Zvezda dom

Lat­est posts by Gor­dana Div­jak (see all)

    .…..

    .

    .….Tre­ba da sačekam Vik­tori­ju Zajc na aero­dro­mu, odvezem je do hotela, smes­tim u sobu, ostanem s njom ako joj neš­to zatre­ba i kas­ni­je, pred­veče, odbacim na književnu tribinu.
    .….Vik­tori­ja Zajc je moj idol.
    .….Stal­no mi se vrti po glavi. Šarene korice njenih knji­ga, reči i rečenice i omil­jeni ispod­vlačeni pasusi napada­ju me u falanga­ma. Ceo dan zbog toga mrml­jam sebi u bradu. Glu­mim da je srećem. Nemam poj­ma kako da joj se pred­stavim. Šta da joj kažem. Da li da joj uopšte pružim ruku ili da je nežno zagr­lim? Poljup­ci? Dva ili tri? Jebem ti običaje.
    .….Leto je, kli­ma u gar­son­jeri radi, ali ja sam gola ceo dan. Nosim samo gaćice jer ne volim guz­i­com da dodiru­jem nameš­taj. Meni je vruće zbog Vik­tori­je Zajc, ne zbog toplotnog talasa s Mediterana.
    .….Između napa­da panike, ced­im mis­li o tome i šta obući za tu pri­liku, kojom odećom se pred­stavi­ti Vik­tori­ji Zajc.
    .….Pec­ka me i rukopis mog romana-prven­ca. Stavi­la sam ga u fioku s don­jim vešom i čara­pa­ma, samo da ga ne bih gledala. Ali i on i ja znamo da je tu.
    .….Prvenac je sprem­i­ni­ji od mene za Vik­tori­ju Zajc. On je napisan, lek­torisan, proči­tan još dvade­se­tak puta, ispravl­jan, nano­vo lek­torisan i sad je miran; na prvoj strani­ci, u don­jem, desnom uglu, sto­ji — final­na verzija.
    .….Moj književni živ­ot tek tre­ba da počne, a moj roman to uopšte ne zan­i­ma. Uko­riči­la ga ja ili ne, on je tu, spre­man da ga hvale ili zab­o­rave; sam sebi dovoljan.
    .….Dak­le, glavno pitan­je nisu ni poz­dravl­jan­ja, ni haljine, sukn­je, pan­talone, šort­sići i bluze, već roman. Kako pre­dati Vik­tori­ji Zajc moj roman, a ne ispasti skri­bo­man; ne biti ona jad­ni­ca koja šal­je svo­je kit­n­jaste rečenice po provin­ci­jskim časopisi­ma i inter­net por­tal­i­ma, u potrazi za ugod­nim komen­tari­ma napal­jenih urednika.
    .….Prvorođenče se zove Zvez­da dom. Radi se o devo­jči­ci koja je za vreme rata izbegla u Srbi­ju i sad je odrasla žena u potrazi za svo­jom srećom. Proči­tali su ga već mno­gi, dva izdavača me obasi­pa­ju mejlovi­ma ne bih li izdala baš kod njih, i ja znam da taj roman neš­to vre­di. Ali želim da ga proči­ta Vik­tori­ja Zajc. Od njenog mišl­jen­ja mi zav­isi živ­ot, tako se osećam.
    .….Vreme je. Uvek to uradim — dove­dem sebe do ivice kašn­jen­ja, pa onda na brz­inu odluču­jem. Oblačim kom­bi­naci­ju broj 4 iz svo­je glave, trpam šminku u tor­bicu — svako crveno svet­lo na semaforu biće mali odlazak kod šminkera — gra­bim Zvez­da dom iz fioke i odlaz­im po Vik­tori­ju Zajc.
    .….Na aero­dro­mu je guž­va. Kafić kraj izlaza je pun, a tak­sisti ner­vozno voze slalom među nama i tiho, urot­nič­ki nude vožnju.
    .….Pogled mi je zaku­can na automats­ka vra­ta koja se otvara­ju u stranu. Na ekranu piše da je avion iz Zagre­ba sle­teo. Vik­tori­ja Zajc bi svakog trenut­ka tre­ba­lo da se pojavi.
