.
.
Orlovima ribarima iz Mekenzi Bridža[1] čiji je način života bio inspiracija za ovu priču
Jedanput sam dugo razgovarala sa jednim starim Anzarčaninom. Upoznala sam ga u njegovom Međudimenzionalnom hostelu koji se nalazi na velikom ostrvu u Velikom Zapadnom Okeanu, veoma daleko od migratornih ruta Anzarčana. To je jedino mesto koje je sada dozvoljeno posetiocima iz drugih dimenzija.
Kergemeg živi tu kao domorodački domaćin i vodič, kako bi posetioci stekli uvid u živopisnost lokalnog stanovništa jer je samo ostrvo kao i svako drugo tropsko ostrvo na bilo kojoj od stotinu drugih dimenzija – sunčano, sa blagim vetrom, gde vreme sporo protiče, lepo, sa paperjastim drvećem i zlatnim peskom i velikim, plavo-zelenim, belo-grivastim talasima koji se razbijaju o greben ispred lagune. Većina posetilaca dolazi zbog jedrenja, pecanja, šetanja po plaži i pijenja fermentisanog ü, i nemaju nikakvo drugo interesovanje za dimenziju u koju su došli niti za tog jedinog domoroca kojeg su tu sreli. Prvo ga gledaju, zatim prave fotografije, naravno, jer on je zaista neverovatna pojava: visok oko dva metra, jak, mršav, ćoškast, malo povijen zbog godina, sa uzanom glavom, velikim, okruglim, crno-zlatnim očima i kljunom. Postoji onaj sve ili ništa kvalitet u vezi sa kljunom jer sprečava lice koje ga nosi da bude jednako izražajno kao lica onih kod kojih su nos i usta razdvojeni, ali Kergemegove oči i obrve veoma jasno otkrivaju njegova osećanja. Možda je star, ali je veoma strastven čovek.
Osećao se usamljenim i bilo mu je pomalo dosadno među nezainteresovanim turistima i kada je u meni našao pažljivog slušaoca (sigurno je da nisam bila prvi i jedini slušalac ali u datom trenutku jesam bila jedini), bilo mu je zadovoljstvo da mi ispriča priču o svojim ljudima, dok smo sedeli sa visokim čašama ledenog ü-a tokom dugih, prijatnih večeri, u purpurnom mraku koji je sav bio osvetljen svetlošću zvezda, sjajem morskih talasa punih raznoraznih stvorenja koja su sijala i pulsirajućom svetlošću oblaka svitaca visoko u lišću paperjastog drveća.
Od najdavnijih vremena, rekao je, Anzarčani su živeli prema Zakonu. Madan, tako ga je nazvao. “Zakon mog naroda, zakon kako se stvari rade, zakon kakve su stvari, zakon kako treba živeti, zakon koji je skriven u reči uvek.” Poput našeg i njegov svet je imao sva ova značenja. “Onda smo skrenulu s puta,” rekao je. “Na neko vreme. Sada opet radimo sve stvari kako smo ih oduvek radili.”
Ljudi stalno govore “oduvek smo radili tako,” a onda shvatite da njihovo “oduvek” znači generaciju ili dve, vek ili dva, najviše milenijum ili dva. Zakonitosti i navike kulture su tek trenuci u odnosu na zakonitosti i navike tela, vrste. Postoji zaista veoma malo stvari koje su ljudska bića u našoj dimenziji oduvek radila, osim nalaženja hrane i pića, spavanja, pevanja, pričanja, razmnožavanja, odgajanja dece i, verovatno, udruživanja do izvesnog stepena. Kao naša ljudska suština se zaista može smatrati to što sledimo veoma mali broj bihevioralnih imperativa. Koliko smo fleksibilni kada je potrebno pronaći nove načine kako da uradimo stvari, nove načine da nastavimo dalje. Kako dovitljivo, stvaralački, očajnički tragamo za pravim načinom, istinskim načinom, Zakonom za koji verujemo da smo ga davno izgubili među mnoštvom novotarija i mogućnosti i izbora…
Anzarčani su imali donekle drugačiji izbor od nas, možda ograničeniji. Ali i on je imao svojih prednosti.
Njihov svet ima veće sunce od našeg i udaljeniji je od njega, pa, iako njegova rotacija traje isto koliko i Zemljina, godina traje kao naše dvadest i četiri godine. I godišnja doba su im duža i samim tim lagodnija jer svako traje šest naših godina.
U svakoj dimenziji i u svakoj klimi koja ima proleće, proleće je sezona razmnožavanja, period kada se rađa novi život; za stvorenja čiji životni vek traje samo nekoliko godišnjih doba ili nekoliko godina, rano proleće je, takođe, vreme parenja, vreme nastanka novog života. Isto je i sa Anzarčanima čiji je životni vek tri godine ali njihove.
Anzarčani naseljavaju dva kontinenta, jedan na ekvatoru i malo severnije i drugi koji se pruža prema severnom polu; kontinenti su spojeni dugačkim, planinskim parčetom zemlje, poput Amerika, ali manjih razmera. Ostatak sveta je okean sa nekoliko arhipelaga i razbacanih velikih ostrva koja su nenaseljena osim onog koji koristi Međudimenzionalna agencija.
