Dragan Jovanović Danilov (Požega, 1960), pesnik, romansijer, esejista, likovni kritičar. Jedan je od najprevođenijih savremenih srpskih pesnika. Zastupljen je u antologiji New european poets (Graywolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008). Književne nagrade: „Brankova“, „Zmajeva“, „Branko Miljković“, „Meša Selimović“, Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“, „Oskar Davičo“, Nagrada Srpske akademije nauka i umetnosti iz Fonda „Branko Ćopić“, „Prosvetina“, „Stevan Pešić“, „Risto Ratković“, „Jefimijin vez“, „Pesma nad pesmama“ i „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića“. Međunarodne književne nagrade: „Pro creation“ i „Velika bazjaška povelja“.
Vaše igre?
Kao dete najviše sam voleo da se osamim na nekim skrivenim mestima, recimo po tavanima i da tamo prevrćem sve te prašnjave stvari. U dečaštvu, skriven na tavanu, voleo sam da slušam moćno prolamanje gromova. S jedne strane osećao sam strah, a s druge priželjkivao sam da opet čujem taj strahobni zvuk prema kome sam imao jedan čulan, čak erotičan odnos.
Kao dete želeli ste da postanete?
Fudbaler, slikar.
Prvo slovo koje ste naučili?
Ne sećam se.
Šta Vam beše najteže u školi?
Matematiku sam doživljavao kao spravu za mučenje.
Učiteljica?
Negoslava Đukić.
Predeli Vašeg detinjstva?
Jedna borova šuma u Požegi.
Da li ste u školskim danima pisali ljubavna pisma?
Ne.
Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?
Ne srećem ih, ali ponekad pomislim na njih.
Mak? O cvetanju maka?
Crnjanski ima rečenicu „ Sve to nije važno jer je prošlo“. Andrić misli potpuno suprotno: „To je večno, jer se dogodilo“. U ovom slučaju podjedanko su mi bliski i Crnjanski i Andrić.
Miodrag Pavlović?
Sa Mijom Pavlovićem sam bio veoma blizak. Vodio me na ručkove u kafanu „Proleće“. Čuvam dosta njegovih pisama koje mi je pisao iz Nemačke. Mija je napisao divan tekst o „Kući Bahove muzike“ u kome se nalazi rečenica „Danilov je naš najvreliji pesnik danas, preko njegove poezije se ne hvata kora“.
Ivan V. Lalić?
Taj veliki gospodin bio je recenzent moje knjige „Kuća Bahove muzike“. Ponekad smo šetali Kalemegdanom i to su bile nezaboravne šetnje. Lalić je pričao, najviše o muzici, a ja sam slušao.
Iv Bonfoa?
Iva sam sreo 1999. u Strugi. Od tada smo se sprijateljili i bili u prepisci. Bonfoa je napisao nekoliko rečenica o mojoj poeziji.
Stevan Raičković?
Ponekad mala pesma, sonet od šesnaest stihova može izgledati monumentalno. Uzmimo primer Raičkovićevog soneta „Niti“. Ili Vermerovih i Šejkinih malih slika koje i ne treba izlagati u galerijama već u sobama, negde pored prozora jer takve slike zahtevaju kulturu, malih, intimnih prostora. To svedoči da monumentalnost nije povezana sa formatom. Stevan Raičković, to je moj pesnik i ja se ne mogu nadiviti njegovim pesmama. Nedavno sam pročitao celokupni pesnički opus precenjenog pesnika i vrsnog esejiste Josifa Brodskog. Nigde kod Brodskog nisam pronašao tako čudesne pesme kao što su Raičkovićeve „Niti“, ili „Kamena uspavanka“. Jedan je samo Stevan, karakterni čovek. Više niko ne može ići tuda kuda je prošao Stevan. Raičkovićeva poezija te preseče kao neočekivana radost, razdrma te, uvuče te u sebe. Njegove pesme koje imaju kristalnu konstrukciju pune su čudesno jedinstvene versifikacije, sudbine i žive krvi. Kada sam pročitao svega dve pesme Stevana Raičkovića, rodila se ljubav potresna.
