Tigar

Ana Vučković Denčić
Lat­est posts by Ana Vučković Denčić (see all)

    (odlo­mak)

     

    Često kad spavam po podne, kad zaspim sluča­jno, probudim se izne­na­da na niči­joj ter­i­tori­ji, u bunilu, na nekom pri­jat­nom mes­tu, u mračnoj komori, katakom­bi, peći­ni, kao da sam deo eksper­i­men­ta, u nekom carstvu tajni, kao da tu gde sam se sakri­la stvarno ima nekakvih ukle­sanih ili nacr­tanih živ­ot­in­ja, bizon iz Altamire, hijerogli­fi, tajne, upra­vo na tim prelaz­i­ma sna u javu sve mi je jas­no, ali na trenu­tak, to su momen­ti pot­punog svet­skog znan­ja, a i nez­nan­ja, jer se odjed­nom sve rasprši i ostavi te zbun­jenog. Kao što ne prime­tim da sam zas­pala, tako ću jednog dana umreti ne zna­jući. Mojim telom prostru­jaće žmar­ci, i top­lo i hlad­no, kao kada staviš prst pod slav­inu, pa tri sekunde ne možeš da oceniš da li je voda vrela ili lede­na, moraš da daš vre­me­na živci­ma i ćeli­ja­ma, kao kad čuješ pes­mu koju znaš da znaš, ali moraš da sačekaš da je mozak obra­di. Ti trenu­ci između sna i jave u prvim mesec­i­ma posle tatine smr­ti bili su kon­fuzni, jer sam u nji­ma, u tim vre­men­skim vaku­umi­ma, na trenu­tak mogla da zab­o­rav­im na ide­ju smr­ti, tre­ba­lo mi je vre­me­na da se setim da se to desi­lo. Čini­lo mi se da bih u tim lelu­jan­ji­ma između sna i jave, u koji­ma verovat­no ne bih mogla da odgov­orim kako se zovem, osećala svet­sko znan­je, istori­ju, prašinu pustin­ja, nepre­gled­nost tra­jan­ja, krv svake bitke, osećala sve, ali ne kao teret, nego kao neki lep­ršavi trenu­tak. I prhne, a ja nisam uspela da duže ostanem u peći­ni i saz­nam sve. Kao kroz skra­mu, kao kroz neko egzotično šiblje, nisam uspe­vala ni da san­jam, a ni da se pro­bi­jem oči­ma kroz mrak do odgov­o­ra ko sam, koji je dan i koliko je, dođavola, sati. U takvom sam bunilu bila baš jedne večeri kad se tata vra­tio iz Ira­ka, gde je kas­nih osamde­setih radio. Osećala sam poseb­no uzbuđen­je pred nje­gov povratak, ali ne zato što ću ga vide­ti posle dugo vre­me­na. Čin­jeni­ca da prelaz­i­mo neki veli­ki put, savlađu­je­mo pros­transt­va, budi­la je u meni sreću, koliko i anksioznost. To sebi nisam umela da objas­nim. Volela sam da putu­jem, ali nisam volela naša buđen­ja u zoru zbog ranih polaza­ka. Ne volim da svane, da čujem ptice i lavež pasa, ne želim da mi bude hlad­no, da naježe­na ubacu­jem kofer u gepek. Hajde i da ne putu­je­mo, samo da ostanemo u kreve­tu i danas, da se probudi­mo oko pod­ne­va, pa tek onda može­mo da kren­emo. A nisam htela ni da tata bilo kuda ide. Prvi put je otišao dok sam bila liše­na svesti o tome, iako smo se kas­ni­je šalili da je to utica­lo na moj men­tal­ni razvoj, otišao je u vojsku, nije hteo, nikad neće­mo voleti autoritete i rana jutra, ne želim da idem, ne želim da mi bude hlad­no, mogu da ga zamis­lim, dolazio bi na odsust­vo da me vidi, da naprav­i­mo dese­tak fotografi­ja, da me oduševl­jeno