Tripartacija

Lat­est posts by Nenad Tra­jković (see all)

    .

    .

    (Đorđe D. Sib­i­nović, Nizvod­no, Ago­ra, 2018)

    .

    .….Roman Đorđa D. Sib­i­novića Nizvod­no (Ago­ra, 2018.) od samog počet­ka drži čitao­ca u stal­nom i neprekid­nom tra­gan­ju za novim redom, plašeći ga da će ostavl­jan­jem knjige i odla­gan­jem čitan­ja nes­ta­ti svi nared­ni redovi onako mist­ično, kako je i, čini se, nas­ta­jala ova knji­ga. Očigled­na i opštepoz­na­ta pes­nič­ka priro­da romanopis­ca čini ovu knjigu višestruko zan­imljivom upra­vo zbog čiste poez­i­je koja se pojavlju­je u rečeni­ca­ma stal­no izno­va. Pisac nas ovom knjigom ne izne­nađu­je svo­jim umećem tumačen­ja i rezig­na­tivn­im zanosom. U tom kon­tek­stu defin­i­tivno je naj­jači. Ali je nemoguće ne istaći nepos­to­janost, već kon­stant­nu promenu ka višem. Kako se to ogle­da u Nizvod­no (naslov je paradoks kri­tičkom tek­stu)? Zasig­urno, Sib­i­nović nam rad­nju romana smeš­ta u tri države (koja je jed­na), u tri vre­me­na (koja inače ne pos­to­je), među tri porodice (koje presta­ju to da budu) i sve vreme – od počet­ka do kra­ja romana – sig­urno vodi fab­u­lu, dajući joj veću napetost na svakoj novoj strani­ci, ispisu­jući istori­ju kao neko ko se usu­dio da kri­tiku­je sve poretke, sve zablude i sve mitove, prit­om ne rušeći nji­hove kon­cepte (jer bolji nije smišl­jen), već ukazu­jući na fana­ti­zam doslednog pri­h­vatan­ja bilo koje ide­je ne preispitu­jući širu sliku. Ovo je svakako real­is­tičan roman, koji obuh­va­ta prikaz društveno-poli­tičk­ih pri­li­ka u peri­o­du monarhi­je, komu­niz­ma i soci­jal­iz­ma, a upore­do kroz pis­ma u romanu sagle­dava­mo još jedan društveni poredak – demokrati­ju. Rad­n­ja u romanu eskali­ra do takvog vrhun­ca da nijedan čita­lac ne može biti ostavl­jen ravnodušnim.

    .….U romanu Nizvod­no pred­stavl­je­na nam je geneza tri­ju porod­i­ca: Cerović, Gru­jić i Mandić. Pisac nas vraća kroz vreme i pros­tor, dajući nam pre­gled­ni­ju sliku svih događa­ja i juna­ka. Na pijadestalu razi­granih deša­van­ja sto­ji sin Mati­je Cerovića, Ste­van Cerović, koji osta­je rat­no siroče, jer Mati­ja gine u Krvavom maršu, a Ste­vanovu majku Milicu romanopisac je već na početku pro­glasio umr­lom. O Mati­ji saz­na­je­mo da je Sol­unac, sel­jak od koga se, kao po običa­ju, uvek očeku­je da bude prvi koji će bran­i­ti otadžbinu od spol­jašn­jih nepri­jatel­ja. Zato ne izne­nađu­je što on nije ni za kral­ja, ni za komu­nis­tič­ki pokret koji jača u zemlji. Nje­go­va glav­na preoku­paci­ja je Ste­van, koga ne uspe­va da oth­rani i izvede na „putˮ. Pored Mati­je upoz­na­je­mo i Goj­ka Mandića, apotekara i Mati­jinog pobra­ti­ma, duboko pre­o­braćenog u komu­niz­mu, kao novoj i „boljo­jˮ ide­ji, za koju će se ispostavi­ti da i neće biti tako dobra za nje­ga. I pored toga, nje­go­va snalažljivost i pri­lagodljivost novom poretku pokazu­je koliko samopožrtvo­van­ja, davan­ja sebe, gubit­ka ličnos­ti je neophod­no da bi u takvoj društvenoj sre­di­ni preživeo čovek. Gojko, kao budući hran­itelj i staratelj Ste­vanov ima i najz­nača­jni­ji uti­caj na formi­ran­je nje­gov­og lika.

