirao bubnjeve na većem delu koncerta. Sara i ja smo uglavnom pevale jer je Taša nazebla, a Džema se mučila sa bubnjevima. Ali to sa Sarom je ipak najvažnije… Svirali smo neke sumorne stvari ili je to bar tako zvučalo. Nirvanu, uglavnom. “To sam nova ja, aliluja” (ili Tisa…) koja ti se dopala, nastala je posle tog koncerta…

Voditeljka: Džoni je od tada postao neka vrsta vašeg zvaničnog savetnika, menadžera..?

Bruna: On je oduvek bio naš mentor, učitelj… Da nije bilo njega, ni mi ne bismo nikada javno svirale… Vozio nas je, brinuo o nama, hranio, unajmljivao snagose da nas ne diraju i tako to… A pravio je i odličnu reklamu. Svi klinci u S. su znali za nas. U njihovim očima bile smo mnogo bolje nego što smo zaista bile. Dosta je izmišljao. Ali bilo je super,

uživale smo u “slavi”! Mislim, slava! Prilazili su nam neki bubuljičavi naočarci i tražili da im pokažemo akorde za Poli (Poly).

Voditeljka: Ipak, sve do juna nema vas nigde…

Bruna: …Pa rekla sam, ispravljale smo kečeve. Niko nas nije terao, naprosto nas je bilo sramota. Nisam bila naročit đak ali nikada nisam imala asove na tromesečju, polugodištu ili da sam morala na produžnu… Ovo je bio užas. Krila sam sve od bake. I dalje sam pevala u crkevnom horu i uvežbavala nastupe sa dirigentom Volođom. Posle toga sam trčala kod Džonija i Sare na uvežbavanje, odnosno pravljenje novih stvari Tela. Kao Džekil i Hajd, kako beše…? (smeh)

Voditeljka: (ozbiljno) Sara Vezmar?

Bruna: O, Sara…. Ona je stvarno bila nešto posebno… Ali… Mnogo je pila i gutala koješta. Posle smrti Kurta Kobejna u njoj je nešto prepuklo. Svi mi smo bili utučeni ali ona je načisto uvenula. Nismo znale da joj je toliko značio. Govorila je samo o smrti i o tome da pravi talenti moraju da odu na vreme. Život po svaku cenu je bez veze. Bolje je umreti nego izbledeti, i tako to, u tom smislu… Nismo znale kako da joj pomognemo. Dešavalo se da totalno odlepi ili danima hoda naokolo kao zombi. Jednog lepog majskog dana ona je samo zaspala. Džoni ju je pronašao kako sedi na fotelji i spava. Samo tako, (šapuće) spava…

(pauza)

Imala je neku fantaziju koju je stalno ponavljala. Sanjala je da dobije kćerku i da joj da ime Sunčica. Njena lutka s kojom je spavala zvala se Sunčica. Ona je bila jedno veliko derle, glupača… Glupača…

(pauza)

Voditeljka: Sarina smrt je u nekom čudnom smislu pokrenula Tela? Imale ste oproštajni koncert za Saru?

Bruna: Da, 27. juna u Rupi. Dom Armije se raspao, svi su nešto maznuli odatle, zahvaljujući Tašinom ćaletu uspele smo da dođemo do ganc novih instrumenata, mikrofona, svega.. Svirale smo do tada na nekom otpadu koji je Džoni nabavljao od razočaranih hipika… E, sad smo postale pravi bend i najzad počele da sviramo onako kako smo sanjale od početka. Ali taj koncert u Rupi bio je prepun bola što Sara nije dočekala da postanemo prava stvar… (Muzika “praši”)

Voditeljka (u ofu): Drugi i konačni lajnap Tela: Tamara Vukašinović, solo gitara, Bruna Peroci, bas, Džema Habibi, bubnjevi. Sve tri pevaju. Koncerti u Andergraundu, selima u okolini S….

.

.

III DEO

.

(Muzika postaje laganija, neka hevi balada)

Voditeljka: Bruna, baš čudno da to vreme meriš školom i raspustima… Situacija nije bila baš pogodna za obrazovanje. Teško roditeljima u to vreme!

