Talenti

Lat­est posts by Čedomir Janičić (see all)

    -

    .

    .

    (orig­i­nal­na radio drama)

    Posvećeno mom drugu iz najrani­jeg det­injst­va, Miši Bekiću

    “It’s a poor sort of mem­o­ry that only works back­wards“. Lewis Car­roll, Through the Look­ing-Glass, and What Alice Found There

    .

    .

    Lica:

    1.Voditeljka (nadobud­na “poz­na­vatelj­ka scene”, šatroanal­i­tič­na i “dubo­ka”). Kata­ri­na Žutić

                                   2.Bruna Per­o­ci (pro­davači­ca cveća, bivša roker­ka). Nataša Marković.

    Obe žene su u kas­nim tridesetim.

    .

    .

    Mesto i vreme:

    .

    Stu­dio nekog veo­ma važnog i angažo­vanog beograd­skog radi­ja, vreme sadašnje.

    .

    Muzi­ka:

    .

    Boye, Run­aways, L7, Guano Apes (San­dra Nasić), Loli­ta No.18, Daisy Chainsaw,

    Hole, Babes in Toy­land, Lus­cious Jack­son, Sleater-Kin­ney, Le Tigre, Biki­ni Kill; met­al obrade pesama: Đurišiću mlad majore, Spremte se spremte četnici…

    Sve to mikso­vano nasum­ice. Može i orig­i­nal­na muzika.

    Muz­ič­ki mikso­vi ili numere tra­ju sve vreme raz­gov­o­ra u poza­di­ni, naglo se pojačava­ju i samostal­no tra­ju po dese­tak sekun­di između poglavlja.

     

    -

    Kratak sadržaj: Voditeljk­i­na autors­ka emisi­ja Demo/Demo, o demo-ben­dovi­ma devedesetih, gost: Bruna Per­o­ci, član­i­ca bivšeg žen­skog demo-ben­da Tela iz S. Remas­ter­i­zo­van sni­mak razgovora.

    Obe žene veo­ma brzo gov­ore, ubacu­ju posle sko­ro svake reči “je”, često upada­ju jed­na dru­goj u reč, pauze su naglašene jer se u nji­ma prazni neki naoko dubo­ki evoka­tivni rez­er­voar. Nema plakan­ja, mno­go se sme­ju, malo čemu iskreno, mno­go neke prit­ul­jene nervoze…

    .

    .

    I DEO

    .

    Voditelj­ka (naknad­no sniml­jen uvod): .… Ko zna ko je Bruna Per­o­ci? Da vam kažem: Bruna Per­o­ci, Sara Vez­mar, Tama­ra Vukaši­nović, aka Vu Tang, i Dže­ma Habibi, činile su demo- bend Tela iz S. Tra­jale su neš­to man­je od dve godine, od novem­bra 1993. do kra­ja leta 1995, i ostavile za sobom neko­liko super demo-sni­ma­ka. Neo­bičnost ovog ben­da neće­mo otkri­vati. Sluša­jte nas i ostan­ite zapan­jeni kao što sam bila i ja dok sam je inter­vjuisala. Bila sam sprem­na za jedan raz­gov­or o neza­v­is­noj sceni devedesetih i ben­dovi­ma koji su tada nicali kao pečurke posle kiše, umesto toga dobi­la sam jed­nu… nazovi­mo je “čuu­ud­nu” ispovest koja je bar meni poremeti­la usađene per­spek­tive o tom vre­menu i gen­eraci­ja­ma koje su stasavale u nje­mu. To se, čini mi se, dovoljno jas­no čuje u samom intervjuu.

    U emisi­ji “Demo/Demo” sluša­jte o.… o odras­tan­ju u sen­ci rata, osku­dice i droge usred domaće nig­dine početkom devedesetih…

    (Glas­na muzi­ka se stiša­va, Voditelj­ka upa­da kao da raz­gov­or već traje)

    Voditelj­ka: … Bruna, na početku‑o početku. Kako je sve počelo?..

    Bruna (dubok uzdah, malo sme­ha): Moj poče­tak ti je vezan za per­ifer­i­ju S, među ružn­im soli­ter­i­ma, poluseos­ki kraj kojeg je pros­e­cala indus­tri­js­ka zona sa mon­tažn­im hala­ma. Dak­le, sve na jed­nom mes­tu, znaš…Naši roditelji bili su kao i okoli­na, svaš­tari, bez struke i stalnog zaposlen­ja, nji­hovi star­ci bili su uglavnom šljak­eri, voj­na lica, lokalne birokrate, gas­teri… Moji su otišli u Nemačku, živela sam sa bakom i, kako to već biva u mešovi­toj sel­jačko-rad­ničko-sit­noči­novničkoj sre­di­ni, veo­ma rano došla u dodir sa muzikom i “pratećim vokali­ma”… (sme­je se).…

    Voditelj­ka: …To jest: cig­a­re­ta­ma, alko­holom, duvka­ma!.. Ali,ček, ček, počela si crkven­om horu, ako se ne varam? (Smeh)

    Bruna: Da, baka je bila veo­ma pobož­na, kršte­na sam u pravoslavnoj crkvi iako je moj otac katolik.

    Voditelj­ka: Italijan?

    Bruna: Ne, Slovenac. Veo­ma blizak rod Ele Per­o­ci, čula si za nju?

    Voditelj­ka: Neš­to mi zvoni poiz­dale­ka. Spisateljica?

    Bruna: Bra­vo! Pisala je prelepe priče za decu. “Maca papučarica”…

    Voditelj­ka: Jao, da! Mama me je stal­no plaši­la tom macom kad­god bih bila neured­na… Bruna: Nije tre­ba­lo da se plašiš. Maca je dobra, krpi stare papuče siro­mašnoj deci…

    Voditelj­ka: Ja sam bila raz­maže­na jedini­ca, verovat­no plen neke druge cica-mace… (smeh). Reci mi malo o tom crkven­om horu…

    Bruna: Tamo sam nauči­la da pevam a kapela. Liturgi­ja, nape­vi, rus­ki, rumun­s­ki, grč­ki… Imali smo divnog starog diri­gen­ta, potom­ka nekog Bel­og Rusa, Volođu Sablji­na, ličio je na tihog, dobrog mon­a­ha-mudra­ca, mno­go smo ga svi voleli i poš­to­vali… Svešteni­ci su, s druge strane, bili stal­no obuzeti poli­tikom, samo su pričali o Miloše­viću, Šešelju, Draškoviću i ostalom… Oni su bili dosad­ni i niče­mu nas nisu naučili.

    Voditelj­ka: Da li im je, mož­da, smet­a­lo tvo­je poreklo?

    Bruna: Ne. Zaš­to bi? Ja sam bila i osta­la dobra i aktiv­na vernica.

    Voditelj­ka: A onda se desilo..?

    Bruna: Taša!

    Voditelj­ka: Tama­ra Vukaši­nović? Vu Tang?