Godina počinje, rekao mi je Kergemeg, kada u gradovima u dolinama i pustinjama na jugu, Sveštenici Godine to objave i kada se skupi mnoštvo sveta da posmatra sunce koje se zaustavi na vrhu određene kule ili prolazi kroz nišan poput svetlosne strele u zoru: to je trenutak ravnodnevice. Od tog trenutka visoke temperature će početi da prže južne pašnjake i prerije na kojima raste divlje žito i tokom duge, sušne sezone, reke će imati nizak vodostaj dok će bunari u gradovima presušiti. Proleće prati sunce prema severu, otapajući sneg sa dalekih brda, opasujući doline zelenilom… I Anzarčani pratite sunce.
“Pa, odoh ja,” stari prijatelji kažu jedni drugima na ulici. “Videćemo se!” A mladi ljudi, oni koji su gotovo jednu godinu stari – za nas, oni su ljudi od dvadeset jedne ili dvadeset dve godine – odlaze iz svojih domaćinstava i zajednica drugara, kolega i sportskih klubova, i traže, u lavirintu kompleksa za stanovanje i zajednički boravak grada, jednog ili oba roditelja od kojih su se razdvojili u leto. Kada nonšalantno uđu, jednostavno kažu “Zdravo, tata,” ili “Zdravo, Mama. Čini se da se svi spremaju da odu na sever.” A roditelji, pažljivi da ne uvrede dete nudeći mu vođenje tokom dugog puta koji su već bili prevalili pre pola života svog deteta, kažu: “Da, i mi smo o tome razmišljali. Bilo bi lepo da i ti kreneš sa nama. Tvoja sestra je u drugoj sobi, pakuje se.”
I tako, pojedinačno, u parovima ili po troje, ljudi napuštaju grad. Iseljavanje je dug proces tokom kojeg niko ne izdaje naredbe. Neki ljudi odu odmah nakon ravnodnevice dok drugi kažu za te, “Gde žure,” ili “Šenen mora da stigne prva kako bi ugrabila staro mesto.” Neki ljudi ostaju u gradu dok ne postane gotovo prazan i tad još uvek ne mogu da se odluče da napuste vrele i tihe ulice, tužne, napuštene trgove bez hlada koji su bili puni ljudi i muzike tokom duge druge polovine godine. Ali svi oni krenu na put koji vodi na sever. I jednom kada krenu, idu brzo.
Većina nosi sa sobom samo ono što mogu da stave u ruksak ili natovare na rubu (po Kergemegovom opisu, rube su nešto poput malih, pernatih magaraca). Neki od trgovaca koji su se obogatili tokom pustinjske sezone putuju sa čitavim vozom ruba natovarenih robom i dragocenostima. Iako većina ljudi putuje pojedinačno ili u malim porodičnim grupama, na poplarnijim putevima oni putuju prilično blizu jedni drugih. Veće grupe se formiraju privremeno na mestima koje je teško preći i gde je starijim i slabijim ljudima potrebna pomoć oko sakupljanja i nošenja hrane.
Na putu ka severu nema dece.
Kergemeg nije znao koliko ima Anzarčana ali je pretpostavio da ih je otprilike nekoliko stotina hiljada, možda milion. Svi oni učestvuju u migraciji.
Kada stignu do planinske srednje zemlje, ne zbijaju se u grupe već se rasprše na stotinu različitih puteva; nekim putevima idu mnogi, nekim samo nekoliko njih, neki su jasno obeleženi dok su drugi tako skriveni da samo oni ljudi koji su već išli tim putevima mogu da znaju tačna skretanja. “U takvim trenucima je dobro imati trogodišnjaka uz sebe,” Kergemeg je rekao. “Nekog ko je išao tim putem već dva puta.” Putuju sa malo tereta i brzo. Žive od zemlje osim na neplodnim planinskim vrhovima, gde, kako je rekao, ”Olakšaju svoj teret.” I upravo na tim prelazima i kanjonima, preopterećene rube u trgovačkim karavanima počnu da se sapliću i padaju, umirući od iznurenosti i hladnoće. Ako trgovac nastavi da ih tera, ljudi na putu im skinu teret i oslobode ih a sopstvene rube puste da odu sa njima. Male životinje odšepaju prema jugu, odu ponovo u pustinju. Roba koju su nosili završi uz put da svako može da je uzme; ali niko ništa ne uzima, osim malo hrane ako im je potrebna. Niko ne želi da nosi stvari, da ih one ne bi usporavale. Dolazi proleće, sveže, blago proleće, u travnate doline i šume, na jezera i reke severa i oni žele da budu tamo kada ono stigne.
Slušajući Kergemega, pomislila sam da, kada bi čovek mogao da vidi njihovu migraciju iz vazduha, da vidi sve te ljude dok hodaju duž stotinu puteva i staza, da bi to bilo kao posmatranje naše severozapadne obale u proleće pre vek ili dva, kada je svaka reka, od milju-široke Kolumbije do najmanjeg potoka, bio crven od lososa koji je jurio.
Lososi se mreste i umiru kada stignu do cilja i neki od Anzarčana odlaze kući da bi umrli, takođe: oni koji su na svom trećem putu na sever, trogodišnjaci koji su za nas ljudi od sedamdeset godina i više. Neki ne uspeju da prežive put. Iznureni oskudicom i težinom puta, zaostanu. Ukoliko ljudi u prolazu naiđu na čoveka ili ženu koji sede pored puta, možda će s njima razmeniti par reči, pomoći im da podignu skloništu, ostaviti poklon u hrani ali ih nikako neće terati da pođu sa njima. Ukoliko su starac ili starica veoma slabi, pričekaće sa njima noć ili dve dok neko drugi ko je u prolazu ne zauzme njegovo mesto. Ukoliko pronađu telo umrlih starih, spaliće njihova tela. Okrenuće ih na leđa, sa stopalima okrenutim prema severu: znak da odlaze kući.
