Četiri posvete
Kragujevac, u periodu od 1993 – 2012.
Četiri čina (posvete): za Magdalenu, Gružu, za sve koji su ostali i za one izvan sećanja.
I
ZA MAGDALENU
LICA:
Jovana Todorović, 16 godina
Ljuba Jovanović – Žgebe, 15 godina
Goran Majstorović – Lepi, 17 godina
Nevena Popović, 16 godina
Marko Popović – Pop 17, godina
Milutin Mića Todorović, 55 godina
Đole Torbica, 18 godina
Desetak statista
Kragujevac, 1993.
I scena:
Šumarice, Veliki školski čas. (Na Video bimu u pozadini prikazuje se arhivski snimak Velikog školskog časa.) Pada kiša, ljudi uglavnom nose kišobrane. Jovana i Nevena ne obraćaju pažnju na manifestaciju, traže nekoga.
NEVENA: Ima li ga?
JOVANA: Ne!
NEVENA: Ovde je sigurno.
JOVANA: Daj.
Nevena oprezno izvlači paklicu cigareta. Obe pale po cigaru. Smeju se ko šašave, kašlju. Jovana se osvrne, gleda Veliki školski čas.
JOVANA: A što se uvek ovoliko deru, kad već imaju mikrofone?
NEVENA: Nemam pojma.
Nevena se bojažljivo okreće.
NEVENA: Imam osećaj da nas neko gleda. Molim te, pazi, ako nas uhvati …
JOVANA: Nema ga, šta ti je? Ko zna gde se smuca sa onim njegovim majmunima.
Jovana odjednom zgrabi Nevenu za ruku.
JOVANA: Eno ga!
Nevena brzo baci cigaru.
JOVANA: Ne Marko! Eno ga onaj tip što se mota oko škole!
NEVENA: Onaj slatki?
JOVANA: Da! Ide ka nama!
Jovana se okrene ka Neveni puna nade i veoma uzbuđeno namešta kosu.
JOVANA: Ide li?
NEVENA: Ide.
Prilazi im Đole Torbica. Samouvereno, sa osmehom koji obara svaku devojku.
ĐOLE: Izvinite, devojčice, imate li upaljač?
NEVENA I JOVANA u glas: Ne pušimo!
Đole nežno uzima Jovaninu ruku u kojoj se još uvek puši cigara. Uzima cigaretu i njome pali svoju. Onda je baci.
JOVANA: Hej!
ĐOLE: Tvoja? Mislio sam da ne pušiš.
Jovana se kikoće.
JOVANA: Htele smo samo da probamo. Stvarno ne pušimo.
ĐOLE: Prva cigara? Pa vi se baš obrazujete na ovom času. Mogu li malo pod tvoj kišobran?
Jovana mu ustupi mesto. Veoma, veoma je uzbuđena.
ĐOLE: Viđao sam vas oko gimnazije. (Jovani) Tebe sam baš upamtio.
JOVANA: Je l’? Toliko štrčim?
ĐOLE: Toliko si lepa. Odakle ste?
NEVENA: Erdoglija.
Đole dotakne Jovanu za kosu.
ĐOLE: A još se ne farbaš?… Lepo, lepo. Fina neka deca.
NEVENA: Sad će da dođe moj brat, i može da se naljuti ako te vidi da je diraš tako.
ĐOLE: Nećemo da ljutimo batu. Batu Erdoglijanca.
JOVANA: A odakle si ti?
ĐOLE: Aerodrom.
Jovana se smeje.
JOVANA: Pa šta radiš stalno oko gimnazije?
ĐOLE: Družim se.
NEVENA: A –ha. Što sad malo ne prošetaš, možda nađeš nekog svojih godina da se družiš s njim.
ĐOLE: Opasna si, mala, znači bata ti je jak lik… inače se ne bi toliko kurčila.
Đole vadi paklicu cigareta, služi ih.
ĐOLE: Aj se pomirimo.
Jovana uzima cigaru, Nevena se premišlja. Najzad uzme. Đole im pali cigarete.
ĐOLE: Ja sam Đole Torbica.
NEVENA: Nevena.
JOVANA: Jovana.
ĐOLE: Jovana…lepo. Jovana, vidimo se još koji put. Odoh da nađem drugare, u slučaju da me presretnu Erdoglijanci. Šalim se. Al’ stvarno moram da idem.
Đole ode. Nevena frkne.
NEVENA: Sa Aerodroma? Nema šanse! Ovo su Vinogradi.
JOVANA: Sladak je, bre, što si takva. U, što su mu jake ove cigare.
Nailazi Marko. Bez kišobrana, naravno, to bi mu srozalo status opasnog momka iz kraja.
MARKO: Vidi njih dve!
Jovana i Nevena bacaju cigare.
MARKO: Što bacate? ’Ajde sad još po jednu, dok vam se ne smuči.
Marko vadi paklicu, daje im. Nijedna ne uzima.
MARKO: ’Ajde.
NEVENA: Ne mogu.
MARKO: Možeš.
JOVANA: Nemoj, Marko.
MARKO: Ti ćuti. Ako tebi ne mogu da lomim kičmu, njoj mogu. Vežbate da glumite ribe malo, je li?
NEVENA: Samo smo htele da probamo.
MARKO: Pa ćeš sutra da probaš malo lepka, pa malo heroina… samo da probaš.
JOVANA: Marko, bre! Nismo uradile ništa loše!
MARKO: Uzmi cigaru, Nevena, i zapali pred bratom.
NEVENA: Ne moraš baš pred svima da me ponižavaš.
Nevena baci kišobran, otrči.
JOVANA: A ti ne pušiš?
Marko uzima kišobran, zatvara ga, drži nespretno u ruci.
MARKO: Ja sam drugo.
JOVANA: A da, ti si Marko Pop.
Jovana se okrene, krene za Nevenom, Marko je hvata za ruku.
MARKO: Gde ćeš? Ona je otišla.
JOVANA: Pa da je nađem!
MARKO: Ostani.
JOVANA: I da se jurim po Šumaricama sa tobom i tvojim… drugarima? Pusti me, Pope.
MARKO: Oni mogu i bez mene.
Jovana se otrgne.
JOVANA: I kako ćeš onda ti da budeš toliko opasan bez svog stada? Evo, ovčice dolaze.
Dolaze Ljuba i Goran.
LJUBA: Ala pljušti… vidi Popa, poneo kišobran. (smeje se)
MARKO: Mali, ne kenjaj, nego drži ovo.
Ljuba ignoriše kišobran koji mu pruža Marko. Jovana ugleda Miću, koji prilazi.
JOVANA: Joj, eno mi ga ćale! Niste me videli!
Jovana otrči.
GORAN: Brate, ili si se ti zaljubio, ili ti uši crvene po kiši. Pazi sad kako se ponašaš, stiže tatica.
MARKO: Jebaću ti kevu za ovo.
Goran i Ljuba se smeju. Prilazi im Mića.
SVI: Dobar dan, profesore!
MIĆA: Komšiluk! Poranili ste da ispoštujete Veliki školski čas! Svaka čast, deco!
GORAN: Svi budni u istom danu.
LJUBA: Svi umrli se kaže valjda.
GORAN: Metafora. Je l’ tako profesore?
MIĆA: Hmmm, da. Zašto ne otvoriš taj kišobran, Popoviću? Bespotrebno kisneš. Vas dvojica, dođite ispod mog. Pa prehladićete se, deco.
Marko, Ljuba i Goran nemaju izbora nego da poslušaju ovog pristojnog čoveka – Marko otvori kišobran, a Ljuba i Goran se zbiju pored Miće…i kisnu više nego što bi da su na čistini.
MIĆA: Svake godine skoro isti program. A ljudi više i ne slušaju. Nekako se izlizala priča o ovoj tragediji.