    Bruna: Taj nadi­mak je grozan. Ja sam je zvala kao i u školi – Taša. Bili smo u dru­gom gim­naz­i­je, ona je došla iz Bosne, njen otac je bio vojno lice. Bila je već izbače­na iz škole, dro­gi­rala se i ski­dala, imala iza sebe abor­tus i propali bend…

    Voditelj­ka: .…(zviž­di od čuda).…

    Bruna: …Ali ne moraš mi verovati, bila je TAKO slat­ka. Bri­net­i­ca, znaš, sa pažićem, ten kao u bebe, majušnog tela. Kao lut­ki­ca… Glas joj je bio dubok i lep, kao tvoj, mogla je da radi na radi­ju… (Obe se sme­ju) Bilo je kao u onim tin-fil­movi­ma, znaš ono, sela je kraj mene u posled­njoj klupi i stavi­la naočare, ej… Naroči­to me je pogledala, nas­meši­la se i pruži­la ruku. Samo tako. Ja sam se istopi­la, ej…

    Voditelj­ka: Stvarno, super sce­na!.. Šta je bilo dalje!?

    Bruna: S. je bio mali grad, to jest, još uvek je mali grad, ali imao je dobru demo-scenu. Slušali smo grandž, met­al, pank, hard kor, neš­to od brit-pop scene, nemam poj­ma. Moja najbol­ja dru­gar­i­ca Sara bila je moj men­tor. Zapra­vo njen ćale, rok gitarista Džoni, taj je znao sve i učio nas da svi­ramo. Znala sam sa dvanaest ako­rde i reči mnogih pesama Bitl­sa. Jako sam volela Bitlse. Taša takođe. To nas je prvo i spo­ji­lo. Pevale smo na odmori­ma nji­hove stvari, naučile smo i onu superkom­p­liko­vanu If aj fel (If I fell). Tu mi je moram priz­nati koris­ti­lo znan­je iz crkvenog pevan­ja. Ona je pevala lako i lepo, svi­rala je gitaru bol­je od mene i Sare i već imala mno­go svo­jih stvari…

    Voditelj­ka: .…Gov­o­rimo o jezivom vremenu.…

    Bruna: Da, ratovi, hiper­in­flaci­ja i ostale frke…

    Voditelj­ka: Vi cure tada imate tek neš­to oko sedamnaest?

    Bruna: Taša je krenu­la rani­je u školu, imala je šesnaest.

    Voditelj­ka: Gospode Bože!..

    Bruna: Da, ali to nam uopšte nije bilo važno. Bile smo zre­li­je od svo­jih roditel­ja. Moji mi se uopšte nisu javl­jali otkako je počeo rat. Nisam ni znala da su se razveli. To sam saz­nala tek kas­ni­je.… Taši­ni su samo zevali u ti-vi i pri­mali nere­dovnu pen­z­i­ju. Sarin Džoni je bio – pa eto to, samo Džoni. Sari­na mama je umr­la kad je Sara bila beba.… Dže­ma je imala mamu i po, ali ona se jad­na osuši­la kad se Dže­ma otkači­la.… Propast od stara­ca! Voditelj­ka: Ja sam prvi put čula za vas kada mi je moj dru­gar, Miša Bek­ić, pokazao jedan fanzin i vašu sliku sa kon­cer­ta u nekom selu…

    Bruna: (Sme­je se) Da, bol­je svirke bile su po seli­ma. Tamo smo se baš ono, odvalji­vale … Samo su gru­bi, naroči­to cure, gađale su nas flaša­ma i pikavcima…

    Voditelj­ka: Kako su nasta­la Tela?

    Bruna: Novem­bra 1993. spo­ji­la sam Saru i Tašu. Izgledao je da se gotive. Otišli smo kod Sare, a Džoni nam je napravio sendviče…Sara je donela neku rak­i­jčinu, toga je bilo vaz­da i niotku­da, napile smo se kao tri krav­ice sa pako­van­ja dan­skog feta sira… Onda je Taša opalila na Džoni­jevoj gitari ako­rde Tings ui sed tudej (Things We Said Today) pretvorivši ih bez po muke u Abaut a grl (About A Girl). Tek kas­ni­je smo iz Kobe­jnove biografi­je saz­nale da je bilo uti­ca­ja… Bitl­si su najbolji bend devedesetih, tako je gov­o­rio Džoni. Zatim je Sara vuk­la neke rifove i malo-poma­lo nas­tao je Govinda.

    Voditelj­ka: Čula sam demo-sni­mak, nije naroči­to dobar, je li to tvo­ja stvar?

    Bruna: Ja sam mu samo kumovala. One su pevale: na-na-na-nanana-na-na naaaa, a jasam to pretvo­rila u: Govin-da, Govin-da, Govin-daaaaa. Obe su se uvredile, mis­lile su da ih zav­it­lavam, na indi­jske uti­ca­je se tada gleda­lo kao na neš­to bez veze, svi su mrzeli one ćelavce u narandžas­tom. Čak i veo­ma dobre grupe kao što je Nit­janan­da (Nityanan­da) bile su aut.

    Voditelj­ka: Ja sam volela Nitjanandu!

    Bruna: Mi nis­mo, Govin­da je bio štos. Dal­je reči o tome jas­ni­je gov­ore: tip je bio roker, počeo rapid­no da ćelavi, pank mu je bio suviše sirov i postao je Govin­da. Posle mu je dozlo­grdi­lo, nabavio je periku, i tako to…

    Voditelj­ka: Uh, ja sam to pot­puno dru­gači­je proči­ta­la. Mis­lila sam ja je tip oboleo od raka, spir­i­tu­al­i­zo­vao se u sus­re­tu sa smrću ali je morao da maski­ra svo­je prosvetl­jen­je od mil­i­taris­tičk­ih idiota.…

    Bruna: Ma, neeee… To je bio zez i niš­ta više. Pomo­gao nam je oko reči neki naš dru­gar, Čule, bavio se mejl-artom i, koliko znam, prvi prire­dio veče slem poez­i­je u Srbi­ji. Bilo je

    to u S. 1994. Gađali su ga, ali je na kra­ju uspeo da ih gane pa su mu aplaudi­rali. On je izmis­lio trik sa perikom. Sam Čule je bio ćelav i nes­rećan zbog toga…

    Voditelj­ka: …Dobro, i..?

    Bruna: …Odlučile smo tako pijane da oformi­mo bend. Tre­bao nam je neki iza­zo­van naziv. Sara je bila za Pičke, ja za Krmače, a Taša za Kurvetine!

    Voditelj­ka: Kak­va provala kreativnos­ti! Fuj, fuj, bljak za sve!

    Bruna: Bile smo samo pijane klinke! Onda je neko zazvo­nio na vra­ti­ma. Sara je jed­va nekako otvo­rila i pojav­i­la se sa Džemom.

    Voditelj­ka: Dže­ma Habibi?

