………………………………………………………………………………………………………………..
. .Cveće
Zašto sam se udavala kad moram ja da koljem svinju. Moj muž doktor Vatije Melka je umoran i on spava posle ručka. Četiri puta sam bežala od njega i uvek zimi. I sada mi pahulje snega padaju u oči, ali kuda ću ovako krvava do lakata. Poneki ovan iz komšiluka se okači o ogradu pa upita: može li, komšinka? Ja kažem: može.
Od prvoga ručka počela sam da mu sipam male doze otrova u supu, a on je toliko voleo supu da je bilo prosto milina gledati ga dok je srče još onako vrelu. Mrzela sam, oduvek, njegovu slabost. Odvratno je bilo, prvih noći braka, trpeti njegovo balavljenje, ali srećom brzo sam zatrudnela pa je s tim prestao. Da sam znala u čemu je rešenje problema, došla bih mu trudna. On se, ionako, kao ni ja, o našem braku nije ništa pitao. Bila je to stvar nagodbe njegovog i mog oca.
Odžak nije hteo da povuče, trljali smo oči i kašljali, napolju je padala susnežica i tada mi je Vatije rekao Paulina, ukoliko zbog lepote tvojih sisa nećeš da dojiš naše blizance, idi iz ove kuće! Zviznula sam mu šamarčinu, krv mu je krenula iz nosa, i otišla sam po prvi put. Moja mati je samo plakala. Povremeno bi jeknula sramota, pa bi se svojom sićušnom pesnicom, nekoliko puta zared, ne baš jako, udarila u prsa. Došao je Vatijev čvornovati otac i potukao se sa mojim. Jedan drugom su čupali brkove. Moja blesava braća i ja smo se smejali i navijali. Posle su se njih dvojica pomirili; plakali su zagrljeni i jedan drugom lepili brkove. Sutradan mi je otac, uz pomoć moje blesave braće, konopcem zavezao ruke u zglobovima, uzjahao konja i vukući me snegom zatrpanim putem vratio Vatiju. Ovnovi su visili po ogradi, smejali se i odobravali mom ocu. Vatije mi je odmah na pragu, u tek odvezane ruke, nije mi krv ni procirkulisala kako treba, utrpao odvratne blizance, koji su plakali i smrdeli kao vuge. Kog su nam đavola oni trebali, oduvek sam se pitala. Lepo sam Vatiju, čim sam ih rodila, predlagala da bar jednog udavimo.
Kako je vreme proticalo, odvratni blizanci su sve više ličili na njega. Jedva sam mogla da ih pogledam, a kamoli da ih kupam ili hranim. Vatije se rastrzao oko njih. Ja bih prekrstila nogu preko noge, zapalila cigaretu, zakiselila izgled svoga lica i tako ga živcirala. Vatije je svoj bedni bes iskaljivao na odvratnim blizancima. U našu kuću je, iznenada, banuo Vatijev čvornovati otac i bez reči uzeo naše blizance i odneo ih sa sobom. Ovnovi su visili po ogradi, negodovali, šmrcali u svoje rukave i gledali u mene sa sažaljenjem. Da se ne bih izdvajala, pretvarala sam se da i ja plačem. Da sam tada znala da nam njegov čvornovati otac, niti bilo ko drugi od njegove rodbine, nikada više neće ući u kuću, pitanje je da li bih uspela da sakrijem svoju sreću.
Onda se Vatije odao piću i posetama kupleraju. Ko bi se tome od njega nadao. Dolazio je pred zoru, pijan i iscrpljen; ja sam ga tukla kao vola u kupusu, a zatim bih ga, neobjašnjivo uzbuđena, opkoračila i jahala do jutra. Ali ništa nije vredelo. Sutradan, on bi, ponovo, po starom. U naš trnoviti bračni krevet uvukao se miris kupleraja. Pre podne, dok je on bio u bolnici na poslu, ja sam, zgađena nad samom sobom, plakala, i bištila se od picajzli koje su mi na poklon, preko njega, slale zimzelene kuplerajske kurvetine ili zelene Cigančice s kojima je, takođe, čula sam, često orgijao. S prvim snegom shvatila sam da ne mogu više da izdržim, i po drugi put sam pobegla od njega. Moj otac je rekao: ako. Moja mati je samo plakala. Da ti se stuži. Povremeno bi se udarala u prsa. Nije prošlo mnogo, sav slinav i tužan, po mene je došao Vatije i doneo mi obećanje da nikada više neće kročiti u kupleraj. Pristala sam da mu se vratim jer nisam mogla više da se tučem sa blesavom braćom. Svi su bili jači od mene. Pri odlasku, mater sam udarila pesnicom u prsa, svom snagom, ona je odletela do zida, nekoliko trenutaka bila prilepljena uz njega, zatim se skljokala niz zid i počela da vrišti i jače da plače. To su tek bile suze. Blesava braća su se cerekala. Otac je ščepao sekiru i krenuo na mene. Bežala sam i za ruku vukla izbezumljenog Vatija, a moj otac je pretio i vikao da mu više prag ne pređemo. Nekoliko dana lepo smo se slagali, uspevala sam da u sebi ugušim prezir prema njemu. A onda sam ga zamrzela još jače. Ponižavala sam ga i vređala, katkad i udarila po nosu. On je sve to stoički podnosio, valjda se osećao krivim.