    .….Među likovi­ma star­i­je gen­eraci­je tu je i Kon­stan­tin Koča Gru­jić, bogati pre­drat­ni pre­duzetnik, komši­ja Goj­ka Mandića, koji će imati nes­vaki­dašn­ju i, rek­li bis­mo, bizar­nu ulogu u spaša­van­ju od sig­urne smr­ti Goj­ka u Krvavom maršu. Koča je atip­ičan lik neolib­er­al­iz­ma, gde je samo nebo grani­ca uspešn­im i snalažljivim ljudi­ma, i nar­avno komu­nis­tič­ki poredak kao antiteza kap­i­tal­iz­mu. Dak­le, Mati­ja gine od strane Nemaca ili Hrva­ta u Krvavom maršu, Kon­stan­tin od komu­nista pre­su­dom prekog suda, a Gojko osta­je kao jedi­ni zagov­ornik komu­niz­ma da živi do svo­je starosti, gleda­jući svu lep­o­tu samoob­mane. Iako se ovi likovi sasvim malo spom­in­ju, oni su od pre­sudnog znača­ja za likove mlađe gen­eraci­je, nji­hovu decu: Ste­vana Cerovića, Đorđa Mandića, Maru Mandić, Olgu Gru­jić i Angelinu Gru­jić. Od liko­va star­i­je gen­eraci­je veo­ma znača­jnu ulogu ima i Sofi­ja Gru­jić, ses­tra Kon­stan­ti­na Gru­jića, osakaće­na od rođen­ja, pokazu­jući koliko je fiz­ič­ki hendikep niš­ta naspram duhovnog i koliko je znača­j­na sna­ga uma. Ste­vanu i Olgi nadal­je u romanu Sib­i­nović goto­vo sve podređu­je. Oni posta­ju i bračni par, samo zato jer su isu­više mla­di da bi razmišl­jali koliko ide­ologi­ja može da razd­vo­ji i one koji se vole. Sasvim je jas­no da Ste­van ne može biti niš­ta dru­go do predani komu­nista, a Olga omraženi pro­tivnik ide­je koja joj je oduzela oca, a kas­ni­je je razd­vo­ji­la i od majke i ses­tre. Na početku romana rad­n­ja je smešte­na u Šapcu sa okoli­nom, a kas­ni­je se svi događa­ji uglavnom odvi­ja­ju u Beogradu.

    .….Ako pogledamo pro­tag­o­niste romana i ostale likove u nje­mu, gde Ste­van Cerović ipak ima najviše mes­ta, onda vidi­mo obične ljude, zatečene u vrt­logu vre­me­na, koji se shod­no jači­ni spol­jašn­je sile opiru ili pris­ta­ju na promene, trudeći se da zauz­mu što bol­je položa­je za opstanak, i one koje je taj vrt­log izbe­gao, ali ne i sis­tem i okružen­je u kome se poje­d­inac nalazi. Pre­poz­na­van­je istine je cilj i to je zadatak svakog čove­ka. Kada je isti­na raza­z­na­ta, onda je čoveku lakše da se kreće kroz živ­ot, ma koju stranu odabrao. Tako u romanu Nizvod­no upra­vo imamo svesne zablude, nepripreml­jene ljude za sukob sa sve­tom, gde niš­ta nije onako kako bi „tre­baloˮ biti. Iako izgle­da da se sve kreće jed­nim dobrim pravcem, upra­vo naslov romana još na početku ukazu­je da je nizvod­no sig­u­ran i lagan put naniže (što svakako nije nav­iše), ali gde, ako nisi rani­je bio, ne znaš šta te čeka i, ako reku ne poz­na­ješ, ne shvataš ni njenu snagu. Proživl­ja­van­je kolek­tivnog ras­pa­da često dovo­di i do indi­vid­u­alnog. U takvim trenuci­ma moral se gubi kao odraz nepos­to­jan­ja pravde, prav­ičnos­ti i države. Likovi romana nam to na najbeskrupu­lozni­ji način pokazu­ju i uvode nas u cen­tar samog pucan­ja čove­ka, ostavl­ja­jući nas razotkrivene i nemoćne da išta promeni­mo, jer smo samo čitaoci.

    .….Veo­ma je intere­sant­na hronologi­ja koja tačno opisu­je istori­jske događa­je. Pisac pokazu­je time svu svo­ju ozbiljnost, jer je on pre sve­ga istraži­vač, a onda i nara­tor. Kako je veris­tič­ki prist­up očigledan, razumlji­va je sim­bioza ovakvog delan­ja. Zan­imlji­vo je i to da nijed­nu pogrešku pisac ne osuđu­je, niti brani, kada nje­govi likovi iznose među­sob­ne optužbe. Zan­imlji­vo je, ako imamo na umu da je Sib­i­nović dok­tor pravnih nau­ka, sa bogatom i znača­jnom kar­i­jerom i advoka­ta i javnog beležni­ka. Stvara se pomisao da je upra­vo nas čitaoce postavio na mesto porote iz anglosak­son­skog pravnog sis­tema, dajući nam pri­liku da sami većamo i razmišl­jamo dok­le se nizvod­no može ići i da li je moguće zaus­tavi­ti čamac pre ulas­ka u rečne brza­ke i vrtloge.