Bruna: Ne znam, nama je škola bila veza sa stvarnošću. Bez nje bi sve pobrkale…

Voditeljka: Da, stičem utisak da je to bio stalan izlaz ili, bolje rečeno, neko sklonište… raspust je bio za svrike?

Bruna: Ovaj iz 1994. bio je i nešto više. Sa crkvenim horom bila sam na moru. Prvi put onako odistinski, kao mala bila sam na hrvatskom primorju i jednom u Grčkoj sa roditeljima, ali toga se ne sećam. U Risnu nam je bilo veoma lepo, posetili smo Perast, Kotor i Tivat. Na Plavim horizontima videla sam otvoreno more… I sada tamo letujem, mada je skupo… Volođa nam je govorio o Boki, sve je znao, pevali smo svako veče u drugoj crkvi ili crkvenoj opštini. Sve je uvek bilo puno, doček je bio odličan. Vratila sam se kao iz nekog sna. Taša se ošišala na total kratko i promenila ime u Vu Tang. Pokušavala je da deluje opasno i u tome, moram da ti priznam, uspevala. Mene lično je plašila tim novim izgledom i stavovima.

Voditeljka: Teme su postale smrt, horor, krv… Gotik metal?

Bruna: Ma da, pazi, meni je taj gotik fazon uvek bio zanimljiv, Taša je ta koja se stalno nećkala, kao previše je klinački i bez veze, treba da pišemo o sebi i svojim željama i strahovima, ej… Sara je kapirala te stvari, pa smo se držale onoga što znamo, svoje ulice i klinaca koje smo lično poznavali… U početku je sve bilo samo o našem kvartu. Zato su nas svi gotivili, svako je imao neki svoj kvart i ličili smo jedni na druge…

Voditeljka: Ipak, sada ste iskoračile iz svog dvorišta. Stvar Psiha je prvi korak u novom pravcu?

Bruna: Da, Volođa nam je rekao da u Boki tamošnji stanovnici zbog nečeg neobičnog sobna ogledala zovu psiha. To sam rekla Taši i priča je bila napola gotova. Tu je umešala Alisa s one strane ogledala i ono: „To je loša vrsta sećanja, koje radi samo unazad“…

Voditeljka: …Kako tumačiš te reči?..

Bruna: Nemam pojma, valjda da je sve istovremeno, samo mi to ne vidimo… Jedan naš frend je rako da mu stvarnost liči na one zelene prostorije u filmskim studijima, nešto kao virtuelni studio, u kojima se snimaju scene posle čega se u kompjuterima dodaje scenografija i ostalo. U toj zelenoj sobi mi zapravo projektujemo, nemam pojma, svoje, želje, strahove, paniku, a da stvarnost kao takva uopšte ne postoji… Tada to nismo tako analizirale, naprosto smo skupljale ono na šta smo nailazile. Sve je, ipak, trebalo da bude strašno, nalik na psiho-horor filmove i pušteno kroz neku ludačku energiju… Tipovi koji su pisali o nama za fanzine nisu imali prave reči pa su i oni svašta izmišljali. Bili smo kao prvi ljudi na nekoj novoj planeti. Tvoj i naš drugar Miša Bekić, na primer. Super lik! Sve je bilo novo, a neprekidni osećaj nekog straha nas je držao prizemljenima. Ukratko: horor, gotik, psiho, virtuelno, iščašeno…

Voditeljka: Spomenula si strah. Nemam uopšte osećaj da ste se ičega plašile… Čega ste se najviše plašile?

Bruna: Suštinski ničega, a opet isto tako suštinski svega. Sve oko nas je istovremeno ličilo na pretnju i priliku. Sva vrata su nam bila otvorena, ili smo samo imale takav utisak, ali nisu sva vodila u dobrom pravcu. To smo nekako instiktivno naslućivale. Tog leta smo strašno napredovale. Sve bolje smo svirale, imale smo baš dobrih nastupa, Džoni je uspeo da dovede neke tipove i Beograda i Novog Sada. Mislim da im se nismo naročito svidele jer smo prašile veoma glasno i vrištale na sceni. Verovatno im je agresije bilo preko glave… Ipak, svidele smo se nekim ljudima iz Slavonije koja je tada bila nezavisna od Hrvatske. Tada su ponudili Džoniju neku lovu, kao da dođemo tamo i sviramo „patriotski repertoar“, ali sa našim aranžmanima. Trebalo im je nešto „čvrsto“ na prvim linijama. Voditeljka: (zapanjeno): Patriotski repertoar!?

