Zorica Bajin Đukanović

Uzajamnost paranja

.

.

.

                                                        za M.B.

 .

Ne hvala,

rekao je Ted Silviji

koja je vadila stoti kolač

iz preplašene pećnice

pre no što su zalebdeli

nad gustom vodom

uzajamnog paranja.

Tvoj problem je

što nemaš temu,

uzmeš testo teme

i uroniš u njega

pa tek onda pokušaš

da otvoriš oči.

Što lepljivije, što tamnije

to bolje,

mislio je dečak zavodljivog glasa

kog na kraju večeri

kada se stari pesnik utišao

nije mogla ni da vidi,

jer joj je kontrasvetlo

zašivalo osmeh i sklapalo kapke.

Osetila je samo da je dečak

bomba sklopljena od

odbačenih opiljaka žudnje

i da je svejedno ko će se

prišunjati da navlaži fitilj.

Ne hvala,

putovaćemo u kupeu do kupea

i sretaćemo se u krajolicima

koji će se u tunelima

lepezasto otvarati,

kao plisirano krilo oslepelog miša.

Tu temu sam već ispitala,

kazala je Silvija,

to je bilo onda kada je

Vezuv proradio

a ja sam trčala ka sebi,

pa se spuštala u vrelinu,

posle su me zvali

žena iz pepela.

Tako sam naučila da se gasim

duže od svakog putovanja,

i duže od svake noći.

Ne hvala,

rekla je žena

svesna da dečak nikada neće

naučiti tu nepoznatu reč

kojom se samo potvrđuje zapitanost

pred neoštećenim pošiljkama

prispelim iz daljina,

koje će jednom krotko leći

u knjige raspakovanih putnika,

i umesto njih

naučiti da se grle

bez stranica i bez zvuka.

.

.

            SMRT U ULICI MERILIN

.

Jednosmeran

i kratak je to sokak,

kaldrmisan

strahom od napuštanja,

strahom od plutajućeg ludila,

coutch kastinzima.*

Postoje lica koja poseduju

unutrašnju svetlost,

onu što prodire

kroz vrstu dečje puti.

Ona svetle samo noću,

majstorski osvetljena spolja.

Postoje tela

koja zrače senzualnošću

i kroz auru sna,

pogotovo tada.

Kada takvo lice

dobije takvo telo,

rezultat je neodoljiva privlačnost

za nevolju svake vrste,

strah od nedoraslosti,

strah od sreće,

obnovljeni strah od napuštanja.

Onda tom ulicom zakorači,

udvajajući samoću,

biće koje je na tomboli

izvuklo pogrešno telo

i koje sluti

da nikada neće svetleti

ni spolja ni iznutra.

Biće koje zna

da je groteskna kopija,

ali da mu se ona

koju oponaša,

ne bi podsmehnula.

I the end je

više nego predvidiv,

brutalni vatromet nestajanja

u ulici kratkoj

kao miholjsko leto.

___________

* Uloge dobijene na kauču

.

.

 

             ONO, VREME

.

Ni tigrovi po indijskim selima

nisu toliko ljudožderni

da proždiru baš sve,

tkivo, misli, uspomene,

čak i brižljivo skrivene planove

kao što to čini ono.

Nezasito, pohlepno,

rđa i kiselina su mu tek šegrti,

ono, i kad je sito,

razbija šifre najtajnijih sefova,

prazni oči, guta

i nesvarljive komade svega.

Izliveno iz sopstvenog toka,

neuhvatljivo i toksično,

kao živa,

zato i nema obale

jer je oživelo iz ideje.

.

.

            UPRSTE                     

 

 .

Sa telom za ruku, podruku,

sa telom ukorak, uprste,

u crvenoj cipeli od reptila,

sa telom koje žudi

za toplim crepom,

pod santom lica davljenika.

Sa telom u musavom kupeu

i fotografijom grada

sa hrbatom mosta

koji je odleteo u nebo,

sa telom kod reumatologa,

sa utrnulom nogom tela,

sa telom pogrešnim korakom

u san o Sumatri.

