Trščani letopis

Juljija Stahivska
Lat­est posts by Julji­ja Stahivs­ka (see all)

     

     

    CRVENI ČOVEČULJAК

     
    mali crveni čovečul­jak
    sto­ji kao ukopan – on je skrušen

    tada ga živah­ni zeleni
    uzi­ma za ruku i pre­vo­di
    na drugu obalu

    oni napuš­ta­ju ovo carst­vo
    znatiželjnih smuđe­va što zagleda­ju u pro­zore
    potonu­log automobila

    i samo tračak svet­la
    iz tvo­jih oči­ju u moje

     

     
    * * *

    doš­lo je vreme da te volim
    usred ovog paper­ja topo­la
    što se nabi­ja u noz­drve letu

    dan sav­i­ja kič­mu
    na kra­ju dana osetiću
    da li tre­ba lju­biti zidove
    zgra­da u koji­ma
    se uči­lo živelo i volelo

    smrt odlazi bučno
    uz zvuke auto­mo­bi­la i zav­i­jan­je sire­na
    prokopa­van­jem novih kanala
    i trasa bez mahovine

    sve je kom­bi­no­vano povezano spo­jeno
    samo smo mi blizu ali nis­mo pod ruku
    samo me ti srce moje
    kroz krletku hraniš
    kao kanarinku

     

     
    TRŠČANI LETOPIS

     
    sve je tako razumlji­vo
    kao skok mačke koja lovi pobesnelu muvu
    po jun­skoj zagušljivoj toploti sobe

    peri­nom cve­ta topole prekrive­na je reka
    pored zapuštenog par­ka
    i još man­je raskošne brane

    zelenom sočivi­com je prekrive­na
    i paukovim pre­di­vom
    i kreke­tan­jem žaba

    nema nikakve razon­ode
    od dosade ceo cen­tar gra­da priv­i­ja se uz vodu
    uz rečne hidre i četinare u hidroparku
    uz punoglavce i šaš
    uz mekušce iz klase školj­ki
    uz pijav­ice okretne
    uz sav taj riblji svet sa per­a­ji­ma
    priv­i­ja se i moli

    samo dlan čuna kao zna­men­je
    klizi po nebeskoj površi­ni vode –
    a odd­ole će grgeč upisati u svoj trščani letopis:
    leta Boži­jeg 2009 a od postan­ka sve­ta 7517-te
    veliko čudo se zbi­lo od kra­ja zali­va sve do rukav­ca
    tako da na par min­u­ta sun­ca nije bilo
    i strah veli­ki i zna­men­je kra­ja
    i drhtan­je kore

    a to su oni koji su molili
    kucali na vra­ta vode
    i otvo­rili su im
    kao muvi prozorče

     

     
    КRUGOVI

     
    da li se sta­blo umara pri ras­tu
    da li mu dosa­di juri­ti dole
    mučno nadu­va­vati ako­rdeon svo­jih grana
    prav­i­ti gnez­da pti­ca­ma
    lomi­ti se padati i sav­i­jati se u buri

    glas­no cve­tati kao što ume i ćutke gubiti lis­tove
    bav­i­ti se foto­sin­te­zom i treper­i­ti
    ni šušnu­ti
    donosi­ti plodove bez
    sop­stvene oholosti
    suši­ti se
    imati večni spokoj pod grobom panja

    o tome je razmišl­jala kukav­i­ca preletajući

     

     
    * * *

     
    tvo­je srce spa­va
    kao u tre­zoru grudnog koša
    kao među rebri­ma got­skog kostela
    stis­nu­to i ćutlji­vo
    neis­pe­vano i neljubljeno

    zaš­to vene šire svo­je grane
    kad svet­lo pada na jed­nu stranu
    i zam­rza­va kao mis­ter­i­ja
    koja nebeska hir­jer­arhi­ja
    kroz irise vit­raža izran­ja
    pitan­ja se množe pop­ut mra­va
    odne­davno i ja imam komadić šećera za
    nji­hove beza­z­lene potrebe
    ali se odgov­ori iz mene lit­er­arno sme­ju
    i u svakom novom trsu
    kao u jajašcu ikre
    vidim kako se pojavlju­je tanana kič­ma –
    ver­i­tas est – on se stvrd­n­ja­va i naku­pl­ja
    snagu svakog dana
    i svakog časa

     

     

    * * *

     
    U ovim hlad­nim ćeli­ja­ma koje negu­je zima
    drveno raspeće bagre­ma tiho šušti
    prazn­im mahu­na­ma naših glaso­va
    od pti­ca zab­o­ravl­je­na gnez­da – razbarušene trave –
    par neči­jih vlasi tam­nih kao cigan­s­ka krv –
    lis­tić ribi­zle i bele tač­kice sreće

    iza brda se vidi grad nje­gov alu­mini­jum­s­ki đevđir
    prop­uš­ta kroz svo­je otvore pros­tor
    evo između zgra­da
    vidi se probuđe­na i topla cev ter­moelek­trane
    evo jaru­ga otkri­va grml­je
    evo hidropark se napeto cak­li
    kao bruše­na kristal­na vaza u komo­di bake
    evo ti iz ruke hraniš vev­er­icu i ona ćapa
    darove jeseni i skri­va ih pod sneg
    u mokro lišće i pesak

     

     
    VEČERNJA PESMA

     
    Borovi pate od žege nji­ho­va vojs­ka je sve­ta
    smo­la na dlanovi­ma je pop­ut stig­mi
    vidi se kako se kroz njih pro­bi­ja stoma
    a iglice gus­to leže

    šum­s­ka kupino boje venske krvi
    što si se uglav­i­la tu usred lišća i tiho sebi rasteš
    šta će tebi noć ti si i onako tamna

     

     

     
                         Sa ukra­jin­skog Jaroslav Кombilj