Bruna: Da, (smeje se), Đurišiću mlad majore i Spremte se spremte… u hevi aranžmanu. To je bio gotik ko kuća! Koncerti u Vukovaru, Trpinji, Borovu Selu… To nisi znala?

(pauza, neverica)

Voditeljka: Ne, nisam. Bruna, to meni ništa nije smešno. Ako izmišljaš, uozbilji se… Bruna: Vidi, to nama ništa nije značilo. Zezale smo se, to je bio pravi horor i smatrale smo da dosledno pratimo liniju koju smo same zacrtale. Da budemo ironične, nismo bile toliko pametne; da širimo neki bedak i pesimizam, pa mi smo bile srednjoškolke, volele smo muške i uživale s njima na zabavama i drugde, retko smo se baš ono bedačile i to za kratko… Sara se ubdečalila zato što je stalno gutala ona sranja. Kobejn je bio samo okidač. Ukokala bi se i bez njega.

Voditeljka: A neki aktivizam, nešto na temu savesti… Baš ništa? Da li ste razgovarale o politici, društvu u kojem živite, da nije moralo da izgleda sve tako…

Bruna: Ne, nama zapravo ništa nije smetalo jer smo sve prihvatale zdravo za gotovo. Okvir je bio taj i taj, a u njemu smo se trudile da živimo i zezamo se kako smo znale i umele i kako nam je bilo po volji. Nismo imale ambicije da menjamo svet, samo da se zezamo, da ne istrunemo od dosade. Znaš, u malom gradu ništa se ne dešava, moraš sam nekako da se zabaviš ili ništa. Kako nismo baš sve vreme mogle da pijemo i gutamo pilule, nešto smo morale da izmislimo. Da nije bila u pitanju muzika, izmislile bi nešto drugo. Sara je pisala pesme, Tašu je zanimao dizajn, mene kompjuteri i igrice, Džema je učila školu… Muzika nam je bila glavni alat za ubijanje blejanja. I to je stvarno sve. Ali na prvom mestu bili su tulumi i gudra. Sve ostalo je bilo, ono, razbibriga, kao neki hobi…

Voditeljka: Dakle, ona tvoja slika sa koncerta s remenom od gitare na kojem su načičkani mitraljeski meci, jeste prava?!

Bruna: (smeje se) Da, jeste. Taša je nosila šlem, a Džema je nalepila na bas bubanj iskeženu zverku, ne znam: vuka, lava, tigra, nešto krvoločno i preteće…

Voditeljka: Užas!!!

Bruna: Ili na engleskom: (namešteno kao strašno) horor!!! (Vrišteća stvar sa mnogo, mnogo buke)

.

.

IV DEO

.

(Muzika se stišava, ali ne dovoljno, Voditeljka se jedva probija kroz buku)

Voditeljka: Bruna, mene stvarno zanima kako ste sve to uklapale u neku normalnu priču? Mislim ma Kobejna, Saru, Alisu u zemlji čuda i ostalo, sa ovim strašnim stvarima vezanim za rat. Napokon, zar nisu baš narodnjaci ili turbodenseri ili bilo koji oblik psihofolka bili adekvatniji za muzičku pratnju nepočinstvima na ratištu? Kako se vaš muzički profil ukpala u ovu priču… Da ne govorim da si ti u tom trenutku još uvek članica crkvenog hora!?

Bruna: Uh, koliko pitanja odjednom…

Voditeljka: Izvini, probaj redom, evo, to uklapanje različitih stvari u jedno, na primer… Bruna: Čekaj, ko ti je rekao da su to različite stvari? Kobejn, horor filmovi, muzika, sve nas je to zapravo inspirisalo da izrazimo horor koji smo nosile u sebi. Kada se pojavila šansa za nešto još strašnije, a pritom još i tako stvarno – nismo oklevale! Mi smo morale biti tamo! Muzika je bila samo put kako da dođemo do savršenog horora! Mi smo se hororom hranile, ne znam da li sam dovoljno jasna. Znaš, mi nismo nikoga htele samo da zabavljamo ili samo da zarađujemo kintu ili, ne znam, da izbacimo neke veoma vaaaaažne poruke ili rečenice… Bile smo klinke, najčešće uduvane… Mnoge naše drugarice iz škole su se prodavale kao obične prostitutke ili su pljačkale sa bandama koje su vodili njihova braća ili momci. Nemoguće da si zaboravila na to vreme!.. Mnogi koji su svirali tada s nama napravili su velike karijere, država je stala sto posto iza njih!

