Zlatni otpad

Ana Ristović
Lat­est posts by Ana Ris­tović (see all)

    .

    .

    -

    -

    .

    JUTARNJA PASTORALA

    .

    Тreći­na zgn­ječene pljeskav­ice na travnjaku
    ispred pri­vatnog Fakul­te­ta za menadžment
    kao jutarn­ja sveži­na mozga
    i uli­ca – poprište bitke
    iz koje osta­doše samo pica-kartoni,
    komadići šunke,
    mas­na har­ti­ja, čaše jogur­ta i kečap
    krva­vo raz­mazan o travke.

    Čini se: niš­ta nije osta­lo od nas
    i nakon nas niš­ta neće nići
    samo beskra­j­na, neu­tolji­va glad
    šir­iće se staza­ma i pustolinama
    koje će dobre, menadžerske ruke
    moći da načine pri­zoriš­ti­ma sreće
    nalik brošu­ra­ma Jehovinih svedoka.

    Mozak-pljeskav­i­ca
    dremaće u travi
    i niko neće znati
    da je to posled­nji mozak
    jer ličiće na deset sa lukom
    i mirisaće na paljevinu.

    -

    -

    MUZEJ NEISTORIJE SVETA

    .

    Odvedite me
    u muzej neis­tori­je sveta.
    Tamo gde nisu izložene
    lepe kolek­ci­je onog što je
    jed­na naci­ja opl­jačkala od druge
    nazi­va­jući to
    nasleđem civ­i­lizaci­je i epohe.

    Tamo gde u tiši­ni belih hodnika
    ne čuješ udal­jeni zveket oružja
    kojim se svet­lo ime časti
    zaslužu­je u budućim udžbenicima.

    Tamo gde se prošlost ne gravira
    zlat­nim slovi­ma ni u šta osim
    u indi­vid­u­al­no pamćenje
    za koje pos­to­je sasvim skromni
    lični razlozi.

    Tamo gde je svi­ma jas­no da je
    nas­rtlji­vo vreme uvek na izdisaju
    i da ono što je upamćeno na jed­nom mestu
    nije jed­nako upamćeno i na drugom
    kao i to da smo svi, baš svi
    od samog počet­ka bili na gubitku
    i dža­ba sre­brni esca­jg i svi­lene čarape.

    Dža­ba ti, svete,
    sve tvo­je istori­jske ličnos­ti ostadoše
    u sasvim neis­tori­jskom trenu:
    pri otkri­van­ju prvih sedih
    i sasvim svakod­nevnih slabosti –

    i nijed­na bit­ka, nijedan poraz ni trijumf
    ne mogu me ubediti
    da se ta muze­js­ka knjiga
    može čitati drugačije.

    -

    -

    VISIŠ

    .

    Živ­ot bi mogao biti
    pamuč­na bela košulja
    tek opeglana, okače­na na vešalicu
    koja ne presta­je da se leluja.

    Ona koju zguž­vaš u šaci
    pa je pustiš, ne očekujući
    da će to ostavi­ti ikakvog traga –
    i, tra­ga ni nema.

    Mogao bi biti lagani pokret ruke
    kojim je stavl­jaš u orman,
    među ostale stvari:
    ono što misliš
    da ti podrazumljivo
    pripada.

    Ali ono što jeste nije košulja
    već orman pun do pucanja
    u kojem je don­ji veš izmešan sa
    večern­jim kok­tel-halji­na­ma i odelima,
    tren­erka­ma, majicama,
    ras­paren­im čarapama
    i posteljinom
    u kojoj si rođen i
    u kojoj ćeš skončati.

    A na onoj vešalici
    visi niš­ta dru­go do ti,
    uglavnom naopako,
    samo te mrzi
    da malo bol­je pogledaš
    u orman.

    -

    -

    ČESTICA GLUPOSTI

    .

    Ti si lepa, sko­ro neprimetna,
    a vaz­da i svu­da prisutna
    čes­ti­ca gluposti.

    Nas­tan­ju­ješ se (uglavnom) nepozvana.
    Udob­no ti je koliko u manžet­na­ma svesti
    toliko i u postavi kapu­ta i u
    don­jem vešu svake pameti i besvesti
    kao i među mudrim citatima
    u salon­skom ćaskanju
    u poli­tičkim raspravama
    i u brbl­jan­ju sa
    tobom takođe zaražen­im prijateljima.

    A pri­jatelj si finih kako-tre­ba porodica
    koje zna­ju kako, šta i čemu je
    gde mesto, moliću lepo,
    steg­nu­tih kra­va­ta, peglanih sukanja,
    stis­nu­tih kole­na, ubrusa na krilima,
    kao i onih razmotanih
    pa izno­va zgužvanih
    izblju­vanih i izgaženih
    po belosvet­skim ulicama.