Postoji mnogo, mnogo grobova duž puteva za sever, Kergemeg je rekao. Niko nikada nije uspeo da doživi četvrtu migraciju.
Mlađi, oni koji su na svojoj prvoj ili drugoj migraciji, žure, zbijeni na visokim planinskim prelazima, zatim se razilaze na bezbrojnim putevima kroz prerije gde se srednja zemlja širi severno od planina. Dok stignu do severa, velike reke ljudi se razdele u hiljade potočića, krivudajući zapadno i istočno, preko celog severa.
Došavši do lepe, brdovite zemlje gde je trava već zelena i gde je drveće počelo da lista, jedna od tih malih grupa se zaustavi. “Pa, stigli smo,” kaže majka. “To je ovde.” U očima su joj suze i smeje se tihim, klepetavim smehom Anzaraka. “Šuku, sećaš li se ovog mesta?”
A ćerka, koja je imala manje od pola godina kada je napustila to mesto – jedanaest ili otprilike toliko, naših godina – gleda oko sebe sa čuđenjem i neverovanjem, smeje se i plače, “Ali bilo je veće!”
Ona možda Šuku pogleda preko tih polu-poznatih polja njenog mesta rođenja prema jedva vidljivom krovu najbližeg suseda i pita se da li su Kimimid i njegov otac, koji su ih u putu stigli i kampovali sa njima nekoliko noći a zatim otišli napred, već stigli, da li žive tamo, i, ako su tamo, da li će Kimimid doći i pozdraviti se?
Jer, ljudi koji su u Gradovima pod Suncem živeli zbijeno, u društvenom i neprestanom metežu, deleći sobe, krevete, posao i zabavu, radeći sve zajednički u grupama i gomilama, sada su se razdvojili, porodice od porodica, prijatelji od prijatelja, živeći u malim i zasebnim kućama tu u dolini, ili dalje na severu u brdima, ili još dalje gde su jezera. Ali iako su se svi raspršili poput peska iz slomljenog peščanog sata, veze koje su ih spajale nisu se prekinule, samo su se izmenile. Sada više nisu bili u grupama ili gomilama, desetinama i stotinama i hiljadama, već u parovima.
“Tu si!” rekla je Šukina majka dok je Šukin otac otvarao vrata male kuće na kraju doline. “Mora da si bio samo par dana ispred nas.”
“Dobrodošle kući,” ozbiljno je rekao. Oči su mu zasijale. Dvoje odraslih uzimaju jedno drugo za ruku i lagano podižu svoje uzane glave sa kljunom u znak posebnog pozdrava, intimnog ali, istovremeno i formalnog. Šuku se iznenada seća da ih je videla kako rade to isto kada je bila mala devojčica, davno, kada su živeli na istom tom mestu. Mestu njenog rođenja.
Kimimid stiže preko poljane da ih poseti i on i Šuku pričaju i šetaju se zajedno po poljima i duž potoka. Ubrzo, posle jednog dana ili nedelju ili dve, on je pita da li bi volela da plešu zajedno. “Oh, ne znam,” odgovara mu ali videvši ga tako visokog i uspravnog, sa glavom malo zabačenom unazad, u položaju kojim se započinje ples i ona ustaje; u početku joj je glava spuštena iako stoji uspravljena, ruke joj stoje uz telo; ali onda zaželi da zabaci glavu unazad, unazad, da raširi ruke široko, široko… da igra, da igra sa njim…
A šta rade Šukini roditelji i Kimimidovi u bašti ili u starom voćnjaku, ako ne to isto? Stanu jedno naspram drugog, licem u lice, uzdignu svoje ponosne i uzane glave, i onda muškarac skoči sa rukama uzdignutim iznad glave, skoči visoko, i nisko, nisko se nakloni… i žena se nakloni… I tako to ide, ples udvaranja. Svuda po severnom kontinetu, ljudi igraju.
Niko se ne meša starim parovima, koji se ponovo udvaraju, obnavljaju svoj brak. Ali Kimimidu bi bilo bolje da se pripazi. Mladi muškarac dolazi preko polja jedne večeri, mladi muškarac kojeg Šuki do tada nije upoznala; njegovo mesto rođenja je udaljeno nekoliko kilometara od njenog. Čuo je za Šukinu lepotu. Seda i priča sa njom. Kaže joj da zidaju novu kuću, u šumarku, na lepom mestu, bliže njenoj kući. Voleo bi da čuje njen savet u vezi sa građenjem kuće. Veoma bi voleo da ponekad zaigra sa njom. Možda baš večeras, na kratko, samo korak ili dva, pre no što ode?