    Bruna: Da, ona je stanovala u jed­noj od najtrošni­jih kuća u kra­ju. Dže­ma je Romk­in­ja, počela je da puši s pet-šest god­i­na, imala je fenom­e­nalan hra­pav glas… Začu­do, uspela je da završi osnovnu školu bez prob­le­ma i upiše sred­nju ekonom­sku. Bila je odličan đak. Nje­na maj­ka ju je mno­go podržavala. Sara i Dže­ma su rasle zajed­no i krale po samo­posluga­ma kad su bile male. Pro­lazile su jer je Sara bila plavuša i lepo se oblači­la. Kao, ister­a­ju Dže­mu koja se dere i psu­je, kao odvlači pažn­ju, a Sara drpiše, posle iza ćoš­ka sve dele ko dobre sekice… Ona i Sara su maš­tale o nekom svom bendu…

    Voditelj­ka: Tela prvi put na okupu! Mogu da vas zamis­lim. Bile ste udu­vane, pijane klinke, oko vas se sve rušilo…

    Bruna: …Mmmm..daaaa.… Ma, nis­mo ti mi imale poj­ma o onome oko nas. Dže­ma je otpi­la rak­i­ju i sela s nama. Tada je rekla: “Vi ste mrt­va tela”. Oduševile smo se. Podrazumeva­lo se da smo mrt­vaci, pa je osta­lo samo Tela. Super smo se zeza­le. Smeh do kro­va! Nema stru­je, nema vode, nema niče­ga, a mi se zezamo uz neku otro­vnu rak­i­jčinu i prav­i­mo bend!

    Voditelj­ka: .…Ajde malo ono, o uti­ca­ji­ma… Šta ste slušale..?

    Bruna: Džoni je imao kolek­ci­ju ploča i fil­mo­va na kase­ta­ma da ne veru­ješ… Ej, šta smo sve slušale i gledale kod nje­ga i Sare! Posle je Taša odnekud donosi­la nove stvari, to su bile devedesete, bilo je sve­ga… Gotivile smo i ono što nam je pre bilo bez veze, na primer tehno, hip hop, brit-pop… Ali glavno je bilo hevi i pank. To pre sve­ga, tu smo se nalazile jedan na jedan, kao ribice u vod­i­ci (smeh)… Evo: Nir­vana, Hol, Met­a­li­ka, Pik­siz, naše Boje… Voditelj­ka: Bile ste klinke, žen­skići, kod nas baš i nije običaj da se žen­sko eksponi­ra, mis­lim, da pravi muziku, ben­dove, da skače naoko­lo i vrišti… Kako su vas doživl­javali fra­jeri…? Uopšte, taj muško-žen­sko fazon?..

    Bruna: Ma tu se nije zna­lo ko je muško a ko žen­sko, ženske su bile gore od mušk­ih, grublje, nekako…

    Voditelj­ka: Muževni­je? (sme­ju se)

    Bruna: Ma da, prve su pri­lazile tipovi­ma, prve se nudile, osta­jale napolju kas­ni­je od moma­ka, valj­da je nor­mal­no da smo i svi­rale… Ali sad kad kažeš, ne sećam da je bilo baš- baš žen­skih ben­do­va, bilo je riba koje su pevale, svi­rale, ali čis­to ženoi­di.… neš­to se ne sećam… Kažem, nis­mo obraćale pažn­ju, važne su nam bile druge stvari: zezan­je, gudra, cuga, žurke…

    Voditelj­ka: A oko­lo, ono, propast živa od države!

    Bruna: Da, da, da, ej, na svakom koraku neko čudo, na primer, ide tako neka tet­ka sa pijace, kad ono, ups! nije sa pijace nego sku­pl­ja klopu iz kan­ti za đubre, pored nje neki tip tetu­ra, naslan­ja se na zid kao Spa­j­der­men, neki klinac povraća, niko da mu glavu malo pridrži… Sve je to bilo tužno, ali niko­ga nis­mo žalile, ta tet­ka je stal­no neš­to srala i spletkar­i­la po komšiluku, onaj pijani mam­laz je redovno tukao svo­ju bolesnu ženu, klinac je bio bol­id, mučio je živ­ot­in­je lutal­ice… Bole­lo nas je uvo, nas niko nije dirao, bilo nam je super… Pustiš ono fast-for­vard! Ceo svet i ti onda krenete: brm-brm-brm…brzo, brzo, brzo… Voditelj­ka: Je li bilo još nek­ih ben­do­va u S?

    Bruna: Da, nar­avno, ali svi su tra­jali vrlo kratko. Istra­jali su samo neki klin­ci iz bogatašk­ih kuća. Svi­rali su sak­so­fon i po nota­ma! (smeh) Volele smo nekog cig­era, Tak­era. Taj je bio star­i­ji i od Džoni­ja ali je svi­rao s klinci­ma. Bub­n­jar. Tak­er je ličio na Jana Gilana, samo mno­go, mno­go crn­ji, bio je crn ko tiganj.… Gajger.… Onda je umro, kao od pića, ali nema poj­ma, neko ga je ucmekao, Gajgere su jed­no vreme kokali onako iz čista mira, napros­to eto tako.… U sačekuši toliko su prem­latili jednog klin­ca da je umro od bati­na… To je bila najnor­mal­ni­ja stvar, kao danas kad proči­taš da je neko opso­vao u školi nas­tavni­ka… Uglavnom, svi smo svi­rali onako, da nam prođe dan… Trla-baba-lan… Jedi­no smo mi imali neko ime, svi ostali su se zvali ujutro ovako, u podne onako, uveče nikako.… Voditelj­ka: Ipak ću da kren­em s jed­nom lagan­i­com. „Tisu posekoše tužne pahul­je i vetar“. Volim tu vašu stvar. Lep poet­ičan naslov! Pričaj mi o njoj.

    Bruna: Sara nam je dala ide­ju. Nje­na pes­ma, ali nije za pevan­je. Napisale smo je Taša, Dže­ma i ja za nju i ostavile naslov, ta tisa to je ona, Sara. Mada, znaš, ona je liči­la na neko dru­go drvo, brezu, ili jabuku, nemam poj­ma, uglavnom na neku lepu voćku u pro­leće… Stvar ima jed­nos­tavnu lin­i­ju, ne znam, kako beše, durovi jedan snižen i dva čista i samo jedan, ha- mol, taj nam je bio super, sve od nas se vrti oko nje­ga… Jed­nos­tavno do bola…

    Voditelj­ka: To je zaista pre­di­v­na stvar.…

    Bruna: Ma da, lagan­i­ca… Sve osta­lo je bila buka, baš to! važ­na je bila buka, puno, puno buke, što bučni­je to bol­je..! Svi­rale smo rifovi­ma, vriš­tale, retko smo se ušti­mavale i to na licu mes­ta, napros­to jed­na krene a ostale je jure, onda dru­ga nas­tavi, “kao šuge”, znaš…

    Dru­go je bilo to sa lagani­ca­ma i sviruck­an­je za Dan zaljubljenih, to je moralo da bude onako baš-baš jer su tada dolazi­la i deca iz boljih kvar­to­va koja su želela samo da plešu i ljube se u mraku…

    Voditelj­ka: …Sad jed­no štre­ber­sko pitan­je: Da li si čita­la neš­to, onako malo ozbiljni­je, vidim da kapi­raš neke stvari.… Tela osim buke stal­no proizvode neku, ajde da to nazove­mo: filo­zofi­ju… Je li to bilo instik­tivno ili ste baš tako htele?