gle­da, ali nije smeo da me drži zbog stra­ha da će me ispusti­ti, jer je prethodnog dana raskla­pao glupu pušku u zemlji gde se peva i lepo jede gravče na tavče i piju jaka vina, a on jede rizi-bizi u nekoj kasarni. Došao bi kući da obil­no jede, šni­clu, pire, neš­to kuvano, god­i­na­ma kas­ni­je sva­ki put kad bis­mo imali pire pevao bi Decu Pire­ja, to je bila šala, zaprške moje babe za zeta koji je sti­gao iz vojske, toplota iz koje ne želiš da odeš, pa da je sto puta man­ji izna­jml­jeni stan na Karabur­mi. Sli­ka, i na njoj beba, i zavesa, i pre­deo u poza­di­ni, krošn­ja koja se nazire kroz šupljikavu tkan­inu, i za nju zakače­na moja prva igrač­ka, pilence s muz­ičkom kuti­jom u srcu. Kao u bajka­ma gde je u utro­bi vuka soko, a u sokolu pre­pel­i­ca. Posle vojske su usledi­la obič­na službe­na puto­van­ja. A onda Irak, neš­to sasvim dru­go. Tamo je otišao kas­ni­je, kao mlad inžen­jer, sves­no, fina lova, sig­urnost, mla­di zgod­ni Jugosloveni na neko vreme ostaviće svo­je žene, koje men­ja­ju inten­zitet kovrdžavosti mini­vala, i sit­nu decu, da odu nekud, malo rade i lepo zarade. Bezbrižni mla­di inžen­jeri u lanen­im pan­talona­ma. I čekala sam taj dan, mož­da i s većom čežn­jom nego kad tata ode u Nemačku i donese bar­bi­ku koja u toploj vodi posta­je ružičas­ta, a u hlad­noj pla­va, znala sam da je tata na nekom egzotičnom mes­tu, čula sam da je mami jed­nom kada se vra­tio pričao o žena­ma s feredža­ma, ali u džin­su, s tankim noga­ma i na štik­la­ma. Tata je došao i doneo slike s mora, gde sur­fu­je, pričao o tome kako ne smeš ni sluča­jno da popi­ješ ni kap vode, jer su onda u tvom stom­aku amebe, tada još nisam znala šta je to, ali znala sam da nije niš­ta vese­lo, pričao nam je i o lubeni­ca­ma, u koji­ma su mož­da takođe amebe, o oka­toj deci i o družen­ju zgod­nih Jugoslove­na inžen­jera što ne mora­ju ni da prošver­cu­ju pivo, jer im to obezbe­de firme u koji­ma rade, ambasa­da, konzu­lat, a ima i u hotelu, ipak, za Evro­pl­jane, da bi se posle rada opustili Jugoin­spek­ti, Ener­go­pro­jek­ti, Davi­di Pajići. Jugosloveni, inače u man­til­i­ma i s „rej ban” naočari­ma, sad sur­fu­ju, šeta­ju se i slika­ju po Vav­ilonu i nose raznobo­jne košul­je, sećam se, tata je doneo tovare mater­i­jala, mama je imala toliko halji­na, i sve su imale ori­jen­talne šare, utopile su se u izgled pop­u­laran ranih devedesetih, sja­jno i svetlu­ca­vo, i košul­je, šarene kao hava­jke, ali bliskois­točne šare, nekakvi hijerogli­fi, kao iz mojih sno­va i buni­la, iz mojih mož­danih Altami­ra, jarke boje, reze­da i crno, nosili smo ih dugo i pronosili smo ih svi, iračke košul­je nosi­la sam čak i ja, vezane oko stru­ka, negde u sed­mom razre­du, mis­leći kako su poseb­no egzotične i kako sam ja dru­gači­ja. A i bila sam, i to već od onog trenut­ka kada sam te 1989. od tate iz Ira­ka dobi­la gumice za kosu sa stak­len­im račići­ma. Svi su to