Tri

Lat­est posts by Marko Kragov­ić (see all)

    Gla­d­ius

    Na pros­tra­noj kamenoj plat­for­mi , mes­tu nekadašn­je prve topovske odbrane, klju­ca u mes­tu jato vraba­ca i čav­ki. Tmuo i razara­jući zvuk eksploz­i­ja i ljud­skih kriko­va, sada pokri­va nežno klju­can­je ovih domaćin­skih per­natih stvoren­ja, uklo­pljenih u pros­tor i vreme kao sklad­ni orna­ment u pokre­tu prvih manufaktura.

    Nedel­ja je u rano jutro, osim pti­ca na tvrđavi je samo neko­liko rekreati­va­ca i jed­na stara, ušešire­na krea­tu­ra, po svoj prili­ci usaml­je­na i naviknu­ta na ovakve nedel­je i bistru tišinu.

    Pro­lazeći pored , nje­gov man­til na trenu­tak nošen blag­im vetrom unese strah u jato i oni odleteše do obližn­jeg drve­ta. Na mes­tu gde su bile oku­pljene, otkrio se širo­ki uglačani kuhin­js­ki nož. Odjsaj reke sa oštrice pogo­di našeg šeširdži­ju pra­vo u levo oko. On priđe, začuđeno pogle­da u zemlju, i pre nego što će ga podići, pogledao je ispred sebe,  pre­ma reci, dal­je pre­ma zgra­di i onda iza, daleko na Sev­er­no more i dal­je i dal­je u jedi­ni entitet koji mu osta­je kao pros­tor u koji se nevoljno smeš­ta i obitava.

    On podiže nož čvrsto ga držeći u već suvoj i zbrčkanoj šaci.

    Niko ga neće vide­ti kako se glad­i­ja­torskim hodom, sa širokom oštri­com u ruci, ustremlju­je ka svom praznom domu i naj­jef­tini­joj jabu­ci sa rasprodaje.

    Polis oralis

    Post­op­er­a­tivno, imao sam psa sa flu­id­nim imenom, kao Fre­di, Max , Oto i tome slično.
    Sedeo je pored drve­ta, ispod pro­zo­ra određene mi sobe, a moj apetit bacao mu je svu kvalitet­nu bol­ničku kalori­ju pra­vo u čeljust.

    Kako je soba zevala na mene praz­na i viso­ka, sa izves­nom pret­njom da će me progutati, nje­gov lavež pod­sećao me je na jed­inu živu misao upućenu ka meni, jed­nu dru­gači­ju pro­toko­larnost toliko različi­tu od svih drugih. Zvuk nje­gov­og pros­tog prirodnog samoodržan­ja nije uti­cao na moju sves­nu nameru da mu se iskreno prikolonim.
    Ipak, zbog pre­v­e­like buke,  ubili su ga uz neo­bičnu huku dvo­cevke iz susedne zgrade. Zvuk je bio nalik kijan­ju neke nepoz­nate zveri ili plas­tične flaše pune školj­ki bačene sa velike visine na beton.

    Posle puc­n­ja čula se samo krat­ka psov­ka napras­no probuđenih negde u blizi­ni koja se uz oluke popela do grla i tu zasta­la kao zalo­gaj koji guši i nabacu­je mrenu na oči.
    Nakon toga, neko­liko dana vraćao sam pune tan­jire. Optužili su me da sam primer vrlo neposlušnog bolesni­ka, a moj želu­dac za disiden­ta home­ostaze i nedo­voljno operisanog.
    Vratili su me na sto za savršenu bespo­moćnost i posle neko­liko sati finog čerečen­ja i klan­ja opet su me vratili u sobu.
    Posle buđen­ja, osetih ogrom­nu rupu spasen­ja u stom­aku koja se šir­i­la tako brzo da je prekri­la i mene i krevet i sobu, zgradu i svet koji sam mogao prož­drati u jed­nom jedi­nom zalogaju.

    Kru­govi

    Iz debele usi­jane cevi Čehoslo­vačkog M53/59 , poz­natog kao „Pra­ga’’, izle­tale su svetleće žiške koje su u nekim drugim vre­meni­ma mogle biti i vatromet. Pucano je na kuće, iako je pomenu­ti top bio namen­jem odbrani , i to od napa­da iz vazduha.

    Oblik pla­me­na nad krovovi­ma bio je čud­no simetričan, kao da je destruk­tivnost radi­la sis­tem­atično i po rani­je utvrđen­im pre­cizn­im koordinatama.

    Neke kuće odmah su osta­jale bez kro­va, obezglavl­jene, a neke su imale jake drvene grede koje se nisu pot­puno ugljenisale i na koji­ma su se nakon neko­liko dana hlađen­ja kačile gusenice i ptice.

    Takve grede neretko su služile da se napravi improvi­zo­vana kon­struk­ci­ja za koju bi se priku­cala košarkaš­ka tabla i obruč.

    U našem naselju nis­mo uspeli da naprav­i­mo pris­to­jan koš. Jedi­ni komši­ja koji je znao da isplete mrežicu i zavari obruč a koji je neka­da i treni­rao košarku u lokalnom klubu, kid­napo­van je neposred­no pre počet­ka velikog pla­me­na koga su se svi odu­vek bojali. Nika­da ga više nis­mo videli. Dru­gi, koji je ostao čitav jer nije mobil­isan zbog invalidske pen­z­i­je stečene u prethod­nom ratu, nije se usu­dio da ide i izabere gvožđe i kanap za mrežicu, jer je gvožđara bila u delu gra­da u koji se nije zalazilo.

    Nacr­tali bis­mo crven­om far­bom krug pri vrhu drvene grede. Sva­ki udar lopte u crveni krug, značio bi i postignut koš.

    U trenutku udara lopte u gre­du, mogli su se vide­ti sit­ni delići gareži kako lep­rša­ju nad nama.

     

     

    *Iz rukopisa „Tri’’