    Bruna (sme­je se): Ma, po instik­tu… Sara je dos­ta čita­la i prepričavala nam, davala ide­je od kojih su nas neki pre­oz­biljno shvatali… Čini mi se da i ti ozbiljno shvataš ono što smo radile zbog Sare… Taša kad je posta­la (namešteno pom­pezno) Vu Tang moz­gala je nad nekim knjižuri­na­ma, ali mis­lim da niš­ta nije kapi­rala, prav­i­la se važ­na i ozbilj­na, kao ona neš­to zna, ma znala je do krasnoga…

    Voditelj­ka: Ha, ha, ha!!!

    Btruna: Uglavnom, čita­la sam i ja, neš­to malo, nemam poj­ma, kao lek­tiru, Sarine pesme… Dže­ma je pisala super sas­tave u školi… Sama sam poneš­to žvrl­jala… Hej, ne zab­o­ravi da imam i nekog genet­skog poten­ci­jala! Uglavnom, Sara i Taša su pisale tekstove…

    Voditelj­ka: Sara je bila frontvu­men Tela?

    Bruna: Ne, Taša. Sara je bila pre­više sken­jana u mozak. Nes­posob­na da se stara o sebi. Ona i Džoni su bili baš par. Džoni se rokao, ona je guta­la šta je našla… Taša je imala neki pravac, ona je odnekud donosi­la uvek novu muziku, imala je ono što sada zovu soci­jal­na inteligen­ci­ja. Tre­ba­lo je samo malo da bis­mo uvežbale nove stvari, uglavnom bi eksper­i­men­ti­sale na bini ili onako na suvo kad bis­mo se otki­dale od zezanja…

    (Muzi­ka posta­je jača)

    Voditelj­ka (u ofu): Prvi laj­nap Tela: Sara Vez­mar, ritam gitara, Tama­ra Vukaši­nović, solo gitara, Dže­ma Habibi, daire, tam-tam, druge perkusi­je, i Bruna Per­o­ci, bas. Sve četiri peva­ju. Na dočeku Nove 1994. prvi nast­up u S, u klubu Ander­graund ili pop­u­larni­je Rupa.

    .

    .

    II DEO

    .

    (Muzi­ka se pono­vo stiša­va i menja)

    Voditelj­ka: Kako je sve to uopšte izgleda­lo. Sada dok gov­oriš, stiče se uti­sak da ste bile samo otkačene klinke u nevreme i niš­ta više. Ipak, tada je pos­to­jala neza­v­is­na sce­na oko Devedeset dvo­jke, ben­dovi iz man­jih mes­ta koji posta­ju sve uti­ca­jni­ji: Novi Sad, ne znam,

    Zren­janin, Bečej, Vrbas, Čačak… Da li ste bile svesne tog buđen­ja per­ifer­i­je? Jel se lju­tiš zbog toga “per­ifer­i­ja”?

    Bruna: Ma ne, nije to per­ifer­i­ja, to je propast, nig­di­na, pus­tara… O buđen­ju? Nemam poj­ma, pre bih rekla da je sve dru­go zas­pa­lo. I to dubokim snom. Kao kod Trnove Ružice! Niko se tu nije neš­to naroči­to probu­dio. Buk­val­no smo zevale od dosade. Mis­lim da je i drugde bilo slično. Upoz­nale smo neke ben­dove tog vre­me­na. Bili su obični, pre­više obični. Niko nije imao nikakve ambi­ci­je. Svi smo bili začuđeni što smo smo uopšte živi. Sve je to bilo fan­tastično, znaš. To sa bespari­com, nes­taši­com hrane, stru­je, sve­ga… Mi smo išle u sred­nju školu i u slo­bod­no vreme džon­jale po ćoškovi­ma, zeza­le se s dru­gar­ići­ma koji su radili to isto. Nikome nije pada­lo na pamet da bilo šta sni­ma ili tako neš­to… Voditelj­ka: Prvi javni nast­up i toliko vaših stvari?

    Bruna: Ma, da. Bio je doček Nove godine pa je pro­lazi­lo sve. Svi­rale smo po želji, otud i ona stvar stara sto god­i­na: Sve dok je tvo­ga bla­gog oka (peva, smeh)… Sara i Taša su znale to prele­po da peva­ju. Završile smo sa stvari­ma Nir­vane. Bila je lud­ni­ca! Taša je zama­lo zapalila Rupu paleći kon­dome. (Smeh)

    Voditelj­ka: Odmah zatim bilo je doček Srpske Nove godine?

    Bruna: Ne, to je bilo za sel­jake. Sledeći put smo svi­rale u gim­naz­i­ji za Dan zaljubljenih, 14. feb­ru­ara 1994. To je posled­nji put da smo svi­rale sa Sarom.

    Voditelj­ka: Sara je umr­la u maju… Imale ste malo vre­me­na zajedno.…

    Bruna: Ma, daaa… Morale smo do tada i da popravl­jamo kečeve. Ja sam bila naj­go­ra. Taša je imala keca iz fizike i hemi­je, Sara to i još iz matiša, ja sam imala sedam keče­va. Jedi­no Dže­ma nije imala nijednog keca ali prvi put je bila vrlo dobra. Maj­ka joj se zama­lo ubi­la… Voditelj­ka: Pamtiš li još zbog neče­ga taj koncert?

    Bruna: Pa eto, bilo je posled­nji put sa Sarom. Dže­mu su poseli na set bub­n­je­va iz Doma Armi­je, nije imala poj­ma, nije bilo vre­me­na da se malo navikne… Džoni je svi­rao bub­n­jeve na većem delu kon­cer­ta. Sara i ja smo uglavnom pevale jer je Taša naze­bla, a Dže­ma se muči­la sa bub­n­je­vi­ma. Ali to sa Sarom je ipak naj­važni­je… Svi­rali smo neke sumorne stvari ili je to bar tako zvuča­lo. Nir­vanu, uglavnom. “To sam nova ja, alilu­ja” (ili Tisa…) koja ti se dopala, nasta­la je posle tog koncerta…

    Voditelj­ka: Džoni je od tada postao neka vrs­ta vašeg zvaničnog savet­ni­ka, menadžera..?

    Bruna: On je odu­vek bio naš men­tor, učitelj… Da nije bilo nje­ga, ni mi ne bis­mo nika­da javno svi­rale… Vozio nas je, brin­uo o nama, hranio, una­jmlji­vao snagose da nas ne dira­ju i tako to… A pravio je i odličnu rekla­mu. Svi klin­ci u S. su znali za nas. U nji­hovim oči­ma bile smo mno­go bol­je nego što smo zaista bile. Dos­ta je izmišl­jao. Ali bilo je super,

    uži­vale smo u “slavi”! Mis­lim, sla­va! Pri­lazili su nam neki bubuljičavi naočar­ci i tražili da im pokaže­mo ako­rde za Poli (Poly).