MARKO: Znamo sve napamet još od treće godine.
GORAN: I “Krvavu bajku” od osme.
LJUBA: I priču o malim čistačima…
MIĆA: Da, nekako, kad se rodiš ovde, odmah moraš da poneseš i mrtve sa sobom. Onda tragedija izgubi smisao. A znate li da neki nisu bili stariji od vas? O čemu li mogu da misle šasnaestogodišnjaci neposredno pred smrt?
LJUBA: Profesore, je li ovo opet neko predavanje?
MIĆA: Nažalost jeste. Predavanje o životu. Možda se ne treba sećati brojki, pokušajmo da se setimo osećaja.
GORAN: Kako su se osećali? Ne znam.
Svi se ućute na kratko.
MIĆA: Kako li su se osećali?…
II scena:
Spomenik Nade Naumović. Kiša je prestala. Đole sedi na klupici pored. Jovana prolazi.
ĐOLE: Jovana, Jovana, Jovana…
JOVANA: Da nisi video Nevenu?
ĐOLE: Zatvori kišobran, prestala je kiša. Sad će da sine sunce, moći ćemo i da se svučemo.
Jovana se nasmeje, zatvara kišobran.
JOVANA: Šta radiš ovde?
ĐOLE: Družim se.
Jovana se nasmeje.
JOVANA: A što si ti uvek sam?
ĐOLE: Eto, sad nisam sam. Sa tobom sam.
Jovana krene dalje.
JOVANA: Ali ja ću samo da prođem pored tebe.
ĐOLE: Čekaj malo.
Jovana stane.
ĐOLE: Hoćeš cigaru?
Jovana odmahne glavom prenaglašeno.
ĐOLE: Sedi malo sa mnom, da ne budem sam.
JOVANA: Što?
ĐOLE: Eto tako, da pričamo.
JOVANA: Ali sve je mokro.
ĐOLE: To je zato što danas i nebo plače.
Smeju se.
JOVANA: Glupa priča. Moj ćale se prži na to, ja ne.
ĐOLE: Na šta se ti pržiš?
JOVANA: Na ulje.
ĐOLE: Opasne ste vi, Erdoglijanke. Pune mudrosti.
JOVANA: Nevena misli da si iz Vinograda.
ĐOLE: A šta ako jesam?
JOVANA: Ništa.
ĐOLE: Slušaj, ima večeras neka žurka. U Stanovu. ’Oćeš sa mnom?
JOVANA: Moram da pitam ćaleta.
ĐOLE: Daj mi broj telefona, da vidim šta je ćale rek’o.
Jovana vadi olovku iz ranca, zavrće mu rukav, piše. Dok piše broj, Đole iskoristi momenat i poljubi je. Jovana se odmakne, iznenađena i šokirana.
JOVANA: Šta ti je, bre?
ĐOLE: Imaš lepa usta.
Jovana se smeje.
JOVANA: Glupo je ovako.
ĐOLE: I ja kažem.
Đole je uzme za ruku, sedaju na klupu, jedno naspram drugog. Jovana se smeje.
JOVANA: I šta sad?
Ljube se. Đole je mazi po kosi. Jovana se odjednom trgne.
JOVANA: Moram da idem! Moram da nađem Nevenu!
Ostaje kišobran iza nje. Đole ga uzima, otvara, peva „Singing in the rain“.
III scena
Dnevna soba. Stan Profesora Milutina – Miće Todorovića i njegove ćerke Jovane. Trpezarija. Mića sedi za stolom, Jovana donosi tanjire. Deluje bezvoljno. Mića je gleda zabrinuto.
JOVANA: Šta je bilo, tata?
MIĆA: Sedi malo, hoću nešto da te pitam.
JOVANA: Je l’ mora sad? Supa je gotova.
MIĆA: Pusti, dete, supu. Sedi malo.
Jovana sedne. Nalakti se i uzdahne.
JOVANA: Pucaj, Mićo, održi čas.
MIĆA: Bio sam u školi. Ne valja.
JOVANA: E, ako ćeš sad da mi tupiš što sam pobegla sa biologije prekjuče, da završimo priču!
Jovana ustaje.
MIĆA: Sedi, dete, aman!
JOVANA: Ne mogu više da te slušam.
MIĆA: Šta ćemo sa jedinicama? Kako misliš da upišeš fakultet?
JOVANA: I šta? Šta onda? Da diplomiram i da posle prodajem toalet papir, jer nisam pristalica režima.
MIĆA: Taj čovek šalje decu u rat!
JOVANA: Tačno. Bravo tata.
MIĆA: Ali neće doveka. Moraš da završiš školu. Ako ovako nastaviš, izbaciće te.
JOVANA: Pa šta? Počeću da pevam u kafani, ima da zaradim mesečno više nego ti za ceo život.
Mića ne zna da joj priđe, napravi pauzu pa opet počne.
MIĆA: Nije ti to pametno. Znam, nije ti lako bez majke…
JOVANA: Nemoj nju sad da mešaš u ovo!
MIĆA: Ja možda ne znam da ti objasnim, možda bi ona bolje…
Počinje da trese ramenima. Bešumno jeca. Jovana se takođe rasplače. Naglo ustane i zagrli ga.
JOVANA: Nemoj, tata. Obećavam, obećavam, popraviću ocene, samo nemoj da plačeš!
MIĆA: Decu šalju u rat! Dečaci ginu, devojčice se prostituišu, jer nemaju ’leba da jedu! Vidim ja! Sve ja vidim!
JOVANA: Nemoj tata!
MIĆA: I nije sramota prodavati toalet papir. Sramota je to što oni rade! Uništiše nam grad! Uništiše nam decu! Opet nas streljaju, k’o četres’ prve!
Jovana ga uhvati za obraze.
JOVANA: Ej, ej! Popraviću ocene, videćeš! Biću najbolja. Ej, ja sam tvoje dete, bre, Milutine. Neću tebe da brukam. ’Ajde da jedemo, molim te, osušio si se ko paragraf. Mrzneš se napolju po ceo dan.’ Ajde da pojedemo nešto, da se zagrejemo, dok opet ne isključe struju.
Mića se smiruje, šmrkće.
MIĆA: Samo ti završi školu. Ja ću da ti kupim šta ti duša ište.
Jovana se uspravi.
JOVANA: Ma ne treba mi ništa, tata. O’ladi se supa.
Jovana odlazi. Mića trlja oči.
IV scena
Jovana čeka,u kaputu je, mrzne se. Svuda je mrak. Ona se prepada na svaki šum. Dolazi Đole.
ĐOLE: što me pratiš? Šta hoćeš više od mene?!
JOVANA: Ako mi ne pomogneš, ja ću sve da kažem Popu, pa ćeš da vidiš!
Đole je hvata za vrat.
ĐOLE: Nemoj ti meni da pretiš, jes’ čula?!
Đole je pusti.
ĐOLE: Nemoj da razbijem i tebe i tu sisu, znaš?
Jovana ga hvata za ruku.
JOVANA: Molim te! Ja ne znam šta da radim! Kud’ ću s’ detetom?
ĐOLE: A što mene boli kita?
JOVANA: Pa tvoje je! Nije te bolela dok si ga pravio!
ĐOLE: Paz’ da mi ga ne uvališ… fina devojčica. Šatro. Naskočila si mi na kitu ko dete na ringišpil.
JOVANA: Bila sam nevina, i ti to znaš! Napio si me, bila sam polumrtva!
ĐOLE: Jednom se opališ u životu, i zakeviš. Al’ si maler, mala, svaka čast. Slušaj, ja imam neka posla, a ti nađi drugu budalu.
Đole opet krene.
JOVANA: Ubiću se, majke mi!
