Uzajamnost paranja

Lat­est posts by Zor­i­ca Bajin Đukanović (see all)

    .

    .

    .

                                                            za M.B.

     .

    Ne hvala,

    rekao je Ted Silviji

    koja je vadi­la stoti kolač

    iz pre­plašene pećnice

    pre no što su zalebdeli

    nad gus­tom vodom

    uza­jamnog paranja.

    Tvoj prob­lem je

    što nemaš temu,

    uzmeš testo teme

    i uroniš u njega

    pa tek onda pokušaš

    da otvoriš oči.

    Što lep­ljivi­je, što tamnije

    to bol­je,

    mis­lio je dečak zavodljivog glasa

    kog na kra­ju večeri

    kada se stari pes­nik utišao

    nije mogla ni da vidi,

    jer joj je kontrasvetlo

    zaši­va­lo osmeh i skla­pa­lo kapke.

    Oseti­la je samo da je dečak

    bom­ba sklo­plje­na od

    odbačenih opil­ja­ka žudnje

    i da je sve­jed­no ko će se

    prišun­jati da navlaži fitilj.

    Ne hvala,

    puto­vaće­mo u kupeu do kupea

    i sre­taće­mo se u krajolicima

    koji će se u tunelima

    lep­eza­s­to otvarati,

    kao plisir­a­no kri­lo osle­pel­og miša.

    Tu temu sam već ispitala,

    kaza­la je Silvija,

    to je bilo onda kada je

    Vezuv pro­ra­dio

    a ja sam trčala ka sebi,

    pa se spuš­ta­la u vrelinu,

    posle su me zvali

    žena iz pepela.

    Tako sam nauči­la da se gasim

    duže od svakog putovanja,

    i duže od svake noći.

    Ne hvala,

    rekla je žena

    sves­na da dečak nika­da neće

    nauči­ti tu nepoz­natu reč

    kojom se samo potvrđu­je zapitanost

    pred neoštećen­im pošiljkama

    prispe­lim iz daljina,

    koje će jed­nom krotko leći

    u knjige ras­pako­vanih putnika,

    i umesto njih

    nauči­ti da se grle

    bez stran­i­ca i bez zvuka.

    .

    .

                SMRT U ULICI MERILIN

    .

    Jed­nos­mer­an

    i kratak je to sokak,

    kaldr­misan

    stra­hom od napuštanja,

    stra­hom od plu­ta­jućeg ludila,

    coutch kastinz­i­ma.*

    Pos­to­je lica koja poseduju

    unutrašn­ju svetlost,

    onu što prodire

    kroz vrstu deč­je puti.

    Ona sve­tle samo noću,

    majs­tors­ki osvetl­je­na spolja.

    Pos­to­je tela

    koja zrače senzualnošću

    i kroz auru sna,

    pogo­to­vo tada.

    Kada tak­vo lice

    dobi­je tak­vo telo,

    rezul­tat je neodolji­va privlačnost

    za nevolju svake vrste,

    strah od nedoraslosti,

    strah od sreće,

    obnovl­jeni strah od napuštanja.

    Onda tom uli­com zakorači,

    udva­ja­jući samoću,

    biće koje je na tomboli

    izvuk­lo pogrešno telo

    i koje sluti

    da nika­da neće svetleti

    ni spol­ja ni iznutra.

    Biće koje zna

    da je groteskna kopija,

    ali da mu se ona

    koju opon­aša,

    ne bi podsmehnula.

    I the end je

    više nego predvidiv,

    bru­tal­ni vatromet nestajanja

    u uli­ci kratkoj

    kao miholjsko leto.

    ___________

    * Uloge dobi­jene na kauču

    .

    .

     

                 ONO, VREME

    .

    Ni tigrovi po indi­jskim selima

    nisu toliko ljudožderni

    da proždiru baš sve,

    tki­vo, mis­li, uspomene,

    čak i brižlji­vo skrivene planove

    kao što to čini ono.

    Nez­a­sito, pohlepno,

    rđa i kiseli­na su mu tek šegrti,

    ono, i kad je sito,

    razbi­ja šifre naj­ta­jni­jih sefova,

    prazni oči, guta

    i nes­varljive komade svega.

    Izliveno iz sop­stvenog toka,

    neuh­vatlji­vo i toksično,

    kao živa,

    zato i nema obale

    jer je oživelo iz ideje.

    .

    .

                UPRSTE                     

     

     .