On je divan plesač. Dok igra sa njim na travi te kasne večeri ranog proleća, Šuku se oseća kao da je nosi jak vetar, i zatvara oči, ruke su joj raširene kao da i njih nosi isti vetar, i susreću se sa njegovim rukama…
Njeni roditelji će živeti zajedno u kući na kraju polja; neće imati više dece jer je kasno za njih, ali će voditi ljubav jednako često kao i kad su se tek upoznali i venčali. Šuku će izabrati jednog od svojih udvarača, onog novog, u stvari. Odlazi da živi sa njim i vodi ljubav sa njim u kući koju će završiti zajedno. Njihovo građenje kuće, igranje, obrađivanje zemlje, jedenje, spavanje, sve što rade, pretvara se u vođenje ljubavi. I ubrzo je Šuku trudna; i ubrzo donosi na svet dve bebe. Svako se rađa u čvrstoj, beloj membrani ili ljusci. Oba roditelja kidaju taj zaštitni omotač rukama i kljunovama, oslobađajući svoje maleno, sklupčano novorođenče koje podiže svoj sićušni kljun i slepo ih gleda, već otvarajući kljun, gladno hrane, života.
Druga beba, manja, nije gladna, ne napreduje. Iako je i Šuku i njen muž oboje brižno hrane i iako Šukina majka dolazi kod njih i hrani malu iz sopstvenog kljuna i ljuljuška je bez prestanka kada plače, ona i pored toga vene i slabi. Jednog jutra još uvek ležeći u bakinom zagrljaju, beba se uvija i bori za dah, nakon toga je mirna. Baka gorko plače, sećajući se Šukinog malog brata koji nije poživeo ni toliko dugo i pokušava da uteši Šuku. Bebin otac kopa mali grob iza nove kuće, među drvećem koje pupi tokom dugog proleća i suze mu se slivaju niz lice dok kopa. Ali druga beba, velika devojčica Kikiri, cvrkuće i klepeta kljunom, jede i napreduje.
U vreme kada se Kikiri podiže uspravno i viče “Ta!” dozivajući oca i “Ma!” dozivajući majku i baku i “Ne!” kada joj kažu da prestane da radi nešto što radi, Šuku ima drugu bebu. Poput mnogih drugih začeća, u pitanju je jedna beba. Lepi dečak, mali ali halapljiv. On brzo napreduje.
On će biti poslednje Šukino dete. Ona i njen muž će i dalje voditi ljubav, kad god zažele, uz svu lepotu i lakoću vremena cvetanja i vremena zrenja, tokom toplih dana i blagih noći, u hladu pod drvećem i napolju na vrelini polja u letnja podneva, ali će to biti, kako kažu, ljubav iz luksuza; ništa iz te ljubavi neće proizaći osim same ljubavi.
Anzarčanima se deca rađaju samo tokom ranog severnjačkog proleća, brzo nako što se vrate u svoje mesto rođenja. Neki parovi podignu četvoro dece, mnogi tri, ali često, ako prva dva napreduju, nema drugog začeća.
“Pošteđeni ste prokletstva prenaseljenosti,” rekla sam Kergemegu kada mi je ispričao sve prethodno. I on se složio sa mnom kada sam mu pričala o svojoj dimenziji.
Ali on nije želeo da mislim da Anzarčani nikakav nemaju seksualni ili reproduktivni izbor. Stvaranje veza između parova je pravilo ali ljudska volja i neobuzdanost menjaju, iskrivljuju i krše to pravilo, i zatim je pričao o tim izuzecima. Često se stvaraju veze između dva muškarca ili dve žene. Takvim parovima, kao i drugim koja nemaju dece, parovi koji imaju troje ili četvoro dece daju jedno, ili oni uzmu decu bez roditelja i podižu ih kao svoju. Postoje i ljudi koji nemaju partnera i ljudi koji imaju više partnera u isto vreme ili ih menjaju. I naravno, postoji i prevara. I silovanja. Loše je biti devojka među poslednjim migrantima koji dolaze sa juga, jer je seksualni nagon tada već jak kod tih lutalica i često se desi da mlade žene budu grupno silovane i da se vrate na svoje mesto rođenja izmaltretirane, bez para i trudne. Muškarac koji ne pronađe partnerku ili je nezadovoljan svojom ženom može da napusti kuću i ode kao putujući trgovac igala i konca ili kao oštrač alata i kazandžija; takve lutalice nailaze na dobar prijem zbog svog zanimanja ali bude nepoverenje zbog svojih motiva.
Dok smo pričali tokom nekoliko svetlećih, purpurnih večeri na verandi na blagom morskom vetru, pitala sam Kergemega o njegovom životu. On je poštovao Madan, pravilo, Zakon, u svakom pogledu osim u jednom. Našao je partnerku nakon svoje prve selidbe na sever. Njegova žena je rodila dvoje dece, dečaka i devojčicu, oboje iz prvog začeća, koji su, naravno, otišli na jug sa njima kada je došlo vreme za to. Cela porodica se okupila za svoju drugu selidbu na sever, i oba deteta su našla partnere i živeli su blizu tako da je dobro znao svojih pet unučadi. On i njegova žena su proveli veći deo svoje treće sezone na jugu u različitim gradovima; ona, nastavnica astronomija, otišla je dalje na jug do Opservatorije, dok je on ostao u Terke Keteru da uči sa grupom filozofa. Ona je iznenada umrla od srčanog udara. Prisustvovao je njenoj sahrani. Ubrzo nakon toga je krenuo na sever sa svojim sinom i unucima. “Nije mi nedostajala dok nisam stigao kući,” rekao je kao da iznosi prostu činjenicu. “Ali doći našoj zajedničkoj kući, živeti tamo tamo bez nje – to nisam mogao da uradim. Slučajno sam čuo da traže nekoga da dočekuje strance na ovom ostvru. Razmišljao sam o tome koji bi bio najbolji način da umrem, i ovo mi se učinilo kao neko polu-rešenje. Ostvo na sred okeana, bez traga mojih ljudi na njemu… to niti je život u potpunosti, niti je smrt. Ta ideja me zabavila. I tako sam se našao ovde.” Bio je prilično preko tri Anzaračke godine star; blizu osamdeset po našim godinama, mada su se jedino po laganoj pognutosti njegovih ramena i po čistom srebru u njegovoj kresti mogle nazreti njegove godine.
