.
.
.
skapavanje (fake vs. real)
………………………………………………………………Mariji
.
žičana ograda, rombovi kroz koje protinje
ruke a kad se provuče kvrga članka: strah
da se nikada, nikada neće izvući;
ostati zaglavljen zauvek, umreti tu,
lipsati. onda dolaze da ga hrane,
sad mora prikačen tako do kraja:
dovoljno je otvoriti usta,
uleće vrške puna kašika čorbaste boranije,
očekivanu umazanost briše karo krpa
u kolutanju usrdnih roditeljskih udova.
a kad minu godine, kad ostari, visiće
koščatiji no ikad, tužni čiča još izbojkom
erosa srasao s ogradom, doživotni talac detinjstva.
poturiće mu visoku kuhinjsku stolicu;
deca iz susedstva obilaziće ga, brižna
na dirljivo beskompromisan način zadevaće
mu maslačke u džep isprane prugaste košulje.
a desilo se drugo: njegovu vršnjakinju
koja je živela u belom kućerku iza
rombova, školsku drugaricu što je
za lepog vremena sricala lekcije
na baštenjskoj stolici (ne kao on,
utonuo u patološki dokonu tamu
svoje dvospratnice sipaca), dok se
travnjak, svom širinom, pružao
pred njom – odnela je galopirajuća
leukemija; i nije li jezik okrutan kad
leukemiju približava rekvizitima pastorala,
kadrovima vesterna, prizorima
s hipodroma, savana.
.
.
daydreaming
.
kačavenda pušta zmaja
za njim jurišaju dečačići
……..zagrcnuto
……..smeju se
vetar napne mantiju
vinu se i delije
šareno – crno – šareno
nad livadom
smeh od radosti opor
razleže se i stapa
…………s poljskim
…………alergenom
let se ne dâ
okajati
jer u letu
bola
nema
……….,
……….namiguje iz daljine
……….beli anđeo
……….radmile milentijević
vetar zavidi čari
(podmantijskih pčela)
…………..,
…………..misli kačavenda
i pretrne od zveketa makaza
nad desnim uhom
dok ga
bratija zlurado
podšišava
.
.
nešto mimo
.
u kasno posle
podne deca
trče oko
tobogana
oblepljena
parama
a ti blažen
i u dosluhu
kraj trogodišnjakinja
s majičicama
sweet daddy’s slut
tako dubok
da vidiš
izdužene
linije
barkodova
što se prepliću
nad našim
glavama
i
dišeš dišeš
da ozlovoljiš
tu mrežu
tu mržnju
taj vazduh
njihov novac
tvoj vazduh
.
.
priprema
.
oko deset pre podne na južnoj terasi.
hora lungă ligeti. mikrotonovima vetar
zanosi krošnju crnog duda. hlad
pod pretnjom oseke. na severu kuće
jedan starac zatire se dremežom.
(vetar jednako odvodi zamašne stabljike
ružičnjaka pokraj kapije.) drema sve
u radijusu dremača. na C žici škripe
potkrovne vratnice susedove kuće. prekoputa
na verandi ostarela prostitutka zaliva cveće
čekanjem izjednačena s dedom
sudijom u penziji; ukraj puta što nas razdvaja
ceri se ambrozija danima mi razdražujući sluznice.
na 38 stepeni -49 (B♮), -31 (E♭), -14 (A♮). dok
krvni pritisak severa ponire u vrtaču. duh dremeža
obavija smotuljke naših udova prividom lake tkanine
upitnoj avgustovskoj budnosti svijajući gnezdo. dok
dremača samog, lagano, uvodi u otmenost umiranja.
.
.
balast beleženja
.
povlačimo li nešto
i odakle
kad pišemo
o nekom
ko nije
tu. šta
ako
prisećanjem
odsutnima
otežavamo
dah. možda
za obe strane
lakše bi bilo
beležiti
za nekoliko godina
tek. ali
pojedinosti
čile
obrisi
dragog života
kondenzuju se
u oblak
koji više nije naš. makar
slovo
svako
zadavalo
oštar
bol,
za njihovo je dobro
neka potrpe malo. možda
pravi
stoik
postaješ
tek
u smrti
.
.
.
.
.
.
