Imao je goli život, ružan i pust. I pored toga što je bio okružen takvim životom, i mada je sve kod njega bilo nekako neuobičajeno drugačije nego kod ostalih, nikada, ali doslovno nikada on nije bio tužan. Stalno je bio nasmejan. Takav je bio i ovog jutra, nasmejan i zahvalan novom danu. Ćilim je i ove noći završio svoj posao, dao mu nekakvu zaštitu sve do jutra. Budeći se, šutnuo je staru ženu koja je otvorenih usta spavala pored njega. Ona je izripila raspamećena, sva u šoku. Za trenutak nije znala šta se događa. Namerno joj je to uradio, uživao je da s njom zbiva šale. A ova je bila toliko loša žena, prava podobija zla. Zvao ju je Ksanti, skraćeno od Ksantipa, jer ga je bilo sramota od ljudi da je zovu žuta kobila. Kakva i da je bila, ipak ju je voleo. Iskreno i iz duše. A bio je njena sušta suprotnost. On je bio tih, smiren i strpljiv čovek, stalno nasmejan. Dole, u gradu, prepoznatljiv po svojim plavim očima. Niko mu nije gledao odeću, koja je bila od pamtiveka, niti ga je neko pitao za godine, za koje ni sam nije znao koliko ih nosi na leđima, nego svako ko bi ga sreo, a to je u njegovom gradu bilo vrlo verovatno jer se on po ceo dan kretao svugda, najviše u centru, prokomentarisao bi kako je moguće da ima tako lepe oči, koje kao da gledaju kroz tebe. Kada bi mu neko to spomenuo, on bi stidljivo navalio glavu, ističući bore svog izmučenog lica s osmehom, i odgovorio bi da plave oči potiču još pre oko 10000 godina, a do tada su, čak i njegovi preci iz Indije, gde je mnogo želeo da ode, svi imali braon oči. Odakle mu ovaj podatak, niko nije znao. Od njegovog pogleda bojala se jedino njegova žena, koja je znala da se uvek kada bi je ovaj umiljato pogledao, izdere na njega i da triput popljune ispred njega da je ne bi uročio.
Dok je ona kao navijena pričala, ljuta što ju je razbudio iz najslađeg sna, on je već bio napolju ispred trošne pravougaone kućice od opeke i blata, pokriven ćilimom, paleći cigaru. Ženu, čim bi zapalio cigaru, više nije ni slušao. „Skini ćilim sa sebe, zima je, baci ga na konja.“ Kada bi čuo ženu, to mu je bio znak da treba polako da krene ka gradu. Bacio je ćilim na zemlju i ostavio je njoj da istimari i nahrani konja Dorču, njihovog ljubimca. A on je uzeo svoja kolica, u koja je stavio svoju kutiju sa lozovima i mirno se uputio ka trgu grada sa sedam izlaza.
Njegova mahala se prostirala ispod ratne tvrđave na periferiji grada. Mahala je bila duga sa isprepletenim uskim ulicama pokrivenih kaldrmom. Tu su se svi bavili teškim fizičkim poslovima i magijom. A između ostalog, stanovnici ove mahale proizvodili su i šaltiru. Šalitra im je ostala u nasleđe od Osmanlija.
Prošao je pored sve tri pekare i jedine kafane ispred čijeg ulaza je sedeo stari gazda, koji je već bio prošao stotu godinu, veliki ljubitelj cveća i čovek koji je umeo da razgovara na nekoliko jezika i koji ga je sada diskretno pozdravio. Nije hteo da s njim mnogo priča, ali ipak mu se osmehnuo. Samo što ga je otpozdravio, zavrteo je svoja kolica neviđenom lakoćom i zaobišao je prvu sporednu ulicu, skrećući u drugu s leva, iz koje se je izlazilo na glavni put. A gazda, osećajući hlad u svojim starim kostima, odlučio je da uđe u restoran da se ugreje, i skoro istog trenutka jedan od sinova mu je saopštio jednu radosnu vest. Gazda je saslušao vest i kao furija istrčao sa suzama radosnicama pogledom tražeći svog mahalca da bi ga počastio rakijom. Ovoga nigde nije bilo, kao da je u zemlju propao.
Izašao je iz svoje mahale i kada je nakon izvesnog vremena ušao u grad, kao da je ušao u sasvim drugačiji svet. Imao je naviku da svakog jutra dok je koračao njemu poznatom stazom, skrati vreme posmatrajući lica koja ga mimoilaze. Ka njemu su išla i mimoilazila ga zverska lica, koja, za razliku od njega koji im je želeo svu sreću ovog sveta, sreću su želeli samo sebi. On je bio predstavnik jednog sveta, a oni drugog, drugačijeg od njegovog, u kome je sve bilo obavijeno lažnim sjajem. Oni nisu hteli da znaju ništa o njemu, a on je znao sve njih i donosio im je sreću, a oni nisu kupovali ništa od lozova koje je on prodavao. Spajanje ta dva sveta – urbanog društva i principa slobodnog i prirodnog života, bilo je nešto što bi njemu pričinilo najveće zadovoljstvo i sreću. Ali bi to bilo jednako čudu. A oni nisu bili srećni u tom svetu. Mrzeli su jedan drugog, znali su sve jedan o drugom, a nisu imali ništa novo da kažu jedan drugom. Niko nije hteo da zaviri u svoju dušu. Sebe nisu gledali. Bilo je ušlo nešto u njih. A on je bio odlučan da s njima podeli i krov i hleb. Živeo je da bi to uradio. Kontrast je bio jak. Njemu je iskreno bilo žao njih. On nije bio svestan koliko zla ima dole. Zagušljivi grad ih je stezao, odavno nisu osetili svežinu jutra, bojali su se kada treba da istinski vole, a život im je samo prolazio. Odbijali su da se prepuste i opuste. To su bila dva udaljena sveta.