Sledeće noći mi je pričao o selidbi na sever, opisujući kako se Anzarčanin oseća kada topli dani severnog leta počnu da gasnu i da se skraćuju. Sav posao koji se tiče žetve je završen, žito uskladišteno u hermetički zatvorenu burad za sledeću godinu, spororastuće jestivo korenje posađeno da prezimi i bude spremno u proleće; deca su izrasla, aktivna su, sve nemirnija i već im je dosadio život u njihovom rodnom mestu, postaju sve skloniji lutanju i sprijateljuju se sa komšijskom decom. Život tu je lep ali uvek isti, uvek je sve isto i ljubav iz luksuza je izgubila dosta od svoje draži. Jedne noći, oblačne noći sa svežinom u vazduhu, tvoja žena u krevetu pored tebe uzdiše i mrmlja, “Znaš šta? Nedostaje mi grad.” I odjednom ti se sve vrati kao veliki talas svetlosti i toplote – gužva na ulicama i visoke zgrade napakovane ljudima, Godišnja Kula koja stoji iznad svega – sportske arene obasjane suncem, noćni trgovi osvetljeni uličnim svetlima i puni muzike tamo gde ti sediš za stolom kafića, piješ ü i pričaš i pričaš do pola noći – stari prijatelji, prijatelji o kojima nisi razmišljao sve ovo vreme – i stranci – koliko vremena je prošlo od kako nisi video neko novo lice? Koliko vremena je prošlo od kako nisi čuo novu ideju, imao novu misao? Vreme je za grad, vreme je da se prati sunce!
“Dušo,” majka kaže, “ne možemo ponetu celu kolekciju kamenja na jug, izaberi samo one posebne,” i dete se žali, “Ali ja ću ih nositi! Obećavam!” Prinuđena na popuštanje, devojčica nalazi posebno, tajno mesto za svoje kamenčiće dok se ne vrate, ne misleći da je, do sledeće godine kada se bude vratila kući, neće biti briga za detinjastu kolekciju kamenja, i jedva da je svesna da je već počela da stalno misli o velikom putovanje i o nepoznatim zemljama koje će upoznati. Grad! Šta bilo ko radi u gradu? Ima li tamo kolekcije kamenčića?
“Da,” otac joj kaže. “U muzeju. Veoma dobre kolekcije. Odvešće te u obilazak svih muzeja kada budeš bila u školi.”
“Školi?”
“Svideće ti se,” majka joj kaže sa apsolutnom sigurnošću.
“Škola je najbolji period na svetu,” kaže joj tetka Keki. “Toliko sam volela školu da mislim da ću ove godine tamo da predajem.”
Migracija na jug je sasvim druga stvar od migracije na sever. Ne putuje se raštrkano već u grupama. Nije bez reda i slučajno već organizovano, sve porodice određenog kraja planiraju put danima unapred. Kreću zajedno, pet, deset ili petnaest porodica i noću kampuju zajedno. Nose puno hrane sa sobom u ručnim ili drugim kolicima, opremu za kuvanje, gorivo za vatru u dolinama bez drveća, toplu odeću za planinske prelaze i lekove za usput.
Nema starih ljudi na migraciji za jug – nikog preko sedamdest godina i više, u našim godinama. Oni koji su preživeli tri migracije ostaju. Oni se okupljaju na farmama ili u malim gradovima koji su iznikli oko farmi, ili ostaju da prožive ostatak svog života sa svojim partnerom, ili sami, u kući u kojoj su živeli tokom proleća i leta svojih života. (Mislim da je Kergemeg mislio, kada je rekao da je poštovao Zakon svojih ljudi u svim slučajevima sem u jednom, to što nije ostao kući već je došao na ostrvo.) “Zimski rastanak,” kako ga zovu, između mladih koji odlaze na jug i starih koji ostaju kod kuće je bolan. Stoički. Onakav kakav mora biti.
Samo oni koji ostanu mogu videti lepotu jeseni u severnim zemljama, plavetnilo sumraka, prve, jedva vidljive šare leda na jezeru. Neki su ostavili slike ili pisma opisujući ove stvari deci i uncima koje više nikada neće videti ponovo. Većina umire pre dugog, dugog mraka i hladnoće zime. Niko je ne preživi.
Svakoj migratornoj grupi, dok stižu prema srednjim zemljama, pridružuju se druge koje dolaze sa istoka i zapada, sve dok uveče svetlucanje logorskih vatri ne prekrije veliku preriju od horizonta do horizonta. Ljudi pevaju pored logorskih vatri i tiha pesma lebdi u tami između malih vatri i zvezda.
