.
..
.
.
(Boris Lazić, Unutrašnji pejzaž, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2019)
.
…..O poeziji tada mladog pesnika Borisa Lazića pisala sam pre nekih dvadesetak godina; njegova dubina je uvek bila unutrašnja i posebna, ali primetljiva oku i našem osećanju za poetsko. Začudilo me je da je Đorđe Despić, pisac pogovora ove nove knjige, komentarisao knjigu kao poeziju „okrenutu sebi” – kao i sva poezija, ars poetica, ona osluškuje vlastito biće, unire u njega, ali pisanje, čak i kada je promišljeno i veoma različito od eksklamatornog stiha Majakovskog ili Alena Ginzberga, nikada nije produkt autističkog poduhvata. Odmah zatim, komentator će reći da je zbirka Unutrašnji pejzaž – „prava lepeza brojnih toponima sa Lazićevih putovanja”.
…..U ontičkoj biti poezije, kada ona ontički ili čak antički peva – jeste da osluškuje „unutrašnju stranu vetra”, a ne severni ili, pak, južni vetar koji ontološki duva predelima spoljne geografije. Ni posveta pesnika Lazića ne započinje veselo, već pre u analitičko-filosofskoj nedoumici, u nedostatku Hjumovog dokaza o postojanju bilo kakve egzistencijalističko-pozitivističke premise, i to stihom drugog velikog sabrata, Branka Miljkovića: „Sigurno je jedno: o ovu pticu se otimaju šume”. A šume, kao tema egzistencijalnog bića mogu da se nađu i kod Miljkovića, ali i kod Lazića, doduše u drugačijem agregatu, u pepelu: nikada nisam verovala u pesničku geografiju niti u umetnost deljenja zbirke na različite psiho-geografske odeljke, ali obraćam pažnju na pesnikovu podelu sopstvene celine – tu su Prolog, koji priča o geografiji vode, tu je fenomenološki Otklon, koji je i Derida nazivao izvesnim skretanjem sa geografskog puta duha (Climen), treći je Satori, na japanskom ‘pročišćenje’, ‘samorealizacija’ ili ‘iluminacija’, a četvrti deo je Epilog ili ono što već, neminovno, dolazi nakon Satorija.
…..Otklon otvara pesma „Druga obala”, koja je za Lazića „paternji” jezik, francuski, te je stoga, odista nepretenciozno i naslovljena „L’autre Rive”. Pesma je posvećena ikoni američke modernističke proze Džeku Keruaku, ali ovo ime ubrzo prihvatamo kao proširenu metaforu za sva bilingvalna ili trilingvalna bića koja se usuđuju da misle i govore na različitim jezicima.
…..I ovde, još od samog početka, Lazićeva misaona poezija dobija na neizrecivoj težini, jer upravo postavlja, oh da, ispočetka i ponovo, pitanje analitičara Stenlija Kavela („Moramo li da značimo ono što kažemo?”), koji negde tvrdi da svaki jezik boji određenu misao – kao što i misao određuje jezik, tako i jezik, odnosno kulturna tradicija jezika boje način razmišljanja i osećanja, i evo:
„jezik te okiva/ i jezik raskiva/ Jer, čak i drugovetnije osećaš/ U zavisnosti/ Od jezika” („L’autre rive”).
…..Upravo prvi deo Otklona nam priča priču pesnika u potrazi za identitetom, nacionalnim, humanim, ali i onim ličnim, ako se ta dva uopšte mogu razdvojiti, jer najčešće ne mogu; ako je jezik „kuća bića”, a pesnik-lutalica večito bez doma i identiteta, stranac je u svojoj „kući”, a ceo svet po kojem luta Odisej je ujedno njegov dom: „Rembo ne mari za čarobnjaka u sebi/ ali još manje za svet” („Der Steppenwolf”). U datom poretku stvari, pesnik ili stepski vuk-samotnjak, izdvaja se iz gomile, oseća svet kao u pesmi Pink Flojda „Mi i oni”. Lazićev pogled se zaustavlja na skupini „oni”, jer je pesničku skupinu „mi” već savladao – „što manje države, što manje spoljnje prinude“ („Otklon”) – kao što je vremenom, savladao i onaj stari Sioranov diktum koji kaže da svaki put kada je „pokušao da bude slobodan, bio je gladan”, što osluškujemo u Lazicevoj pesmi „Vrisak i glad”:
…..„U rana, nedeljna jutra, po dalekim prigradskim naseljima / Sjati se, kao jato galebova, u podne, nad obalom:/ vrisak i glad!“
…..A kada je reč o angažovanoj poeziji, jeste – pesnikovim krvotokom širi se lektira Bit generacije i Alena Ginzberga, koju on usvaja kao pop-pastiš sa Vorholove slike („A Supermarket in California”), jer svoju notu socijale Lazić je odavno savladao, i to dovoljno dobro da u dubini svog poetskog bića zna da se sloganima kvari tkivo poezije, i kao što kaže japanski haiku: „ko više viče, taj se manje čuje”, u spiritualnom dremežu koji bučno naseljava svet („Angažovano pevanje”). Pesnik Lazić je čitao i osluškivao mnoge pesnike (kažem „pesnik” jer su tu i Lazić prevodilac, predavač, urednik-antologičar), ali oni koje pesnik Lazić najradije čuje su veliki srpski pesnici Vladislav Petković Dis i Branko Miljković („Iz davne prepiske”), njima se on obraća na „ti”, kao što se nekada davno Majakovski obraćao Suncu.
