.
.
.
Ljudi svašta mogu nazivati muzikom, svaki sklad ili nesklad frekvencija i zvukova, ritmova i tempa. Svako umilno paranje bubne opne koja turbulentno deluje na mozak, što se kasnije prenosi na osećaje, izaziva nadražaje mnogih vrsta: može prijatno uticati na čovekovo raspoloženje, ili suprotno, može podstaći neraspoloženje i mrzovolju, te onda toliko smetati ušima da osoba počinje gubiti kontinuitet svesti, izazivajući krnjenje zdravog rezonovanja i prisebnosti. A opet, sa druge strane, to može ličiti i na vrli unutrašnji moždani diskurs, prijatni oset koji opušta organizam a misli seli na određena mesta i čudotvorne lokacije, bilo nestvarne, bilo davno proživljene trenutke na posebnom prostoru u prisustvu dragih ljudi koji sada nanovo naviru iz sećanja, stvarajući prijatnu dozu nostalgičnosti.
U današnje vreme opšte kompjuterizacije i elektronizacije neizbežno će i muzika biti parče ljudske delatnosti na koju će se odraziti takav univerzalni fenomen. Ovo je vreme kada omladina poseduje poveliki višak energije koja zvrji i cirkuliše po telu neiskorišćeno, tražeći luft kroz koji će moći da se izvuče iz tesnog telašca kakvog mladog čoveka. Tako, današnja muzika (elektronski kontrapunkt) može poslužiti kao savršen agens za izduvavanje, za potrošnju koja se puni sa drugih izvora a baca se u nepovrat kroz skakanje, znojenje, igranje i plesanje. Nije to tako loše, jer je u pitanju svojevrstan kardio-trening. Žil Lipovecki („Doba praznine“) veli: „Mi doživljavamo neverovatnu muzičku eksploziju: muzika non-stop, hit-parada, postmoderno zavođenje je hi-fi. … bavimo se sportom, putujemo, radimo u ritmu muzike, vozimo se u stereotehnici, muzika i ritam su za nekoliko decenija postali stalno okruženje, masovna ljubav.“ Ono što može biti loše to je da će ta muzika malo šta u čoveku izazvati osim nagona ka pražnjenju, ka akciji, ka pokretanju, ka onom stanju u kojem se razum povinuje fizičkim porivima i upravo u tom trenutku postaje izlišan. A stanje u kome razum postaje izlišan više nije svojstveno čoveku, koji je razumom i radom izgradio svet koji ga okružuje. Sada se ta preterana potreba za muzikom može objasniti u domenu pozamašne samoće u kojoj se svojom voljom i borbom našao moderni ili postmoderni čovek.
S druge strane, tekstovi pesama poprimaju sve više lascivni karakter, što je samo odraz okruženja u kome obitavaju i kroz koji upravo prolaze današnje generacije. Sve je manje poezije kroz muziku, sve se manje govori duhom onako iskreno i važno a sve više ono što mlad čovek ophrvan neobuzdanom, niskom strašću želi čuti i kroz video-spotove videti. Vrlo je malo pozivanja na dublje mišljenje i osećanje, jer vibriraju samo površinske žice duše i duha, a one ispod ostaju u stanju mirovanja toliko dugo da ogreznu u hrđi i postanu gorko čvrste od patine vremena, te nikada ne zaigraju niti zatalasaju. Njihovo buđenje i podmazivanje postaje nemoguće, jer više ne postoji put i procep kroz koji može proći talas i frekvencija koja ih oživljava, koja ih pobuđuje na meko drhtanje koje dalje može proizvesti nisku od lepih i uzvišenih emocija, što čoveka može u znatnoj meri obuzeti (otuda diskutabilnost slušanja muzike u islamu). Zato je savremeni slušalac navođen tekstom da doživi komični zahtev autora i tekstopisca, koji se umnogome oslanjaju na buku i decibele negoli na kvalitet i visoku umetničku vrednost. Jedna od posledica takve interesne agitacije mladih jesu i spotovi u kojima dominira kič, golotinja i otvoreni neukus, a koji se oslanjaju na požudu, usplamtelost i nerealne težnje naivnog gledaoca i slušaoca. Tim putem se protura i audio sadržaj u lakomu svest, te pesma postaje poznata i hit, na izvesno vreme. Zato, kada nakon određenog perioda opet oslušne pesmu kojom je u jednom momentu bio fasciniran, slušalac može osetiti i uvideti prevaru: sitno skrojen muzički model čija je jedina funkcija da obuzme na kratko vreme, raspali čula jakim intenzitetom a zatim sve to nestane pred plimom novih istorodnih numera. Takvo je današnje vreme i tako čovek pristupa maltene svemu: brzo, instant, bez dublje analize sadržaja, naivno, nekritički. Dovoljno je da ispunjava hotimične prohteve prosečnog slušaoca, koji je obuzet sobom, bez jasnih namera i nakana ka upitnom uživanju, koji je previše često samo pratilac trendova i trenutnih aktuelnosti, bez skeptičnog zapitkivanja i interesovanja o onima koji stoje iza i na kojekakav način trasiraju trendove. To nisu pitanja teorije zavere, već samo jedno prosto pitanje koje implicira vrlo složen odgovor: zašto je nešto trend, hit?