    Voditelj­ka: Ipak, sve do juna nema vas nigde…

    Bruna: …Pa rekla sam, ispravl­jale smo kečeve. Niko nas nije terao, napros­to nas je bilo sramo­ta. Nisam bila naročit đak ali nika­da nisam imala asove na trome­sečju, polu­godiš­tu ili da sam morala na pro­dužnu… Ovo je bio užas. Kri­la sam sve od bake. I dal­je sam pevala u crkevnom horu i uvežbavala nas­tupe sa diri­gen­tom Volođom. Posle toga sam trčala kod Džoni­ja i Sare na uvežba­van­je, odnos­no pravl­jen­je novih stvari Tela. Kao Džek­il i Hajd, kako beše…? (smeh)

    Voditelj­ka: (ozbiljno) Sara Vezmar?

    Bruna: O, Sara.… Ona je stvarno bila neš­to poseb­no… Ali… Mno­go je pila i guta­la koješ­ta. Posle smr­ti Kur­ta Kobe­j­na u njoj je neš­to pre­puk­lo. Svi mi smo bili utučeni ali ona je načis­to uvenu­la. Nis­mo znale da joj je toliko značio. Gov­o­rila je samo o smr­ti i o tome da pravi tal­en­ti mora­ju da odu na vreme. Živ­ot po svaku cenu je bez veze. Bol­je je umreti nego izblede­ti, i tako to, u tom smis­lu… Nis­mo znale kako da joj pomognemo. Dešava­lo se da total­no odlepi ili dan­i­ma hoda naoko­lo kao zom­bi. Jednog lep­og majskog dana ona je samo zas­pala. Džoni ju je pron­ašao kako sedi na fotelji i spa­va. Samo tako, (šapuće) spava…

    (pauza)

    Imala je neku fan­taz­i­ju koju je stal­no pon­avl­jala. San­jala je da dobi­je kćerku i da joj da ime Sunči­ca. Nje­na lut­ka s kojom je spavala zvala se Sunči­ca. Ona je bila jed­no veliko der­le, glu­pača… Glupača…

    (pauza)

    Voditelj­ka: Sari­na smrt je u nekom čud­nom smis­lu pokrenu­la Tela? Imale ste oproš­ta­jni kon­cert za Saru?

    Bruna: Da, 27. juna u Rupi. Dom Armi­je se ras­pao, svi su neš­to maznuli oda­tle, zah­valju­jući Taši­nom ćale­tu uspele smo da dođe­mo do ganc novih instru­me­na­ta, mikro­fona, sve­ga.. Svi­rale smo do tada na nekom otpadu koji je Džoni nabavl­jao od razočaranih hipi­ka… E, sad smo postale pravi bend i najzad počele da svi­ramo onako kako smo san­jale od počet­ka. Ali taj kon­cert u Rupi bio je pre­pun bola što Sara nije dočekala da postanemo pra­va stvar… (Muzi­ka “praši”)

    Voditelj­ka (u ofu): Dru­gi i kon­ačni laj­nap Tela: Tama­ra Vukaši­nović, solo gitara, Bruna Per­o­ci, bas, Dže­ma Habibi, bub­n­je­vi. Sve tri peva­ju. Kon­cer­ti u Ander­graun­du, seli­ma u okoli­ni S.…

    .

    .

    III DEO

    .

    (Muzi­ka posta­je lagani­ja, neka hevi balada)

    Voditelj­ka: Bruna, baš čud­no da to vreme mer­iš školom i ras­pus­ti­ma… Situaci­ja nije bila baš pogod­na za obra­zo­van­je. Teško roditelji­ma u to vreme!

    Bruna: Ne znam, nama je ško­la bila veza sa stvarnošću. Bez nje bi sve pobrkale…

    Voditelj­ka: Da, stičem uti­sak da je to bio sta­lan izlaz ili, bol­je rečeno, neko sklonište… ras­pust je bio za svrike?

    Bruna: Ovaj iz 1994. bio je i neš­to više. Sa crkven­im horom bila sam na moru. Prvi put onako odis­tin­s­ki, kao mala bila sam na hrvatskom pri­mor­ju i jed­nom u Grčkoj sa roditelji­ma, ali toga se ne sećam. U Ris­nu nam je bilo veo­ma lepo, posetili smo Perast, Kotor i Tivat. Na Plav­im hor­i­zon­ti­ma videla sam otvoreno more… I sada tamo letu­jem, mada je skupo… Volođa nam je gov­o­rio o Boki, sve je znao, pevali smo svako veče u dru­goj crkvi ili crkvenoj opš­ti­ni. Sve je uvek bilo puno, doček je bio odličan. Vrati­la sam se kao iz nekog sna. Taša se ošišala na total kratko i prome­ni­la ime u Vu Tang. Pokušavala je da delu­je opas­no i u tome, moram da ti priz­nam, uspe­vala. Mene lično je plaši­la tim novim izgle­dom i stavovima.

    Voditelj­ka: Teme su postale smrt, horor, krv… Gotik metal?

    Bruna: Ma da, pazi, meni je taj gotik fazon uvek bio zan­imljiv, Taša je ta koja se stal­no nećkala, kao pre­više je kli­nač­ki i bez veze, tre­ba da piše­mo o sebi i svo­jim žel­ja­ma i stra­hovi­ma, ej… Sara je kapi­rala te stvari, pa smo se držale ono­ga što znamo, svo­je ulice i kli­naca koje smo lično poz­navali… U početku je sve bilo samo o našem kvar­tu. Zato su nas svi gotivili, svako je imao neki svoj kvart i ličili smo jed­ni na druge…

    Voditelj­ka: Ipak, sada ste isko­račile iz svog dvoriš­ta. Stvar Psi­ha je prvi korak u novom pravcu?

    Bruna: Da, Volođa nam je rekao da u Boki tamošn­ji stanovni­ci zbog nečeg neo­bičnog sob­na ogledala zovu psi­ha. To sam rekla Taši i priča je bila nap­o­la goto­va. Tu je umešala Alisa s one strane ogledala i ono: „To je loša vrs­ta sećan­ja, koje radi samo unazad“…

    Voditelj­ka: …Kako tumačiš te reči?..