ĐOLE: Pa ubij se. Ako si stvarno toliki baksuz da si baš sa mnom zakevila, ti se rokni. Ja da te vodam i da ninam dete neću!
Jovana vrisne.
JOVANA: Stani!!!
Đole se zaustavi.
JOVANA: Samo nađi negde sto pedeset maraka. Toliko je abortus. Ili ću da kažem Popu da si me silovao, majke mi moje mrtve.
Đole se vrati. Gleda je neko vreme. Onda je udari. Jovana padne. Plače.
ĐOLE: Ustani. Ustani kad kažem!
Jovana polako ustaje.
ĐOLE: Ja nemam tu lovu, razumeš? Ali ima ko ima. Sad idemo do njega da ga odradiš, i dobićeš za aborus. To je sve što mogu da učinim. I da nisi pisnula.
JOVANA: To što ti misliš…
ĐOLE: Ej! ljudi rade po mesec dana za dve marke! Nemoj da si nezahvalna! Ajde sa mnom.
JOVANA: Ne mogu to. Ne mogu.
Đole je hvata za nadlakticu.
ĐOLE: Šta ’oćeš koj kurac? A?! Oćeš da ga rađaš?
JOVANA: Ne!!!
ĐOLE: Onda polazi.
Jovana se otima, vrti se u krug.
JOVANA: Ne mogu! Ja nisam takva. Ne mogu.
Đole vadi kesicu iz džepa.
ĐOLE: Uzmi malo. Biće ti lakše od ovoga. Ovako…
Đole uzima prah na prst, ušmrče, Jovana ponavlja radnju. Đole joj namesti malo kosu, malo garderobu, pa je uzme za ruku. Odlaze.
Jovana se pojavljuje na sceni u haljini. Iza Jovane na video bimu se pojavljuje spot „Volimo te, otadžbino naša“. Za to vreme Jovana izvodi plesnu tačku sa različitim muškarcima (naznaka na prostituciji i narkomaniji). Tačka se završava tako što Jovana legne na klupu.
Mrak.
II
ZA GRUŽU
LICA:
Jovana Todorović, 21 godina
Ljuba Jovanović – Žgebe, 20 godina
Goran Majstorović – Lepi, 22 godine
Nevena Popović, 21 godina
Marko Popović – Pop 22, godine
Milutin Mića Todorović, 60 godina
Đole Torbica, 23 godina
Desetak statista
Kragujevac: 1998.
I scena
Veliki školski čas. (Video bim prikazuje arhivski snimak Velikog školskog časa u pozadini). Pada kiša. Marko, Goran i Ljuba puše travu.
GORAN: Gde nabavljaš ovu vu?
MARKO: “Ima neka tajna veza…”
LJUBA I GORAN: “Tajna veza za sve nas…”
Smeju se. Pomalo debilno, ali valjda to tako biva posle dobre vu.
MARKO: Evo ga profesor!
Ljuba baci džoint. Nailazi Mića.
GORAN: Jebi ga, ode prvoklasna domaćica.
MIĆA: Evo vas i ove godine. Drago mi je što negujete tradiciju.
SVI: Dobar dan, profesore!
MIĆA: I opet bez kišobrana. Kako to? Evo, imam ja jedan rezervni, tačnije Jovanin je, tražim je, da mi se dete ne prehladi negde po ovoj kiši.
LJUBA: E, da je samo to problem, lako bismo.
Marko ga ćušne. Mića mu daje kišobran. Marko ga gleda.
MARKO: Gde je Jovana?
MIĆA: Kod drugarice, sprema maturu.
Ljuba se smeje previše providno. Marko ga opet ćušne. Ljuba se uozbilji.
MARKO: Pozdravite je kad je budete videli.
MIĆA: Ehmmm, da. Hoću. Jelte, deco, znate li vi uopšte koliko je ljudi tu pobijeno?
LJUBA: Sedam hiljada.
MIĆA: Tu sam te ček’o! Dve hiljade i trista. Sve su nas slagali, majku im njihovu. Dve i trista.
MARKO: Pa i to je mnogo.
MIĆA: Jeste, kako nije. Ali nešto se mislim… ko je tu uopšte bio kriv?
GORAN: Kako ko? Pa Nemci valjda?
MIĆA: Jes, oni su pucali … a s druge strane, mnogi krive partizane, a Boga mi i četnike. Isprovocirali su Nemce tako što su ne samo pobili 23 nemačka vojnika, nego im iskopavali oči, a polne udove odsekli i nabili u usta.
LJUBA: Fuj!
MIĆA: Uostalom, ni partizani ni četnici nisu pritekli tim nesrećnim ljudima u pomoć. Doduše, postoji dokument da je jedan četnički komandant, kapetan Pavle Bogićević pisao Raji Nedeljkoviću, vođi komunista, gde mu predlaže da zajedno napadnu i oslobode Kragujevac. Znate li šta mu je ovaj odgovorio?
MARKO: Ne.
MIĆA: “Nije vreme za takav napad, a što se tiče ljudi … što ih više Nemci pobiju, to ćemo mi manje kad oslobodimo grad. Uostalom, zašto ti ljudi nisu sa nama, u šumi?”
LJUBA: Ali, nas su učili…
MIĆA: Vi ste Titovi pioniri. Možda poslednji te vrste. Vas su učili kako da služite zemlji… ehmmm, da. Evo, prestaje kiša polako. Uvek u isto vreme. To nebo plače. Popoviću, čuvaj mi taj kišobran.
Mića odlazi.
MARKO (za njim): Profesore, evo vam ga! Ode.
Goran počinje da plače.
LJUBA: Brate, al’ te radi vutra! Profa ga loše istripov’o.
GORAN: Ćuti, bre! Šta ti znaš!
MARKO: Brate…
GORAN: Dobio sam poziv. Idem u vojsku.
Ćute svi. Dolazi Nevena. Goran briše suze, pokušava da se smiri.
NEVENA: Gorane, trebaš mi na par minuta.
MARKO: Goran ti treba?
NEVENA: Da. Na par minuta.
Goran i Nevena odlaze, nešto živo razgovaraju u daljini, Nevena odmahuje glavom, plače. Goran je zagrli.
LJUBA (Marku): Brate, il sam ja lud, il’ ti ovaj delje sekicu.
Marko mu lupi ćušku.
MARKO: Lud si.
Goran i Nevena zagrljeni odlaze.
LJUBA: Pa šta ćemo sad da radimo?
MARKO: Idemo da nađemo neku travu.
Odlaze i oni. Sa klupe pored ustaje Jovana. Prilazi statistima.
JOVANA: Svi ćete pomreti, budale! Svi ćete pomreti!
Ljudi je bledo gledaju, odmiču se.
II scena
Nevenina soba. Marko sedi za njenim radnim stolom. Igra se njenim igračkama iz detinjstva. Ulazi Nevena. Potpuno je parališe Markovo prisustvo.
MARKO: Gde si ti do sad?
NEVENA: Tu.
MARKO: Tu… A gde je Goran?
NEVENA: Kući.
MARKO: Da nisi i ti bila kod njega kući?
NEVENA: Jesam. Ide u vojsku. Nema potrebe više da se krijemo. Možda sutra… možda se više ne vrati.
MARKO: Koliko dugo to traje?
NEVENA: Osam meseci.
MARKO: Voliš li ga?
Nevena seda na krevet. Sklopi ruke. Udahne vazduh, hoće nešto da kaže, pa odustane.
MARKO: Mislio sam da pođem sa njim. Smotan je, ubiće ga neko tamo.
NEVENA: Odbili su te kao emocionalno nestabilnog.
MARKO: Znam. Al’ i ti i ja znamo da je ćale to sredio.
NEVENA: Svakako su te odbili.
Marko ustaje.
MARKO: Sačuvaću ga.