Jedino o čemu Vatije brine, to je da nekoga slučajno ne povredi. On ne ume da se bori, od svačije senke se sklanja. Bednik. Ne mogu ni da ga žalim koliko ga prezirem. Ceo svoj radni vek sluša ismejavanja kolega. Te Vatije je slabić, te Vatije je papučić, te Vatije je neznalica. Podstaknuti takvim naklapanjima pacijenti koji greškom uđu u njegovu ordinaciju zbunjeno se izvinjavaju, pa preplašeno beže jedva uspevajući da pogode vrata. On leči samo one koje i ne treba lečiti, gradsku sirotinju koja nema čime da plati i Cigane. Budala. Pred jednu Novu godinu, čuvši bolničke čistačice i servirke kako daju sebi za pravo da pred nasmejanim upravnikom bolnice komentarišu i prosuđuju njegove sposobnosti i njegovo znanje, on je prvi put u životu povisio glas i nekome se suprotstavio. Skinuo je i bacio svoj mantil nasred hodnika i dreknuo na upravnika, e, ove Nove godine neću da vam dežuram! Nek vam one, izbuljenih očiju kažiprst je uperio u servirke i čistačice, dežuraju! Imam i ja kuću! Zatim je, to je i dan-danas često upotrebljivana fraza među osobljem bolnice, ljutito, ko dete, nogom udario o pod i dodao, je li vam jasno! Izbezumljen i povređen do bola istrčao je iz bolnice, došao kući i zatekao me ispod poručnika Kraljevske vojske. Kroz prozor, zajedno sa poručnikom, zavijena samo u ćebe, pobegla sam od Vatija treći put. Vatije je stajao na vratima nemoćan i ukipljen, oči su mu bile pune suza, a ledeni vetar je pored njega unosio sneg u kuću. Kočijama smo se poručnik i ja odvezli u još bedniju provinciju, nisam ni slutila da takva postoji, u kojoj smo unajmili neki studeni podrum. I u novoj godini poručnik je voleo moje telo, ali, voleo je i kocku i bančenja. Iščekivala sam ga, uporno. Gledala sam napolje kroz jedini prozorčić i osluškivala. Belina i tišina smrzavale su mi srce. Znao je da ne dođe po nekoliko noći, a kada bi došao, bio je pijan, krvav, umoran i ljut. Hrkao je da je to bilo neizdržljivo slušati. Poneki put bi me samo izudarao, a poneki put bi me uz batine i uzeo; ovo drugo, činilo mi se, dosta ređe. Smrznuta, gladna, narušenog zdravlja, vratila sam se Vatiju. Zubatom Suncu je ostao još jedan zalogaj dana kada sam poražena otvorila dobro poznatu kapiju i ušla u dvorište. Ovnovi su visili po ogradi i glasno komentarisali moj povratak. Vatiju se vratila njegova cirkularna ženturača, dovikivali su jedan drugom, pa prskali u smeh. Vatije je ćutao.
Vatije je znao da po nekoliko godina ne progovori sa mnom nijednu reč. A ja sam zato znala da mu govorim ružne reči i da ga izazivam. On bi pokunjeno izašao napolje, seo na kameni stepenik ispred kuće i dugo tako sedeo.