…..Možda u pesničkom snoviđenju duhovno prisustvo velikih pesnika, onih koje pesnik smatra svojom pravom porodicom, dovodi do izvesnog duhovnog pročišćenja, do Satorija, fiktivnog ili stvarnog. Jer kao što Lazić oduvek u svojoj poeziji ističe, a u ovoj zbirci jasno naglašava, on u pesmi, kao u optimalnom delu života, traga za harmonijom, za mirom koji se ne pretvara u dremež, već u sanjarenje, u disovski san u kome nas miluju oči, uznešene nad svakim predelom dobra ili zla.
…..Šta nas to odvodi ili bolje, dovodi do pesnikovog Satorija? Pre svega, saznanje o večitoj smeni proleća, vremena i godišnjih doba („Jesen”, Berba”), panslavenko, pagansko osećanje radosti koje krasi delo Branka Radičevića i pesnikovu Panoniju, osećanje koje i Lazić citira i često parafrazira „osećanje čežnje, uzaludnosti, to osećanje iščašenosti”, osećanje koje Lazić kao bilingvalni pesnik oseća često bolje i britkije od srpskih pesnika, koji ga uzimaju za bogomdano i koje je za njih donekle već zaboravljeno, ako ne i izgubljeno. Lazićev poetski panegirik se donekle približava poetskom opusu ruskih modernista, Jesenjina na primer, po odsustvu nepotrebne ironije, po ljubavi prema svemu što živi i što diše, kao u pesmi „Prah prahu”, gde sećanje na psa koji se udavio sopstvenim lancem uvodi poeziju našeg pesnika direktno u antologiju velikih.
…..Ali često dolazi do sasvim vidljivih i lako uočljivih „korespondencija” u poetskom radu Borisa Lazića; Bodler ih je nazivao „povezanostima”, ili srodnim razmišljanjima i pesničkim stavovima. U „Negro Spiritual” u razgovoru je sa Rastkom Petrovićem, sa Milanom Dedincem u „Prah prahu”, sa Milošem Crnjanskim u pesmi „Pan, predanje”, a u „Honolulu USA uber alles” sa Radetom Draincem, sa kojim je, čini se, i najduže ostao u razgovoru, jer je na izuzetno važan, pertinentan i estetski zadovoljavajuć način (čitaj: po Šlajermaheru, savršen) preveo poeziju ovog veoma zahtevnog moderniste na francuski. Pri tome, opažamo da malo pesnika, makar i bilingvalnih, koji savršeno poznaju i maternji i paternji jezik, a i savršeno vladaju umećem poetike, jesu u stanju da proizvedu savršen prevod poezije velikog pesnika na jedan od tih jezika. Istorija književnosti je nadasve puna omalovažavajuće netačnih i loših interpretacija briljantnih pesničkih originala – da lično nisam čitala Rilkeove Sonete Orfeju prvo u prevodu na srpskohrvatski, pomislila bih, čitajući američki prevod Galveja Kinela, da se radi o nekom užasnom pesniku koga su svi pomodno nazivali izuzetnim! Međutim, Lazić nam u pesmi „Honolulu” već predstavlja svoj prevod Drainca i nagoveštava, kao deo svoje poetike, zašto baš njega toliko voli:
…..„Taj urbani štimung preneo bih Draincu […] jer dostojan je sagovornik/ptici, cvetu i kandelabru, prigradskom svetu i smetlištu/[…] i slivniku i čoveku koji, spotaknuvši se, u slivnik je pao”
…..Urbani štimung, pak, često probija iz, ili se probija sam kroz Lazićevu poeziju, koja ponekad ne želi da mu pruži dostojno utočište: on bi možda u prirodu, na berbu, na ostrvo, ali dah zveri Pariza, plamen demona sa pariske kule-slivnika Sen Žak ili gargojl sa Notr Dama se otmu i slobodno prošetaju njegovim unutrašnjim pejzažom, njegovom pesničkom nutrinom, jer, istini za volju, rođen je i odrastao u Parizu.
…..Na samom kraju zbirke on će priznati u Epilogu, a i malo ranije: sve što je njegovom unutrašnjem pejzažu potrebno je prerađeno drvo, hartija, to jest knjiga, bilo da je ona „fetiš”, deo spoljašnjeg bibliotekarskog pejzaža, ili onaj neophodni deo nutrine koji nosimo samo u sebi, naslov istetoviran na unutrašnjoj strani duše, koju, po savetu Lazića, treba poneti na put.
.
.
.
.
.