Marko izađe. Nevena se umorno sruči u krevet.
III scena
Mića prodaje toalet papir na ulici, sedi na hoklici. Pored njega sede drugi prodavci. Prilazi mu Đole Torbica.
ĐOLE: De si, ćale? Kako ide prodaja?
MIĆA: Ide nekako.
ĐOLE: Ti si beše neki profesor?
MIĆA: Da, književnosti.
ĐOLE: Ajde da ti dam dvaes’ maraka za deset rolni papira, al’ da mi odrecituješ nešto.
MIĆA: To još nisam praktikovao…
ĐOLE: Al’ mislim da je fer pogodba.
Đole vadi novac.
ĐOLE: Sam odaberi pesmu.
Mića ćuti.
ĐOLE: Majku mu, znaš valjda neku?
MIĆA: Sad je dosta. Gubi se odavde, ološu mali.
Đole izvadi skakavac i brzo uvrne Mići ruku. Nož mu stavi pod grlo.Ostali prodavci se ne usuđuju da se upletu.
ĐOLE: Ko je ološ, a? A sad, recituj.
MIĆA: Sram te bilo!
Marko pritrčava, uhvati Đoleta za glavu i baci ga na zemlju. Zajaše ga i pesniči besno.
MARKO: Tu si naš’o da se kurčiš, je li? Je li? Ovde si doš’o?
Kad misli da je dosta, Marko ustane i ostavi Đoleta da leži. Krene ka Mići. Onda kao da se seti još nečega, zaleti se i opet šutne Đoleta.
MIĆA: Neka, sinko, dosta je!
MARKO: Dajte profesore da namestimo štand. Ovaj vam je sve razbacao.
Đole pokušava da ustane. Kad stane na noge, teturajući odlazi.
ĐOLE: Profesore, kar’o sam ti ćerku! A ti, Pope, platićeš mi za ovo!
Marko se zaleti i šutne ga još jednom.
MARKO: Da te više nisam video ovde!
Marko i Mića sakupljaju papire razbacane po ulici. Mića briše znoj sa čela.
MIĆA: Hvala ti, Popoviću. Dobar si momak.
MARKO: Nisam Vam doneo kišobran.
MIĆA: Nema veze. Poklanjam ti ga.
Marko stane ispred štanda, pokušava da nađe prave reči.
MIĆA: Što si ti u stvari došao?
MARKO: Da Vas zamolim za uslugu. Ako možete da okrenete par prijatelja iz boljih dana i da mi sredite da odem u vojsku.
Mića odmahne rukom.
MIĆA: Šta će ti to?
MARKO: Da sačuvam druga.
MIĆA: Sinko, bolje ti je da čuvaš sestru. Vidiš li kako su moju Jovanu upropastili? Ja vidim, al’ ne vidim. Lakše mi da me laže. Sedi kući, ne igraj se rata.
MARKO: Odlučio sam, idem pomogli mi Vi ili ne.
MIĆA: Primaju svakog. Za to ti veza ne treba.
MARKO: Moram da budem u njegovoj jedinici.
MIĆA: Pa zar nemaš nijedno devojče da se zabavljaš, nego moraš baš i ti tamo?
MARKO: Bilo je devojče. Sad ga nema.
MIĆA: Ajde, videćemo nešto…
IV scena
Jovana dolazi kući, ispred zgrade je čeka Marko.
JOVANA: Eeee, Pope…otkud ti?
MARKO: Čekam tebe.
JOVANA: Idi kući.
MARKO: Hteo sam nešto da ti kažem. Onda ću da idem.
JOVANA: Vidiš da sam se pukla, nisam u stanju.
MARKO: Možda je tako i bolje.
JOVANA: Idi. Nemoj da me gledaš ovakvu.
Marko joj prilazi. Mazi je po licu.
MARKO: I takva, ti si meni najbolja.
JOVANA: U, bre, Pope, pretera ga.
MARKO: Idem u vojsku, verovatno će odmah da nas šalju u rat posle obuke.
Jovana se otrgne.
JOVANA: Ne!
MARKO: Došao sam da ti kažem…
JOVANA: Šta? Da ti dam malo ribe za džabe?
MARKO: Molim?!
JOVANA: Nema! Plati pa klati!
Marko krene kući.
MARKO: Jebi se, kravetino odvratna.
JOVANA: I ti se jebi, kukavice!
MARKO: Nisam došao da ti tražim ribu, kompleksašice nadrogirana…
JOVANA: Kao da mene treba da pogodi to što ćeš ti da ideš u neku vukojebinu! Kakve to veze ima sa mnom?!
MARKO: Hteo sam samo da ti kažem da te volim!
Ćute. Gledaju se. Potrče jedno ka drugome i zagrle se jako.
JOVANA: Spasi me! Ne idi sad!
MARKO: Batali ta govna. Sredi se. Čuješ li me? Volim te, budalo jedna.
JOVANA: Ja sam totalno otišla u kurac, ali za tebe ima nade, ne idi.
MARKO: Kad se vratim…
JOVANA: Ako se vratiš…mi nemamo šanse.
Jovana ga odgurne.
JOVANA: Idi! Idi!!!
Marko hoće da joj priđe, ona vrišti.
JOVANA: Beži od mene!!!
Marko stoji kao ukopan, ispruženih ruku.
JOVANA: Ti nemaš pojma ko sam ja! Ti nemaš pojma kako je meni lepo! Super mi je ovako!!!
Jovana otrči.
Svetla se zamrače, na video bimu počinje snimak sa ringišpila – svet se okreće polako, pa sve brže. Marku prilaze ljudi, stavljaju mu pušku u ispružene ruke. On ne zna šta će s njom, pa puca. Puca gde stigne.
Mrak.
III
Za sve koji su ostali
LICA:
Jovana Todorović, 23 godine
Ljuba Jovanović – Žgebe, 22 godine
Goran Majstorović – Lepi, 24 godina
Nevena Popović, 23 godine
Milutin Mića Todorović, 62 godine
Đole Torbica, 25 godina
Desetak statista
Kragujevac, 2000.
I scena
Ide kraći klip na video bimu, snimak sa protesta 5.okt.2000. Pozornicom paradiraju ljudi sa transparentima „GOTOV JE!“. Među njima je i Ljuba.
Čuje se zvono kojim otpočinje Veliki školski čas. Isti ti ljudi stanu, okrenu se ka video bimu. Slika prikazuje arhivski snimak Velikog školskog časa iz 2000.
Goran i Nevena(u crnini) stoje i posmatraju Veliki školski čas. Prilazi im Ljuba.
LJUBA: Nevena?
Nevena se okrene ka njemu, gleda ga bledo.
LJUBA: Ja sam, Ljuba Žgebe.
Nevena ga bledo gleda, klima glavom.
LJUBA: Družio sam se sa Popom. Lepi, ti me se sećaš?
GORAN(suvo): Naravno da te se sećam. Nije to bilo tako davno.
LJUBA: Stalno ste mi lupali ćuške. A voleo sam vas. Trpeo bih i više samo da sam pored vas dvojice. Jebi ga, ispade bez veze.
Ćute, svi. Ljubi neprijatno nešto.
LJUBA: Nevena, ne znam kako ide to, da ti se izvinim, ili da izjavim saučešće, nisam bio otkako…
NEVENA: Nema veze, to stvarno sad nije bitno.
Ćute. Ljuba tak sad ne zna šta da radi.
LJUBA: Voleo sam ga ko brata, hoću to da kažem. Al’ nisam mogao da dođem.
Ćute opet svi.
LJUBA: I kad smo srušili Slobu, mislio sam na njega. Evo, ovo sam osvojio.
Ljuba vadi olovku iz jakne. Daje je Neveni. Nevena uzima, zagleda je.
LJUBA: Dosta nas je on slao u smrt.