Otkad ih je Vatijev čvornovati otac uzeo, ja nikada nisam videla, ni poželela da vidim, naše blizance. Čula sam da su jednom bili dosta bolesni, ali su se izvukli. Ja sam tada imala nekih poslova oko kuće pa nisam stigla da ih obiđem. Tih dana su ovnovi po ceo dan visili po ogradi i s gnušanjem gledali u mene. Ponekom bi se omaklo da pljune u mom pravcu. I meni bi se omaklo da pljunem ka njima. Vatiju je, koliko sam čula, bastalo da ih obilazi, sve dok ga jednog dana odvratni blizanci nisu dočekali kamenjem. Vratio se kući sav izubijan i uplakan. Jecao je i ponavljao zašto, zašto… Od tada sam prestala da mu sipam otrov u supu. Ne, nisam ga nimalo manje mrzela, nego, prosto, nisam mogla više da ga trujem.
Ne znam zašto sam četvrti put otišla. Hodala sam zavejanim ulicama, sudarala se sa poludelom stokom koja je nosila balone vina ili krilate jelke, bežala da mi ne polome noge vrišteća odvratna deca koja su se sankala niz strme ulice. Oko mene se odvijao život, a u meni je bila praznina. Pitala sam se tada u kojem bi pravcu krenuo Vatijev i moj život da onda kada su nas upoznali nisam poželela da budem na njegovoj sahrani. Noge su me same odvele na železničku stanicu i ja sam ušla u postavljeni voz. Nije me interesovalo u kom pravcu voz cima i tandrlja. Samo što dalje, mislila sam. Želela sam da nestanem. Istinski. Bila sam sama u kupeu, a možda i u celom vozu. Stoka, iako opijena dočekom Nove godine, više se bojala da je sneg ne zatrpa nego što je želela da otputuje iz pihtijaste provincije. Ostala je da odvratnoj deci kiti jelketine, da ždere, loče i đipa, a pred zoru da se grli i dernja. Voz se često zaustavljao, stajao pa kretao, a onda se, na jednoj jako obasjanoj stanici, zaustavio konačno. Nisam znala da je železnica zbog nerentabilnosti ukinula sve veze osim sa prestonicom i da sam stigla u nju. Sedela sam u zaleđenom kupeu i slušala, iz obližnjih kuća i restorana, muziku, čestu vrisku i pucnjavu iz revolvera. Pustim ulicama je jedna volina, razdrljene bunde i košulje, projurila na sankama, divlje šibajući svoje trouglaste konje. Vikala je, narode, učestala Nova godina! Više nikoga nisam videla. Samo pahulje snega. Našli su me sutradan, polusmrznutu. Otkravili su me i vratili Vatiju.
Vatije je skroman i nikada od života ništa nije tražio, pa je sasvim normalno i pravedno što nikada ništa nije ni dobio. Međutim, pre neku zimu, na njegovo ime je stigao prelep buket ruža. Nije bilo imena pošiljaoca. Nisam ga ništa upitala. Dugo je blenuo u buket, zamišljen, a zatim je do kasno u noć sedeo na stepeniku i gledao nekuda u daljinu. Padao je sneg. Razmišljala sam da li da počnem ponovo da ga trujem, ali sam odustala. Verovatno je to bila nečija greška, ko bi njemu ovakvom, ništavnom, mogao poslati buket cveća. Vatija niko nije mogao da voli. Ceo život je, eto, otaljao, a nijednog prijatelja nije stekao. Kada sutra crkne, niko neće ni primetiti, a kamoli suzu pustiti. Pitam se zašto li je uopšte trošio vazduh.
Eno, probudio se. Upalio je lampu, dobro je da i to ume. Neće izaći da mi pomogne. Hladnoća mi je zašla za nokte, a još nisam završila sa svinjom. Kada ću istopiti mast. Izgleda da on živi samo meni u inat. Sve češće mi se čini da je onda kada su nas upoznali osetio šta sam poželela. A ta želja mi još uvek greje dušu. Ne mogu dozvoliti da njegova slabost pobedi moju snagu. Plašim se samo da mu onaj tajanstveni buket cveća nije neki skriveni dokaz da nije uzalud živeo, i da mu on ne daje snagu da istrajava.
za doktora
Ja sam nežna i snena konkubina! – Ja sam opasna, koščata gejša dečakolika! – Ja sam lukava, plava kurva amerikanska! – E, i ja sam kurva amerikanska! – Ma nemoj, ja sam prva rekla! – Šta ima veze, ne postoji samo jedna kurva amerikanska… Vrckale smo svoja suvopičasta tela, poređane ispred izglancanog izloga sa ženskim rubljem, pogledima milovale glatke kombinezone i čipkaste korsete i gaćice, i glasno maštale. Naši zašiljeni dečaci međusobno su se gušali i rvali, ispuštajući divlje krike kao i uvek kada izađu iz bioskopa. Mi Cigani volimo Tarzana. Obasjani mesečinom, krovovi zgrada su dremali i svoje čarobne tajne čuvali. Obližnji jablanovi, izduženi i uspravljeni do bezobrazluka, stremili su nebo da razdeviče.