Stao je na uglu jedne stare žute kuće, koja se nalazila na samom početku ispred trga. Svaki dan je menjao mesto. Sada je odabrao ovo mesto zato što se setio reči njegovog dede da uvek treba tražiti sreću i dočekati je sakriven iza nekog ugla. Tek se bio namestio i posmatrao naokolo da li neko prolazi, odnekud se pojavio milicioner koji mu je rekao da ne može tu stajati i da je tu prosjačenje zabranjeno. Drsko mu je naredio da požuri jer je bilo hladno i on ne može da čitav dan stoji tu s njim. Pre nego što je mogao stari prodavac lozova da što bilo kaže, policajac je istog trena napravio takav izraz lica koji je govorio da nema rasprave s njim. On je poslušno skupio svoje stvari u kolica i produžio je spokojno dalje, krećući se sve sporije i sporije preko trga. Prvi put tog dana osetio je mali bol u grudima, ali nije obratio nikakvu posebnu pažnju. Odlučio je da stane ispred dućana za pendžetiranje cipela. Tek su se bili razdvojili, a milicioner je već istog trena preko svog kolege bio obavešten da je napredovao u službi. Nije znao da sebi objasni, ali nakon što se je iskreno obradovao, prisetio se starca i palo mu je krivo što ga je oterao. Hteo je da se vrati, čak je to i uradio, ali na uglu stare žute kuće više niko nije stajao.
Ispred obućarskog dućana bila je navalica ljudi. Bližio se praznik i svi su žurili da obnove svoje cipele. Majstor je bio veoma loš i nervozan čovek. Taj dan bio je naročito neraspoložen. Čim je primetio prodavca lozova kako staje ispred njegovog dućana, izleteo je izgovarajući najružnije psovke oterao ga je odatle rukama pokazujući da mu plaši mušterije. Podigao je glavu, njegove oči su se od hladnoće pretvorile u dva plava staklića, pogledao je majstora iznenađeno, sad već sa suzama u očima. Nije bilo mesta za razgovor. Ponovo je morao da produži dalje. Uputio se ka kraju trga, gde je bila jedna mala kafana. Samo što je prešao prag svog dućana, obućaru se obratio jedan gospodin koji je u tom trenu ušao u njegov dućan. Gospodin je poručio četiri para cipela, da se što brže naprave i naglasio je da će ga bogato nagraditi. Brzo su se dogovorili i kada je otišao, majstor je u uglu primetio jedne stare cipele, koje su još uvek bile u dobrom stanju mada dugo vremena nošene. Odjednom poželeo je da ih pokloni nekome. Setio se prodavca lozova. Uzeo je cipele i izašao ispred dućana. Pogledao levo i desno. Nije bilo nikog.
Osećao se umorno. Od svega. Štaviše bol u grudima bio je sve jači. Poželeo je da uđe u kafanu da bi se ugrejao, ali zaboravio je da danas nije prodao ni jedan loz. Odlučio je da zatraži veresiju. Odatle je bio drsko najuren. Bilo mu je već dosta i rešio je da se vrati kući. Bol ga je počeo zabrinjavati. Teško je disao. I pored toga što se nije osećao najbolje, ipak raspoloženje ga nije napustalo. Uspevao je da smogne snage i da se osmehne retkim prolaznicima, mada je ovog puta njegov osmeh bio neiskren kao i njihov. Razmišljao je kako će reči Ksantipi da ceo dan nije prodao niti jedan loz. Odmahnuo je rukom i s mukom se nasmejao. „Sutra će biti bolje“ – rekao je – „ne treba da se uvek i o svemu žalimo. Ja barem imam svoju Ksanti.“
Dok se krajnjim naporima udaljavao od kafane, nije primetio kako se jedna grupa ljudi uputila u nju i popunila je do zadnjeg mesta. U čitavoj toj gužvi, kafandžija se je, dozvoljavajući sebi malo odmora između dve narudžbine i gladajući pune stolove sa gostima, postideo što nije simpatičnom starcu sa plavim očima koje su sijale dao jednu rakiju da se ugreje.
Uputio se glavnom ulicom prema svojoj kući. Više nije mogao da hoda. Morao je da pravi pauze, koje su postajale sve veće i veće. Sunce je odavno bilo zašlo. Noć je bila izuzetno hladna. Bio je podigao istrošenu kragnu svog starog kaputa. Duvao je hladan vetar, kakav dosad nije pamtio. Zapalio je cigaru i pogledao nagore. Nebo je bilo sivo, ali kristalno čisto. Zanemoćao je, osetio je vrtoglavicu i pao na kolena. Zadnje što je video bila je kutija s lozovima. Nikad nije saznao da li je nekom doneo sreću. Osmehnu se misleći o tome. Počela je mećava. On je ležao nepokretno. Taj dan, niti on niti njegova Ksanti nisu pretpostavljali da će to možda biti njihov zadnji susret.