GORAN: Ti baš nemaš obzira! O čemu pričaš to, majke ti? Jesi li bio u ratu? Ponašaš se kao neki heroj jer si divljao po Beogradu i krao hemijske usput!
LJUBA: Ova hemijska je iz skupštine, bio sam u prvim redovima.
GORAN: Koga je briga?
LJUBA: Nemoj tako da pričaš sa mnom, nisam više klinac kojeg možeš da ćuškaš!
NEVENA: Prestanite! Imajte poštovanja prema mrtvima. Ipak je ovo parastos!
LJUBA: Da. Parastos…Što ne održe parastos klincima koji su bukvalno gurnuti u smrt od devedeset prve na ovamo? Oni se nisu pitali ni gde idu ni zašto! Ko zna koliko je tu njih bukvalno pobijeno!
GORAN: Samo nemoj ti o tome da pričaš.
LJUBA: E, ’oću. ’Oću spomenik da im se digne. ’Oću da pričam. Što da ne pričam?
GORAN: Zato što nisi bio tamo.
LJUBA: Nisi ni ti. Nemoj ti da mi glumiš heroja i žrtvu! Pa njen Pop je mrtav zbog tebe!
Goran izgubi strpljenje, gurne Ljubu. Nevena spreči sigurnu tuču.
GORAN: Đubre malo!
NEVENA: Idemo kući. Odmah!
Nevena i Goran odlaze. Ljuba viče za njima.
LJUBA: Sve ja znam! Sve!
Mića ga cimne za rame, Ljuba se prepadne.
MIĆA: I mislio sam da si ti, Jovanoviću.
LJUBA: Profesore…
MIĆA: Čuo sam te šta pričaš, al’ mi bilo neprijatno da se mešam. Evo ruke, dečko.
Ljuba zbunjeno pruža ruku.
LJUBA: Je l’ Vi to mene malo sad…zezate?
MIĆA: Gledam nešto ovaj Veliki školski čas, i pitam se kako su se osećali ti mladići pred streljanje… malo boli i gotovo. Pa onda pomislim kako su se osećali oni na frontu. U tuđini. Bez mogućnosti izbora. Bez hrane i vode. Deca… i onda uporedim brojke. Ovde ih je stradalo manje, moj Jovanoviću, pa opet je to mnogo. Ovi imaju godišnji parastos, a šta je sa decom koju sam poznavao? Ima li takav parastos na Bozmanu?
LJUBA: Uh, profesore, Vi me uvek rasturite. Sad mi nešto baš teško došlo…
Mića zagrli Ljubu, koji plače.
MIĆA: Dobili smo grb, ’96. Na njemu su dva veća kraguja, i jedan manji, tri kad sabereš. Ptica po kojoj je grad dobio ime. I nešto gledam… nema više kraguja. Istrebljeni su. I onda mi bude jasno sve. Nema više kraguja, moj sine, ostali su kobci.
Ljuba ga pogleda.
LJUBA: Profesore, pa Vi ste bez kišobrana!
Skida jaknu, pokriva Miću preko glave i odvodi ga.
II scena
Ljuba sedi ispred Markovog groba. Puši, vidno pijan. Oko njega leže rasute limenke piva. Dolazi Jovana, deluje čisto.
JOVANA: I ti si tu, klinac.
LJUBA: Što?, je l’ zabranjeno?
JOVANA: Možda.
Jovana seda pored njega.
LJUBA: Oćeš pivo? (osvrće se) U, nema više… ali ima ovo.
Ljuba vadi iz jakne pljosku.
LJUBA: Domaća. Pek’o je moj deda.
JOVANA: Ti si baš rešio da se prebiješ ovde.
Jovana uzima pljosku, krene da popije, Ljuba je zaustavi.
LJUBA: N, n, ne tako. Moraš malo da prospeš, za dušu.
Jovana prosipa, pa cugne.
JOVANA: Jes’, kao da mu to nešto znači.
LJUBA: Valja se, tako kažu.
JOVANA: Mnogo gluposti oni kažu.
LJUBA: Ko kaže?
Jovana se nasmeje.
JOVANA: Mnogo si pijan, brate.
LJUBA: Neka sam. Sa bratom Popom sam pio. Malo prospem, malo pijem, i tako ukrug.
JOVANA: Pa ovde?
LJUBA: Biram društvo, šta da ti kažem.
Ćute.
LJUBA: Nisam mu bio na sahrani.
JOVANA: Nisam ni ja.
LJUBA: Ko da je to bitno.
JOVANA: Nekima je bitno.
LJUBA: Ma…
Ljuba odmahne rukom.
LJUBA: Al’ znam kad je otiš’o tamo.
JOVANA: Da, na današnji dan.
LJUBA: Rek’o mi je. Sve mi je reko. Rek’o mi je:“Žgebe, nemoj nikad da porasteš.“ A ja ga nisam shvat’o.
JOVANA: Svi odrastemo pre ili kasnije…
LJUBA: Jebi ga.
JOVANA: Jebi ga.
Jovana nategne iz pljoske.
LJUBA: Pa prospi malo, bre, nemoj Pop da mi oskudeva.
JOVANA: Evo, evo.
Jovana prospe malo.
LJUBA: Ja sam ti, brate, im’o devojku. Mnogo sam je voleo. Hteo sam da je ženim kad završi faks. Dolazila ovde sa mnom stalno.
JOVANA: A onda si odrastao.
LJUBA: Vala baš. Ode ona u selo kod bake, baka bolesna – kaže. Ja sutadan pozovem da pitam kako je baka, kad ono, moja Jelena se udaje. Kaže žena da ne zovem, svadba, veselje i tako to. Ja padnem u nesvest. K’o sveća.
JOVANA: U, sunce ti…
LJUBA: I neka je. Našla nekog pandura. Sigurna plata, stalan posao, hrana sa sela, ima svega. Nije luda da živi ovde.
JOVANA: Sranje.
LJUBA: Koj’ će moj ovde? Dolina gladi. Smeju nam se Beograđani, nazivaju nas provincijom, nabijem ih na kurac. Njima se titrala jajca da se slučajno Beograd ne digne, a nas su punili heroinom jer smo opozicija, slali na front. Sad, ode Sloba, opet sve njima, da se bolje kurče.
JOVANA: Takva tura ispala.
LJUBA: Kako sam i mogao da je zadržim, kad nemam gde ni da se zaposlim. Serem im se u taktiku. Nasisaju se gladnima iz doline, baš.
JOVANA: Nisu ti oni krivi.
LJUBA: Niko mi nije kriv što sam rođen ovde. Nagurali izbeglice, pun kurac, dali im sve, a nama? Čekam na šansu otkako sam se rodio. Na jebenu šansu. Lepo kaže tvoj ćale. Svi smo mi kraguji, ima da pocrkamo, da nas nema, ostaće samo kobci.
JOVANA: Moj ćale mnogo voli da kenja.
LJUBA: Ćale ti je car. Šteta što si ti ispala takva. Nemoj se ljutiš.
JOVANA: Takva tura bila.
LJUBA: Stvarno, šta ti bi? Bila si dobro dete.
JOVANA: Odrasla sam.
Ćute. Jelena prospe malo rakije, pa nategne.
JOVANA: Dedina?
LJUBA: Deda pek’o.
JOVANA: A i ti sa njim?
LJUBA: I ja.
Smeju se. Jovana počinje da se dere iz sveg glasa.
JOVANA:“Ja, vragolan, i moj deda, kud krenemo svet nas gleda…“ kako ide dalje beše?
LJUBA: „Dva mangupa, vidi jada, on nekada a ja sadaaaaa!!!!“
Pevaju još par puta iste stihove, pevaju glasno, besno, provociraju grobljanski mir. Onda ućute. Pale po cigaru.
