.
.
Drveće zimi
.
Žestoka hladnoća u šumi
Sirove kore na ivici ovog prozora
Vidim, prepustila sam se bez razmišljanja
Ključajućem predelu
Koji me obnavlja i gori i savija do koske i do srži
I vrišti bez mog imena bez tvog priznanja
Riba sa severnog mora
Sam
Dok mi daje šaku žita i pljuješ mi vino u usta
Ti si moj soj, moj nespokoj,
Košpice plodova nabubrelih
Suvi plaštevi iz korena iščupani
Tvoja
Koža
Na mojim stopalima
.
.
Koža
.
Žuto lišće na tvojoj koži
Iskorenjene pore neke nerazumljive vrućine
Ispucale usne
Nabrekle bradavice
Koža
Kažem jesi li sama
Ili vreme otkucava na jednom mestu daleko od prihvatljivog sata
A čujem kako s bledih slojeva klize
Sekret suza vina
Ali to nije prvi put niti je jednom
Već je večito vraćanje
I zatvaranje očiju pred izborom koji ne želis da prihvatiš
Kad nadire ovo vreme, ova jesen
Na tvoju kožu
U jedan nanos
nepriličnih
nedostojanstvenih
neugodnih
prostora.
.
.
Dunav
.
Stakleno nebo
Stakleno srce
Stakleni šećer
Sliveni ispod jedne
Svirepe surove zime
Naš korak
Miriše na kožu krzno biftek i loj
Ti i ja
Na ivici mraza
Iznad omraza
Nema toka
Nema veka
Koji bi znao zašto smo skupa
Sunce samo izlazi iz hladnoće naših pogleda
Vetar sam guta tišinu naših reči
Na horizontu
Vidi se
Naša daljina
I tamo visoko
Jako gori
Dodir naših dlanova
Vapaj naših samoća
Tako smo se i našli
Sami
Pored reke
Promašenog života
Obrnutog toka
Ipak smo se sreli
I koračamo
Ruka u ruci
Korak do koraka
Znajući da uvek
Moje srce silno obasjava
Iznad tvog plavetnila.
.
.
Bez stalnog doma
.
Ako treba opisati horizont, daću ti konac koji me vuče
vozovi podzemni bez mašinovođe, bez voznog reda i smera.
Ako treba da ti kažem šta sam naučila od svih ovih lutanja
Chardonnay vino miriše na mačkine zadahe
A mažem se i ja ispod mosta Bir Hakeim
srebrni nož zaboden u fermentirani maslac
Mažem se i ja kao mačka na limenom krovu
Vrištim seme vraćam tragove
Ćuti!
Ćuti kad vidiš da tamna žena na ulici čita
Minus dvadeset je vreme van vremena
Asfalt prljav vazduh teža kod podzemnog voza
Voz
Kroz
Most
U mojim grudima
Ćuti!
Povukla je ona sa sobom čitav kontinent
I četiri strane sveta neće ti biti dovoljne da shvatiš
Kako se vučem i kmečim i skvičim
Zmija u kleštima
Ako me pitaš koji je zvuk aviona
Hijene pre oplođavanja
Ako me pitaš koji je ukus putnika
Nojevi guraju glavu u pesak
Ako me pitaš koja je boja zore slivena na cestama
simfonije su to ljubavi zalivene jutarnjom kafom i narandžastom nadom
Ako me pitaš šta me bodri da krenem iako ne znam kuda idem
Šta me tera da čekam da dođe učiteljica Joge skinutih cipela
Da vidim osmeh crne žene
I da zbog toga postanem
Vesela
Upravo zbog toga
Da zapisujem nebo morskim ulicama Monte Karla
Da se gubim bez straha kroz lica koja zure bez cilja
Da se vejem po snežnim dolinama dok mi stjuardesa prodaje anti-age kremu
Da tražim neumorno svoju reč, glagol svojih živaca
I tebi
Da pokažem svoj dom
Da ti pokažem dom
Da ti pokažem gde mi je dom
Dom koji sa sobom nosim
A nemam ga
A tebe nemam
A sebe nemam
Još
.
.
.
Sa makedonskog: Marija Mandić i Nataša Sardžoska
.
.
.
.
.