    .….Najzad, vrat­nice se razd­va­ja­ju i otkri­va­ju Vik­tori­ju Zajc. Sedi u autom­a­ti­zo­van­im, invalid­skim kolici­ma koja pokreće ruči­com s naslona za ruke. Ima barem sto pedeset kila. Naslage sala prekri­va­ju veći deo crne mašine pod njom. Iz nosa joj izlazi cevči­ca koja se preko cvetne haljine pruža iza nje i završa­va u velikoj boci, prikačenoj na koli­ca. Dru­gom rukom drži kofer­čić sa točkićima.
    .….Vik­tori­ja Zajc kolu­ta oči­ma, traži nekog. Smešim se od uha do uha i mašem joj, propin­jući se na prsti­ma ne bi li me bol­je videla. Vik­tori­ja Zajc shvati da njoj sig­nal­iziram, pa krene k meni, ali dugo je čekala, pa se automats­ka vra­ta zatvore. Sen­zor pre­poz­na da ipak nekog ima ispred vra­ta, pa ih zaus­tavi. Vik­tori­ja Zajc stane, pa krene, pa stane pono­vo, a vra­ta ne zna­ju gde će, pa se zaglave.
    .….Dotrčavam do nje, ali osoblje me gura oda­tle — ne mogu tuda jer je to pro­laz samo za ljude koji su prošli carin­sku kontrolu.
    .….Majs­tor popravl­ja kvar, vra­ta pono­vo rade, otvore se, a Vik­tori­ja Zajc se doveze do mene i pruži mi ruku. Lakne mi — ona je odredi­la kako ćemo da se pozdravimo.
    .….Izna­jmili smo kola koja su napravl­je­na za ljude s inva­lidite­tom, pa bez prob­le­ma smeš­tam Vik­tori­ju Zajc u zad­nji deo auto­mo­bi­la. Voz­i­mo se ka gradu.
    .….Pokušavam da pričam s njom, ali ona je nezain­tereso­vana. Reagu­je samo na moje hval­jen­je njenih knji­ga. Gle­da me preko naočara u retro­vi­zoru i ta sil­na stak­la nas još više razdvajaju.
    .….Zvez­da dom je na suvoza­čevom sediš­tu. Nije se vezao. Platiće kaznu. Ali shvatam da sad nije trenu­tak da joj ponudim rukopis jer je Vik­tori­ja Zajc zas­pala, hrče i sten­je. Koris­tim pri­liku. Pred­njom kamerom mobilnog tele­fona hvatam sebe i Vik­tori­ju Zajc u istom kadru. Pa šta ako izgle­da kao da je mrtva?
    .….U hotelu sred­im sve na recep­ci­ji, pa otpra­tim Vik­tori­ju Zajc do njene sobe. Pitam je da li joj neš­to tre­ba, a ona mi se zah­valju­je — ne tre­ba joj niš­ta — zan­i­ma je jedi­no kad ću uveče da je pokupim.
    .….U koli­ma sam, hlad­na, umor­na od uzbuđen­ja i dva sata vožn­je, gledam u roman i vidim da je i on grogi.
    .….Književni fes­ti­val je otvoren u bašti bib­lioteke. Direk­tor bib­lioteke pre­dugo drži gov­or, svi­ma je dosad­no, hlade se pro­grami­ma i lep­eza­ma, čeka­ju da Vik­tori­ja Zajc dobi­je reč. Kon­ačno je najavlju­je. Vik­tori­ja Zajc se dovozi na scenu i pri­lazi mikro­fonu. Mikro­fon pojača­va njeno teško dis­an­je. Svi u pub­li­ci su mirni. Čuje se samo dis­an­je i dečji plač u dalji­ni. Vik­tori­ja Zajc se zah­valju­je prisut­ni­ma, kao i gradu i bib­liote­ci. Tapšu joj. Ona se zon­ji. Velike fleke zno­ja stvara­ju se na njenoj cvet­noj halji­ni. Direk­tor opet ima reč. Priča i priča, a neka devo­j­ka mu pri­lazi i smeši se pub­li­ci. U ruci joj je plake­ta koju drži okrenu­tu k nama, iako je nemoguće da vidi­mo šta je na njoj izgravi­ra­no. Direk­tor