Sa telom koje se

odavno ne osmehuje,

iako i dalje

od njegovog osmeha

zavisi život

dalekoostrvskog cveta,

sa telom u mimohodu

kraj njegove duše

prgavog dečaka,

obučene u staro telo.

.

.

            TU

.

Mi smo tu,

u porubima mačjih šapica,

nas je nemoguće zbaciti,

jer tonemo i izranjamo

dok se palube nervozno otvaraju

kao fioke kredenaca igračaka

i ukrućeni čokoladni jezici

čekaju da nas liznu,

nas kao nagradu

na dnu.

Uvek takvi,

transparentno plašljivi,

morske zvezde ne vole

kada govorimo o potapanju,

jer naše priče ne nose

taloge pretpostavki.

Mi smo jednostavno tu,

učtivi,

holivudski fini,

što reče zapaljeni kritičar

ostavši poluživ.

Tu,

bez pripadanja,

obeležja spadaju kao lišće,

kao klizava prezimena.

Veliki pesnik prelazi ulicu,

mrgudna glava mu sve veća

od pesme koja ima dvoliku glavu.

Sijamska glava se višeglasno prepire

vakcinišući putnike

od svih oblika stilskih bolesti,

pa krećemo

ne pomerajući se,

na prelazima

čija nas zebrasta tela zbacuju

da bi se ponovo našli

tu.

.

 .

            NIMBUS

 .

 

Ponekad to biva,

usudio bih se da kažem

gotovo kao svetkovina

sa ličnim pozivom,

to ozarenje, to ozračje,

onih koji su bili tu,

nevidljivi, možda nagi,

spremni da ostave trag

nerastumačiv

i najboljem forenzičaru,

svoju krljušt, svoj glas,

svoju senku na stepeništu.

Poričući nemogućnost sretanja,

možda baš zbog nje,

oni zrače dublje

i bez napora nas vode

u šupljine zajedničkog vremena,

njegov glatki obuhvat.

.

            SILVI  I  JA

                       za Silviju Plat

 

 .

Ne brini Silvija,

uspevam da čujem kako vežbaš

noćno škrgutanje zubima.

Tu, u zimskoj tami,

smešten je slušni aparat

za hroničnu gluvoću sveta.

Van košnice i gnezda,

između nepodnošljivih

tri i četiri pre svitanja,

prodre zvuk sličan

povlačenju noktom po oknu.

Tad čekić, nakovanj i uzengija

zbunjeno zavibriraju

u Tedovom sećanju,

koji sad već dovoljno udaljen,

može da te sagleda, okupanu

prijateljskim talasom opraštanja,

toplijim od njegovih dlanova.

.

.

            INSOMNIA

 .

 

Jedan od mogućih glasova

mogao bi da otcvili

taj klin pod noktom,

taj namerni bol

zabijen obesno u belinu.

On je tu,

iznutra obasjan mesečinom,

spreman da zaroni

u dugu nesanicu

dok ona ne proveri

sve preostale reči

i ne napipa onu lekovitu,

koja još ima snage

da se podsmehne

svakoj nedobroti,

svakoj namernoj zloći

što kao pijani vozač

gazi i poslednju

nežnu misao,

a onda beži sa lica mesta,

potplaćujući svedoke

i potopljene glasove.

.

.

.

.

.

 


Zorica Bajin Đukanović

Rođena 1952. godine u Mostaru. Diplomirala je na Grupi za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Piše poeziju, prozu i književnost za mlade. Objavila šesnaest knjiga. Knjige poezije TROMB (1994) i POSTAVA (1999), knjige pripovedaka HOTEL FILOSOF (2003) i SAID KRALJ SUNCOBRANA (2009) i knjige poezije za mlade ČAROBNJAK (1999), KUTIJICA ZA SVICA (2010), DAN OD LETA (2014), MALE LJUBAVNE PESME (2017) … Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Zastupljena u 60 antologija, hrestomatija, udžbenika i čitanki. Živi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja