Ana Ristović

Zlatni otpad

.

.

.

JUTARNJA PASTORALA

.

Тrećina zgnječene pljeskavice na travnjaku
ispred privatnog Fakulteta za menadžment
kao jutarnja svežina mozga
i ulica – poprište bitke
iz koje ostadoše samo pica-kartoni,
komadići šunke,
masna hartija, čaše jogurta i kečap
krvavo razmazan o travke.

Čini se: ništa nije ostalo od nas
i nakon nas ništa neće nići
samo beskrajna, neutoljiva glad
širiće se stazama i pustolinama
koje će dobre, menadžerske ruke
moći da načine prizorištima sreće
nalik brošurama Jehovinih svedoka.

Mozak-pljeskavica
dremaće u travi
i niko neće znati
da je to poslednji mozak
jer ličiće na deset sa lukom
i mirisaće na paljevinu.

MUZEJ NEISTORIJE SVETA

.

Odvedite me
u muzej neistorije sveta.
Tamo gde nisu izložene
lepe kolekcije onog što je
jedna nacija opljačkala od druge
nazivajući to
nasleđem civilizacije i epohe.

Tamo gde u tišini belih hodnika
ne čuješ udaljeni zveket oružja
kojim se svetlo ime časti
zaslužuje u budućim udžbenicima.

Tamo gde se prošlost ne gravira
zlatnim slovima ni u šta osim
u individualno pamćenje
za koje postoje sasvim skromni
lični razlozi.

Tamo gde je svima jasno da je
nasrtljivo vreme uvek na izdisaju
i da ono što je upamćeno na jednom mestu
nije jednako upamćeno i na drugom
kao i to da smo svi, baš svi
od samog početka bili na gubitku
i džaba srebrni escajg i svilene čarape.

Džaba ti, svete,
sve tvoje istorijske ličnosti ostadoše
u sasvim neistorijskom trenu:
pri otkrivanju prvih sedih
i sasvim svakodnevnih slabosti –

i nijedna bitka, nijedan poraz ni trijumf
ne mogu me ubediti
da se ta muzejska knjiga
može čitati drugačije.

VISIŠ

.

Život bi mogao biti
pamučna bela košulja
tek opeglana, okačena na vešalicu
koja ne prestaje da se leluja.

Ona koju zgužvaš u šaci
pa je pustiš, ne očekujući
da će to ostaviti ikakvog traga –
i, traga ni nema.

Mogao bi biti lagani pokret ruke
kojim je stavljaš u orman,
među ostale stvari:
ono što misliš
da ti podrazumljivo
pripada.

Ali ono što jeste nije košulja
već orman pun do pucanja
u kojem je donji veš izmešan sa
večernjim koktel-haljinama i odelima,
trenerkama, majicama,
rasparenim čarapama
i posteljinom
u kojoj si rođen i
u kojoj ćeš skončati.

A na onoj vešalici
visi ništa drugo do ti,
uglavnom naopako,
samo te mrzi
da malo bolje pogledaš
u orman.

ČESTICA GLUPOSTI

.

Ti si lepa, skoro neprimetna,
a vazda i svuda prisutna
čestica gluposti.

Nastanjuješ se (uglavnom) nepozvana.
Udobno ti je koliko u manžetnama svesti
toliko i u postavi kaputa i u
donjem vešu svake pameti i besvesti
kao i među mudrim citatima
u salonskom ćaskanju
u političkim raspravama
i u brbljanju sa
tobom takođe zaraženim prijateljima.

A prijatelj si finih kako-treba porodica
koje znaju kako, šta i čemu je
gde mesto, moliću lepo,
stegnutih kravata, peglanih sukanja,
stisnutih kolena, ubrusa na krilima,
kao i onih razmotanih
pa iznova zgužvanih
izbljuvanih i izgaženih
po belosvetskim ulicama.

Voliš uspeh, to je istina:
na njega se lepiš kao biljna vaš.
Ali čak i kada te spale,
rasipaš se u vazduhu punim sjajem
kao vatromet
a onda te spaljenu udahnu mnogi
zadivljenim, punim plućima.

ZLATNI OTPAD

.

Noćas će pasti
na hiljade zvezda padalica
prosuće se nad nama zlatna kiša
jednom u četrdeset godina

A znaš li
da je ono što vidiš kao lepotu
i čemu se diviš sad na vedrom nebu
u stvari

samo meteorski otpad
perutanje kože
ljuštenje materice
svrab pod prstima
opadanje kose

Nešto od tog
zlatnog otpada
donelo je i
život na Zemlju
nekada

TELO

.

Pre dvadeset godina sve ljude na ulici
zamišljala bih kao gole
skidala bih im odeću kao od šale, i smeškala bih se tome
kako hodaju nesvesni onoga što vidim ja:
obilje blještavih tela u njihovom nesavršenstvu i slavi.

