Zeleni beton naših gradova

Lat­est posts by Goran Stanković (see all)

    -

    -

    Šarl Bodler kaže u „Pariskom splinu“ da se u „boravl­jen­ju po golemim gradovi­ma, u ukrš­tan­ju nji­hovih bezbro­jnih odnosa, rađa taj ide­al što nam ne daje mira“. Taj nedosežan ide­al je har­moni­ja prirodnog i veš­tačkog, pas­toralnog i urbanog, zelenog i beton­skog. Nedostiž­na har­moni­ja, mož­da, ali pomirlji­va u nadolazećem dobu veš­tačke inteligen­ci­je. Istraži­vači bri­tan­skog Uni­verzite­ta u Vorviku  (War­wick Busi­ness School) su opsežnom onla­jn anke­tom od velikog bro­ja ispi­tani­ka dobili utiske o prirod­nim i veš­tačkim pejza­ži­ma i nji­hov stav o koristi takvih sli­ka po duševno zdravl­je i sreću. Koris­teći onla­jn video igricu „Scenic-or-Not“, neku vrstu „anke­tarskog tro­jan­ca“, i uprkos pre­dubeđen­ju da otkri­va­ju toplu vodu, naučni­ci su na osnovu rezul­ta­ta istraži­van­ja pri­lagodili pro­gram naz­van „Mes­ta“ („Places“, koristi se za pre­poz­na­van­je lica, u ovom istraži­van­ju opti­mal­i­zo­van za geografske karak­ter­is­tike)  da pre­poz­na­je lepe pejza­že, prirodne ili veš­tačke, koje bi se čoveku dopale. Nazovi­mo to pro­ce­som učen­ja veš­tačke inteligen­ci­je, povrat­nom spre­gom koja od čove­ka kroz kom­pjuter­s­ki pro­gram pravi salto nazad ka iskon­skim ljud­skim porivima.

    Rezul­tati istraži­van­ja su uglavnom pril­ično očeki­vani. Dopada­ju nam se jez­era, hor­i­zon­ti, doline i snežne pla­nine, kao i dvor­ci, crkve i vikendice. Nije neočeki­vano i da nam se ne dopada­ju bol­nice, garaže i moteli. Ali neočeki­vani rezul­tati istraži­van­ja gov­ore da nam zeleni pros­tori, bez drveća i različi­tih objeka­ta, nisu lepi. Shod­no tome, samo zele­na boja okoliša nije pre­sud­na po nje­govu privlačnost, već i različite nijanse sive, plave i braon boje.

    Što će reći da jeste lep­ota u oku pos­ma­trača, ali je i okoli­na važ­na. Pos­to­ji nesum­n­ji­va korelaci­ja između oseća­ja blagostan­ja i „živopis­nos­ti“ okoliša. Lep­ota okol­nih pejza­ža očigled­no ima veći prak­tični značaj nego što smo mis­lili, od toga da olistale ulice čine da lju­di žive duže i oseća­ju se srećni­jim, do toga da sman­ju­ju stopu krim­i­nala, što vodi razum­noj pomis­li da pri­likom izgrad­nje velik­ih građevin­skih pro­jeka­ta, stam­benih kom­plek­sa, privred­nih objeka­ta ili, pak, auto­p­ute­va, mora se uzeti u obzir i nji­ho­va lep­ota obli­ka i pri­jat­na obojenost.

    Pre tridese­tak god­i­na Edvard Vil­son (Edward Wil­son), evolu­cioni biolog sa Har­var­da, postavio je tezu da lju­di najviše vole pejza­že koji pon­avl­ja­ju odlike afričke savane u kojoj je Homo sapi­ens evoluirao, dak­le, bla­go zata­lasano zemljište sa mešavi­nom drveća, grml­ja i otvorenih površi­na. Rezul­tati istraži­van­ja Vorvikovih naučni­ka su ponovili ishodiš­ta te ideje.

    Istraži­vači ove bihe­v­ioralne studi­je ističu da inter­net nudi nova rešen­ja za reša­van­je složenih arhitek­ton­skih i urban­is­tičk­ih prob­le­ma, zas­no­vanih na anal­izi podata­ka dobi­jenih sa glob­al­nih pre­traži­vača ili onla­jn igri­ca i aplikaci­ja, onih podata­ka koji uverlji­vo pokazu­ju pon­ašan­je lju­di u stvarnom živ­o­tu. I uprkos tome što mož­da i nije očigled­na korist od ovakvih „toplovod­nih“ istraži­van­ja, ona omogućava­ju da se kon­tinuira­no i u velikim količi­na­ma dobi­ja­ju podaci o stvarnos­ti sve­ta oko nas i, štaviše, uspešni­je testi­ra čoveko­va intu­ici­ja o real­nos­ti koja ga okružu­je. Poseb­nu vred­nost tak­va povrat­na spre­ga infor­ma­ci­ja i intu­ici­je dobi­ja u arhitek­turi, građev­inarstvu i urban­iz­mu, kom­plek­snim oblas­ti­ma raspetim između izvornih ljud­skih potre­ba, estetike i ogrom­nih količi­na nova­ca u opticaju.

    Takav tehnol­o­gi­zo­vani put od realnog do dig­i­talnog i nazad, sa druge strane, da pro­duži­mo tu nit paradok­sal­nos­ti, ima para­lelu u real­nom, nima­lo „kom­pjuter­skom“ pon­ašan­ju dobrih pejza­žnih arhiteka­ta i običnih seoskih domaći­na, koji zna­ju da se pute­vi, pro­lazi i prelazi, prečice, mostovi i mostići, rečju, sva komu­nika­ciona infra­stuk­tu­ra gra­di naknad­no, posle stam­bene ili privredne, i obliku­je na osnovu već „uta­ban­ih staz­i­ca“, koje lju­di spon­tano prave.

    Blizu drveća živeće­mo duže i srećni­je, jed­na je pou­ka ovog istraži­van­ja. Dru­ga, pod­jed­nako važ­na, da arhitek­tu­ra i živ­ot­na sre­d­i­na pred­stavl­ja­ju pre­sudne okol­nos­ti za formi­ran­je našeg iden­tite­ta. A treća, skriveni­ja, potičući iz „dig­i­talnog uni­verzu­ma“, kaže da u raz­meni između dig­i­talnog i stvarnog niko nema pred­nost, obe strane mora­ju da uče jed­na od druge.

    Lju­di koji idu u šumu.

     

    Kat­e­drala Sve­tog Pavla u Londonu.

    -

    -

    -

    -