Tih noći sam izlazila iz detinjstva. Inače, živela sam sa mamom i bakom. Dedi, poznatom džambasu, još dok sam bila beba, magarac je kopitom skrckao lobanju, a oca nisam imala. Mama je tvrdila da imam oca i da je jedan od braće Ramadani garantovano on. Ja joj nisam verovala. Detinjstvo sam provela sa glavom u maminom krilu, slušajući kako između noktiju njenih palaca pucketaju vaške izvađene iz moje hitre kose.
Pune želja, odvojile smo se od izloga ženskog rublja, uhvatile naše tarzane za uši i ulicama koje su izazovno vijugale i svojim mršavim telom raspaljivale proleće, povele ih našim slabašnim kućicama. U susret nama, lagano je išao providni mladić sa debelom knjigom pod miškom. Naši tarzani protrčali su pored njega i izbili mu knjigu, koja je pala na ulicu i otvorila se. On je zbunjen i uplašen stajao, a naši tarzani kad su videli da ih on ne juri, počeli su da ga izazivaju, da mu se rugaju i da imitiraju Čitu. Ja sam mu prišla, podigla knjigu, sa nje pirnula prašinu i pružila mu je. On se zagledao u moje lice i rekao mi hvala. Iznenada je dunuo neki topao vetrić. Moje drugarice su mi se smejale, a jedna mi reče, Adea, Adea, kurvo bela. Tarzani su nastavili put gurajući se, a mi smo išle za njima odmereno i kulturno. Jednom sam se okrenula nazad. Njega više nije bilo. Da, tih noći sam izlazila iz detinjstva.
Učio me je da čitam, crtam, brojim, računam, pišem… Svojski sam se trudila da on ne bi pomislio da sam glupa. Mnogo sam se jadna napatila. Čudio se kako mi račun dobro ide. A on je bio tako pametan i načitan. Svakoj njegovoj reči mogla sam se satima diviti. Kao knjigu da čitaš kada ga slušaš. A nekako nespretan i smušen kao tek omačeno mače onako slabovid i ozbiljan. Da ne znaš, kada ga gledaš, da li da pukneš od smeha ili da ga gnjaviš i giličeš. Kad bih ga videla tužnog i zamišljenog, pitala sam ga Vatije, Vatije, šta ti je, i on bi se nasmejao.
On je položio ispit iz anatomije i ceo dan je presrećan skakao i blesavio se. Te noći sa neba su se otkačinjale zvezde i padale. Te noći on je bio otkačen, a ja sam morala pasti. Ništa me nije moglo spasti. Posle je, dok se prao, rekao da nikada od mene neće otići. Mama me je prebijala zbog njega. Džaba mu se daješ, čini od tebe drolju, a na kraju će te šutnuti ko izjebanu kučku. Ja joj nisam verovala. Bestidno sam mu se davala i rado pristajala na sve njegove hirove. Šaputala sam mu ne poželi drugu ženu, ja ću sve da ti radim. Umeo je da bude i grub. Slabi najbolje umeju da budu grubi. Sve što je u mislima poželeo, naslutila bih i odmah, bez pitanja, bez pogovora, ispunjavala, samo da bih njega uz sebe zadržala. Rado sam pristajala i na takve odnose za koje nisam mogla ni da pretpostavim da postoje. Šta sve učeni ljudi nisu u stanju da izmisle. Mnogo sam se jadna napatila.