zagledali u školi, nije mog­lo da se kupi ni u komi­sionu ni na pijaci, čak i pre mir­išl­jav­ih papir­ića i cucli­ca imala sam neš­to speci­jal­no, neš­to iz dru­gog sve­ta. U zapad­nom sve­tu u tom trenutku hit je bila pes­ma Free Stivi­ja Von­dera, koja je gov­o­rila o nes­lo­bod­nim i obe­spravl­jen­im ljudi­ma širom sve­ta. I jednog dana otvorim album i eto slike. Jugosloven­s­ki dom, oku­pl­jan­je inžen­jera, šet­nje po Vav­ilonu, a tamo moj tata. Volim da vidim kad je mlad, na nje­gov­om licu nigde ne piše koliko će živeti, miran je i uveren da će živeti dugo, nje­go­vo lice ne zna da je obr­nu­to, oči su mu iza naočara, a iza nje­ga je Vav­ilon. I dal­je gledam slike. Na ovoj sli­ci nema niče­ga što nije prah. Na ovoj sli­ci nema više niče­ga što nije prah. Na ovoj sli­ci nema niče­ga što nije prah. Niš­ta, ceo ovaj zid i tata, sve leb­di oko­lo, sve. Zidine, sve, na ovoj sli­ci nema niče­ga što nije prah. Ovi lavovi i ova utvrđen­ja, sve je to dignu­to u vaz­duh, i svi ovi sluča­jni pro­lazni­ci su mrtvi. Na ovoj sli­ci nema niče­ga što nije prah. I tata, i Vav­ilon, i lju­di, i prah na zemlji, praši­na užur­banog Bag­da­da 1990, sve je to prah. I tata je prah. Sve je prah. Čin­jeni­ca da je tu ika­da bilo neče­ga budi mi radost, ovaploti­lo se uprkos sve­mu na trenu­tak i bilo tu da bude vol­jeno i slikano, da pos­to­ji. Taj čovek zagrl­jen je mil­ion puta, sekao je lubenicu na Zvez­dari, mlade­n­o­vačku lubenicu bez ame­ba, vozio u zalazak sun­ca nalik na prženo jaje, pos­to­jao. Ovaj dan ima mene i svet se budi bez toliko lju­di i bez ovih šara i orna­me­na­ta, svet se budi bez Jugoslav­i­je još jed­nom, ali kafa mora da se popi­je, živiš dal­je. Ovo poza­di, ove fasade, ovi orna­men­ti, kao iz mojih peći­na u koji­ma se skri­vam kad spavam, njih nema, postali su pepeo u eksploz­i­ji, jed­noj od onih u koji­ma pogine trista lju­di, svakog dana po trista, pa ne možeš više da pojmiš kako taj nar­od uopšte i pos­to­ji, te oči deč­je velike, i te zanosne žene, kako svi i sve posta­ju prah, kao i živ­ot­in­je od cigle, lavovi i boje, kako su nestale fasade i zgrade, i kako nema niče­ga. Na sli­ci je tata ispred zgrade, Eufrat i Tigar, tata je nosio „tigar” čizme kada bi poli­vao baš­tu, nepro­močive, one su tu, one pos­to­je, no na toj sli­ci nema više ničeg što pos­to­ji. Ničeg. Sve je prah koji luta svemirom, kao kad se podignu pečurke iznad zgrade koja se ruši. Ničeg nema, a opet sve je tu, uhvaćeno. Pos­to­ji, dok pos­to­ji sli­ka. Ničeg nema, osim mož­da košul­je, da, da, tu je, košul­ja, reze­da, s crn­im geometri­jskim oblici­ma, tu je u nekom ormaru ili u koferu, u kuti­ji, da, tu je, sa stvari­ma koje ću odneti na stan­icu izbegli­ca­ma i zatvoriće se krug, jedan Iračanin će obući tu košulju i mož­da se u njoj vrati­ti u Irak, tamo gde je kuplje­na kad sam ja bila mala i kad je sve što sad ne pos­to­ji na sli­ci i što je prah – postojalo.