    Sa telom za ruku, podruku,

    sa telom uko­rak, uprste,

    u crvenoj cipeli od reptila,

    sa telom koje žudi

    za toplim crepom,

    pod san­tom lica davljenika.

    Sa telom u musavom kupeu

    i fotografi­jom grada

    sa hrbatom mosta

    koji je odle­teo u nebo,

    sa telom kod reumatologa,

    sa utr­nu­lom nogom tela,

    sa telom pogrešn­im korakom

    u san o Sumatri.

    Sa telom koje se

    odavno ne osmehuje,

    iako i dalje

    od nje­gov­og osmeha

    zav­isi život

    dalekoost­rvskog cveta,

    sa telom u mimohodu

    kraj nje­gove duše

    prgavog deča­ka,

    obučene u staro telo.

    .

    .

                TU

    .

    Mi smo tu,

    u poru­bi­ma mačjih šapica,

    nas je nemoguće zbaciti,

    jer tonemo i izranjamo

    dok se palube ner­vozno otvaraju

    kao fioke kre­de­naca igračaka

    i ukrućeni čoko­lad­ni jezici

    čeka­ju da nas liznu,

    nas kao nagradu

    na dnu.

    Uvek takvi,

    trans­par­ent­no plašljivi,

    morske zvezde ne vole

    kada gov­o­rimo o potapanju,

    jer naše priče ne nose

    taloge pret­postav­ki.

    Mi smo jed­nos­tavno tu,

    učtivi,

    holivud­s­ki fini,

    što reče zapal­jeni kritičar

    ostavši poluživ.

    Tu,

    bez pri­padan­ja,

    obelež­ja spada­ju kao lišće,

    kao kliza­va prezimena.

    Veli­ki pes­nik prelazi ulicu,

    mrgud­na gla­va mu sve veća

    od pesme koja ima dvo­liku glavu.

    Sijam­s­ka gla­va se više­glas­no prepire

    vakcinišući put­nike

    od svih obli­ka stil­skih bolesti,

    pa kreće­mo

    ne pomer­a­jući se,

    na prelaz­i­ma

    čija nas zebras­ta tela zbacuju

    da bi se pono­vo našli

    tu.

    .

     .

                NIMBUS

     .

     

    Ponekad to biva,

    usu­dio bih se da kažem

    goto­vo kao svetkovina

    sa ličn­im pozivom,

    to ozaren­je, to ozračje,

    onih koji su bili tu,

    nev­idljivi, mož­da nagi,

    sprem­ni da ostave trag

    neras­tu­mačiv

    i najbol­jem forenzičaru,

    svo­ju krljušt, svoj glas,

    svo­ju senku na stepeništu.

    Poričući nemogućnost sretanja,

    mož­da baš zbog nje,

    oni zrače dublje

    i bez napo­ra nas vode

    u šupljine zajed­ničkog vremena,

    nje­gov glat­ki obuhvat.

    .

                SILVI  I  JA

                           za Sil­vi­ju Plat

     

     .

    Ne bri­ni Silvija,

    uspe­vam da čujem kako vežbaš

    noćno škrgutan­je zubima.

    Tu, u zim­skoj tami,

    smešten je slušni aparat

    za hroničnu glu­voću sveta.

    Van košnice i gnezda,

    između nepod­nošljivih

    tri i četiri pre svitanja,

    pro­dre zvuk sličan

    povlačen­ju nok­tom po oknu.

    Tad ček­ić, nako­vanj i uzengija

    zbun­jeno zavibriraju

    u Tedovom sećanju,

    koji sad već dovoljno udaljen,

    može da te sagle­da, okupanu

    pri­jateljskim tala­som opraštanja,

    topli­jim od nje­gov­ih dlanova.

    .

    .

                INSOMNIA

     .

     

    Jedan od mogućih glasova

    mogao bi da otcvili

    taj klin pod noktom,

    taj namerni bol

    zabi­jen obesno u belinu.

    On je tu,

    iznu­tra obas­jan mesečinom,

    spre­man da zaroni

    u dugu nesanicu

    dok ona ne proveri

    sve pre­ostale reči

    i ne napi­pa onu lekovitu,

    koja još ima snage

    da se podsmehne

    svakoj nedo­broti,

    svakoj namer­noj zloći

    što kao pijani vozač

    gazi i poslednju

    nežnu misao,

    a onda beži sa lica mesta,

    pot­plaću­jući svedoke

    i poto­pljene glasove.

    .

    .

    .

    .

    .