Ne žure tokom putovanja na jug. Idu polako, ne odmiču mnogo svakog dana, mada se stalno kreću. Kada stignu do podnožja planina, velika masa ljudi se ponovo razdvoji u mnogo različitih putića, istanji se jer je prijatnije da malo ljudi bude na putu nego da se ide u velikom mnoštvu koja se vuče po prašini i ostavlja đubre iza sebe. Na visovima i prelazima gde postoji samo nekoliko puteva, moraju ponovo da se okupe. To ponovno okupljanje iskoriste na najbolji način uz radosno pozdravljanje i nuđenje hrane, vatre, skloništa. Svi su ljubazni prema deci koja su pola godine stara, za koje je uspon na planine težak i često strašan; zbog njih usporavaju hod.
I jedne večeri kada im se već činilo da su na planini proveli čitavu večnost mučeći se, prođu kroz visoki, kameni prolaz – osmatračnicu – Južno lice ili Stenu božijeg kljuna ili Tor. Tu se zaustavljaju i gledaju, gledaju okolo i dole, dole prema zlatnim, osunčanim ravnicama juga, beskrajnim poljima divljih žitarica i nekim dalekim, nejasnim, purpurnim mrljama – zidovima i kulama Gradova pod suncem.
Dolaze u gradove – ukupno ih je devet; Terke Keter je najveći – stoji pun peska, u tišini i osunčan. Ulaze kroz kapije i vrata, ispunjavaju ulice, pale lampe, izvlače vodu iz prepunih bunara, skidaju prekrivače sa nameštaja iz praznih soba, dozivaju se sa prozora, sa krovova.
Život u gradovima se toliko razlikuje od života na porodičnim farmama da deca ne mogu da se naviknu; uznemirena su i sumnjičava; osuđuju. Tako je bučno, žale se. Vrućina je. Nema mesta gde čovek može da bude sam. Plaču, prvih noći, željni kuće. Ali zatim kreću u školu čim se škole organizuje i tamo upoznaju ostal decu njihovog uzrasta, podjednako uznemirenu, sumnjičavu i sklonu osuđivanju, sramežljivu i nestprljivu usled uzbuđenja. Još dok su bili na farmama, naučili su da čitaju i pišu kao i da računaju, kao što su naučili i da obrađuju drvo i zemlju, čemu su ih naučili roditelji; ali ovde su časovi ozbiljniji, tu su i biblioteke, muzeji, umetničke galerije, koncerti, učitelji umetnosti, književnosti, matematike, astronomije, arhitekture, filozofije – ovde su najraznovrsniji sportovi, igre, gimnastika dok se negde u gradu svako veče održava kružni ples – i što je najbolje od svega, ovde su svi koji postoje na svetu, svi se nalaze unutar tih žutih zidova, svi se tu sreću i razgovaraju i rade i misle zajedno u beskrajnom vrenju misli i posla.
Roditelji retko ostaju zajedno u gradu. U njemu se ne živi udvoje već u grupama. Oni se udalje, idući za prijateljima, poslom, profesijom, viđajući se povremeno. Deca u početku ostaju prvo samo sa jednim roditeljem ali nakon nekog vremena i ona požele da žive odvojeno i odlaze da žive u neki od stanova za mlade ljude, komunalne kuće, studentske sobe. Mladi muškarci i žene žive zajedno poput odraslih muškaraca i žena. Pol ne znači puno kada seksualnost nije prisutna.
Jer u Gradovima pod suncem rade sve ono što inače rade, osim vođenja ljubavi. Vole, mrze, uče, prave, misle puno, rade puno, igraju se; strastveno uživaju i očajnički pate, žive punim životom i nikad ne pomišljaju na seks – osim ako su, Kergemeg je rekao sa savršenim pokeraškim licem, filozofi.
Sva njihova dostignuća i podvizi kao naroda su nastali u Gradovima pod suncem, čije kule i javne zgrade, kao što sam videla u knjizi crteža koju mi je Kergemeg pokazao, variraju od stogosti do uzavrele veličanstvenosti. Njihove knjige su napisane u gradovima, njihova misao i religija su tokom vekova tu stekle svoju formu. Njihova istorija, njihov kulturni kontinuitet se nalazi tu.
Njihov kontinuitet kao ljudskih bića je ono za čim tragaju na severu.
Kergemeg mi je rekao da im seksualnost nimalo ne nedostaje dok su na jugu. Morala sam da mu verujem na reč ma koliko to nama bilo teško da zamislimo.
Dok pokušavam da prenesem ono što mi je rekao, čini mi se pogrešnim da njihov život u gradovima opišem kao celibatski ili čedan; jer ove reči prosto nameću drugačije značenje – prisilno opiranje željama. Kada nema želja, nema ni opiranja, nema apstinencije već samo onoga što bi neko mogao nazvati, u radikalnom smislu reči, nevinosti. Bračni život im je samo prazno sećanje, bez smisla. Ukoliko par ostane zajedno ili se redovno viđa na jugu to je zato što su retko dobri prijatelji – zato što vole jedno drugo. Ali oni vole i svoje druge prijatelje. Nikada ne žive odvojeno od drugih ljudi. Ne postoji ni malo privatnosti u velikim kućama sa stanovima u gradovima – niti je bilo kome stalo do nje. Život u gradu je zajednički, aktivan, društven, veseo i pun zadovoljstva.
Ali dani polako postaju topliji, vazduh suvlji; pojavi se neka nestrpljivost u vazduhu. Senke počnu drugačije da padaju. I gomila se okuplja na ulicama da čuje Godišnje svešenike kako objavljuju ravnodnevicu i da posmatraju kako sunce staje, zaustavlja se i kreće prema jugu.