objavi da ovo­godišn­ju nagradu fes­ti­vala dobi­ja Vik­tori­ja Zajc. Svi tapšu, kao da su izne­nađeni. A svake godine gost dobi­je nagradu. Zna­lo se da je Vik­tori­ja Zajc dobit­nik. Direk­tor puš­ta devo­jku da priđe Vik­tori­ji Zajc. Mala se nag­in­je nad nju, lju­bi je (ipak tri puta!) i preda­je joj zlat­nu ploču, prišrafljenu o drvenu pod­logu. Vik­tori­ja Zajc gle­da u nagradu, pa u direk­to­ra, pa u pub­liku. Smeši se. Mis­lim da gle­da ravno u mene, dok se smeši. Izgle­da kao da se ukoči­la. Ne pomera se i ne gov­ori niš­ta. Čini mi se da nje­na ble­da koža sija, kao da Mesec obas­ja­va samo nju. Zatim joj se koža pretvori u kamen. Cela površi­na ogromnog tela Vik­tori­je Zajc posta­je kamen. Pet­ri­fiko­vana, s nagradom zau­vek zaglavl­jenom među šaka­ma, Vik­tori­ja Zajc pono­vo pro­go­vara, zvučeći kao da nam se obraća iz pećine. Zah­vali se na nagra­di, još jed­nom se svi­ma kaže hvala što su tu, priča kako joj je naš grad neizmer­no drag jer je u časopisu Slo­vo koji je izdavala naša Književ­na zadru­ga objav­i­la jed­nu od svo­jih prvih priča. Svi tapšu. Direk­tor briše suze, a ja osećam kako mi Zvez­da dom gori u ran­cu, na leđi­ma — kao kad u rat­nim fil­movi­ma pogode vezis­tu u radio stan­icu, pa mu bater­i­ja curi na leđa i šuri ga.
    .….Vik­tori­ja Zajc priča dva sata, a onda još sat vre­me­na odgo­vara na pitan­ja iz pub­like. Plačem, kad izgov­ori posled­nju reč. Lju­di su razočarani što ne može da im se pot­piše na primerke knji­ga, ali poš­to se pretvo­rila u kamen, ipak ima­ju razumevanja.
    .….Voz­im je nazad u hotel. Krat­ka vožn­ja od dese­tak min­u­ta. Vik­tori­ja Zajc je mir­na, osig­u­rana s neko­liko reme­na u zad­njem delu kola. Ne znam da li spa­va ili je bud­na. Svet­la nadolazećih faro­va se odbi­ja­ju o nagradu zaglavl­jenu u njen­im rukama.
    .….Zvez­da dom je suvozač. Ne znam da li je i ovo pravi trenu­tak da joj ponudim moj roman. Vik­tori­ja Zajc će svakako i ceo nared­ni dan provesti na fes­ti­valu. Sutra. Sutra ću da je zamolim. Ili, ipak, sad?
    .….Ljubo­mor­na sam. Osećam kako mi se obrazi žare. To znači da joj već zavidim. Htela bih i ja da postanem kamen. Kako posta­ti kamen? Ko zna koliko ću još god­i­na morati da pišem i izda­jem i ulagu­jem se razn­im ured­nici­ma i kri­tičari­ma, samo da bih, mož­da, posta­la Vik­tori­ja Zajc. Njoj je sto tri­naest god­i­na. Meni dvade­set i pet. Nemam toliko vre­me­na. Moram odmah da joj dam rukopis. Moram odmah da postanem poznata.
    .….Put pred nama je ravan i osvetl­jen žutim kupa­ma iz ban­dera. Kamion nam ide u sus­ret. Ogro­man je, čini mi se da delom prelazi i u suprot­nu traku. Oko šofer­ša­jb­ne svetli pre­gršt sve­ta­la, a na sre­di­ni, iz mra­ka kabine, plavi se krst od led lampica.
    .….Gledam u odraz Vik­tori­je Zajc. Gledam u tor­bu iz koje viri ćošak prven­ca. Gledam pred sebe. Ubrzavam. Hrlim ka tim svetli­ma. Osećam da mi se koža suši i stvrdnjava.

    .

    .

    .

    .

    .