Vulkani i vodopadi?
Moja fascinacija vulkanima i vodopadima je trajna. Majka mi je bila nastavinica istorije i geografije i još neke 1968. godine kao osmogodišnji dečak prisustvovao sam njenom času kada je govorila o vulkanima komentarišući dokumentarni film o najvećim vulkanima sveta koji je prikazivala učenicima na starinskom kinoprojektoru. Za mene je to bilo prvorazredno uzbuđenje. Taj prizor kako zemlja riga magmu, to raspomamljenje materije, ta užarena reka lave koja se izliva iz grotla danas me podseća na izlivanje reči u tekstu. Jednako kao i bešnjenje vodopada, eros u nama je duboko povezan sa vulkanskim erupcijama. Jer, vatra je izvajala sve što vidimo. Ne dolaze li vulkani iz neke Empedoklove vatre kojoj je poreklo u dalekim, zvezdanim magnitudama? Ne plamsa li ta vulkanska vatra u umovima genija? I vulkani i vodopadi nose u sebi nečeg od blistavosti i sjaja erotske dimenzije. To su mesta obdarena od Tvorca strahovitom silomi lepotom. Tako i velika poezija mora da ima tu dimenziju nepredvidljivosti podivljale reke. Vulkani i vodopadi, postali su tako vremenom temelj mog religioznog lirizma. Ali te spoljašnje erupcije nisu toliko važne koliko unutrašnje. U poeziji sve dolazi upravo iz takvih unutrašnjih erupcija. Divlji tutanj vodopada i divljanje lave iz vulkana nije ništa drugo do zvuk kucanja ljudskog srca.
Kairos?
Ne može se u poeziji isti film ponavljati unedogled. Uređenost, predvidljivost, statičnost i samodovoljnost predstavljaju agresiju nad nekontrolisanom prirodom poezije koja se uvek iznova otvara ka novim horizontima, ka neobuzdanim talasima slobode u kojoj se ne mogu propisivati pravila. Pisanje poezije je, dakle, nepredvidiv kairoski čin. To je način da izmaknemo Hronosovom, hronološkom, linearnom, kvantitativnom, profanom i ekonomskom vremenu koje neumoljivo otkucava. Da pobegnemo od surovog režima časovnika. Čovek je sapet, smlavljen i zatočen u linearnom vremenu. Ali, ne zaboravimo, Kairos, najmlađi i najbuntovniji Zevsov sin i Hronosov unuk, u Grčkoj je mitologiji bio onaj koji donosi uvid, preokret, promene. Kairos uvek znači nekakav diskontinuitet i subverziju. Otuda je Kairos savršeni Bog poezije. Pred velikim pesmama koje porodi Kairos, vreme izgubi svaku moć. Neke pesme su nemoguće sve dok ih ne napiše Kairos. Ništa se vredno ne može napisati bez zanosa, nadahnuća i entuzijazma, te tamne i nekontrolisane sile. Velike pesme nastaju u bogatim časovima koji nadilaze hronološko vreme, kada im se umilostivi Kairos, bog sretnog trenutka. Moderan čovek je čovek teške i krvave skepse, subverzije, transgresije, solipsizma, neuroze, besa, raščinjenosti, decentriranosti, a ne biće lažne religioznosti. Moderan pesnik napada utvrđeni poredak značenja i u utvrđene hijerarhijske strukture unosi eros prekoračenja, malo Afrike. Pisanje je tek uzorak naše kazne. Bogu možemo ponuditi samo svoje unutrašnje sagorevanje. Vatra je pesniku jedino dobro i jedina mera vrednosti. Poezija lišena vatrenosti i zemaljske snage, mrtva je. Pesnik je uvek u toj vatri koja se zove život, ljubav, umetnost, a sad što je proizvod te vatre pepeo (kao što je proizvod svih vatri ovoga sveta pepeo) to je samo stvar geneze i, napose, pada čovekovog.