Voditeljka: I..? Na kraju ste se vratile u školu!? Kao da se ništa nije desilo!? Tvoja ortakinja je mrtva, njen otac vas vodi na ratište, druge dve tvoje prije su otkačile, bila si na moru… Čime si varila sva ova sranja!?

Bruna: …Što se ljutiš?..

Voditeljka: …Ma ne ljutim se, Bruna, nego ne razumem ništa…

Bruna: Ej, nema tu šta da se razume. Moj život je prost, nije kvadratna jednačina, sve je jasno… Evo da ti nastavim… Raspust se završio, vratile smo se u S. Zaradile, oho-ho, pristojnu kintu, poslala sam baku u Vrnjačku Banju… Nastvila sam s probama u crkvenoj opštini, u avgustu je Volođa davao pauzu, u septembru smo ponovo išle u školu i sve se vratilo u normalu…

Voditeljka: Da li ti se ikada učinilo da vas Džoni Vezmar vuče za nos?!

Bruna: Ne. Verovale smo Džoniju, bile smo savršeno sigurne zahvaljujući njegovoj pažnji i ljubavi koju je imao prema nama. Počeli su i da pišu o nama, fanzini, časopisi, zvali su nas Ranauejs (Runaways), neko je rekao da Taša liči na Džoan Džet, a ja na Čeri Kari. Nismo baš videle neku sličnost…

Voditeljka: Zašto vas nije odveo u Beograd da snimite nešto. Imale ste već dosta materijala i par ipak dobrih demo-snimaka?

Bruna: Nama se to uopšte nije radilo. Taša je htela da se vratimo na ratište i postanemo nešto kao „kombat bend“. Ne znam da li tako nešto postoji ili je Taša izmislila. Džoni nam je pustio film Apokalpisa sada. Taša je bila oduševljena onim metalnim zvukovima sa razglasa usred džungle. I onim Marlonovim: Horor, horor… na kraju filma. To je bilo nešto za nas! Spremale smo se da zimu provedemo u Bosni. Imale smo sjajne planove. Od Nove do Srpske nove, najmanje deset koncerata i specijalnih gostovanja…

Voditeljka: Misliš sviranja za zločince?!

Bruna: Mislim ono što sam rekla, specijalna gostovanja koja su se specijalno plaćala. Nekada su nas samo snimali pa posle uklapali u nešto drugo. Neke hard kor filmove uživo koje su prodavali za velike pare po svetu.

Voditeljka: Gospode!!!

Bruna: Posle smo svirale na Dan zaljubljenih 1995. i taj koncert je stvarno nešto što se pamti. Svirale smo samo lagane stvari. Taša je pevala Ez tirz gou baj (As Tears Go By), baš nekako devičanski, kao Marijana Fejtful, Džegerova cura iz šezdesetih…. Ja sam pevala Koman t dir adie (Comment te dire adieu), pošto nisam učila francuski trebalo mi je dva meseca da naučim (smeh) kao Štimac u Sjećaš li se Doli Bel dok je vežbao pesmu na

italijanskom! Rezultat je bio odličan, pevala sam kao Fransoaz Ardi za koju sam tada prvi put čula…

Voditeljka: Ta pesma je originalno napisana na engleskom i glasi It hrts to sej gudbaj (It Hurts to Say Goodbye). Pevala ju je i Vera Lin. Serž Genzbur je samo adaptirao za Fransoaz Ardi…

Bruna: To nisam znala! Prvi put smo je čule preko verzije Džimija Somervila. Kad sam videla slike Fransoaz rekla sam sebi: ja ličim na ovu ženu i to skroz.