Šta je danas sa klasičnom muzikom? Šta je sa opijajućom orijentalnom muzikom? Ne tako davno muzika je učestalije bila čisto instrumentalna sa svojim varijacijama pod palicom vrhunskih kompozitora i autora. A kada bi i bila vokalna ili vokalno-instrumentalna, tekst bi bio uglavnom duhovnog karaktera (motet, madrigal, opera…), ali uvek visoke estetske vrednosti (šansona). Čovek prepušten instrumentalnoj muzici ostajao je sam sa sobom, bez smernica i teksta koji ga upućuje na određeno razmišljanje i, samim tim, određeno osećanje. Tako je svaki doživljavao momente i vrhove instrumenata onako kako je njegovo stanje svesti dozvoljavalo i bilo podobno. To upravo tako deluje, kao da u čoveku postoje posebne odaje sećanja koje samo određeni zvukovi i talasna prelamanja mogu otključati i osloboditi, koje samo odabrane i tihim podrazumevanjem usvojene melodije mogu nanovo podići na nivo pozitivne svesti, te zatim po ko zna koji put ih proživeti, osećati. Postoji jedna korelacija između sećanja, dakle onoga što je proživljeno i parcijalno upamćeno, i pobude koja dolazi iz nekih drugih izvora, nezavisnih od čovekove želje ili volje. Pobude koja u momentu aktivira određena stanja unutar pojedinca čim se oglasi specifična melodija, ili se otvori kakav prizor čije se vizuelne partikule preklapaju sa onim upamćenim te ih iznova aktiviraju putem bliske asocijacije. U pitanju je biološki takt koji korespondira muzičkom, kroz negaciju vremena. To je jedna vrsta sinestezije gde tipične melodije i prelazi izazivaju tipske slike iz memorije koje odgovaraju upravo tom tipu arije. Veliku ulogu u toj aktivaciji igra čežnja, koja prostruji čovekom kada se jave odgovarajući tonovi. A kako se svaki čovek uglavnom sa čežnjom seća kakvih momenata iz prošlosti, melanholični tonovi upravo aktiviraju takve slike pohranjene u nekoj sinaptičkoj kombinaciji. Ne samo na prošlost i ono u šta smo sigurni, već se sa čežnjom može gledati i na određenu željenu budućnost koja sada odgovara tipičnoj apstrakciji i umišljaju. Ljubav, jad, čežnja, zebnja, ideja, uspon, pad, želja, tuga i mnoga druga stanja su uvek motivi muzičkih kompozicija i njihova estetska vrednost je proporcionalna jačini kojom deluju na omalene svesti, sećanja ili perspektive ljudskih bića.
Muzika ima moć pobude, dakle. Ona ume da obuzme, motiviše, uzbudi, pa čak u izvesnoj meri i hipnotiše slušaoca, te je iz tih razloga odvajkada bila zloupotrebljavana u manipulatorne svrhe. Ona zauzima bitno mesto u etosu svih naroda i civilizacija i kao takva je bila predmet istraživanja, jer je očigledno i njeno vrlo važno mesto u gotovo svim mitologijama. Prema Strosu („Mitologike“), jedna od zajedničkih karakteristika muzike i mita je njihova mogućnost ukidanja vremena: „sve se odigrava kao da je i muzici i mitu vreme potrebno jedino da bi ga osporili. U prvom i drugom slučaju reč je, zapravo, o mašinama za ukidanje vremena.“ Čovekovo osećanje i očekivanje igra, kako u životu tako i u muzici vrlo važnu komponentu u sveukupnom doživljaju, ma kakav on bio, ali i u samozavaravanju. To Stros, opet, lepo obrazlaže u istom delu: „Muzičko uzbuđenje upravo potiče od toga što u svakom trenutku kompozitor oduzima ili dodaje, više ili manje, od onoga što slušalac očekuje na osnovu plana koji mu se čini da predoseća, ali koji nije u stanju da stvarno prozre jer je podređen dvostrukoj periodičnosti: periodičnosti grudnog koša, koja odgovara njegovim prirodnim osobinama, i periodičnosti skale koja odgovara njegovom obrazovanju.“
Muzika, kao i sam govor, pokušava nešto saopštiti, iskazati kakvo stanje koje se, pak, rečima ne može obrazložiti u dovoljno jakoj meri. Reči su tvrde i krute, svaka se neodvojivo lepi za određenu stvar koju reprezentuje, što opet ne ometa književne majstore da kreiraju rečenice takve snage i senzitivnosti da se može reći da koketiraju sa muzikom čija je moć da upravo u nekoliko minuta akumulira i uzavre fantastične naslage sećanja i osećanja.
Sećanje je, kao i raznolikost dubinskog osećaja svakog ponaosob (što opet zavisi od mnogo činilaca), zapravo, osnova doživljaja harmonije.
–
–
–
–