    Voliš uspeh, to je istina:
    na nje­ga se lep­iš kao bilj­na vaš.
    Ali čak i kada te spale,
    rasi­paš se u vaz­duhu punim sjajem
    kao vatromet
    a onda te spal­jenu udah­nu mnogi
    zadi­vl­jen­im, punim plućima.

    -

    -

    ZLATNI OTPAD

    .

    Noćas će pasti
    na hil­jade zvez­da padalica
    pro­suće se nad nama zlat­na kiša
    jed­nom u četrde­set godina

    A znaš li
    da je ono što vidiš kao lepotu
    i čemu se diviš sad na vedrom nebu
    u stvari

    samo mete­ors­ki otpad
    perutan­je kože
    ljušten­je materice
    svrab pod prstima
    opadan­je kose

    Neš­to od tog
    zlatnog otpada
    done­lo je i
    živ­ot na Zemlju
    nekada

    -

    -

    TELO

    .

    Pre dvade­set god­i­na sve ljude na ulici
    zamišl­jala bih kao gole
    ski­dala bih im odeću kao od šale, i smeškala bih se tome
    kako hoda­ju nesves­ni ono­ga što vidim ja:
    obil­je blješ­tavih tela u nji­hovom nesavršen­stvu i slavi.

    Danas, dok hodam uli­ca­ma, ne vidim više naga
    tela, već nji­hove unutrašn­je organe:
    srce onog čove­ka zagledanog u male oglase za stan
    drhti sku­pljeno na veličinu bebine pesnice,
    cre­va onog tamo, umornog,  na klupi u parku,
    ko mornars­ka užad u teškoj vreći,
    kosti one žene što sporo prelazi ulicu,
    već sasvim nalik krhim sviralama,
    vene one mlade pro­davačice u radnji
    sa preskupom odećom u koju ne svraća niko,
    te munje na pro­lećnom nebu, pred grmljavinu,
    pluća, bubrege, jetru, slez­inu, krv i lifmu,
    neči­je unutrašn­je uho u kojem odavno nema odjeka,
    materice na čijim zidovi­ma drema­ju senke
    još nerođene dece, sper­mu što nap­in­je reaktore
    do pucan­ja, ali se vraća u svoj nemi bez­dan testisa
    između dve trafike,  i onog čoveka
    koji odlazi na pijacu da kupi neš­to zeleniša
    vidim: mozak nje­gov i glav­i­ca kupusa  gleda­ju se
    danas, sasvim koketno.

    Pre dvade­set god­i­na telo koje vidiš je
    mog­lo da ima samo kožu
    nakon dvade­set god­i­na ima samo organe,
    tako valj­da, i sam putu­ješ nekuda
    unutra

    ***

    Na obali Boden­skoj jezera
    na raskrsni­ci Nemačke Aus­tri­je i Švajcarske
    u pauzi između dve podgrejane
    poz­i­tivnos­ti i odmerene sreće
    pro­težu noge živ­ot­ni treneri.
    Pat­kice treni­ra­ju pro­tezan­je perja.
    Lišće tera svo­je. Vino­va loza pro­teže grozd.
    Živ­ot tera boje. Plas­tične šol­je sa nes-kafom
    podrhtava­ju u ruka­ma trenera
    šćućurene ispod povuče­na dva-tri dima.
    Genet­s­ki mod­i­fiko­vani Alpi
    popri­ma­ju oblik krave koja nije Mil­ka i,
    dok šva­j­cars­ki očeku­ju da ih pomuze neko iz
    Aus­tri­je, aus­tri­js­ki čeka­ju da to uči­ni neko iz
    susedne Nemačke. Potom zamuču i Alpi u Italiji
    Fran­cuskoj i Maroku a genet­s­ki modifikovane
    krave  pro­trče pol­jem skokom zeca i snagom
    pume. Krave što mir­išu na fišburg­ere i mafine
    a kad tre­ba i na ananas-jagode i štedro
    piške po nest­varno zelen­im obroncima
    u lepe kapljice upakovanu
    sveopš­tu sreću

    -

    -

    OČAJNA RAZGLEDNICA

    .

    Na mene neće nalepi­ti markicu,
    neće me poslati poštom,
    Air mail otpa­da sa mene
    kao moguće inos­transt­vo sa pasoša
    koji putuje
    samo u božju mater.

    Jer ne nudim pejzaž
    ni uokviren zalazak sunca
    ni veš­tačke ruže u očeki­vanoj v(l)azi.

    Prikazu­jem malo, goto­vo ništa.
    I nudim samo
    pre­dugačak, isu­više komplikovan,
    i zahte­van tekst
    na poleđini
    raz­gled­nice, koju niko
    ne bi stavio u svoj džep.

    Jer toliko reči nosi­ti sa sobom
    isto je što i nosi­ti kamenje
    od koga se ne gra­di ni kuća
    ni neči­ji spomenik.

    Vreme upotrebe
    svešće me bar
    na dobru reciklažu.

    -

    -

    Izbor sačini­la Dani­jela Jovanović

    -

    -

    -

    -