    Bruna: Nemam poj­ma, valj­da da je sve istovre­meno, samo mi to ne vidi­mo… Jedan naš frend je rako da mu stvarnost liči na one zelene pros­tori­je u film­skim studi­ji­ma, neš­to kao virtuel­ni stu­dio, u koji­ma se sni­ma­ju scene posle čega se u kom­pju­ter­i­ma doda­je scenografi­ja i osta­lo. U toj zelenoj sobi mi zapra­vo pro­jek­tu­je­mo, nemam poj­ma, svo­je, žel­je, stra­hove, paniku, a da stvarnost kao tak­va uopšte ne pos­to­ji… Tada to nis­mo tako anal­izirale, napros­to smo sku­pl­jale ono na šta smo nailazile. Sve je, ipak, tre­ba­lo da bude strašno, nalik na psi­ho-horor fil­move i pušteno kroz neku ludačku energi­ju… Tipovi koji su pisali o nama za fanzine nisu imali prave reči pa su i oni svaš­ta izmišl­jali. Bili smo kao prvi lju­di na nekoj novoj plan­eti. Tvoj i naš dru­gar Miša Bek­ić, na primer. Super lik! Sve je bilo novo, a neprekid­ni osećaj nekog stra­ha nas je držao prizeml­jen­i­ma. Ukratko: horor, gotik, psi­ho, virtuel­no, iščašeno…

    Voditelj­ka: Spomenu­la si strah. Nemam uopšte osećaj da ste se iče­ga plašile… Čega ste se najviše plašile?

    Bruna: Suštin­s­ki niče­ga, a opet isto tako suštin­s­ki sve­ga. Sve oko nas je istovre­meno liči­lo na pret­nju i pri­liku. Sva vra­ta su nam bila otvore­na, ili smo samo imale takav uti­sak, ali nisu sva vodi­la u dobrom pravcu. To smo nekako instik­tivno naslući­vale. Tog leta smo strašno napre­dovale. Sve bol­je smo svi­rale, imale smo baš dobrih nas­tu­pa, Džoni je uspeo da dovede neke tipove i Beogra­da i Novog Sada. Mis­lim da im se nis­mo naroči­to svidele jer smo prašile veo­ma glas­no i vriš­tale na sceni. Verovat­no im je agre­si­je bilo preko glave… Ipak, svidele smo se nekim ljudi­ma iz Slavoni­je koja je tada bila neza­v­is­na od Hrvatske. Tada su ponudili Džoni­ju neku lovu, kao da dođe­mo tamo i svi­ramo „patri­ot­s­ki reper­toar“, ali sa našim aranž­man­i­ma. Tre­ba­lo im je neš­to „čvrsto“ na prvim lin­i­ja­ma. Voditelj­ka: (zapan­jeno): Patri­ot­s­ki repertoar!?

    Bruna: Da, (sme­je se), Đurišiću mlad majore i Spremte se spremte… u hevi aranž­manu. To je bio gotik ko kuća! Kon­cer­ti u Vuko­varu, Trpin­ji, Borovu Selu… To nisi znala?

    (pauza, nev­er­i­ca)

    Voditelj­ka: Ne, nisam. Bruna, to meni niš­ta nije smešno. Ako izmišl­jaš, uoz­bilji se… Bruna: Vidi, to nama niš­ta nije znači­lo. Zeza­le smo se, to je bio pravi horor i sma­trale smo da dosled­no pra­ti­mo lin­i­ju koju smo same zacr­tale. Da bude­mo ironične, nis­mo bile toliko pametne; da šir­i­mo neki bedak i pes­imizam, pa mi smo bile sred­njoškolke, volele smo muške i uži­vale s nji­ma na zabava­ma i drugde, retko smo se baš ono bedačile i to za kratko… Sara se ubdečalila zato što je stal­no guta­la ona sran­ja. Kobe­jn je bio samo oki­dač. Ukokala bi se i bez njega.

    Voditelj­ka: A neki aktivizam, neš­to na temu savesti… Baš niš­ta? Da li ste raz­go­var­ale o politi­ci, društvu u kojem živite, da nije moralo da izgle­da sve tako…

    Bruna: Ne, nama zapra­vo niš­ta nije smet­a­lo jer smo sve pri­h­vatale zdra­vo za goto­vo. Okvir je bio taj i taj, a u nje­mu smo se trudile da živi­mo i zezamo se kako smo znale i umele i kako nam je bilo po volji. Nis­mo imale ambi­ci­je da men­jamo svet, samo da se zezamo, da ne istrunemo od dosade. Znaš, u mal­om gradu niš­ta se ne deša­va, moraš sam nekako da se zabav­iš ili niš­ta. Kako nis­mo baš sve vreme mogle da pije­mo i guta­mo pilule, neš­to smo morale da izmis­limo. Da nije bila u pitan­ju muzi­ka, izmis­lile bi neš­to dru­go. Sara je pisala pesme, Tašu je zan­i­mao diza­jn, mene kom­pju­teri i igrice, Dže­ma je uči­la školu… Muzi­ka nam je bila glavni alat za ubi­jan­je ble­jan­ja. I to je stvarno sve. Ali na prvom mes­tu bili su tulu­mi i gudra. Sve osta­lo je bilo, ono, razbib­ri­ga, kao neki hobi…

    Voditelj­ka: Dak­le, ona tvo­ja sli­ka sa kon­cer­ta s remenom od gitare na kojem su načičkani mitral­jes­ki meci, jeste prava?!

    Bruna: (sme­je se) Da, jeste. Taša je nosi­la šlem, a Dže­ma je nalepi­la na bas bubanj iskeženu zverku, ne znam: vuka, lava, tigra, neš­to krvoločno i preteće…

    Voditelj­ka: Užas!!!

    Bruna: Ili na engleskom: (namešteno kao strašno) horor!!! (Vrišteća stvar sa mno­go, mno­go buke)

    .

    .

    IV DEO

    .

    (Muzi­ka se stiša­va, ali ne dovoljno, Voditelj­ka se jed­va pro­bi­ja kroz buku)

    Voditelj­ka: Bruna, mene stvarno zan­i­ma kako ste sve to ukla­pale u neku nor­mal­nu priču? Mis­lim ma Kobe­j­na, Saru, Alisu u zemlji čuda i osta­lo, sa ovim strašn­im stvari­ma vezan­im za rat. Napokon, zar nisu baš nar­o­d­n­jaci ili tur­bo­denseri ili bilo koji oblik psi­ho­fol­ka bili adek­vat­ni­ji za muz­ičku prat­nju nepočin­stvi­ma na ratiš­tu? Kako se vaš muz­ič­ki pro­fil ukpala u ovu priču… Da ne gov­orim da si ti u tom trenutku još uvek član­i­ca crkvenog hora!?

    Bruna: Uh, koliko pitan­ja odjednom…

    Voditelj­ka: Izvi­ni, probaj redom, evo, to ukla­pan­je različi­tih stvari u jed­no, na primer… Bruna: Čekaj, ko ti je rekao da su to različite stvari? Kobe­jn, horor fil­movi, muzi­ka, sve nas je to zapra­vo inspirisa­lo da izraz­i­mo horor koji smo nosile u sebi. Kada se pojav­i­la šansa za neš­to još strašni­je, a prit­om još i tako stvarno – nis­mo okl­e­vale! Mi smo morale biti tamo! Muzi­ka je bila samo put kako da dođe­mo do savršenog horo­ra! Mi smo se horo­rom hranile, ne znam da li sam dovoljno jas­na. Znaš, mi nis­mo niko­ga htele samo da zabavl­jamo ili samo da zarađu­je­mo kin­tu ili, ne znam, da izbaci­mo neke veo­ma vaaaaažne poruke ili rečenice… Bile smo klinke, najčešće udu­vane… Mnoge naše dru­garice iz škole su se pro­davale kao obične pros­ti­tutke ili su pljačkale sa ban­dama koje su vodili nji­ho­va braća ili mom­ci. Nemoguće da si zab­o­rav­i­la na to vreme!.. Mno­gi koji su svi­rali tada s nama naprav­ili su velike kar­i­jere, drža­va je sta­la sto pos­to iza njih!