Ljudi napuštaju gradove, jedan ovde, par tamo, porodica tu… Ponovo je počelo, to prijatno hormonlano brujanje u krvi, ta prva nejasna čežnja, nagoveštaj ili sećanje, telesno saznanje da je došlo vreme.
Mladi ljudi prate to saznanje slepo, bez stvarnog znanja šta je u pitanju. Venčani parovi se ponovo okupljaju privučeni probuđenim sećanjima, silno slatkim. Idemo kući, idemo kući da tamo budemo zajedno!
Sve što su naučili i uradili u tih hiljadu dana i noći u gradovima biva ostavljeno iza njih, spakovano i odloženo. Dok se ponovo ne vrate na jug…
„Zato je bilo tako lako preokrenuti nas,“ Kergemeg je rekao. „Zato što su naši životi na severu i jugu tako različiti oni se vama drugima čine neskladnim, nekompletnim. Mi ne možemo da objasnimo ili opravdamo naš Madan onima koji žive samo jednim načinom života. Kada su Bajderaci došli u našu dimenziju, rekli su nam da je naš Zakon tek najobičniji instinkt i da živimo poput životinja. Bili smo postiđeni.“
(Kasnije sam proverila Kegemegove Bajderake u Enciklopediji Planariji; našla sam odrednicu za Beidr iz Unon dimenzije, agresivne i preduzimljive ljude sa visoko razvijenim materijalnim tehnologijama, koji su više nego jednom bili u sukobu sa Međudimenzionalnom agencijom zbog mešanja u prilike drugih dimenzija. U turističkom vodiču su im dati simboli koji znače „od posebnog interesa za inženjere, kompjuterske programere i sistemske analitičare.“)
Kergemeg je o njima pričao sa bolom. Razgovor o njima mu jer promenio glas, stegao ga. Bio je dete kada su oni došli – desilo se da su oni bili prvi posetioci iz druge dimenzije. O njima je razmišljao do kraja života.
„Rekli su nam da treba da preuzmemo kontrolu nad našim životima. Da ne treba da živimo dva odvojena polu-života već da živimo punim životom sve vreme, tokom cele godine, kao što rade sva inteligentna bića. Bili su veliki ljudi, puni znanja, sa razvijenom naukom i velikom lakoćom sa kojom su se odnosili prema životu i koji su sve znali o raskošnom životu. Za njih smo zaista bili tek nešto više od životinja. Rekli su nam i pokazali nam kako drugi ljudi žive u drugim dimenzijama. Shvatili smo da smo bili glupi jer smo se odricali zadovoljstva seksa tokom polovine svog života. Shvatili smo da smo glupi što smo provodili toliko vremena i energije idući od severa do juga pešice, kada smo mogli da sagradimo brodove, puteve i automobile, ili avione i idemo natrag i nazad sto puta godišnje ako bismo hteli. Shvatili smo da smo mogli da sagradimo gradove na severu i napravimo farme na jugu. Zašto da ne? Naš Madan je bio beskoristan i neracionalan, najobičniji životinjski impuls koji nas je kontrolisao. Sve što smo trebali da uradimo da bi se oslobodili njega bilo je da uzmemo lekove koje su nam Bajderaci dali. Naša deca nisu morala da uzmu lekove, ali su mogla da budu izmenjena pomoću genetičke nauke Bajdera. Onda bismo mogli stalno da imamo seksualni nagon sve dok ne postanemo veoma stari, poput Bajderaka. I žena bi mogla da postane trudna u bilo koje vreme pre njene menopauze – čak i na jugu. I broj njene dece ne bi bio bio ograničen… Jedva su čekali da nam daju te lekove. Znali smo da su njihovi lekari mudri. Čim su došli kod nas, dali su nam lekove za neke bolesti od kojih su ljudi bili odmah izlečeni kao nekim čudom. Puno toga su znali. Videli smo ih kako lete u svojim avionim i zavideli smo im, i bilo nas je sramota.
„Doneli su nam mašine. Pokušali smo da vozimo automobile koje su nam dali po našim uzanim, neravnim putevima. Poslali su inženjere da nam pomognu i počeli smo sa gradnjom velikog autoputa koji je išao kroz Srednje zemlje. Digli smo planine u vazduh eksplozivom koju su nam Bajderaci dali kako bi autoput mogao da bude širok i ravan idući od severa ka jugu i od juga ka severu. Moj otac je radio na izgradnji autoputa. Neko vreme je na hiljade ljudi radilo na tom putu… Samo muškarci. Od žena nije traženo da idu i da rade. Žene sa Bajdera nisu radile takav posao. Žene ostaju kući sa decom, rekli su nam, dok muškarci rade.“
Kergemeg je pažljivo srknuo svoj ü i zagledao se u svetlucavo more i nebo isprskano zvezdama.
“Žene su došle sa farmi i pričale sa muškaracima,” rekao je. “Rekle su da ih saslušaju, da ne slušaju samo Bajderake… Možda žene ne osećaju sramotu isto kao muškarci. Možda je njihov osećaj sramote drugačiji, više stvar telesnog nego duhovnog. Nisu mnogo marile za automobile i avione i buldožere ali su se veoma brinule zbog lekova koji su mogli da nas promene i pravila o tome ko obavlja kakav posao. Na kraju krajeva, kod nas, žena nosi dete ali oba roditelja ga hrane, neguju. Zašto bi dete bilo ostavljeno samo majci? To su pitale. Kako može žena sama da podiže četvoro dece? Ili više od četvoro dece? To je nehumano. A zatim, u gradovima, zašto bi porodice ostajale zajedno? Dete tada ne želi roditelje, roditelji ne žele dete, imaju druge stvari koje treba da rade… Žene su to rekle muškarcima pa su zajedno pokušali da razgovaraju o tome sa Bajderacima.