Tog jutra, na pijaci, jedan žandarm me je odbranio od razjarenih seljanki koje su htele da me ubiju zato što sam pokušala da ukradem krastavac sa tezge. Bila sam tako gladna, sve što sam imala trošila sam na ulepšavanje i oblačenje da bih njemu bila lepa. Pretučena, ali presrećna što sam ostala živa, nabrala sam u nečijem dvorištu buket ruža da bih mu ukrasila stan jer je tih dana završavao školu za doktora; otišla sam njemu. On se pozdravio sa mnom, stideći se od svog oblačnog oca, i rekao mi da će ponekad navratiti. Nabubreli koferi već su bili zatvoreni, a kutije sa knjigama zavezane uzicom. Osetila sam da se trnje ruža duboko zariva u moje prste i dlan, ali mi se činilo da to nekog drugog boli i da se drugom događa. Jedno vreme svi smo nepomično stajali u tišini, a zatim su njih dvojica bez reči krenuli. Nisam mu se bacila oko nogu, nisam plakala, nisam molila. Samo sam klela žandarma koji me je tog jutra na pijaci odbranio od seljanki. Zauvek ću pamti kako jedna po jedna ruža, niz čije stabljike je tekla krv, pada iz moje olabavljene ruke na drveni patos.
Mesecima obraza nisam sušila, samo sam pušila. Dva puta sam pokušala da se obesim. Mnogo sam se jadna napatila. Jednog prohladnog dana kupio me je neki uštavljeni kapetan. Zvao se Muharem i imao je brod kojim je plovio morima i lovio ajkule. Voda ga je nanela ovamo da bi brijačem povukao crvenu crtu preko vrata nekog prevaranta za koga je saznao da se prerušen u ženu krije u našoj Ciganmâli. Svoj boravak na kopnu kapetan Muharem je ujedno iskoristio i da se oženi. Za mene je mojoj mami dao dva džaka soli. Moja presrećna mama je nudila da mu za ta dva džaka soli uhvati još neku goluždravu devojčicu iz Ciganmâle, ili nekog zgodnog guzičastog muškarčića, ali on je odbio. Hteo je samo mene. Sve devojke, tih dana specijalno razgolićene, zavidele su mi. Mnoge su duboko patile. Neke od njih je kapetan Muharem i po nekoliko puta utešio. Nisam bila nesrećna zbog odlaska; želela sam da pobegnem što dalje, ali, život mi je pokazao da i tuga ume da putuje.
Kapetan Muharem je bio presrećan kada me je video golu. Dok smo vodili ljubav, ja sam žmurila i zamišljala Vatija. Kapetan Muharem je bio preushićen kada je video da znam da pišem i da računam. Poveravao mi je da vodim evidenciju kad on s prijateljima igra tablić. Iskreno me je poštovao i voleo. Ali strasno me je mrzela malobrojna, ćutljiva i podmukla posada našeg broda. Brod se zvao Bengal. Zamolila sam kapetana Muharema da brodu da ime Vatije. On je odbio jer je baksuzno brodu menjati ime.
Kapetan Muharem me je učio da pecam ajkule i da igram tablić. Svojski sam se trudila da on ne bi pomislio da sam glupa. Mnogo sam se jadna napatila. Čudio se kako mi tablić dobro ide. Prvu ajkulu koju sam upecala morali su da puste u more jer mi je nje bilo žao. Neutešno sam plakala i nisam dozvolila da joj odseku peraje. Ajkula mi je mnogo ličila na Vatija. Posada je ćutala, odmahivala glavudžama i izvršila naređenje da vrati ajkulu u okean.
Godine su nas kao talasi zapljuskivale, a zatim se nepovratno gubile u daljini. Mi smo plovili, lovili ajkule, sekli im peraja i tako obogaljene bacali ih nazad u okean da crknu bespomoćne. Peraja smo u lukama Dalekog istoka prodavali naduvenim mafijašima, koji su ih dalje preprodavali ekskluzivnim restoranima ili apotekama. Naša ušteđevina je rasla i pozitivno uticala na muškost kapetana Muharema i na moju želju da joj udovoljim. Bili smo tako veseli. A ajkule, na palubi našeg broda, izgledale su tako tužne. Najlepšim primercima sam davala ime Vatije.
Kapetan Muharem me je voleo, mnogo. Gotovo onoliko koliko me je posada broda mrzela. Sve sam učinila da me posada zavoli. Jedva sam hodala, ali njihova mržnja se nije gasila. Ja sam iz dana u dan molila kapetana Muharema da promeni ime broda u Vatije. On se plašio prokletstva. Uporno je odmahivao rukom. Jedne lepe i strasne noći kapetan Muharem mi je zatražio da ga oslovljavam sa Muhi, što je prisnije i više odgovara našem odnosu. Ja sam pristala, a on, obradovan, dozvolio je da brodu promenim ime. Odmah, još te noći, prefarbala sam staro i belom farbom napisala novo ime. Brod se konačno zvao Vatije. Glupa posada je izjutra zlobno gunđala i širila sujeverje. Tog dana, napali su nas gusari. Upiškila sam se od straha. Gusari su našoj posadi odsekli udove i tako obogaljene sve pobacali u okean, našeg Vatija su potopili, a Muhija i mene zarobili.