Voditeljka: Više ličiš na Čeri Kari, moram priznati, ali zar je to toliko važno! Pevale ste na Dan zaljubljenih posle izleta na ratište gde ste snimale ratne hard kor filmove… To me, Bruna, sasvim poražava!!!

Bruna: Ne znam zašto. Mislim, to je bilo sve nekako lelujavo, nestvarno…

Voditeljka: Bilo je stvarno da stvarnije nije moglo biti. Prave pravcate ljude, žene i decu ubijali su na najgroznije načine, a vi ste bili muzička pratnja tim strahotama, maloletnice koje je neko tamo doveo da upotpuni scene najgoreg užasa!

Bruna: Čekaj, to je onako kako ti vidiš. Ja kažem da smo bile klinke koje su se samo zabavljale, ništa nikome nismo nažao uradile, nismo se gurale ni zauzimale javnu pažnju čak ni onoliko koliko smo zaslužile…

Voditeljka: O tome ti govorim, Bruna! Mogle ste biti odličan tin-ženski bend, kao što ste uostalom i bile, da ste to želele, a ne da prisustvujete krvoprolićima kao zvučna kulisa… Ko vas je tamo uopšte ozbiljno slušao?

Bruna: Grešiš. Bilo je svakakve publike, bilo je i dobih reakcija. Svirale smo svaki dan i za velike pare, da ti kažem…

Voditeljka: Pa gde su ti sada te pare? Radiš u cvećarnici.

Bruna: Sve smo odmah potrošile. Kupovale smo gluposti i poklanjale rodbini i frendovima. Puno smo se drogirale, droga je bila tada jako skupa iako si mogla da je nađeš na svakom ćošku. Svi smo se drogirali. Ali bilo je odlično. Vrhunska zabava!

Voditeljka: (slomljeno) Šta je onda bilo?…

Bruna: Spremale smo se da završimo srednju školu. Nisam ovde spomenula superžurke koje smo pravile za rođendane punoletstva, naše i tuđe. Neke od tih žurki bile su prava mala remek-dela, da ti ja kažem, strava! Leto 1995. je propalo zbog Oluje. Svirale smo po selima oko S. Ipak, počele smo da se dosađujemo. Završile smo školu, Džema je htela da proba nešto u Novom Sadu, Taša je bila stalno oduzeta od droge, ja sam primila pismo od majke koja me je najzad pozvala da dođem u Dojčland. Udala se za nekog starijeg Dojčera, poslala fotku na kojoj se videla ogromna kuća sa prelepim vrtom. Imaću, rekla je, za sebe ne sobu već ceo sprat tog švapskog čuda! Trebalo je da odem da je posetim, ali.. (pauza) Stradala je u saobraćajnoj nesreći. Naleteo je na nju pijani pandur koji se vraćao s posla… Nisam otišla ni na sahranu… Nisam rekla ni baki. Baka je umrla u avgustu… Ostala sam sama ali nisam se plašila. Smatrala sam Tašu, Džemu i Džonija svojom pravom porodicom. Dobro smo se zabavljali, ali žurka se završila i sada smo morali da idemo svako svojim putem… Džema je zbrisala u Kanadu preko Romske mreže, Taša je umrla dve hiljade i druge od AIDS-a, Džonija su ubili neki mafijaši dve hiljadite… Šta ja znam…. Nekako… svi smo samo iscureli…

(pauza)

… I vreme je od tada brzo prošlo. Jako… Radila sam neke posliće, prvo onako bez veze, a onda je sve postalo rutina, danas do sutra, leto do zime, godina za godinom… Sada radim u jednoj super cvećarnici Mimoza, još uvek pevam u crkvenom horu, izlazim povremeno sa novim dirigentom, Draganom, živim u bakinom stanu sa Minom, maltezerkom… Od ćaleta ni glasa…. Eto, to je to… Jesam li zbrzala?

Voditeljka: Ma nisi, imamo fore- pedeset hiljada slovnih znakova…. A muzika?.. Šta je bilo s muzikom?..

