Legat mladosti Milice Špadijer

Uroš Ristanović
Lat­est posts by Uroš Ris­tanović (see all)

    .

    .

    (pogov­or u: Mil­i­ca Špadi­jer, Šar-plan­i­na, Grad­s­ka bib­liote­ka „Vladislav Petković Dis”, Čačak, 2019)

    .

    .

    .…..Šar-plan­i­na – zbir­ka dva pros­to­ra i dva sve­ta izd­vo­jenih iz jedne prošlosti Mil­ice Špadi­jer. Knji­ga bez cik­lusa, ali implic­it­no podel­je­na i veš­to kom­pono­vana. Skup pesama čiji je redosled do posled­njih dana pred štam­pu bio promišl­jan i pre­tu­ran. Jed­na od onih knji­ga kojoj se tek na kra­ju daje ime, ali koja se smišl­ja od det­injst­va. Knji­ga koja deli mišl­jen­ja, knji­ga-pobed­ni­ca konkur­sa, knji­ga koja lju­ti i radu­je, knji­ga najavlji­vana, iščeki­vana, knji­ga žuđe­na, ali neizves­na sve do posled­njeg slo­va i tačke. Šar-plan­i­na, kon­ačno sas­tavl­je­na knji­ga. Evo i od čega.

    .…..Prva pes­ma zbirke (Zmi­ja), u tri razi­grana i rimovana katre­na i u naoko dosled­nom četver­cu, može nas svo­jim rit­mom i melodi­jom navesti na pomisao da ćemo čitati poez­i­ju obra­zo­vanu u klasičnoj for­mi i u neče­mu staro­mod­nu; ipak, ne tre­ba dozvoli­ti da nas ona zavede, već tre­ba obrati­ti pažn­ju na to šta se iza ovih zvučnih redo­va kri­je. Naiz­gled, odgonet­ka pesme smešte­na je na njen kraj, gde pes­nikin­ja obz­nan­ju­je ko je i kak­va je ‚lju­ta guja’ koja je juri: „vidim ima / lica dva / teško meni / to sam ja” (Zmi­ja). Pred­stavl­je­na ambiva­lent­na poja­va samo na trenu­tak nudi rešen­je za razumevan­je pesme, ali istovre­meno otvara i nova pitan­ja i uvo­di u prob­lematiku ono­ga o čemu će se nadal­je u zbir­ci pevati.

    .…..Prve direk­t­ni­je smer­nice o tome date su u tri strofe koje čine pes­mu Ce Ce muva. Dok prve dve strofe saopš­tava­ju intim­nu prošlost ono­ga ko sto­ji iza ovih sti­ho­va, bezrez­ervno pred čitao­ca stavl­ja­jući uspomene iz ranog det­injst­va, u zaključnoj strofi peva se o neposred­noj prošlosti, odnos­no o vre­menu koje je blisko samom trenutku stvaran­ja pesme. Na taj način, Mil­i­ca Špadi­jer zapra­vo daje aut­en­tičan iskaz o odno­su auto­ra pre­ma sop­stven­om delu, ali i crta ned­vos­mis­len putokaz kako bi zbirku tre­ba­lo čitati. Iz forme pesme otkri­va se i ono što sto­ji u struk­turi ove pes­ničke knjige, a što se direk­t­no tiče njene unutrašn­je moti­vaci­je; naime, Šar-plan­i­na se goto­vo u celosti bavi prošlošću, njen­im odjec­i­ma i reflek­si­ja­ma, prošlošću što pro­go­ni kao zmi­ja, koja pred­stavl­ja srž iz koje autor­ka uzi­ma mater­i­jal za građu svog poet­skog sve­ta. Ipak, zbog samog izvo­ra inspiraci­je, ali i zbog atmos­fere koju ova pes­nič­ka knji­ga pri čitan­ju stvara, javl­ja se uti­sak da njen poet­s­ki svet nije nas­tao odel­jeno od stvarnos­ti, i da ne egzi­s­ti­ra para­lel­no sa živ­o­tom, već da je pes­ma za Milicu Špadi­jer osobeno skladište za uspomene i muzej za naj­sočni­je zalo­ga­je i ožiljke života.

    .…..Upra­vo zato u njenoj poez­i­ji ne pos­to­ji grani­ca između javnog i pri­vatnog, između istori­jskog i intimnog, između doku­men­tarnog i ispovednog; sve se u sti­hovi­ma Šar-pla­nine sli­va u jed­nu celinu i jedan bokal, koji pes­nikin­ja drži i potu­ra gde­god krov stvarnos­ti i intro­spekci­je počne da prokišn­ja­va i curi. Otu­da nas­ta­ju ove pesme, koje su više utiski­van­je pojavnog u sti­hove nego nje­go­vo otiski­van­je u masu reči koje im pes­nik obično pripre­mi. U nji­ma, lično posta­je kolek­tivno, a kolek­tivno osta­je lično, kak­vo je, kako nam pes­nikin­ja sup­til­no sug­er­iše, odu­vek i bilo.