Držali su nas pod palubom i nisu nas dirali, samo bi povremeno gusarski kapetan Servantes poslao po mene da bi me silovao. Muhi je teško patio zbog toga. Tešila sam ga. Kapetan Servantes je bio lep i dobar čovek. Između njega i mene javila se prisnost pa me više nije silovao. Molila sam ga da svom brodu da ime Vatije, a zauzvrat sam obećala da ću mu roditi mnogo gusarčića. On se isprva nećkao, ali je pristao. Nadala sam se da, negde tamo daleko, u svom srcu Vatije oseća da okeanom plovi gusarski brod s njegovim imenom. Tog dana je na brodu izbila pobuna. Kapetan Servantes je sa grupom svojih odanih ljudi uspeo da uguši pobunu. Pobunjenici su pogubljeni i bačeni u okean. Njihovi krvareći leševi, nošeni vodenim strujama, uporno su plovili za brodom. Kapetan Servantes mi je bivao sve draži. Dvoumila sam se da li da ga nagovorim da smakne Muhija. Ali predveče, japanska Vojna mornarica napala je gusarski brod Vatije, pobila svu posadu i bacila u okean, kapetana Servantesa obesila za katarku, a Muhija i mene oslobodila, pa zarobila. Naduti leševi ranije pobijenih gusara-pobunjenika gurali su se s novim leševima i svi zajedno tonuli su na dno okeana. Posle dugotrajnog, odvojenog propitivanja – japanski admiral me je unakrsno silovao, ali to nije bitno – uspeli smo da dokažemo da nismo gusari, pa smo pušteni u prvoj luci. Čim smo stopalima dodirnuli topao lučki kamen, osetili smo da je zanavek prekinut naš lov na ajkule i da je jedan period našeg života završen.
Na sigurnom smo imali lepu ušteđevinu. Kupili smo brodić i od njega načinili ploveću javnu kuću. Naše kurve su bile vredne. Muhi je svaku isprobao. Ništa nije prepuštao slučaju. Ja sam vodila posao. Svojski sam se trudila da ne bi pomislili da sam glupa. Posao je cvetao. Čak sam i ja, krijući od Muhija, odlazila u ispomoć. Mušterije su se čudile kako mi dobro ide. Naša ušteđevina je rasla. Najlepšim kurvama sam davala ime Vatije. I Muhiju, koga sam iznenada silno zavolela, dala sam ime Vatije. Muhi nije mogao da izdrži veličinu moje ljubavi, pa je jednom pred samu zoru, isceđen i iscrpljen, umro. Naša ušteđevina je postala moja. To me nije odvratilo da sama nastavim započeto. Ali zlatne godine na brodiću su se potrošile. Moje najlepše kurve je odneo sifilis. Posao je jenjavao. Na svakom koraku stasavala je mlada, oštra konkurencija. Zalud sam obogaćivala program muzikom, pesmom i nastranostima. Cena ženskog mesa je nezadrživo padala. Mnogo sam se jadna napatila. Međutim, moja ušteđevina nije bila mala. Jedno jutro, digla sam ruke od ploveće javne kuće, spustila noge na čvrsto tlo, ugurala se u prenatrpan voz i vratila se na mesto prve ljubavi. Dočekala me je hladnoća i tužni bolovi u dlanu u koji se nekada davno zarilo trnje ruža.
U centru grada kupila sam kuću na sprat, sa velikim vratima, širokim balkonom i bakarnom kupolom. Ne izlazim iz nje. Svake noći otvorim prozor, gledam u zvezde i tiho ga dozivam. Najsjajnijim zvezdama dajem ime Vatije. One koje dobiju njegovo ime rasprsnu se u zvezdani prah. Ne mogu ni one da podnesu veličinu moje ljubavi i teret moje tuge. Zato, na nebu i nema više zvezda. Odozgo samo padaju krupne pahulje.
.
.
.
.
.
