Užgorodski nokturno

Lat­est posts by Les Belej (see all)

    .

    .

    .

    Кari­rani Pjero

    .

    Кari­rani Pjero korača po korzou

    deset kaplji­ca što je palo na nje­go­vo lice

    posta­lo je jed­nom iscr­tanom suzom

    Кari­rani Pjero baca mrvice golubovima

    a za njim ide čopor kari­ranih pasa

    a iza nje­ga kari­rani posta­ju vetrovi

    u nje­gov­im dže­povi­ma zvone pocr­neli bakrenci

    nađeni u hlad­nim fontanama

    Pjero ne obi­lazi kaljuže

    na zamul­jenom dnu

    nje­gove velike cipele

    ostavl­ja­ju kari­rane tragove

    Pjero se sme­je samo sa suncem

    Pjero plače samo sa nebom

    smeh Pjeroa kao gol­u­bi­je paperje

    gubi se na sja­jnom pločniku

    Pjero pije za Pijemont

    za pije­montske pijanice

    pije za dno bunara

    pije za bludnice

    u ovom gradu nema trgo­va za Pjeroa

    na tes­nom kor­zou seo je na turs­ki način i zapalio

    kari­ranu cigaru

    karte nje­gove kari­ra­nos­ti slažu se u

    bol­ni pasi­jans pik

     .

    Lev­i­jatan

    .

    te noći

    na svet­losti gra­da doplovio je Levijatan*

    car riba

    on je dugo plovio kroz pustin­je i prašume

    kroz vodopade i vulkane

    beli trbuh se uprljao

    o vrhove planina

    u nje­gove raz­japljene čeljusti

    ukotrl­jao se plank­ton meseca

    i zaseo kao svetlu­cavi novčić

    u blat­n­javom želucu

    teš­ka repina ras­terivala je

    oblake do obala neba

    oplo­vivši dva puta cen­tar grada

    Lev­i­jatan je umorno legao

    na krhke krovove

    kao na kameni­to dno

    tako umiru carevi

    jed­nom

    nadras­tavši vlasti­tu stihiju

    * Lev­i­jatan – mors­ka neman koja se pom­in­je u Starom zave­tu (prim. prev.)

     .

    pro­gon

    .

    mene pro­go­ni papirni zmaj,

    leb­di iznad mene po ulicama,

    ostavl­ja­jući crni trag,

    kao olov­ka, koja pod­vlači red.

    on zaosta­je za mnom,

    držeći me na oku,

    kao što stari velemajstor

    puš­ta svog protivnika

    četiri poteza unapred.

    noć­na raskrsnica.

    moji zbun­jeni pogledi

    razi­laze se na četiri strane:

    istok će zarude­ti svitanjem,

    zapad će posta­ti odskoč­na das­ka noći,

    sa juga na sev­er polako

    pre­li­v­aće se senke

    papirni zmaj

    doploviće pro­tiv vetra.

    kao soko istrgnuće mi iz ruku

    papirni mač

    i spal­iće me papirnim

    pla­menom.

     .

    užgorod­s­ki nokturno

    .

    u pot­punoj tišini

    koja širi

    ruke oko sebe

    kao slepac

    u pot­punoj tami

    koja prit­s­ka

    svet­los­nom tišinom

    dotaći će te miris grada

    i ti ćeš krenu­ti noćn­im Užgorodom

    ori­jen­tišući se pre­ma retuširanom

    rejtin­gu senki

    krenućeš noćn­im Užgorodom

    vežba­jući na pisti

    u beton­skim kulama

    sop­stvenih misli

    zatim ćeš

    ukrasti sablju infan­tilnog petefija

    isprav­ićeš naprstak na desni­ci duhnoviča

    sešćeš između bokša­ja i erdelji­ja da bi čuo

    nji­hove bron­zane dis­pute o umet­ničkoj konvenciji

    noću Užom

    pli­va­ju ključevi

    ne od stanova

    ne od zamkova

    ne od satova

    ulo­vivši u pre­gršt jedan

    poći ćeš da probaš noć­na vina

     .

     

    očeki­van­ja

    -

    I

    Vaz­duh je postao toliko vreo

    da su mi se oči rastopile i pretvorile

    u dva jezerca.

    Trepavice posta­doše trska,

    kap­ci – ćil­i­mi, done­seni poplavom.

    Morao sam da hodam zabačene glave,

    i paz­im da se oči ne razliju.

    Pogled uvek da bacam ka zvezdama.

    Sunce je ispar­ava­lo moje oči,

    vetar je dizao talase na njima,

    kiša je dolivala vode,

    Moje su zenice pli­vale, kao jesen­je lišće

    u kaljuža­ma grad­skih parkova.

    Video sam oči drugih.

    oči slepih,

    slanom vodom natopljenih,

    oči bezum­nih,

    mutl­jagom nalivenih,

    oči zaljubljenih –

    dva bunara sa slepim leska­jućim šaranima,

    oči poeta, čije je dno

    zatr­pano sre­brn­im maskama.

    Video sam kako se jedan pešak spotakao

    a nje­gove oči se izlile na put.

    Na tom mes­tu izrasla je rusa**,

    čiji su cve­tovi imali dubinu očnih jama

    i žuti miris usta­ja­log limana.

    .

    ** rusa ili rosopas (lat. Che­li­do­nium majus) – bilj­ka žutih cve­to­va, iz porodice mako­va (prim. prev.)

    .

    II

    Narednog dana razrezi očiju

    polako počeše srastati,

    pop­ut mojih oči­ju – to su samo rane,

    slične oni­ma koje ptice prave na plodovima.

    Кap­ci su srastali

    u tople crvene ožiljke.

    Ose­tio sam oblik senki,

    krhk­ih kao inje,

    zvuke, koji ne napuštaju

    tele­fonske linije,

    ose­tio sam kako lete ptice,

    zbog nečeg crne, kao grehovi.

    Nada mnom je bilo nebo,

    tako lekovi­to i bučno,

    kao place­bo.

    .

    III

    Ti znaš kako izgle­da ptica

    koja se spre­ma da poleti:

    prvo uvek poleće nje­na senka,

    unapred označava­jući pravac leta.

    Trećeg dana

    moji kap­ci su pot­puno srasli.

    Oni su postali dva kožna

    kaveza, u koji­ma su bile vrane.

    Vide­lo se

    kako ptice kli­ma­ju glavama,

    tražeći sop­stvenu senku.

    .

    IV

    Mene je spasi­la svetlost.

    (Od nje je u kljunovi­ma vrana

    počela da pro­ras­ta trava.)

    Nalio sam sebi svet­losti na ruke

    i pro­prao oči.

    Uzeo sam ručnik svetlosti

    i obrisao kapke.

    Кavezi su postali kolevke,

    u koji­ma su tiho spavala deca

    zeni­ca.

     .

                           Sa ukra­jin­skog: Jaroslav Кombilj 

    .

     .

    .

    .

    .

    .