    .…..Tre­ba, na primer, pogle­dati jed­nu od for­mal­no naji­no­v­a­tivni­jih pesama u ovoj zbir­ci (12.44), u kojoj su umesto reči nanizani samo bro­je­vi, pa da postane jas­no stapan­je pri­vatnog i javnog, i brisan­je grani­ca među nji­ma. Upra­vo tako autor­ka uspe­va da napiše pes­mu bez reči, sti­hove u koji­ma prizi­va kolek­tivno pamćen­je bro­je­vi­ma-sim­boli­ma duboko ure­zan­im u svest svakog ovdašn­jeg čitao­ca (12.44, 1389, 1453, 1918…) sa koji­ma veš­to meša bro­jeve koji beleže sud­bine pojed­in­ca (11.11, 20.11…), odnos­no, pes­mu sačin­jenu od ono­ga šta ti bro­je­vi (njoj) znače. Pažljivi­ji čita­lac će u ovoj ‚pes­mi od bro­je­va’ tačno oseti­ti fine prelaze u značen­ji­ma, pros­tor­na pomer­an­ja i poni­ran­je u, kako kolek­tivno, tako i u sop­stveno intim­no, bez suviše razmišl­jan­ja o načinu na koji je pes­ma uopšte saopšte­na, što je još jedan od kvalite­ta pes­ničkog izraza Mil­ice Špadijer.

    .…..Rek­li smo već da smo mišl­jen­ja da poet­s­ki svet koji Mil­i­ca Špadi­jer u zbir­ci gra­di nije samostal­na tvorevina, već da prois­tiče iz samog živ­ota pes­nikin­je. To ne znači da se u ovim sti­hovi­ma ne događa niš­ta artis­tičko, niti da u nji­ma nema domaš­tanih pros­to­ra i snažnih poet­skih trenu­ta­ka, već samo da se svi oni pre­li­v­a­ju i uko­ren­ju­ju u neče­mu što se oseća kao živo i nepatvoreno iskust­vo koje sto­ji iza Šar-pla­nine. Kaže­mo – sto­ji, a ne – kri­je, zato što nam se kao glavni uti­sak nameće otvorenost i neposred­nost pes­nikin­je, nje­na sprem­nost i odlučnost da ono poet­sko što je u živ­o­tu sakupi­la saopšti što pre i sa što man­je inter­ven­ci­je. Šar-plan­i­na je ned­vos­mis­leno knji­ga u kojoj se na goto­vo svakoj strani­ci mogu vide­ti i lice i nal­ič­je ovakvog nači­na pisanja.

    .…..Autor­ka i lirizaci­ju sop­stvene prošlosti vrši u dva prav­ca, među koji­ma nas­ta­ju uspeli  kon­trasti, para­leliz­mi i na koji­ma se temel­je poente njenih sti­ho­va. Tako se u pes­mi Ce Ce muva na pes­nič­ki vrlo dovitljiv način u istu ravan postavl­ja­ju než­na deč­ja per­spek­ti­va, još uvek nev­ina, naiv­na i uplaše­na pred čudom koje živ­ot kao ini­ci­jal­no nedokuči­va poja­va donosi, i zrela figu­ra pes­nikin­je u sus­re­tu sa nes­varljivim egzis­ten­ci­jal­nim prob­lemi­ma. Dok prva od njih, ne ose­tivši još uvek težinu pos­to­jan­ja, posred­no strahu­je od živ­ota koji ne razume i smr­ti (oličenoj u metafori muve koja donosi zarazu) koja se u det­injstvu javl­ja kao cen­tral­no pitan­je, dru­ga je na ta pitan­ja, uhvaće­na u kovit­lacu odraslih i strahu­jući od nek­ih drugih inseka­ta i zaraza, nakratko zaboravila.

    .…..Tre­ba reći da su uvod­nim pes­ma­ma priz­vana osećan­ja gonjen­ja i stra­ha, kao i motiv smr­ti, sveprisut­ni u Šar-plani­ni, te da oni donek­le služe i kao vezivni mater­i­jal ove pes­ničke zbirke. Tako ćemo već u prvom sti­hu naredne pesme čuti molitveno: „Bože, ako mi posle smr­ti podar­iš još jedan živ­ot / ne dozvoli da opet budem pla­va cigan­ka” (Pla­va cigan­ka); potom, naići ćemo na potresne sti­hove u koji­ma se teži dokaza­ti da strah ne pos­to­ji, ali se nji­ma, paradok­sal­no, dokazu­je upra­vo suprot­no: „ženu koja je kao jako mla­da saz­nala šta znači deku­bi­tus / ti ne možeš uplaši­ti. / ženu koja je kao jako mla­da upala u ružičn­jak / i oda­tle nosi ožil­jak na usni / možeš samo puno lju­biti.” (ženu koja je kao jako mla­da videla skadarsko jeze­ro); naposletku, sve­dočiće­mo kako smrt pre­plavlju­je i zauz­i­ma sve više pros­to­ra, pa se u određenom obliku nalazi u čak dva naslo­va (Moja smrt­na pro­leća, Uzrok smr­ti), od kojih u dru­gom ona kon­ačno posta­je i cen­tral­no žar­ište pesme. Osim toga, nije teško uoči­ti kako smrt i strah kli­ja­ju i u pes­ma­ma Abdu­la Asad, Puto­van­je brodom, 12.44, Klub pen­zion­era, Moj grob i drugim, i kako se fenomeni bek­st­va, propadan­ja i umi­ran­ja u ovoj zbir­ci istra­jno javljaju.