Danas, dok hodam ulicama, ne vidim više naga
tela, već njihove unutrašnje organe:
srce onog čoveka zagledanog u male oglase za stan
drhti skupljeno na veličinu bebine pesnice,
creva onog tamo, umornog,  na klupi u parku,
ko mornarska užad u teškoj vreći,
kosti one žene što sporo prelazi ulicu,
već sasvim nalik krhim sviralama,
vene one mlade prodavačice u radnji
sa preskupom odećom u koju ne svraća niko,
te munje na prolećnom nebu, pred grmljavinu,
pluća, bubrege, jetru, slezinu, krv i lifmu,
nečije unutrašnje uho u kojem odavno nema odjeka,
materice na čijim zidovima dremaju senke
još nerođene dece, spermu što napinje reaktore
do pucanja, ali se vraća u svoj nemi bezdan testisa
između dve trafike,  i onog čoveka
koji odlazi na pijacu da kupi nešto zeleniša
vidim: mozak njegov i glavica kupusa  gledaju se
danas, sasvim koketno.

Pre dvadeset godina telo koje vidiš je
moglo da ima samo kožu
nakon dvadeset godina ima samo organe,
tako valjda, i sam putuješ nekuda
unutra

***

Na obali Bodenskoj jezera
na raskrsnici Nemačke Austrije i Švajcarske
u pauzi između dve podgrejane
pozitivnosti i odmerene sreće
protežu noge životni treneri.
Patkice treniraju protezanje perja.
Lišće tera svoje. Vinova loza proteže grozd.
Život tera boje. Plastične šolje sa nes-kafom
podrhtavaju u rukama trenera
šćućurene ispod povučena dva-tri dima.
Genetski modifikovani Alpi
poprimaju oblik krave koja nije Milka i,
dok švajcarski očekuju da ih pomuze neko iz
Austrije, austrijski čekaju da to učini neko iz
susedne Nemačke. Potom zamuču i Alpi u Italiji
Francuskoj i Maroku a genetski modifikovane
krave  protrče poljem skokom zeca i snagom
pume. Krave što mirišu na fišburgere i mafine
a kad treba i na ananas-jagode i štedro
piške po nestvarno zelenim obroncima
u lepe kapljice upakovanu
sveopštu sreću

OČAJNA RAZGLEDNICA

.

Na mene neće nalepiti markicu,
neće me poslati poštom,
Air mail otpada sa mene
kao moguće inostranstvo sa pasoša
koji putuje
samo u božju mater.

Jer ne nudim pejzaž
ni uokviren zalazak sunca
ni veštačke ruže u očekivanoj v(l)azi.

Prikazujem malo, gotovo ništa.
I nudim samo
predugačak, isuviše komplikovan,
i zahtevan tekst
na poleđini
razglednice, koju niko
ne bi stavio u svoj džep.

Jer toliko reči nositi sa sobom
isto je što i nositi kamenje
od koga se ne gradi ni kuća
ni nečiji spomenik.

Vreme upotrebe
svešće me bar
na dobru reciklažu.

Izbor sačinila Danijela Jovanović


Ana Ristović

(5. 4. 1972, Beograd) završila je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Knjige pesama: Snovidna voda (1994), Uže od peska (1997), Zabava za dokone kćeri (1999), Život na razglednici (2003), Oko nule (2006), P. S. (izabrane pesme, 2009), Meteorski otpad (2013), Nešto svetli (izabrane i nove pesme, 2014), Čistina (2015), Ruke u rukama (2019). Dobitnica je „Brankove nagrade“ za knjigu Snovidna voda (1994); nagrade „Branko Miljković“ i nagrade Sajma knjiga u Igalu za knjigu Zabava za dokone kćeri (2000); nemačke nagrade „Hubert Burda Preis“ za mladu evropsku poeziju (2005); nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja“ za zbirku P. S. (2010); „Disove nagrade“ za pesnički opus (2014) i nagrade „Desanka Maksimović“ za ukupan doprinos srpskoj poeziji (2018). Njene pesme su prevođene na brojne jezike i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija, a pojedinačne knjige su joj prevedene na slovački, slovenački, nemački, mađarski, makedonski, engleski jezik. Tokom 2018/2019. godine bila je rezidencijalni stipendista nemačke DAAD fondacije, u Berlinu. Njena pesma „Oko nule“ uvrštena je u pedeset najboljih ljubavnih pesama sveta po izboru žirija britanskog časopisa The Guardian. Član je Srpskog književnog društva, Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Srpskog PEN centra i Slovenačkog društva pisaca. Prevodilac je sa slovenačkog jezika sa kojeg je do sada prevela više od 30 dela savremenih slovenačkih autora. Živi u Beogradu.

Sva prava zadržana © 2006-2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture i informisanja