.
.
(Milan Vicić, Lutaju kroz meso, UTOPIA, Beograd 2018)
.
…..Naše telo se kreće u okvirima saznajnog sveta, ali se njegov odraz u jednakoj meri ostvaruje i na planu snolikog i fikcijskog, te tako oblikovanog, kontemplativnog, gotovo kosmičkog prostora. Sa jedne strane reč je o nemogućosti istupanja iz sopstvenog telesnog uobličenja, a sa druge je to samo jedan od mogućih načina određenja onoga što se u krajnjem slučaju ne može definisati. U zbirci poezije u prozi „Lutaju kroz meso“ Milana Vićića se telesnom daje potencijal mislećeg u nastojanju da se tako redefinisanom ontologijom dopre do izvornog značenja stvari uopšte. Naime, dolazi do metonimijskog prenošenja i oživotvoravanja materije na taj način što se ona razgrađuje u mehanici sopstvenog delovanja, bilo da je reč o smrvljenoj masi mesa i kostiju koji bi mogli biti i ljudski, ili čitavim lancima fikcionalizovanih fluida i atoma. Ono što povezuje ove prividno polarizovane celine u okviru Vićićeve poezije je njihovo delovanje koje se iščitava preko zvučanja, preko čitavog kataloga onomatopejskih karakterizacija svakog njihovog pokreta.
…..Istupa se iz uljuljkane pozicije lirskog subjekta kao posmatrača, pritom to ne podrazumeva da dolazi do promene njegove funkcije i delovanja, već doslovno i semantički do promene pozicije i prostora. On se uvlači u samu materiju kako bi na koncu postao njen deo i tako je objasnio. Ona sama biva jedno, jer se čitava zbirka u takom poimanju stvari tumači kao celovita pesnička tvorevina koja pre svega biva izgrađena iz fragmentarnih odbljesaka jedne nespecifikovane svesti (ovim se podrazumeva da se ni u kom trenutku ne može jasno odrediti identitet onoga koji oblikuje poetski iskaz, pa i kada u pojedinim pesmama bivaju korišćeni navodi kako bi odredili tekst i na takav način – mi ne možemo jasno odrediti ko je onaj koji progovara, da li se na tom mestu multiplicira pesničko ja, da li je reč o drugom entitetu, i da li se nakon svega može govoriti o njemu kao biću bilo koje vrste ili antropomorfizovanom iskazu same materije). Homogenost i bliskost fragmenata se realizuje i preko njihovog jednakog (ne)imenovanja i stila, ali i preko porinute narativnosti koja se održava u činjenici da sve opstaje na jednom novooblikovanom svetu u okviru koga svi deluju. Upravo u okviru njega odeljeni oblici materije metastaziraju u čitava bića čiji se odraz može naći u htonskom – što podrazumeva da se i sam svet u kome je utopljena ovakva poetika pre svega karakteriše demonološkim. Iz te pozicije nastupa i grafika kao ilustrativni poetički iskaz Vicićeve poezije, kao varijacija na način percepcije samog teksta, kao odgovor na njega, ali i kao izvorni deo. Usled ovakve intermedijalnosti dolazi i do grafičke korekture teksta, te samim tim i tekstualne raznolikosti fragmenata koji u izvesnim trenucima čak podređuju vizuelnom. Estetika crteža jasno ostaje u okvirima poetike samog teksta, pa se reči ispisuju na crno – beloj osnovi koja određuje i svet na koji je ukazano i iz koga se rađaju bića čije se delovanje može naći u samom tekstu nasuprot slici gde se realizuju samo kao zamrznute pojave, tek namah pokrenute. To čitavoj zbirci daje tako imenovani strip efekata, te je žanrovski i estetski usložnjava.
…..Mrak, i materija, i telo iz nje, i zvuci koji su jedini iskaz njihovog delovanja, i i tekst koji je stilski markiran i potpuno hermetičan, i vizuleno proširen dojam; sve u jednakoj meri oblikuje mračni doživljaj sveta koji se u krajnjem slučaju može pojmiti i kao dosegnutost prikrivenih nagona čovekovog bića. Stoga, bilo da govorimo o percepciji sveta ili o nastojanju da se redefiniše čovek, njegovo telo i meso koje ga materijalno oblikuje, pesnik se ograđuje od nametnute duhovnosti što mu pesnički kanoni nameću i progovara sirovošću kakva se teško vari.
…..
…..
…..
…..
…..