O Erehtejonu?
Na Atinskom Akropolju, pred Erehtejonom, najčudesnijom građevinom na svetu, doživeo sam dramatično i potresno prosvetljenje jednom neljudskom lepotom. Fascinirao me je ženski eho karijatida (te žene su upisane u kamen zato što su potpuno žive) nasuprot muškoj težini uzdizanja Partenona. Nigde na svetu ne postoji tako tanana ravnoteža između lirskog i epskog. Najlepše određenje lepote dao je Plotin. On je rekao da je lepota „cvetanje bića“. Pred Erehtejonom sam spoznao da lepota uzbuđuje zato što je neuhvatljiva i zato što smo od nje potpuno nezaštićeni. Gde je danas takva bezgrešna lepota? Zbog kojeg našeg greha se ta lepota čija realnost odzvanja u mojoj duši, izgubila? Hrišćanstvo je tražilo kajanje, negaciju svega zemaljskog i odricanje od tela jer je blizu kraljevstvo nebesko. Posmatrajući lepotu karijatida sa Erehtejona shvatio sam da nikada ne možemo u sebi pokidati niti koje imaju duboko korenje u našoj puti. Opevane u kamenu, rođene u novim telima, karijatide najavljuju ponovo rođeno zdravlje.
O unutrašnjem gradu?
Mi nismo stvorili ovaj svet, već ga samo nadograđujemo svojim ličnim pismom. Dakle, držim do ezoteričnih uticaja i pomeranja evolutivnog kretanja u poeziji. Pesnik prima vatru i od drugog pesnika srodnog duševnog sastava, kao što jedno telo u ljubavi prima toplinu od drugog bliskog tela. No, presudno moje nasleđe u poeziji jeste ono nevidljivo, nesvesno, zahuđeno. To je ono vrelo koje Tereza Avilska zove „unutrašnjim gradom“. Sve tajne su dakle, zapisane u nama samima, u ljudskom srcu i tu ih treba tražiti, a ne van nas.
Praštate li?
Nema većeg čuda i većeg dara od mogućnosti praštanja i pokajanja. Kada oprostimo i pokajemo se mi smo već pred vratima kroz koja se ulazi u Raj. Naš cilj je da makar pokušamo da razumemo. Tolstoj je rekao da apsolutno razumevanje donosi apsolutni oproštaj.
Ko Vas je razočarao?
Niko. Jedino ja sam sebe.
Koga ste Vi razočarali?
Ne znam.
Deca?
To nisu deca, to su teroristi. Šalim se, naravno. Imam dve kćeri, Izabelu od 26 i Sofiju od 20 godina. To je moje blago. Moj svet je inače od samog detinjstva bio ženskocentričan. Odrastao sam uz bake, potom uz divnu majku koja je bila naklonjena umetnosti. Imam mlađu sestru. Znate kako se kaže, nema rane da ne boli, niti sestre da brata ne voli.
Čime se utešiti?
Jedino drugim ljudima. Čovek je blagoslovljen drugima. Niko sam sebi ne može pomoći, to je valjda jasno svakom normalnom čoveku. Duša se dušom obasjava, sve ostalo je tama.
Osećaj kad ste držali u rukama Vašu prvu knjigu?
Neopisiv. Mene i danas uzbuđuje kada mi pesme izađu u nekom časopisu, a nekmoli kada mi izađe knjiga, ovde ili vani. Za nas pisce je najvažnije da nam izlaze knjige, da se prevode na druge jezike, da se o njima piše i da budu čitane.
Knjižare?
Obišao sam mnoge knjižare diljem sveta, ali sam najviše knjiga kupio po buvljacima, bazarima i pijacama. Sve sam to iz sveta dovukao u moju kuću u Omladinskoj ulici broj 1. u Požegi. O tome sam napisao veliki esej koji se zove „O blistavom mnogoženstvu knjiga“.
