Od prvog pojavlјivanja sadržaja romana Mrtvo mišlјenje Vojislava Despotova prošlo je trideset i devet godina. Moglo bi se reći da je gotovo četiri decenije dovolјno da bi se jednom delu priznala svojevrsna istorija recepcije. Ta „mala istorijaˮ ovog romana Vojislava Despotova leži u tri datuma (1982, 1989, 2001), tri grada (Zagreb, Novi Sad, Beograd) i dva naslova (Psihopatak i Mrtvo mišlјenje). Ništa manje bitna činjenica jeste i radijska dramatizacija Mrtvog mišlјenja u okviru dramskog programa Radio Beograda[1] čije je premijera bila 24. juna 2017. godine.
Roman Vojislava Despotova Mrtvo mišlјenje izlazi najpre pod naslovom Psihopatak u listu Oko (Zagreb, 1982); da bi, zatim, opet bio štampan kao Mrtvo mišlјenje u izdanju Književne zajednice Novog Sada (Novi Sad, 1989); i najzad se pojavlјuje kao fototipsko izdanje iz zagrebačkog magazina pod prvobitnim nazivom Psihopatak (Beograd, 2001).
Spolјašnja kompozicija „Mrtvog mišlјenjaˮ[2] zauzima veoma vežnu, gotovo presudnu ulogu u razumevanju složene strukture ovog romana. Ona bi, dalјe, trebalo da nas vodi ka značenjima što niču iz sveta dela i iz čijeg korena proističu esencijalna pitanja poetičkih načela postmoderne i neoavangarde kao i načina njihovog prožimanja (ako se uopšte prožimaju). Spolјašnja kompozicija „Mrtvog mišlјenjaˮ sastoji se iz osamdeset naslovlјenih proznih celina. Unutar tih celina, tekst u romanu je podelјen na glavni tekst (koji prati tok, uslovno rečeno, radnje) i tekst na marginama – metatekst (koga čine mikrotekstualne celine različite sadržine na nivou napomene ili informacije). Tih „napomenaˮ na marginama ima ukupno tri stotine pedeset i sedam.
Ako sižejni tok romana predstavimo kao jednu duž koja počinje od tačke A i završava se u tački B, radnju „Mrtvog mišlјenjaˮ možemo najprostije predstaviti kao priču o problemu jednog bračnog para da dobije dete[3]. Ovaj linearni koncept sižejnog toka prilično je jednostavan i realizovan je na relativno malom broju strana. Međutim, ako krenemo tom kratkom „omeđanomˮ stazom sižejnog segmenta koji smo izneli (od tačke A do tačke B) i proširimo vidik na margine, naša percepcija biće dodatno „opterećenaˮ[4]sa tri stotine pedeset i sedam različitih informacija koje su samo uslovno povezane sa dominantnim tokom radnje.
Osnovni tekst u „Mrtvom mišlјenjuˮ bismo mogli nazvati horizontalom, dok bi margine bile svojevrsna metatekstualna vertikala koja seče svet dela kao što umetnost seče stvarnost da bi kroz tu tačku preseka stvaralačkog prevazilaženja i nadgradnje (koju je Borhes iz svoje poetičke vizure nazvao tačka Alef) bilo proniknuto u jedan viši nivo percepcije (izvan koje zauvek ostaju mogućnosti prirodnih nauka). To je ono što su nakon istorijske avangarde neoavangardisti počeli, a postmodernisti nastavili kroz „iskušavanje mogućnosti novih proznih postupaka i tehnika kao i istraživanju drugačijih oblika i prinipa tekstualne organizacije.ˮ ( Damjanov, 2012: 23)
Organizacija tekstualnih elemenata u „Mrtvom mišlјenjuˮ sugeriše jednu strukturu koja koja je poput metka: minijaturna, sabijena forma koja u sebi čuva potencijalnu destrukciju. Ta destrukcija može se odnositi na više stvari, a mi ćemo najpre govoriti o destruktivnom odnosu istorijske avangarde prema celokupnoj (zatečenoj) tradiciji umetničkog stvaranja.