    Voditelj­ka: I..? Na kra­ju ste se vratile u školu!? Kao da se niš­ta nije desi­lo!? Tvo­ja ortak­in­ja je mrt­va, njen otac vas vodi na ratište, druge dve tvo­je pri­je su otkačile, bila si na moru… Čime si var­i­la sva ova sranja!?

    Bruna: …Što se ljutiš?..

    Voditelj­ka: …Ma ne lju­tim se, Bruna, nego ne razumem ništa…

    Bruna: Ej, nema tu šta da se razume. Moj živ­ot je prost, nije kvadrat­na jed­nači­na, sve je jas­no… Evo da ti nas­tavim… Ras­pust se završio, vratile smo se u S. Zaradile, oho-ho, pris­to­jnu kin­tu, poslala sam baku u Vrn­jačku Ban­ju… Nastvi­la sam s proba­ma u crkvenoj opš­ti­ni, u avgus­tu je Volođa davao pauzu, u sep­tem­bru smo pono­vo išle u školu i sve se vrati­lo u normalu…

    Voditelj­ka: Da li ti se ika­da učini­lo da vas Džoni Vez­mar vuče za nos?!

    Bruna: Ne. Verovale smo Džoni­ju, bile smo savršeno sig­urne zah­valju­jući nje­gov­oj pažn­ji i ljubavi koju je imao pre­ma nama. Počeli su i da pišu o nama, fanzi­ni, časopisi, zvali su nas Ranaue­js (Run­aways), neko je rekao da Taša liči na Džoan Džet, a ja na Čeri Kari. Nis­mo baš videle neku sličnost…

    Voditelj­ka: Zaš­to vas nije odveo u Beograd da snimite neš­to. Imale ste već dos­ta mater­i­jala i par ipak dobrih demo-snimaka?

    Bruna: Nama se to uopšte nije radi­lo. Taša je htela da se vra­ti­mo na ratište i postanemo neš­to kao „kom­bat bend“. Ne znam da li tako neš­to pos­to­ji ili je Taša izmis­lila. Džoni nam je pus­tio film Apokalpisa sada. Taša je bila oduševl­je­na onim met­al­nim zvukovi­ma sa raz­glasa usred džun­gle. I onim Mar­lonovim: Horor, horor… na kra­ju fil­ma. To je bilo neš­to za nas! Spre­male smo se da zimu provede­mo u Bosni. Imale smo sja­jne planove. Od Nove do Srpske nove, naj­man­je deset kon­cer­a­ta i speci­jal­nih gostovanja…

    Voditelj­ka: Mis­liš svi­ran­ja za zločince?!

    Bruna: Mis­lim ono što sam rekla, speci­jal­na gos­to­van­ja koja su se speci­jal­no plaćala. Neka­da su nas samo sni­mali pa posle ukla­pali u neš­to dru­go. Neke hard kor fil­move uži­vo koje su pro­davali za velike pare po svetu.

    Voditelj­ka: Gospode!!!

    Bruna: Posle smo svi­rale na Dan zaljubljenih 1995. i taj kon­cert je stvarno neš­to što se pamti. Svi­rale smo samo lagane stvari. Taša je pevala Ez tirz gou baj (As Tears Go By), baš nekako devičan­s­ki, kao Mar­i­jana Fejt­ful, Džegero­va cura iz šezde­setih.… Ja sam pevala Koman t dir adie (Com­ment te dire adieu), poš­to nisam uči­la fran­cus­ki tre­ba­lo mi je dva mese­ca da naučim (smeh) kao Šti­mac u Sjećaš li se Doli Bel dok je vežbao pes­mu na

    ital­i­jan­skom! Rezul­tat je bio odličan, pevala sam kao Fran­soaz Ardi za koju sam tada prvi put čula…

    Voditelj­ka: Ta pes­ma je orig­i­nal­no napisana na engleskom i glasi It hrts to sej gud­baj (It Hurts to Say Good­bye). Pevala ju je i Vera Lin. Serž Genzbur je samo adap­ti­rao za Fran­soaz Ardi…

    Bruna: To nisam znala! Prvi put smo je čule preko verz­i­je Džim­i­ja Somervi­la. Kad sam videla slike Fran­soaz rekla sam sebi: ja ličim na ovu ženu i to skroz.

    Voditelj­ka: Više ličiš na Čeri Kari, moram priz­nati, ali zar je to toliko važno! Pevale ste na Dan zaljubljenih posle izle­ta na ratište gde ste sni­male ratne hard kor fil­move… To me, Bruna, sasvim poražava!!!

    Bruna: Ne znam zaš­to. Mis­lim, to je bilo sve nekako lelu­ja­vo, nestvarno…

    Voditelj­ka: Bilo je stvarno da stvarni­je nije mog­lo biti. Prave prav­cate ljude, žene i decu ubi­jali su na naj­grozni­je načine, a vi ste bili muz­ič­ka prat­n­ja tim stra­ho­ta­ma, mal­o­let­nice koje je neko tamo doveo da upot­puni scene naj­goreg užasa!

    Bruna: Čekaj, to je onako kako ti vidiš. Ja kažem da smo bile klinke koje su se samo zabavl­jale, niš­ta nikome nis­mo nažao uradile, nis­mo se gurale ni zauz­i­male javnu pažn­ju čak ni ono­liko koliko smo zaslužile…

    Voditelj­ka: O tome ti gov­orim, Bruna! Mogle ste biti odličan tin-žen­s­ki bend, kao što ste uostalom i bile, da ste to želele, a ne da pris­ustvu­jete krvo­pro­lići­ma kao zvuč­na kulisa… Ko vas je tamo uopšte ozbiljno slušao?

    Bruna: Grešiš. Bilo je svakakve pub­like, bilo je i dobih reak­ci­ja. Svi­rale smo sva­ki dan i za velike pare, da ti kažem…

    Voditelj­ka: Pa gde su ti sada te pare? Radiš u cvećarnici.

    Bruna: Sve smo odmah potrošile. Kupo­vale smo glu­posti i pok­lan­jale rod­bi­ni i fren­dovi­ma. Puno smo se dro­gi­rale, dro­ga je bila tada jako sku­pa iako si mogla da je nađeš na svakom ćošku. Svi smo se dro­gi­rali. Ali bilo je odlično. Vrhun­ska zabava!