Prva druženja sa piscima?
To su bila druženja na festivalima za mlade diljem ondašnje Jugoslavije. Tu sam upoznao Jelenkovića, Sašu Radojčića, Divnu Vuksanović, Anu Ristović…
Kada ste poverovali poeziji?
Kada sam kao mladić čitao drevne pesnike. Tada bih osetio kako se suočavam sa nečim ogromnim i toplinskim. Još uvek osećam to daljinsko grejanje od Ovidija, Katula, Vergilija, Roberta Grejvsa…
Šta je pesma?
Pesme su surove indiskrecije. Pisanje poezije jeste opasno putovanje kroz nepoznate divljine, ali i zamena za neostvarenu komunikaciju s drugima. Poezija je zato tajanstveni oblik ljubavi. Moj ideal je da u svom radu spojim i izmirim slovensku dionizijsku furiju i germansku posvećenost poslu. Zato danas pesme neprekidno dorađujem i prepravljam sve dok ne osetim da su žive. To se čudo, dabome, retko dogodi. No, pesma koja je neizbežna, sama progovori. A moj ideal u poeziji jeste poetski tekst kao magijsko spirutualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca. Pesma koje će se nastaviti u stvarnosti kao nešto živo. Pesnik u svoju pesmu ulaže čitavu svoju duševnost, a pesma mu kao eho vraća ono što nije ni slutio da postoji. Dobre, žive pesme putuju kroz vreme. Samo opasno inteligentni ljudi mogu napisati veliku poeziju. Samo mnogo ljubavi i tuge ili ozarenja može da uznese jedno biće do velike poezije koja ima opštu vrednost. Kao i u životu, i u poeziji nema stajaćeg trenutka. Poezija je za mene vrelo znanje, oblik mističnog iskustva, prizma kroz koju se može izraziti neprolazna lepota i tako posredovati skoro novi vid religioznosti. Poezija ne zamenjuje život, već ga opovrgava i preobražava. Pesma mi pruža mogućnost da nešto duboko doživim. Ono što nisam napisao, nisam ni doživeo. Ja do mojih pesma dolazim intuitivnim putem, a ne racionalnom namerom. Pisanjem pesme stavljam se na stranu dionizijske moći i tako za samog sebe nalazim spasenje. U tome vidim religijski aspekt poezije. Pisanje poezije nije igra, već ozbiljan izbor i spasonosno zastranjivanje. To je za mene prefinjeni oblik saučešća. Ono treba da izrazi toplinu koja nas čini ljudima, onaj sjaj koji „nije od ovog sveta“. Poezija preosveštava ovaj vegetativno-animalno-socijalni svet. Ona je tanka nit između želje i smrti. Na kraju rituala, smrt će nas sve obmanuti. Svaka pesma je oblik oproštaja sa životom. Za mene poezija je najviši stepen pripreme za odlazak sa ovog sveta.
Slikari?
Za mene pisanje o umetnosti je oblik seizmografije, pažljivo proučavanje kako površinskih, tako i dubinskih potresa u njoj. Sebe vidim kao pratioca umetnosti iz drugog plana. U prvom planu su, dabome, sami umetnici bliski mom intimnom biću, a sa opusima zrelim za jednu temeljnu esejističku elaboraciju. Pišem o svim domenima likovne umetnosti, a naročito me privlače umetnici koji obnavljaju klasičnu sliku, kao autonoman estetski predmet. Dakle oni umetnici koji obnavljaju tajanstvenu moć figurativne slike, čuvajući svetlost spiritualnog. Pisati o takvim umetnicima razložno, argumentovano i sa predskazivačkom intuicijom, za mene znači učestvovati u izazovnom ritualu tumačenja.
Uticaj slikarstva i filma na Vašu poeziju?