    .….Iako pripovedač često gov­ori o društven­om ure­đen­ju, svet­lo u ovom  romanu ipak je bačeno na porod­icu kao mini-državu, čime ona posta­je lajt­mo­tiv. Porod­i­ca koja nas­ta­je na rušev­ina­ma nepočišćenih zgar­iš­ta, za koje pisac ističe da je trenut­na sla­bost zanosa, zapra­vo nam ukazu­je na podsves­nu privlačnost napuštenih (Ste­van i Olga) od onih koji su im oduzeti, a bili su im najbit­ni­ji. Da li u jed­nom takvom kon­tek­stu lju­di mogu spoz­nati reč za koju nisu čuli, ili je bar mogu dosan­jati, osmis­li­ti i stvoriti? Da li je pisac namer­no odabrao ovakav roman­tičan trenu­tak za stvaran­je dru­gog moti­va koji isi­ja­va kroz celu knjigu – moti­va stra­ha? Ako uzmemo Sib­i­novićeve reči sa počet­ka knjige da je sve stvarno u ovoj knjizi, onda bi smo pali u zamku i ne bis­mo razumeli da je zapra­vo sve postavl­jeno u knjizi onako kako je to pripovedač i želeo. „Sla­bost trenutnog zanosaˮ je inver­to­vano slikan­je ljubavi gde nam pripovedač pokazu­je da je i pes­nik, lišava­jući nas suvišnih opisa, izbe­gava­jući reči ljubav, zaljubljenost i vol­jen­je kao neš­to što se pret­postavl­ja na osnovu celoživ­otnog poz­nanst­va liko­va. Postavl­jan­jem reči u rečeni­ci na ovakav način, čitaocu nameće neko­liko puta veći broj stran­i­ca od stvarno zapisanih, jer se on mora upusti­ti u tumačen­je istih.

    .….U romanu vidi­mo često filo­zofske sen­tence različi­tih sadrži­na. One nisu proizvod usil­jenos­ti i žel­je za dokazi­van­jem mudrosti, već pred­stavl­ja­ju „oprav­dan­jeˮ za nas­tanak ovakve knjige. Iako ispli­vava­ju često, ne znači da se radi o knjizi filo­zofi­je, već o ino­v­a­tivnom romanu gde se zapažan­ji­ma ublažava­ju različi­ti opisi u cilju što pot­puni­jeg doživl­ja­ja. U savre­menom romanu očigled­na je težn­ja da se pis­ci služe što kraćom rečeni­com. Taj pomodars­ki duh Sib­i­nović ne prati, pokazu­jući nam koli­ka je nje­go­va sna­ga kon­cen­tracije da uvede reči u kom­pozi­ci­ju složenih rečenica.

    .….Kao što je već pomenu­to, lik Ste­vana Cerovića ima najviše pros­to­ra kod pripovedača, ali su i svi ostali likovi glavni junaci, jer su upućeni jed­ni na druge, jer su tri porodice – jed­na; jer su dve ide­ologi­je u stal­nom umrtvl­jenom sukobu – pri­morane na prim­ir­je. Lik Ste­vana Cerovića nam gov­ori da je sve u živ­o­tu pogrešno (naslov prve od zamišl­jene trilogi­je Sib­i­novića) kada je čovek usmeren isključi­vo na veličan­je bez samo­spoz­na­je, bez mogućnos­ti preispi­ti­van­ja sebe i drugih oko sebe.

    .….Kroz ovu nadah­nu­tu lirsku fab­u­lu dolaz­i­mo do zaključ­ka da pogreš­na učen­ja uvode čove­ka nespremnog da odreagu­je na iza­zove van pos­to­jećeg ide­ološkog prav­ca i on biva pre­pušten sud­bi­ni da ga nosi. Ne pos­to­ji u takvom sluča­ju gubitak kon­t­role, jer kon­tro­la nika­da nije ni pos­to­jala, već gubitak imag­i­naci­je o zamišl­jenom sve­tu, koji stvara pobunu i destruk­tivnost sa namerom da se poruše svi relik­ti prošlosti, da se pogazi sva­ka nor­ma, i zakon­s­ka i običa­j­na. Iako nam „nametljivoˮ pisac postavl­ja dva velikana srpske književnos­ti u samoj fab­u­li, Andrića i Ćosića, na kra­ju romana izbi­ja Borisav Stanković kao „pobed­nikˮ, mada o kra­ju i ne može­mo gov­oriti, jer se roman ne završa­va. On je ostavl­jen čitaocu na zap­i­tanost i dopi­si­van­je budućih događa­ja. Nizvod­no se mož­da otvara lako, ali se teško zatvara.

    .

    .

    .

    .