Trijumfalna ponjava

Nadežda Purić Jovanović
Lat­est posts by Nadež­da Purić Jovanović (see all)

    .

    .

    .

    Kon­ci i konopci

    .

    Nemoć­na

    kao u čekanju

    pos­ma­tram

    sa visine

    žene i muškarce,

    parove

    trilinge fulove pokere,

    izmešane karte. Svi

    glu­plji od mene jer misle

    nemam nikakve veze sa njima.

    A isti­na je

    koju ću im poste­peno otkri­ti, samo dok

    poje­dem sve iz tanjira,

    isti­na da smo svi

    vezani kao užad

    ispre­sav­i­jani da ne znaš ni

    gde počin­jem ja a gde se

    završa­va

    žena-san­dala sa cig­a­re­tom zatim

    ver­na kopi­ja za sledećim

    stolom, u dru­goj boji

    klikom miša na saj­tu mode.

    Na Novom Beogradu nekad su bila

    samo tri restorana, a oko­lo zgra­da bili su svin­j­ci i vrbaci.

    Pre­ma toj činjenici

    mla­di biceps za trećim stolom

    od nas rezervisanih

    pot­puno je ravnodušan.

    Ali mi nismo.

    Mi smo nadmoćni

    starosedeo­ci: zun­za­li smo

    u svo­jim četvor­ougaon­im sindikalnim košnicama

    i nika­da nikakvog meda

    nikome nis­mo predali

    niti je ika­da išta

    mog­lo biti od nas

    Gle

    žena-devo­j­ka mag­ično depilirana

    vadi dete iz kolica.

    Kažem ti

    pre­pleteni smo kao kon­ci u kesama

    neured­nih šnajderki.

    Nemoć­na: suoče­na sa onim

    što me nadilazi.

    Ruke mi niz telo. Da sačekam

    bilo šta što dolazi posle.

    Dobro pomire­na sa tuđom

    sud­bi­nom, usko­ro i sa svojom.

    Šta je sve moglo –

    ala bi to bio živ­ot: pros­trani okean

    lavan­d­i­na polja

    balustrade medit­er­ana

    mudrost hlad­noće severa.

    Ovako –

    pro­lazi mužže­nadete izbrijano

    i opeglano tro­jed­no u promenadi;

    a posle ući će u

    novo­grad­nju,

    nes­taće iza svo­jih vrata;

    u ponedel­jak

    zvoniće im alarm,

    a hoće li se promeškoljiti?

    Pro­laze

    mužže­nadet­edete

    i još ženaže­nadete, svi naravno

    uparađeni, i nji­ma zvoni alarm na ikeinom stočiću

    u ponedel­jak ujutro.

    Pri­laz­im, nemam šta drugo

    zanemoćala, ruku klonulih

    da ih pitam

    da li me vole.

    .

    .

    Ka home­ostazi

    .

    sko­ro sva­ki dan

    pro­laz­im pored narodne

    kujne iz koje izlaze Romi

    i NeRo­mi sa kantama

    i tor­ba­ma raspro­stiru se po

    stani­ci i zaposeda­ju autobus

    jed­nom dečaku falilo je

    sto dinara i ja sam

    pone­se­na željom da

    pomognem presabi­rala sadržaj

    novčani­ka

    bili smo sami na stanici

    imala sam novčan­icu od petsto

    i od hil­jadu dinara a da rasitnjavam

    morala bih da pređem ulicu

    da prepešačim i onda bih svakako još više

    zakas­ni­la na rad­no mesto pod suncem

    pogodi­la me je nje­go­va tuž­na priča

    o dobrim profesorima

    koji­ma ne zna ime i o gaz­dari­ci koja mu je dala

    sto dinara da kupi hleb a te pare

    on je izgubio

    odnosi me auto­bus sa tačke dodira

    i kratko­tra­jnog pre­ple­ta moje i njegove

    priče

    no

    evo mu jedne pesme

    njome će se nahraniti

    kupi­ti leba

    vrati­ti dug gazdarici

    iskupi­ti me

    dok čeka lokalnu liniju

    ili sledećeg književnika

    .

    .

    Koji je tvoj plan?

    .

    Moj plan je da

    bleš­tim kao mutavi

    bezru­ki svetionik

    sa patrljci­ma od krila

    niz rep što se spuštaju

    Da uđem u

    blis­tavost

    kao udare­na

    Vol­tin­im lukom

    odape­ta vatrinom

    strelom

    Da osvet­lam doglas­nice

    širom sve­ta i veka

    Kratko­ročno?

    Da ne pišem više

    o nepopravljivosti stvari

    nego da svakome u redu

    spus­tim na jezik roze konfetu

    napravl­jenu zumbom

    u pod­nožju radnog stola

    sakrive­na

    kao da spremam

    novo­godišn­je iznenađenje

    sred bela leta

    od krep papira

    Dal­je?

    Zatim mi je plan

    da besprstom

    stopalom

    jedin­im vretenom

    napi­pam podzem­no povesmo

    i izvučem zlat­nu žicu

    i da se vrtim

    kao neprestani lilihip

    i zas­nu­jem

    tri­jum­fal­nu ponjavu

    Dugoročno?

    Ogrće­mo se zlaćanom ponjavom

    slav­i­mo pobedu poezije

    provodi­mo sa one strane na ovu

    kroz slavoluk zlaćani

    .

    .

    .

    .

    .

    .