“Oni su rekli, ‘Sve će se to promeniti. Videćete. Ne možete da razmišljate kako treba. To je prosto uticaj vaših hormona, vaše genetske uslovljenosti što ćemo mi ispraviti. Tada ćete biti oslobođeni vaših neracionalnih i beskorisnih modela ponašanja.’
„Mi smo odgovorili, ‘Ali da li ćemo biti oslobođeni vaših neracionalnih i beskorisnih modela ponašanja?’
„Muškarci koji su radili na autoputu su počeli da bacaju svoje alate i napuštaju mašine koje su im Bajderaci obezbedili. Rekli su, ’Šta će nam ovaj autoput kada imamo hiljadu naših puteva?’ I krenuli su ka jugu starim putevima i stazama.
„Vidite, sve se to dešavalo – na sreću, mislim – pred kraj severne sezone. Na severu, gde živimo odvojeno u parovima, kao porodice, kad toliko vremena provodimo udvarajući se i vodeći ljubav i podižući decu, bili smo – kako bih rekao – ograničeniji, lakše nas je bilo impresionirate, ranjiviji. Tada smo tek počeli da se ponovo okupljamo. Kada smo došli na jug, kada smo ponovo svi bili u Gradovima pod suncem, mogli smo da se okupimo, savetujemo, prepiremo i čujemo argumente i razmotrimo šta je za nas kao narod najbolje.
„Kada smo sve to uradili i razgovarali sa Bajderacima i pustili ih i da oni razgovaraju sa nama, sazvali smo Veliki Konsenzus o kojem su pričale naše legende i o kojem postoje drevni zapisi u Godišnjim Kulama gde se čuvaju istorijski zapisi. Svaki Anzarčanin je došao u Godišnju Kulu svoga grada i glasao: da li da poštujemo Zakon Bajdera ili Manad? Ukoliko bismo se odlučili za njihov zakon, oni bi morali da ostanu sa nama; ukoliko se odlučimo za Manad, oni bi morali da odu. Izabrali smo naš Zakon.“ Njegov kljun je veoma tiho zaklepetao dok se smejao. „Ja sam bio polugodišnjak, te sezone. I ja sam glasao.“
Nisam morala da ga pitam kako je glasao ali sam ga pitala da li su Bajderaci hteli da odu.
„Neki od njih su se suprostavljali, neki su pretili,“ rekao je. „Pričali su o svojim ratovima i naoružanju. Siguran sam da bi nas u potpunosti uništili. Ali nisu. Možda su nas toliko prezirali da nisu hteli da se čak ni toliko pomuče oko nas. Ili su zbog ratova morali da se vrate. Ali onda su nas posetili drugi iz Međudimenzionalne agencije i najverovatnije da su nas zbog njih Bejderaci ostavili na miru. Dovoljan broj nas je tada bio uplašen da smo se složili, u drugom glasnju, da više ne želimo ikakve posetioce. I sada agencija vodi računa o tome da se posećuje samo ovo ostrvo. Nisam siguran da li smo napravili pravi izbor što se toga tiče. Ponekad mislim da jesmo, ponekad nisam siguran. Zašto se plašimo drugih naroda, drugih Zakona? Ne mogu svi biti isti kao Bajderaci.“
„Mislim da ste napravili pravi izbor,“ rekla sam mu. „Ali to kažem protiv svoje volje. Tako bih volela da upoznam Anzarčanku, vašu decu, da vidim Gradove pod suncem! Tako bih volela da vas vidim kako igrate!“
„O, pa to možete da vidite,“ rekao je i ustao. Možda smo popili malo više ü-a te večeri nego inače.
Stajao je visok i uspravan u svetlucavom mraku na terasi iznad plaže. Ispravio je ramena i zabacio glavu. Kresta na glavi mu se lagano ispravila u čvrstu perjanicu, srebrnu na svetlosti zvezda. Podigao je ruke iznad glave. Bila je to poza antičkog španskog plesača, zastrašujuće elegantna, napeta i muževna. Nije skočio, na kraju, ipak je on bio osamdesetogodišnjak, ali je nekako izveo privid skoka, a zatim je usledio duboki, graciozan naklon. Njegov kljun je zaklepetao dva puta u brzom ritmu, dva puta je zatoptao nogama i izgledalo je kao da njegova stopala izvode neki brzi, složeni plesni korak dok mu je gornji deo tela ostajao prav i napet. Zatim su se njegove ruke ispružile prema meni u gestu zagrljaja, dok sam ja sedela gotovo prestrašena lepotom i intenzitetom njegovog plesa.
A zatim je stao i nasmejao se. Bio je bez daha. Seo je i prešao rukom preko čela i kreste, teško dišući. „Na kraju krajeva,“ rekao je, „ipak nije sezona udvaranja.“
.
.
[1] McKenzie Bridge, grad u američkoj državi Oregon (Prim. prev.).
.
. P P Prevela Danijela Jovanović
.
.