JOVANA: Odlazim. Večeras palim preko grane.
LJUBA: Pametno.
JOVANA: Došla sam da se oprostim sa njim. Aj’ prošetaj malo.
Ljuba ustaje, odlazi malo dalje. Jovana zagrli spomenik. Ne govori ništa. Poljubi spomenik na kraju. Prilazi Ljubi i rukuje se s njim.
LJUBA: Srećan put.
JOVANA: Srećno odrastanje, Žgebe.
Jovana odlazi. Ljuba kupi otpatke.
LJUBA: E moj brate, da mi je tu pored tebe da se opružim, da znam da sam živ.
III scena
Nevena sedi u svojoj sobi za radnim stolom, uvijena u čaršaf. Goran sedi na krevetu, polugo.
GORAN: Zašto bežiš od mene?
NEVENA: Ne bežim. Malo pre sam ti bila baš blizu ako se ne varam.
GORAN: Zašto si ustala iz kreveta?
Nevena se igra sa olovkom koju drži u ruci.
NEVENA: Šta misliš, da li je ovo stvarno olovka iz skupštine? Ja mislim da je kupio na buvljaku u povratku.
Nevena baci olovku.
GORAN: Ne menjaj temu.
NEVENA: Šta hoćeš od mene, Gorane?
GORAN: Da me voliš, jebo te.
Nevena se nasmeje.
NEVENA: Pa volim te.
GORAN: Ovo je prvi put da te vidim nasmejanu posle skoro dve godine.
NEVENA: Godinu, pet meseci i tri dana.
Goran ustane iz kreveta. Prilazi joj s leđa, ne vidi koliko je iritira, masira joj ramena.
GORAN: Zašto si toliko daleka? Isekla si me, samo se krešemo i to je to. Zar je to sve što mogu da ti pružim?
NEVENA: Pre tačno godinu, pet meseci i tri dana tražila sam jednu stvar od tebe. To je jedino što mi je trebalo – da mi kažeš zašto si ti živ a on mrtav, i ti nisi imao ništa da mi kažeš.
Goran prestaje da je masira.
GORAN: Nema šta da se kaže.
NEVENA: Onda ni ja nemam ništa da kažem.
Nevena odlazi iz sobe. Goran se oblači. Nevena ulazi u frotirnom ogrtaču.
GORAN: Odoh.
NEVENA: Pazi da te ne vide ćale i keva. Znaće šta smo radili.
GORAN: Jebi ga, da izađem onda kroz prozor?
Nevena se opet nasmeje. Goran je bespomoćno gleda.
GORAN: Nisam ja kriv što ga više nema. Nije fer da me kažnjavaš.
NEVENA: Ne, ja sam kriva. Nisam ga sprečila da krene za tobom.
GORAN: Ja to od njega nisam tražio.
NEVENA: Ja sam tražila. Nisam mislila, osećala sam. Volela sam te. Sada, vidiš, puno razmišljam. I što više razmišljam, manje te volim.
GORAN: Zašto misliš da bi ti moja priča pomogla?
NEVENA: Ne radi se više o meni. Pitanje je koliko bi pomogla da se i ovo malo ljubavi ne ugasi. Jer, ne zameri mi, ja ti više ništa ne verujem.
Ćute. Goran uzdahne. Počinje da priča.
GORAN: Bili smo u rovu. Prvo smo ga kopali, po kiši, bili smo mokri do gole kože. A onda smo ušli unutra. Sve je mirisalo na zemlju, pomislio sam da je dovoljno sad samo da nas zatrpaju, da smo već pokojni. Pop me je pitao jesam li dobro. Rekao sam da jesam. Lagao sam. Bojao sam se. Prvo su se začule granate, onda je zemlja počela da se trese i obrušava. I odjednom, u rovu, oko nas bili su i konji, preplašeni. Njištali su i propinjali se na zadnje noge. Video sam kad su jednom Vladanu smrskali glavu. Pop je ubio konja koji je krenuo ka meni. Onda mi je pucao u nogu. Počeo sam da vrištim: „Poludeo si, Pope!“, ali Pop se samo nasmejao i rekao da je to jedini način da preživim. Počeo je da doziva pomoć, da viče da imamo ranjenog. Dvojica su me izvlačila iz rova. Ja sam ga zvao, nisam mogao da podnesem da nas razdvoje. Pop mi je mahnuo. Onda su granate počele da lete na sve strane. Mene su prebacili do kola. Pop je ostao. Posle nedelju dana je poginuo. To je sve.
Nevena klimne glavom.
NEVENA: Hvala ti.
GORAN: Hajdemo odavde, Neno. Previše je uspomena. Hajdemo negde, molim te. Ja sam ovde samo zbog tebe.
NEVENA: Gde bismo, ovako osakaćeni?
GORAN: Ne znam. Na more, da prodajemo krofne.
NEVENA: Trudna sam.
Goran joj prilazi polako. Onda je podigne što više može.
GORAN: To je prelepo! Neno, prelepo je!
NEVENA: Spusti me, nije mi dobro.
Goran je spusti.
NEVENA: Samo mi reci… to što se desilo… tada… misliš li na to ponekad?
GORAN: Šta imam od toga? Trudim se da zaboravim.
NEVENA: Da…nemaš ništa od toga.
Goran je grli. Nevena se odmiče.
NEVENA: Molim te, idi.
GORAN: Šta sam sad uradio?
NEVENA: Umorna sam. Idi, zvaću te sutra.
GORAN: Ok si?
NEVENA: Ok sam.
Goran je ljubi, onda uzima patike u ruke i tiho se iskrada iz sobe.
Nevena gleda Markovu sliku. Vrisne iz sveg glasa.
NEVENA: Marko!!!
Padne na kolena.
IV scena
Ljuba ispred crkve pali sveću. Pored njega, Đole (u skromnom odelu) radi istu stvar. Obojica pale prvo za žive, onda za mrtve. Prepoznaju se, neprijatno im.
LJUBA: Zdravo Đole.
ĐOLE: Bog ti pomog’o, prijatelju.
LJUBA: Otkud ti ovde?
ĐOLE: Iskušenik sam u jednom manastiru. Došao sam malo u zavičaj, pa rekoh da se pomolim Svevišnjem za spas duše pokojnika koje sam poznavao.
LJUBA: A to… znači, sad si u tom fazonu?
ĐOLE: Bio sam na stranputici, ali Bog je veliki, vratio me na pravi put.
LJUBA: I nije bilo frke da te prime, iako si svojevremeno dilovao drogu?
ĐOLE: Ti su dani iza mene, Bogu hvala.
LJUBA: Pa lepo. Drago mi je, da znaš.
ĐOLE: A ti? Jesi li u miru sa sobom, sa Bogom?
LJUBA: Šta da ti kažem? Stig’o mi je ogroman račun za struju, i verovatno su je do sad već isekli, al nije loše, ne žalim se.
ĐOLE: Bog je veliki, on će naći način da ti pomogne, samo budi istrajan u veri.
LJUBA: Jašta. Ako mi pukne film, eto i mene kod vas. Je li, a sad, kad si iskušenik…kako to posle ide?
ĐOLE: Posle, ako Bog da, zamonašiću se.
LJUBA: Pa lepo je to. I spreman si svega da se odrekneš?
ĐOLE: Kad nemaš ništa, ne odričeš se ničega. Bio sam na ulici, sam, sada sam među braćom, u ljubavi s Bogom i ljudima. Nisam se ja odrekao ničega, ja sam dobio puno.
LJUBA: Sećaš li se kako smo se nekada mrzeli? Šatro mi Erdoglijanci i vi, Aerodromci.
ĐOLE: Bili smo deca. Tada je to jedino bilo važno – iz kojeg dela grada si.
LJUBA: Kako smo bili smešni.
