Proza

Performans

.

.

.

…..Šta vas je nagnalo na to?

(Doktore, doktore… Cccc: polovično, kao i obično. Dakle, nije u pitanju samo šta, nego i ko! Ali, ne čudi me što ne umijete da postavite pravo pitanje. Ipak ste vi jedan od njih, jedan od beznadežno obnevidjelih. Pored toga, da ste vi i vama slični znali postavljati ispravna pitanja, već bi se došlo do nekih odgovora i ja, može biti, ne bih bio ovdje. Ovako…)

…..Kada ste prvi puta pomislili da učinite to što ste učinili?

(Jednostavno se ne sjećam koja je kaplja rasturila branu… Vjerovatno se radilo o nekoj trivijalnosti, jer od nje se obično najlakše strada. A branu sam zamislio kao moćnu kapiju neprobojne armature:

                        L

                     NIKAD NE MRZI                                      P                      C

                       Š                                                      NEMOJ DA POLUDIŠ

                       I                                                                Š            P       N

                                               U                                      T            R        I

                       S                      LJ                                     E            A       Z

                       E                      UVIJEK BUDI SKROMAN            Š       A

                                               D                      T                            T       M

                 POŽELI DOBAR DAN                   R                            A

                      E       O             N                      PROĆI ĆE            J         U

                     LJ      B                                      LJ                                      B

                     A        R               N                    I                                        I

                               O             NEMOJ DA ZAVIDIŠ       A                       J

                GLUPOST                                     O              L                       A

                               A              K                    SAOSJEĆAJ

                                                U                    T              V

                                                 K                                    OBUZIMA DUŠU

                                               ZADRŽI KRINKU            S

                                                 J                                     T

Ispostavilo se da nisam trebao da je zamišljam, već da je napišem! Na papiru sve izgleda mnogo jasnije, manjkavosti se same iscrtavaju, nesavršenost žulja beonjače poput odmetnute trepuške… Da sam tako uradio mogao sam da vidim svu njenu poroznost, možda čak i da zakrpim te silne pukotine. Međutim, nisam. Vjerovao sam umišljaju, jednoj opasnoj maštariji i zato sam kažnjen: iscurio sam kroz rešetku koja je trebala da me zaštiti i razbio se o zube-hridi onih istih ala od kojih sam pokušavao da se sakrijem. Pisanje je barem moglo da mi spase dušu, ako je za spasavanje života već bilo prekasno. Ali nisam to tada znao. Sada znam da i neznjanje ima svoju cijenu, baš kao i znanje. I znam da su ovako odocnjela znanja iritantno neupotrebljiva i bolno jalova.)

…..Otkud vam ideja?

(Ne umijem da slikam. Ne znam lijepo da se izrazim perom. Ne želim da glumim ludu u trećerazrednom vodvilju. Za grafite sam previše mator. Da budem potpuno iskren: performansi su nešto što mi je oduvijek išlo na živce. Nalazio sam da su uglavnom imbecilni, nedokučivi bez uputstva za upotrebu i krajnje nekomunikativni uprkos suprotnim tvrdnjama umjetnika koji ih osmišljavaju. Međutim, vremenom mi se ideja o tome činila sve primamljivijom. Odlučio sam se na performans onda kada je brana konačno pukla i kad se silna žuč razlila po meni. Izjedala me i nagrizala bez mogućnosti da iz mene istekne. Bio sam siguran da je to pravi način i jedini mogući izlaz. Ili izraz, kako hoćete.)

…..Dobro, vidim da ne želite da govorite. Recite mi barem da li se kajete?

(Zbog čega bih se, pobogu, kajao? To što sam proglašen krivim a da nisam ni ubio, ni ukrao, ni slagao, ni drugome nažao učinio, prije govori da se svi vi i vama slični trebate pokajati, a ne ja. Skinuo sam se go, stao na trg i ispred sebe postavio natpis: ČOVJEK JE PRISUTAN! Ne razumijem u čemu je problem? U golotinji? U tome da su raščovječeni svi sem onih koji ne posjeduju partijsku knjižicu? U činjenici da je puk go i bos? U nakazno lažnom puritanstvu naše novopečene provincijske gospode? Doktore, možete vi bolje… Zamislite da je ovo još jedan performans. Vi pitate, ja ćutim. Vi se znojite jer ne znate šta ćete sa mnom i šta da kažete nadređenima, a ja se banjam u svojoj ludosti kao u hamamu. Kako-kako? Nije vam zabavno? Ma nije moguće!? E, vidite, i ja sam igrao ulogu u suludim performansima koje ste vi osmislili, ali tek sada se ludo zabavljam! Zato zahtijevam da mi udovoljite. Idemo ponovo: vi pitate, ja ćutim…)  

.

.

.

.

.

author-avatar

O autoru Berislav Blagojević

Rođen je 1979. godine u Slavonskom Brodu. Magistar je geografskih nauka. Piše poeziju i prozu. Objavio je šest štampanih, jednu audio i elektronsku knjigu. Dobitnik je nekoliko nagrada i priznanja od kojih su najvažnije stipendija Fonda „Borislav Pekić“ (2012). . Njegov prvi roman „Tiši od vode“ ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu 2013. Njegova poezija i proza prevođena je na engleski, poljski, španski, malteški, njemački, italijanski, japanski i makedonski jezik.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *