.
.
(Miloš Puđa, Kolska igra, Brankovo kolo, Sremski Karlovci 2018)
.
.
…..I o njegovoj knjizi neću pisati kritiku. Jer, odviše sam oduševljen snagom koju jedna mladost izražava da bih to mogao prihvatiti kao štogod uobičajeno, plod literarne vivisekcije. Vršnjaci Miloša Puđe (rođ. 1999) ne pokazuju ni pojedinačno one vidove zrelosti – emotivne i intelektualne – koji su u ovom slučaju ne samo očigledni, već se pojavljuju u zastrašujućoj – zastrašujućoj jer ako se ostvari nada da se iz ove ljuske nije izlegao labud, već slavuj – sintezi osećaja empirijskog i literarnog.
…..Puđa je učinio korak dalje, dovodeći na svoju rodnu Kozaru – sada već u horizontu očekivanog tradicionalno vezanu za stradanje i NOB, za naricaje i oslobodilačko kolo – i Solomona, i Katula; i Remboa i Empedokla. Demijurg, kao i svaki klasni liričar što je, on pretače svetove, upoznajući fotone, logos i atome sa svijetlošću, riječju i suštinom, još neizgubljen u lektiri, još neizgubljen u palanci metropolizma.
…..Sem sebi, ne nadam se ničemu većem / jer u sebi sadržim od većeg koji je veći, samouverenost je antičkom što snagom jednostavnosti prkosi izgubljenosti rođenoj poezijom pisanom za roditelje i sve nas u studiju, samouverenost je koja ne samo što ne sumnja u snagu poetskog, već upravo do te mere negira što zahteve okoline i tradicijskog poimanja toponimskog, što svete zahteve forme – on ni sonetni venac ne posvećuje nikome drugom doli slobodi koja poezija jeste. Akrostiha se – kao artefakta, pre nego živog tkiva – lišava u korist sakralnosti čina poezije, ne hajući glasove: – Kakav zgodan i fin vrat ima za klanje… / Valja sjeći, valjda, dok još pjeva.
…..Umrtvljena koprivo tuđeg logosa – koja si sa nama u svim neobaveznim razgovorima, unapred izrežiranim, ponavljanim do besmisla da bi se opstalo poželjnim utiskom uljuljkane monotonije svakodnevice, bljutavosti koja se ogleda u blanko čituljama izlepljenim po banderama, koje čekaju trenutak spoznaje, sazrevanja sopstvene trulosti. Rečeno nam je da žalimo onog koji sebe nikada neće čuti, rečeno nam je njihovom se pjesmom niko i ne kune.
…..Neka bude rečeno i to da su ključi ove poezije u ptici, zrnu i vjetru, u svim njihovim međusobnim odnosima. Neka su to tri osnovne note akorda koji je potom razvijan u minijature Ravela opčinjenog praiskonskim ehom deseterca. Izlišno je, slutim, svrstavanje kanonskih imena uz ime Miloša Puđe. Sloboda pesnika zajednička je svima nezavisno od izraza, od forme, od odabira tradicije na koju se naslanja, od mesta porekla, od jedinstvenog matičnog broja, i ona je jedinstveno merilo uspešnosti jedne ukoričenosti i unaslovljenosti.
.
.
………………………………………………………………………………………Novi Sad, avgust 2018.
.
.
.
.
.