    Voditelj­ka: (sloml­jeno) Šta je onda bilo?…

    Bruna: Spre­male smo se da završi­mo sred­nju školu. Nisam ovde spomenu­la superžurke koje smo prav­ile za rođen­dane puno­let­st­va, naše i tuđe. Neke od tih žur­ki bile su pra­va mala remek-dela, da ti ja kažem, stra­va! Leto 1995. je propa­lo zbog Olu­je. Svi­rale smo po seli­ma oko S. Ipak, počele smo da se dosađu­je­mo. Završile smo školu, Dže­ma je htela da pro­ba neš­to u Novom Sadu, Taša je bila stal­no oduze­ta od droge, ja sam prim­i­la pis­mo od majke koja me je najzad poz­vala da dođem u Dojč­land. Udala se za nekog star­i­jeg Dojčera, poslala fotku na kojoj se videla ogrom­na kuća sa prelepim vrtom. Imaću, rekla je, za sebe ne sobu već ceo sprat tog švap­skog čuda! Tre­ba­lo je da odem da je pose­tim, ali.. (pauza) Stradala je u sao­braća­jnoj nes­reći. Nale­teo je na nju pijani pan­dur koji se vraćao s posla… Nisam otišla ni na sahranu… Nisam rekla ni baki. Baka je umr­la u avgus­tu… Osta­la sam sama ali nisam se plaši­la. Sma­trala sam Tašu, Dže­mu i Džoni­ja svo­jom pravom porod­i­com. Dobro smo se zabavl­jali, ali žur­ka se završi­la i sada smo morali da ide­mo svako svo­jim putem… Dže­ma je zbrisala u Kanadu preko Romske mreže, Taša je umr­la dve hil­jade i druge od AIDS‑a, Džoni­ja su ubili neki mafi­jaši dve hil­ja­dite… Šta ja znam.… Nekako… svi smo samo iscureli…

    (pauza)

    … I vreme je od tada brzo proš­lo. Jako… Radi­la sam neke posliće, prvo onako bez veze, a onda je sve posta­lo ruti­na, danas do sutra, leto do zime, god­i­na za godi­nom… Sada radim u jed­noj super cvećar­ni­ci Mimoza, još uvek pevam u crkven­om horu, izlaz­im povre­meno sa novim diri­gen­tom, Draganom, živim u baki­nom stanu sa Minom, mal­tez­erkom… Od ćale­ta ni glasa.… Eto, to je to… Jesam li zbrzala?

    Voditelj­ka: Ma nisi, imamo fore- pedeset hil­ja­da slovnih znako­va.… A muzi­ka?.. Šta je bilo s muzikom?..

    Bruna: …Malo mi nedosta­je. Mis­lim da smo sve rek­le šta smo imale u te dve godine. Napros­to smo sazrele. Doš­lo je doba nek­ih drugih kli­naca. Pojav­ili su se oni “otpo­raši”, posle njih neonacisti i slični… Kom­pju­teri su ubili dobre žive svirke. Nema više roken­ro­la. Samo taj blju­tavi pop… U stvari, ima sve­ga i svače­ga, teško je to prati­ti, a nisam više ni u fazonu kao nekad… Postaviću neke snimke, nisu baš najbolji, na Jutjub pa ćete da vidite. To je bila muzi­ka! Užas­no sam ponos­na što sam u isto vreme bila roker­ka i patri­o­ta i dobar vernik… Nekako, baš sam sve uspela! I baš sam zato super zado­volj­na! Mož­da poradim i na prirod­nom pri­raš­ta­ju (sme­je se).…

    Voditelj­ka: Moram da ti priz­nam, Bruna, da je ovaj raz­gov­or zabasao u neš­to što ni u snu nisam očekivala.…

    Bruna: Mož­da je tre­ba­lo da se obe malo bol­je pripremimo!

    (Obe se smeju)

    Voditelj­ka: Za sam kraj… Spre­maš se da nam otpe­vaš neš­to?.. Donela si gitaru…

    Bruna: Odavno nisam svi­rala, mož­da sam malo zarđala, ali imam potre­bu, kako se to već kaže… (smeh).…Pa evo, tu tvo­ju Tisu… Može­mo zajed­no, u jedan glas, ako hoćeš…

    Voditelj­ka: Super! Stvarno, ajde­mo! Imaš reči? Super, stavi ovde da vidi­mo obe.…Čekaj (iskašl­ja­va se i štimu­je glas) Mi, mi, mi, mi…(čuje se intro na akustičnoj gitari)

    Obe:.… A tisu posekoše brižne pahulje

    i tam­ni, tužni (ili: hladni/gladni, glu­vi) vetar, koji duva kao da je mesec mart

    - večni sumor sveta.

    Nad tisom blagom,

    mrtvim stvorom, srca korom,

    kažeš mi:

    “Mi nis­mo mi,

    od sada sama si ti!”

    To sam nova ja, alilu­ja! To sam nova ja, alilu­ja! To sam nova ja, alilu­ja, ja, nova ja,

    nju volim, san­jam i znam.… La, la, la,

    nju volim, san­jam i znam, to sam nova ja.….

    (autro i zam­račen­je svih zvukova)

    ili: (nji­ho­vo pevan­je se pret­vara u “živi” nast­up Tela, sa gitara­ma i bub­n­je­vi­ma, završava­ju, čuju se povi­ci oduševl­jen­ja: “Tela, Tela, Tela!!!” i neko doviku­je: “Hoće­mo Saru!”) (poste­peno zatam­n­jen­je zvuko­va i tiši­na, pauza)

    Voditelj­ka: Drage moje i dra­gi moji, bila je to Bruna Per­o­ci, član­i­ca bivšeg demo-ben­da Tela iz S. Sluša­jte nas na istoj frekven­ci­ji, ne men­ja­jte niš­ta, sve je i svugde isto osim kod nas, Vaš jedan i jedi­ni Kul Radio! Moje ime znate, vidi­mo se na Fej­su, arived­er­la, Bruna i hvala ti!

    Bruna: Adio, kara! Nema čemu, lutko!

    (Muzi­ka poste­peno pojača­va, Jesus Jones – Right Here, Right Now )

    A woman on the radio talked about rev­o­lu­tion when it’s already passed her by

    Bob Dylan did­n’t have this to sing about

    you know it feels good to be alive

    I was alive and I wait­ed, wait­ed I was alive and I wait­ed for this

    Right here, right now

    there is no oth­er place I want to be

    Right here, right now

    watch­ing the world wake up from history

    I saw the decade in, when it seemed

    the world could change at the blink of an eye And if anything

    then there’s your sign of the times

    I was alive and I wait­ed, wait­ed I was alive and I wait­ed for this

    Right here, right now

    I was alive and I wait­ed, wait­ed I was alive and I wait­ed for this

    Right here, right now

    there is no oth­er place I want to be

    Right here, right now

    watch­ing the world wake up from his­to­ry Right here, right now

    there is no oth­er place I want to be

    Right here, right now

    watch­ing the world wake up from his­to­ry Right here, right now

    there is no oth­er place I want to be

    Right here, right now

    watch­ing the world wake up from history

    .

    .

    .

    Kraj

    .

    .

    .

    .

    .