    .…..Ipak, i pored toga što se velikim delom bavi mračn­im temama i što je natkrilju­je jedan tam­ni oblak nalik pes­imiz­mu, a što će zasig­urno kod nek­ih čita­la­ca osta­ti kao dom­i­nant­ni uti­sak, Šar-plan­i­na je mno­go više od knjige koja nas­ta­je na iskustvu rezi­gnaci­je i med­itaci­je nad živ­o­tom i nje­gov­im besmis­lom. Pes­nikin­ja nam, u tom smis­lu, daje više različi­tih tono­va i pute­va koje može­mo slediti.

    .…..Na primer, tu je čitav niz sti­ho­va aneg­dot­skog sadrža­ja, koji često mogu svo­jom aluzivnošću, las­civnošću i iskrivl­jen­im per­spek­ti­va­ma stvoriti efekat humo­ra, pop­ut sti­ho­va iz završne pesme: „Iznad man­a­s­ti­ra ima neki zidić tu smo seli / I pos­ma­trali odoz­go kako se mala mon­aš­ka ruka pomera u sobi / Bilo nam je smešno mis­lili smo čak da mas­tur­bira / A on je jeo iz neke šer­pice.” (Pre i posle). Potom, pes­nikin­ja pose­ban deo ove zbirke posveću­je pitan­ju pola, igra­jući se sa stereotip­n­im pred­stava­ma, ope­va­jući na inteligen­tan i duhovit svo­je viđen­je žen­skog roda: „volim kod sebe / što sam žena / imam / lepu kožu i lice / ali najviše volim / što bih / kad bih htela / mogla da podo­jim medve­da” (Meče). Naposletku, poje­dine aneg­dote koje nisu lišene duhovi­tosti Mili­ci Špadi­jer posta­ju dovoljno važne da u nji­ma pronalazi poten­ci­jal na osnovu kog gra­di i čitave pesme. Jed­na od njih tako, polazeći od izjave izvesne Kazah­stanke (kli­jen­ta kome je pes­nikin­ja vodič po Beogradu) o tome da će poseti­ti grob svog muža na Bežani­jskom groblju, peva sa kise­lo-slatkim uku­som o bivšim ljubav­i­ma: „jed­na Kazah­stan­ka / rekla da će sutra otići mužu na grob / na Bežani­jsko groblje / jer je on sahran­jen ovde u Beogradu, i bio je Srbin / dok je gledam uhva­tim to / i u njen­im i u svo­jim kosim oči­ma / i moj je / ni muž, / ni Srbin, / ni mrtav / sahran­jen u Beogradu” (Slav­i­ja).

    .…..Drugu takvu pes­mu, koju pisac ovih redo­va lično sma­tra najus­peli­jom u zbir­ci, zbog njene dužine, ljubo­more što je nije sam napisao, ali i zbog pri­like da je, makar jed­nom, kao kakvu drago­cenost, prokri­jumčari i u svoj tekst, prenosi­mo u celini:

    Danas mi nije baš dobar dan

    San­jala sam Cetinje

    I da mi je jedan momak rekao

    Kako su mi crteži kičasti

    (Lubardin legat)

    .…..Svo­ju priču o min­ulim god­i­na­ma, istovre­meno kad i Šar-plan­inu, Mil­i­ca Špadi­jer okonča­va pes­mom naz­vanom Pre i posle. U njoj pre­poz­na­je­mo tri vre­me­na, od kojih su nam prva dva od rani­je poz­na­ta iz kon­cep­ci­je prošlosti koja je u ovoj zbir­ci prisut­na. Oni pri­pada­ju vre­meni­ma kojih više nema, i, kao što je u uvo­du naz­načeno, ono što ih raz­liku­je (prven­stveno udal­jenost od trenut­ka nas­tan­ka pesme i stvaran­ja zbirke) biva ključno za efekat koji sti­hovi proizvode. Pre i posle po prvi put proširu­je ovu kon­cep­ci­ju i trećim vre­menom, onim dobom koje nas­tu­pa nakon pisan­ja pesama koje su objed­in­jene u ovoj zbir­ci. I tu, po posled­nji put potvrđu­jući da je Šar-plan­i­na knji­ga-muzej, esen­ci­ja prošlosti i legat mla­dosti, pes­nikin­ja nenametlji­vo najavlju­je i poen­ti­ra da nas­tu­pa neko dru­go vreme, koje sves­no i s namerom ostavl­ja „drugim pes­ma­ma” (Pre i posle).

    .…..Od gore­pomenu­tog, još neko­liko lep­ih uspom­e­na iz det­injst­va, raz­gled­ni­ca iz Jer­meni­je i Egip­ta i drag­ih mis­li na jugu Crne Gore, od toga je Šar-plan­i­na Mil­ice Špadijer.

    .

    .

    .

    .

    .