Bruna: …Malo mi nedostaje. Mislim da smo sve rekle šta smo imale u te dve godine. Naprosto smo sazrele. Došlo je doba nekih drugih klinaca. Pojavili su se oni “otporaši”, posle njih neonacisti i slični… Kompjuteri su ubili dobre žive svirke. Nema više rokenrola. Samo taj bljutavi pop… U stvari, ima svega i svačega, teško je to pratiti, a nisam više ni u fazonu kao nekad… Postaviću neke snimke, nisu baš najbolji, na Jutjub pa ćete da vidite. To je bila muzika! Užasno sam ponosna što sam u isto vreme bila rokerka i patriota i dobar vernik… Nekako, baš sam sve uspela! I baš sam zato super zadovoljna! Možda poradim i na prirodnom priraštaju (smeje se)….

Voditeljka: Moram da ti priznam, Bruna, da je ovaj razgovor zabasao u nešto što ni u snu nisam očekivala….

Bruna: Možda je trebalo da se obe malo bolje pripremimo!

(Obe se smeju)

Voditeljka: Za sam kraj… Spremaš se da nam otpevaš nešto?.. Donela si gitaru…

Bruna: Odavno nisam svirala, možda sam malo zarđala, ali imam potrebu, kako se to već kaže… (smeh)….Pa evo, tu tvoju Tisu… Možemo zajedno, u jedan glas, ako hoćeš…

Voditeljka: Super! Stvarno, ajdemo! Imaš reči? Super, stavi ovde da vidimo obe….Čekaj (iskašljava se i štimuje glas) Mi, mi, mi, mi…(čuje se intro na akustičnoj gitari)

Obe:…. A tisu posekoše brižne pahulje

i tamni, tužni (ili: hladni/gladni, gluvi) vetar, koji duva kao da je mesec mart

– večni sumor sveta.

Nad tisom blagom,

mrtvim stvorom, srca korom,

kažeš mi:

“Mi nismo mi,

od sada sama si ti!”

To sam nova ja, aliluja! To sam nova ja, aliluja! To sam nova ja, aliluja, ja, nova ja,

nju volim, sanjam i znam…. La, la, la,

nju volim, sanjam i znam, to sam nova ja…..

(autro i zamračenje svih zvukova)

ili: (njihovo pevanje se pretvara u “živi” nastup Tela, sa gitarama i bubnjevima, završavaju, čuju se povici oduševljenja: “Tela, Tela, Tela!!!” i neko dovikuje: “Hoćemo Saru!”) (postepeno zatamnjenje zvukova i tišina, pauza)

Voditeljka: Drage moje i dragi moji, bila je to Bruna Peroci, članica bivšeg demo-benda Tela iz S. Slušajte nas na istoj frekvenciji, ne menjajte ništa, sve je i svugde isto osim kod nas, Vaš jedan i jedini Kul Radio! Moje ime znate, vidimo se na Fejsu, arivederla, Bruna i hvala ti!

Bruna: Adio, kara! Nema čemu, lutko!

(Muzika postepeno pojačava, Jesus Jones – Right Here, Right Now )

A woman on the radio talked about revolution when it’s already passed her by

Bob Dylan didn’t have this to sing about

you know it feels good to be alive

I was alive and I waited, waited I was alive and I waited for this

Right here, right now

there is no other place I want to be

Right here, right now

watching the world wake up from history

I saw the decade in, when it seemed

the world could change at the blink of an eye And if anything

then there’s your sign of the times

I was alive and I waited, waited I was alive and I waited for this

Right here, right now

I was alive and I waited, waited I was alive and I waited for this

Right here, right now

there is no other place I want to be

Right here, right now

watching the world wake up from history Right here, right now

there is no other place I want to be

Right here, right now

watching the world wake up from history Right here, right now

there is no other place I want to be

Right here, right now

watching the world wake up from history

.

.

.

Kraj

.

.

.

.

.


Čedomir Janičić

Rođen 1967. u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao istoriju umetnosti. Objavljuje poeziju i prozu u književnim časopisima i onlajn portalima. Zastupljen u nekoliko regionalnih zbornika proze i poezije. Nagrađivan. Objavio e-knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Media Art Content, Ltd Novi Sad, 2015. godine i izmenjeno štampano izdanje pod istim naslovom u izdanju Gradske biblioteke Karlo Bijelicki, 2018. Radi kao kustos Gradskog muzeja Sombor.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja