Goran Stanković

Zeleni beton naših gradova

Šarl Bodler kaže u „Pariskom splinu“ da se u „boravljenju po golemim gradovima, u ukrštanju njihovih bezbrojnih odnosa, rađa taj ideal što nam ne daje mira“. Taj nedosežan ideal je harmonija prirodnog i veštačkog, pastoralnog i urbanog, zelenog i betonskog. Nedostižna harmonija, možda, ali pomirljiva u nadolazećem dobu veštačke inteligencije. Istraživači britanskog Univerziteta u Vorviku  (Warwick Business School) su opsežnom onlajn anketom od velikog broja ispitanika dobili utiske o prirodnim i veštačkim pejzažima i njihov stav o koristi takvih slika po duševno zdravlje i sreću. Koristeći onlajn video igricu „Scenic-or-Not“, neku vrstu „anketarskog trojanca“, i uprkos predubeđenju da otkrivaju toplu vodu, naučnici su na osnovu rezultata istraživanja prilagodili program nazvan „Mesta“ („Places“, koristi se za prepoznavanje lica, u ovom istraživanju optimalizovan za geografske karakteristike)  da prepoznaje lepe pejzaže, prirodne ili veštačke, koje bi se čoveku dopale. Nazovimo to procesom učenja veštačke inteligencije, povratnom spregom koja od čoveka kroz kompjuterski program pravi salto nazad ka iskonskim ljudskim porivima.

Rezultati istraživanja su uglavnom prilično očekivani. Dopadaju nam se jezera, horizonti, doline i snežne planine, kao i dvorci, crkve i vikendice. Nije neočekivano i da nam se ne dopadaju bolnice, garaže i moteli. Ali neočekivani rezultati istraživanja govore da nam zeleni prostori, bez drveća i različitih objekata, nisu lepi. Shodno tome, samo zelena boja okoliša nije presudna po njegovu privlačnost, već i različite nijanse sive, plave i braon boje.

Što će reći da jeste lepota u oku posmatrača, ali je i okolina važna. Postoji nesumnjiva korelacija između osećaja blagostanja i „živopisnosti“ okoliša. Lepota okolnih pejzaža očigledno ima veći praktični značaj nego što smo mislili, od toga da olistale ulice čine da ljudi žive duže i osećaju se srećnijim, do toga da smanjuju stopu kriminala, što vodi razumnoj pomisli da prilikom izgradnje velikih građevinskih projekata, stambenih kompleksa, privrednih objekata ili, pak, autoputeva, mora se uzeti u obzir i njihova lepota oblika i prijatna obojenost.

Pre tridesetak godina Edvard Vilson (Edward Wilson), evolucioni biolog sa Harvarda, postavio je tezu da ljudi najviše vole pejzaže koji ponavljaju odlike afričke savane u kojoj je Homo sapiens evoluirao, dakle, blago zatalasano zemljište sa mešavinom drveća, grmlja i otvorenih površina. Rezultati istraživanja Vorvikovih naučnika su ponovili ishodišta te ideje.

Istraživači ove bihevioralne studije ističu da internet nudi nova rešenja za rešavanje složenih arhitektonskih i urbanističkih problema, zasnovanih na analizi podataka dobijenih sa globalnih pretraživača ili onlajn igrica i aplikacija, onih podataka koji uverljivo pokazuju ponašanje ljudi u stvarnom životu. I uprkos tome što možda i nije očigledna korist od ovakvih „toplovodnih“ istraživanja, ona omogućavaju da se kontinuirano i u velikim količinama dobijaju podaci o stvarnosti sveta oko nas i, štaviše, uspešnije testira čovekova intuicija o realnosti koja ga okružuje. Posebnu vrednost takva povratna sprega informacija i intuicije dobija u arhitekturi, građevinarstvu i urbanizmu, kompleksnim oblastima raspetim između izvornih ljudskih potreba, estetike i ogromnih količina novaca u opticaju.

Takav tehnologizovani put od realnog do digitalnog i nazad, sa druge strane, da produžimo tu nit paradoksalnosti, ima paralelu u realnom, nimalo „kompjuterskom“ ponašanju dobrih pejzažnih arhitekata i običnih seoskih domaćina, koji znaju da se putevi, prolazi i prelazi, prečice, mostovi i mostići, rečju, sva komunikaciona infrastuktura gradi naknadno, posle stambene ili privredne, i oblikuje na osnovu već „utabanih stazica“, koje ljudi spontano prave.

Blizu drveća živećemo duže i srećnije, jedna je pouka ovog istraživanja. Druga, podjednako važna, da arhitektura i životna sredina predstavljaju presudne okolnosti za formiranje našeg identiteta. A treća, skrivenija, potičući iz „digitalnog univerzuma“, kaže da u razmeni između digitalnog i stvarnog niko nema prednost, obe strane moraju da uče jedna od druge.

Ljudi koji idu u šumu.

 

Katedrala Svetog Pavla u Londonu.


Goran Stanković

Rođen je 1958. u Nišu. Piše poeziju, prozu, eseje, bavi se uredničkim i priređivačkim radom. Za poeziju je dobio više nagradа. Objavio knjige poezije: „Lik i pozadina“ (1984), „Kvantna mehanika“ (1987), „Cyberpunk“ (1991), „Prethodna knjiga“ (1996), „Terra incognita“ (1997), „Četiri doba“ (1999), „Litanije“ (2008), „Biće skoro propast sveta“ (izabrana poezija, 2012) i „Lik stvari koje dolaze“ (2016), te knjige proze: „Hronike o Hloygeu“ (1991, koautor), „Terra marginalis“ (1997, koautor), „U traganju za zlatnom lipom“ (2000). Priredio tematske celine: Ostrvologija (Кulturologija pustih ostrva), Puste utopije (Кulturologija napuštenih i nedostupnih prostora), Apokalipsa - Teorija, praksa i estetika propasti sveta, Realne utopije (Lične utopije, mikronacije i druge stvarnosti).

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja