U njemu

Lat­est posts by Miloš Petković (see all)

    .

    .

    U nje­mu

    .

    Kako divno plačeš dok vadim jez­gro iz oraha
    I dok me milu­ješ svo­jim suza­ma plašim se
    da ne klonem Vreme je mudrih osvajanja

    Pre­ma­lo reči imam za srećan kraj U nedrima
    skri­vam zametak Nes­lućenu mogućnost
    obnavljanja

    Moj gov­or traje
    U nje­mu sam zaključan

    .

    .

    Različi­ti

    .

    Rit­u­al je dobro uvežban.
    Zajed­no sa umorom,
    Zriš u meni.

    U knjiga­ma koje će čitati
    Naši potom­ci, tumači
    Umet­nos­ti skrivanja:
    različi­ti smo.

    Pop­ut vladara.

    Neu­moljiv sam:

    Pesak, gde su snovi
    Tra­jni­ji od onog ko ih sanja.

    .

    .

    Po vinu

    .

    Večer­amo milu­jući iskrzanu
    Ivicu gozbenog stolnjaka.

    Noći, noći, kada tela
    Hoda­ju po vinu.

    Čital­ice,
    Sva­ki stih je reljef:

    Obala,
    Dale­ki raj:
    Sklad­no upril­ičen za posete.

    Jer si zvez­da, umor­na pčela
    Na pro­zorskom oknu
    Nebeske gostionice.

    .

    .

    Sla­gal­i­ca

    .

    I dok smo čitali
    Knjige velik­ih filozofa,
    I dok smo u knjigama
    Sušili paprati,
    Bili smo nepotreb­no razdvojeni.

    Meni je svejedno,
    Radim suđeno.

    Ti u sebi skri­vaš nemir
    Koji ćeš prevazići
    Da bi do sledećeg došao.

    Otkri­vaš nove puteve
    I nežno, polako,
    Skla­paš svo­ju utvar­nu slagalicu.

    .

    .

    Goz­ba

    .

    Afiteatar je prazan. Gozbeni
    Stolovi postavl­jeni. Vetar
    Val­ja mirise do predvorja.
    Divno je imati zvanice
    Koje uvek dolaze.
    Kažu: ratovi­ma je došao kraj.
    Iako bez pobed­ni­ka, biće ih još.
    Sviće.
    Spo­jiću dlanove i razmisliti.
    O ljubavi.
    O nesagle­di­voj daljini,
    Mleven­om ribljem mesu.
    O našoj proslavi pričaće nemušte,
    Zabrađene devojke.
    Ruko­van­je je hrapava
    Trešn­ji­na kora.
    Mogućnost opstanka.
    Sazi­daće­mo vizan­ti­js­ki vrt.
    Uz vino,
    Ras­parati krte šavove istorije.
    Vetar val­ja mirise.
    U svakom oku, diskretno,
    Različit je sjaj. I vera
    U Boga, koga nećemo
    Bran­i­ti od jeretika.
    Bitan je povod.
    Mera, kojoj dugu­je­mo sve.
    U sve­mu, samoća je mera.
    Napisaću jed­nos­tavno pismo.
    Kao ždralov kljun.
    Na svako pitan­je, uzvratiti
    Istom merom.
    Okončati raz­gov­or. Ostvariti
    Žel­jenu pred­nost. I opstati.
    Tačan.
    Kao metronom.

    .

    .

    Pose­ta

    .

    Pričamo kao ljubavnici.
    Iza ugla dopire
    Spori ritam
    Deči­jeg doboša.
    Kli­mavi stočić odmara
    Svo­ju senku
    Na sob­nom tepihu.

    Neš­to dalje,
    Niz ulicu, odlazi dečak
    Koga nika­da neće­mo upoznati.

    .

    .
    pis­mo

    .

    Nebo je nedo­plete­na pauko­va mreža
    a tvoj pogled, vaku­mi­ra­no pro­zorsko okno,
    uprt u sina koji se uči jeziku.
    Uzgred,
    ugriz psa, goto­vo neose­tan: spre­man si.
    Čigra, igra, igrač, sve si.
    Jer voleo nisi,
    jer te voleli nisu.

    Od postan­ja, malo je reči u opticaju.
    Maj­ka suši koprivu.
    Stvara tišinu.
    Mape su pune kapilara
    raznih boja. Mogao si biti
    sva­ki čovek na plan­eti. I umirati,
    neko­liko puta dnevno.

    Čiz­ma, san­dala, stopa­lo boso, svejedno
    lovac ili lov­ina. Nas­tavl­ja se.

    Poez­i­ja je trag,
    u bekstvu,
    ostavljen.

    .

    .

    iz Lakon­skog dnevnika

    .

    Nisam spavao.
    Preko nek­ih mostova
    nika­da neću preći.
    Mno­go save­ta mi je udeljeno
    ovih godina.
    A zima miru­je, napolju.
    Pomis­lim na stihove
    pri­jatel­ja koga je pčela ujela za usnu.
    U ovim god­i­na­ma, oto­ci su neminovni.
    Stra­hom je lako zauz­dati svet.
    Jed­nos­tavno, ubod je ubod.

    .

    .

    Vraćan­je rečima

    .

    često odlaz­im u šten­ju. često vidim pogled krvnika
    u oči­ma zbun­jenog dete­ta. sve mi to pristaje.
    reka u provin­ci­ji je neost­vareni san kapetana
    prekookean­skog bro­da. povre­meno zatitra
    u ušnoj resi­ci zvuk brodske sirene
    a u zden­cu se prim­iri žar odbačene cigarete.
    niš­ta nisam ura­dio, ali, sve mi pris­ta­je: iza svakog zida,
    dru­gači­ja me mal­o­dušnost vreba.

    .

    .
    Trip­tih o klijanju

    1.

    toliko smr­ti za toliko dana, u odlivku samo jednog dana
    u kome će biti ugravi­ra­no tvo­je ime. ne odus­taj od namere
    Svete, tumači Ljubav, izno­va, tumači Skicu za povratak.
    taj Dan se neće zapamti­ti, na kratko – kako inače biva –
    napro­tiv: biće mir­išl­ja­va, nev­idlji­va tkan­i­na, čije će
    niti povezi­vati vra­tove prolaznika.

    2.

    neće kiša pop­uni­ti raz­va­line što zjape. senke
    ima­ju dovoljno slo­bodnog pros­to­ra, dovoljno
    pre­cizne da ne dozv­ole da pret­postavke jedna
    dru­goj ne zauz­mu Mesto. prek­lop­iće se mrlje
    u koji­ma nazire­mo Kon­ture sveg zrnevlja,
    izve­tre­lih sti­ho­va i razlivenih belega.

    3.

    bez žel­je za opros­tom, sva­ka Zablu­da svome bogu veruje.

    .

    .

    .

    .….….….….….….….….….….….……Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    .

    .

    .

    .

    .