Kod mene postoji jedno, gotovo mistično, verovanje u slike. Moje su pesme na izvestan način figurabilne. One počivaju na figurabilnoj izvesnosti prizora i njegovoj povezanosti sa dubinom memorije. Za sebe jedino pouzdano mogu da kažem da sam od početka svog pesničkog bavljenja bio i ostao sladostrasnik slike. U mojoj poeziji sve potiče iz stvarnosti prizora, nema tu nikakvih snoviđenja. Prava misterija jesu oni vidljivi, svakodnevni prizori. Stvarnost je strahovita sila koja nas oblikuje i poezija od nje ne može pobeći. U mojim pesmama stvarnost se uvek javlja zatvorena u prizor, u kadar. Jednostavno, vizuelni utisci su psihički prerađeni rečima. Iz italijanskih neorealističkih filmova naučio sam da je stvarnost veličanstveno bogata i kompleksna i da je dovoljno umeti je posmatrati. Jer jedino slikajući vidljivu realnost, može se otkriti ono što se nalazi iza nje. Prizor, je zapravo, drugačije uobličena stvarnost pomoću koje naša imaginacija pozlaćuje svet. Moj postupak u pisanju poezije je gotovo slikarski. Kad imam oštar, jasan prizor, onda iz tmine mogu lakše izvući celu pesmu na svetlo dana. Svi ti prizori koje svakodnevno gledam kod mene su prelomljeni i premešteni u oneobičenu poetsku razmeru.
„Homer predgrađa“?
Pesnik, naprosto, piše ono što živi i sanja. Zato „Homera predgrađa“, „Gnezdo nad ponorom“, „Memoare peska“, „Moja tačna priviđenja“ i „Simetriju vrtloga“ nije mogao da napiše niko drugi do mene. Mislim da je sintagma „Homer predgrađa“ nehotična metafora sveg mog bavljenja književnošću, koju sam ja učinio mojim transparentom. Moj Homer nema odisejski kompleks lutalaštva, već je on, jednostavno rečeno, pesnik predgrađa. On malo toga izmišlja. Kao i slikari iz dobrih starih vremena, on slika po modelima koje je izmislio Svemogući. Njega zanimaju neke male, naizgled efemerne teme: podrumi, bunari, golubarnici, gavrani, mačke iz predgrađa, mladi gnevni pesnici. Zanimaju ga zahuđeni prizori koje niko ne nadgleda i ne uhodi.
Vaš nadimak iz škole?
Gaga.
Vaši roditelji?
Moji su roditelji kao učitelji radili po zabitim sandžačkim selima, a onda su se naselili u selu Godovik blizu Požege, gde sam proveo detinjstvo. Naravno da je u našoj kući bilo knjiga, ali to što sam potekao iz porodice prosvetnih radnika nije mnogo podgrevalo moj lični mit o književnom svetu.
Slika oca?
Kralj nad kraljevima.
Šta bi danas poželela Vaša majka?
Da ide po planinama i sakuplja bilje za čajeve. To je najviše volela u starosti. Fudbal? Budući da sam u mladosti dobro igrao fudbal, a naročito mali fudbal, moj otac me zdušno podržavao na tom planu. Malo je nedostajalo da početkom osamdesetih godina prošlog veka odem u Ameriku, u Baltimor, na preporuku Srboljuba Stamenkovića, legende malog fudbala u nas, da tamo profesionalno igram mali fudbal koji je u to vreme u Americi bio izuzetno popularan. Imao sam poziv od tih ljudi tamo, ali sam u to vreme već čitao ozbiljne knjige, slikao sam, pisao eseje o slikarima. Danas se intimno gordim time što sam ostao ovde. A zatim, svaki izbor je jedini izbor.
Gde ste obukli uniformu?
U Sarajevu.
Ko Vam je došao na zakletvu?