ĐOLE: Usijane glave.
LJUBA: E, da mi je neko prič’o za ovo danas, ne bih mu verovao.
Đole se nasmeje.
ĐOLE: Moram da idem, a ti pazi na sebe. Zbogom.
LJUBA: Zbogom. Ej! pomoli se ponekad i za Popa! Sredi mu tamo preko veze nešto!
Đole odlazi. Ljuba se krsti i levom i desnom.
Na video bimu se pojavljuje fabrika „Zastava“. Đole se osvrće, maše joj. Statisti se pojavljuju u uniformama radnika Zastave. Oblače Ljubu. Daju mu čekić u ruke. Ljuba ljubi čekić od sreće.
Mrak.
IV
Za one izvan sećanja
LICA:
Jovana Todorović , 34 godine
Ljuba Jovanović – Žgebe, 33 godine
Goran Majstorović – Lepi, 35 godina
Nevena Popović, 34 godine
Milutin Mića Todorović, 73 godine
Đole Torbica, 36 godina
Desetak statista
Kragujevac, 2011/ 2012.
I scena
Veliki školski čas 2011. Nevena, u crnini, stoji sama. Prilazi joj Mića.
MIĆA: Opet pada kiša.
NEVENA: Kraj oktobra je. Normalno je da pada.
MIĆA: Hmmmm, da. Taj kišobran sam poklonio tvom bratu.
NEVENA: Nisam znala. To je jedino što mi je ostalo od njega.
MIĆA: Bio je Jovanin.
Nevena ćuti.
MIĆA: Pozdravila te je. Dolazi na proleće.
NEVENA: Volela bih da je vidim.
MIĆA: Preneću joj to.
Mića odlazi sporim korakom. Nevena priđe jednoj humci, zatvori kišobran i ostavi ga tu.
NEVENA: Vreme je da te pustim. Počivaj u miru.
Nevena se okrene i ode. Kišobran kisne.
II scena
Nevenina soba. Nevena piše nešto u svesku. Ulazi Jovana.
JOVANA: Mogu li?
Nevena vrisne od sreće, pritrči Jovani, njih dve se grle i smeju. Jovana, obučena u pistojnu garderobu, deluje pomalo tetkasto, kosa joj je svezana u punđu, dok naspram nje Nevena deluje kao derle u svojoj haljini. Jovana se osvrće oko sebe, presrećna kad prepozna nešto iz prošlosti. Kad progovori, oseća se promena u akcentu, specifična za ljude koji čitavu deceniju ne progovore svojim jezikom.
JOVANA: Još uvek čuvaš ulaznice sa Štulićevog koncerta u SKC-u?! Evo i onog priveska od limenki! Akumulator sa kojeg smo slušale radio za vreme restrikcija! Ne mogu da verujem!
NEVENA: Svaki put obećam sebi da ću pobacati sve odjednom, ali uvek nađem izgovor da veliko čišćenje odložim.
JOVANA: Donela sam ti nešto.
Jovana pruža Neveni omanju putnu torbu. Nevena je gleda sa znatiželjom.
JOVANA: Za tebe.
NEVENA: Nisi trebala da se trošiš.
Jovana seda za radni sto, okreće stolicu ka Neveni, koja drži zbunjeno „poklon“.
JOVANA: Otvori, jedva čekam da vidim kako ti stoji!
Nevena vadi iz torbe pantalone na ivicu, košulje, uglavnom polovnu garderobu, koja nema veze sa njom.
NEVENA: Hvala ti.
JOVANA: Probaj!
NEVENA: Izvini…ja uopšte ovo ne praktikujem da nosim. Svakako ti hvala.
JOVANA: Meni je bilo žao da bacim, omalilo mi se, pa rekoh sebi: Nevena je sigurno i dalje sitna, njoj će stajati. Šteta.
Jovana uzima jednu bluzu sa ogromnim naramenicama.
JOVANA: Ovu bluzu posebno volim! Ali…
Jovana pokazuje na svoje grudi.
JOVANA: Posle porođaja ne mogu više da je zakopčam.
NEVENA: Imaš decu?
JOVANA: Dvoje. Hoćeš da ih vidiš?
Jovana već vadi spremne fotografije. Nevena gleda, klima glavom.
NEVENA: Lepi su.
JOVANA: Štefan i Mark. Tata im je švaba, Johan.
Nevena vrati slike Jovani. Jovana zagleda Neveninu svesku.
JOVANA: Šta pišeš? Dnevnik?
NEVENA: Ne, zapisujem neka sećanja. Ima i o tebi dosta.
JOVANA: Moraću to jednom da pročitam. Ili je možda bolje da ne čitam?
NEVENA: To su neke moje gluposti…Kafa, sok?
JOVANA: Ja sam mislila da se prošetamo malo. Čujem da vam je otvorena Plaza. Valjda ima neki kafe tamo? Popijemo piće, pojedemo sladoled…
Nevena se trgne kao oparena.
NEVENA: Ne jedem sladoled!
JOVANA: Dobro, nećemo sladoled. Možemo po kolač.
NEVENA: Možemo…
Jovana, pomalo zatečena Neveninom reakcijom pokuša da promeni temu.
JOVANA: Tata mi kaže da se nisi udavala. A fakultet? Jesi li makar to završila?
NEVENA: Nisam imala para. Razboleo se prvo tata, pa mama, onda ih jedno po jedno sahranila…
JOVANA: Od čega živiš, crna sestro?
NEVENA: Izdajem sobe studentima. Kao što vidiš, i dalje sam u svojoj sobici.
JOVANA: Šteta…volela sam ovu kuću. Toliko je bilo lepih dana ovde…
Sad Nevena skreće temu, odmahuje rukom, terajući uspomene kao komarce.
NEVENA: Pričaj mi kako ti je tamo, zašto se nisi javljala, odakle sad tu?
JOVANA: Kad je Pop poginuo, ja sam shvatila da nemam šta tu da tražim. Iskrsla mi je šema da odem preko grane, ilegalno. Otišla u Italiju, pa pobegla u Španiju, preko Pirineja. Tamo upoznala Johana u jednom striptiz baru.
NEVENA: Otkud’ Nemac u Španiji?
JOVANA: Bio na odmoru… I zaljubio se, pa me poveo kući. Sve na tuđe papire. Napatila sam se. Sad sam došla da uzmem dokumenta, ili će me deportovati. Opet smo nabavili ausvajs preko nekih prijatelja, ja sam krenula na rizik, a Johan ostao da čuva decu.
NEVENA: Deluje kao dobar čovek. Jesi li srećna tamo?
JOVANA: Živa sam, to jedino računam… ustaj! Idemo u Plazu! Hoću da me vide dušmani kako pucam od zdravlja! Nego … da te pitam… Jesam li i ja ostarila, ili imam takav osećaj samo kad tebe gledam?
III scena
Veliki park. Nevena sedi, zapisuje nešto u svesku. Nosi svoju cvetnu haljinu. Ljuba trči, trenira. Protrči pored Nevene, pa se vrati.
LJUBA: Nevena?
Nevena podigne pogled.
NEVENA: Žgebe?
LJUBA: Prepoznala si me!
NEVENA: Jesam.
LJUBA: Sad sam pomislio: ako nije ona, pomisliće da sam neki manijak sto posto, ako mi vrisne ovde, ugasio sam.
Nevena se smeje.
NEVENA: Prošao si bezbolno.
LJUBA: Kako si? Šta ima?
NEVENA: Ustaljeno.
LJUBA: Gde je lepi Goga? Imate li klince?
NEVENA: Goran se odselio. Otišao na more.
LJUBA: Ja sam bio ubeđen da ćete vas dvoje sto godina onako – ruku pod ruku… jebi ga. Ja se oženio, žena mi iz Knića, dobra ko dobar dan. Radim u Zastavi, plata sranje, Italijani mi idu na onu stvar da izvineš, al’ sam srećan jer radim.
NEVENA: Vidim da ih promovišeš baš lepo.
Ljuba pogleda u svoju majcu na kojoj piše:“Ja nisam Italijan“.
LJUBA: Raširili se mnogo. Karaju klinke, obećavaju im svašta, pa ovi naši ostaše suvog kurca. Solidarišem se s’ muškom populacijom.
Nevena se smeje, od srca.
NEVENA: Vidim, treniraš.
LJUBA: To ja da izbacim bes. Al’ ne vredi. Oću lepo da puknem. E, da ja ne bih moju ženku sekir’o, reko’ ’ajde da svaki dan obrnem po krug. Istrčim od kuće do parka, pa pored Čika Dače, pretrčim Šumare, pa oko jezera, i nazad pored Nade Naumović. I opet sam pun. Nekad pre posla, nekad posle, trčim ko Forest Gamp.
NEVENA: Na koga si tako ljut?
LJUBA: E, na koga?… na nas. Sve mislim da smo mogli bolje. Da smo usrali.
NEVENA: Dali smo sve od sebe.
LJUBA: Ama, imam dete! Hoću da mu dam malo više od toga. Ja imam sećanja, imam čime da se držim za ovaj grad, šta će naša deca? Ima da odu prvom prilikom, neće ni da se obrnu.
NEVENA: Odlazili su ljudi i pre toga.
LJUBA: To je drugo. To je bila muka. Sad će otići jer nemaju više ono što smo mi imali. Nema…nema…
NEVENA I LJUBA: Kraguja.
Ućute naglo. Gledaju se kao da su se tek sad prepoznali. Ljuba se nasmeje.
LJUBA: I da se onaj Mića goni u tri lepe! Zatrovao nas je doživotno da smo neka posebna izumrla vrsta.
NEVENA: Otišao je u Nemačku. Jovana mu je tamo. Otišao da upozna unučiće.
LJUBA: Neće on dugo u tuđini. Nego… nešto bih da te počastim, u ime starih dana. Da trknem čas po jedan sladoled?
NEVENA: Ne, hvala.
LJUBA: ’Ajde, red je, nismo se videli deset godina, minimum.
NEVENA: Ne jedem sladoled.
LJUBA: Ooooo, pazimo na liniju, idu godine.
NEVENA: Ne.
LJUBA: Znam ja kako vi žene to pazite: visi mi ovde, izvrnulo se onde…
NEVENA: Marka su dovezli u hladnjači za sladoled. Bilo je toliko mrtvih da više nisu imali gde da ih smeste. Marka su…ne jedem sladoled.
LJUBA: Uh! Sve ti jebem!
Ljuba sedne pored Nevene. Uhvate se za ruke. Gledaju u daljinu.
IV scena
Mića sedi na svojoj hoklici, prodaje stare knjige. Dolazi Goran.
GORAN: Vi ste još uvek na istom mestu, profesore.
MIĆA: Koji si ti, beše?
GORAN: Nema veze, verovatno ste me zaboravili. Ja vas nisam.
MIĆA: Jesam li ti predavao?
GORAN:Naučili ste me kako da gledam ove ulice i ljude. Naučili ste me kako se voli ovaj grad.
MIĆA: Jesam li? Što te onda nije toliko dugo bilo, Majstoroviću?
Goran se nasmeje.
GORAN: Ipak ste me zapamtili!
MIĆA: Nenina velika ljubav. Što ste vi bili lep par…ona tužna a ti kavaljer. Pa kad se šetate, meni se čini da čitam svetske klasike knjževnosti.
GORAN: Viđate li je?
MIĆA: Koga?
GORAN: Nevenu.
Mića slegne ramenima, to može da znači bilo šta.
MIĆA: Juče sam stigao iz Nemačke, sinko. Bio da vidim unučiće. Jesu moji, al nekako i nisu… A Nenu sam video pre par minuta. Bila da kupi cveće za brata.
GORAN: Je li…ima li koga?
MIĆA: Ima. Tebe. Inače ne bi bio sad ovde, je l’ da?
Goran se nasmeje.
GORAN: Profesore, profesore… neozbiljni ste.
MIĆA: Vidiš, sinko, predavao sam više od dvadeset godina, i niko me nije shvatao ozbiljno. A onda me muka naterala da izađem na ulicu i prodajem. Ovde sam više ljudi obrazovao nego za svo vreme mog pedagoškog rada. Ovde, na ulici, najozbiljnije stvari deluju neozbiljno. A ti nemoj da mi veruješ. Al’ pođi drugu da zapališ sveću.
GORAN: Kako ste mi samo nedostajali!
Goran snažno zagrli Miću. Popadaju stvari sa štanda, Goran krene da skuplja, Mića ga tera rukom.
MIĆA: Idi, idi, ja ću to, ne znaš kojim redom…
V scena
Groblje. Nevena sedi, zapisuje nešto u svesku. Dolazi Goran.
GORAN: Zdravo.
Nevena se trgne.
GORAN: Došao sam da mu zapalim sveću.
Nevena zatvori svesku, gleda ga. Goran odlazi i pali sveću. Kad završi, stane pored Nevene. Ne gledaju jedno u drugo, gledaju u spomenik.
NEVENA: Kad si stigao?
GORAN: Jutros.
NEVENA: Koliko ostaješ?
GORAN: Ne znam.
Ćute.
GORAN: Bio sam mnogo ljut na tebe.
NEVENA: Znam.
GORAN: Nisi smela da žrtvuješ naše dete.
NEVENA: Znam.
GORAN: Jesi li se ikada zapitala šta bi bilo da si ga rodila?
NEVENA: Jesam.
GORAN:I?
NEVENA: Ti bi ostao. Ja bih te mrzela.
GORAN: Mrziš li me još?
NEVENA: Ne.
GORAN: Ja ne znam šta osećam. Kao da je sve bilo juče.
NEVENA: Nije. Bilo je pre deset godina.
GORAN: Jedanaest godina, deset meseci i dvanaest dana.
Ćute.
NEVENA: Koliko ostaješ?
GORAN: Ne znam, ne razmišljam više o budućnosti. Ti? Misliš li na budućnost?
NEVENA: Ne.
GORAN: To je dobro. Onda možemo da idemo jedno kraj drugog.
Goran joj pruži ruku, Nevena mu je da. On joj pomogne da ustane.
NEVENA: Gde ćemo sad?
GORAN: „Sad“ je dobra reč.
Odlaze, držeći se za ruke. Ostaje groblje iza njih, kao i Nevenina sveska.
Na video bimu se prikazuje panorama grada.
Izlaze likovi, jedan po jedan, svako izgovori svoju rečenicu, i ostane na sceni. Svaki sledeći koji dođe, kad izgovori rečenicu, uhvati onog susednog za ruku. Na kraju, svi treba da se drže za ruke.
Dolazi Jovana.
JOVANA: Ovo je moj grad, grad prostitutki i narkomana!
Dolazi Ljuba.
LJUBA: Ovo je moj grad. Grad radnika i večitih opoziconara!
Dolazi Marko.
MARKO: Ovo je moj grad. Grad pun uspomena i bola.
Dolazi Goran.
GORAN: Ovo je moj grad. Grad ljubavi, bivših i budućih!
Dolazi Nevena.
NEVENA: Ovo je moj grad. Grad majki i sestara.
Dolazi Mića.
MIĆA: Ovo je moj grad. Grad pismenih, grad kulture i duha!
Dolazi Đole.
ĐOLE: I krst. Visine 18 metara i raspona 11 metara. Dovoljno za jedan grad.
Ćute. Onda se svi poklone.
Mrak.