Niko. A očekivao sam majku i oca. Nisu došli jer su prethodnog dana imali udes, a nisu hteli da mi to kažu. Jedino meni i jednom Albancu niko nije došao na zakletvu. Onda smo nas dvojica otišli u Morića Han u Sarajevu na ručak. Sećam se da je sto do nas sedeo Mersad Berber. Bio je došao sa sinovima na ćevape i sudžukice. Ja sam tada pojeo izvrstan šiš-kebab. A posle smo Albanac (Dževdet se zvao) i ja otišli na tufahije u jednu poslastičarnicu.
Gde Vam je najlepše, u danima ili u noćima?
Najlepše mi je u danima. Reč dan, to je najlepša reč u srpskom jeziku. Ja sam Dan-ilov.
Da li ste poželeli da odete? Gde?
Nemam više odisejski kompleks lutalaštva. Volim da sam uvek na jednom mestu usredsređen na svoj rad.
Da li ste ikad poželeli da budete glumac?
Ne. Ne volim taj najvećma nadrkani glumački svet. Retki su nenadrkani glumci. Devedeset odsto glumaca su ljudi i žene koji su zaljubljeni u sebe do te mere da im Narcis nije ni do kolena. Da bi neko bio veliki glumac mora da iza svega stoji ogroman ljudski format. Za mene je najveći Marlon Brando! On je čist genije. Znao je ko je. Smatrao je da filmske zvezde nisu umetnici, već počesto biznismeni. Rekao je: „Ko sam ja pored jednog Kafke i Kjerkegora koji su posetili udaljena prostranstva psihe?“ Marlon Brando je smatrao da su „Bitlsi“ i “Rolingstounsi“ efemerni u odnosu na Šuberta i Baha. Taj veliki glumac bio je svestan prolaznosti te glumačke i roken-rol začaranosti. Nažalost, danas ovde u Srbiji mišljenje jednog prepolovljenog glumca koji ne zna ni gde mu je dupe, ni gde mu je glava ima veću težinu od mišljenja najvećeg pisca ili filozofa. Eto, dokle smo došli.
Vaša leta, gde obično provodite odmore?
Ne volim odmore. Najviše mrzim čvarenje na jakom suncu. Najbolje se osećam u Požegi u mojoj kući, gde imam grandioznu privatnu biblioteku u kojoj osećam miris velikih civilizacija. Odmaram se samo kad čitam i pišem. Sve ostalo je puka gnjavaža.
Gradovi?
Požega i Beograd. Mnogo sam se naputovao i sada vidim da je sve to bilo lepa pričina. Nema šta da se vidi na ovom svetu. Sve su to priviđenja. Drugde ne postoji, već samo tamo gde već jesmo. Ništa nije tako daleko i nedohvatno kao blizina. Ne treba putovati svetom, već napraviti veliki svet na svom malom posedu, pod svojim krovom.
Planina?
Rtanj.
Pustinja?
Ne idem po pustinjama. Pustinje, to su tuđa tela. U pustinji je jedino zanosno mirno, majestetično talasanje peščanih dina.
Zašto se ljudi zaklinju?
Iz vrelog straha.
A zašto proklinju?
Iz vrelog straha.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
Ne znam.
Pred čijom slikom ste najduže stajali?
Pred jednom magičnom slikom Arnolda Beklina u „Varlaf“ muzeju u Kelnu.
Kurosava ili Bergman?
Tarkovski i Paradžanov.
Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladosti?
Kao zablude.
Omiljeni začin?
Cimet, zeleni biber.
Politika?
To me uopšte ne zanima. Ja sam pisac koji piše iz čiste individualističke obesti. Nikada ne objavljujem svoja izravna politička ubeđenja. To je deo moje strategije.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
Jesam. Kada su mi ćerke bile male i kada sam bio sa njima u šetnjama pored reke.
Šta dalje?
Čitanje, pisanje i opet čitanje i pisanje na život i smrt!
Razgovarao: Enes Halilović