Despotov u „Mrtvom mišlјenjuˮ unosi na marginu sledeću opasku: „u prve tri četvrtine XX veka oko 450 umetničkih pokreta uništava tradiciju ali se ona uvek uspešno obnavljaˮ. (Despotov, 1989: 8) U ovom „konciznomˮ broju umetničkih pokreta koji „uništavaju tradicijuˮ, možemo očitati jedan autoironijski stav koji ističe paradoks istorijske avangarde čiji smo svedoci već danas (Despotov je toga bio svestan još osamdesetih godina dvadesetog veka). Taj paradoks staje u jedno pitanje: kako govoriti o odnosu avangarde prema tradiciji, kada je avangarda već stekla (pozamašnu) tradiciju? Sve što ruši tradiciju, ako potraje, vremenom će i samo postati tradicija.
Avangarda je, u najširem smislu, shvaćena kao odrednica za poetički radikalizam, dakle, za onaj tip stvaralačke preakse koji se pre svega temlјi na negiranju tradicije, na nepriznavanju klasičnih pesničkih obrazaca, formativnih načela, kao i na sveopštoj destrukciji modela i načela, forme i sadržine. (Tešić, 2009: 17) Shvaćena, međutim, u znatno užem smislu, avangarda predstavlјa nadređeni pojam za književnu proizvodnju onog tipa, koja svoju suštinu nalazi u totalnom eksperimentu; to je, dakle, pesnička praksa raznolikih –izama u srpskoj književnosti dvadesetih i tridesetih godina. (Tešić, 2009: 17)
Nadrealizam, koji je dominirao pedesetih godina dvadesetog veka, sebe postavlјa kao značajan oponent, sada već istorijskoj avangardi dvadesetih godina, institunalizuje se kao model moderne poetske prakse koji, zahvalјujući pre svaga Oskaru Daviču i Dušanu Matiću, stvara podlogu za nastanak neoavangarde.[5] Iako su nadrealisti bili u destruktivnom odnosu prema istorijskoj avangardi (odnosno avangardi dvadesetih godina); gledajući iz perspektive sadašnjosti, mogli bismo možda reći da je nadrealizam zapravo bilo „betonska branaˮ koja je obuzdavala taj silni negativni naboj istorijske avangarde prema tradiciji[6]. Nadrealisti su, uslovno rečeno, pročistili i harmonizovali odnos jednog avangardnog umetnika prema njoj.[7]
Ta, uslovno rečeno, brana koju je stvorio nadrealizam (kako bi sprečio istorijsku, odnosno integralnu avangardu, da svojim destruktivnim principom uništi sebe i sve pred sobom) omogućila je tok neoavangarde i postmoderne, kao dve struje koje su tekle naporedno, sve do osamdesetih godina kada postmoderna postaje dominantnija u književnom životu.
Ivan Negrišorac konstatuje kako su istorijska avangarda i neoavangarda zapravo dva lica iste stvari. Neoavangarda u tom smislu predstavlјa istinsko dovršenje projekta radikalnog preispitivanja pesništva, književnosti, umetnosti, pa i života uopšte, tako da u osobenom trenutku takvog dovršenja dobijamo priliku za sumiranje rezultata svekolike avangarde. Zaklјučak je da bez takvog iskustva jedna buduća književnost i umetnost nikako neće moći, te se može reći da je „temelј književne i umetničke prakse kraja dvadesetog veka i početka dvadeset i prvog veka na taj način u osnovi postavlјen.ˮ (Negrišorac, 1996: 278) A ta književna i umetnička praksa (u najvećom meri iskazana kroz postmodernu) pokazala je (i dokazala) da tradicija nije nešto mrtvo, zauvek dato i kodifikovano, nego predstavlјa „niz entiteta koje svaka generacija iznova otkriva, vrednuje i analizira.ˮ (Damjanov, 2012: 10)
Vojislav Despotov, iz današnje perspektive, našao se na samoj granici između neoavangarde koja se polako povlači pred postmodernim talasom početkom osamdesetih godina. Može li se reći da je vreme pokazalo kako je poetička konstanta „Mrtvog mišlјenaˮ ipak postmoderna? Ovu pretpostavku ispitaćemo u analizi sveta dela.
Ako provirimo kroz tačku Alef „Mrtvog mišlјenjaˮ koja leži u pomenutom preseku horizontale osnovnog teksta i vertikale (meta)teksta na marginama; koga ili šta vidimo? Vidimo Muškarca i Ženu, kao u knjizi Postanja: arhetipske praroditelјe[8]. Despotov uzima arhetipski motiv Muškarca i Žene, ali točak života okreće naopako: oni su „mali tanatistiˮ moderni neroditelјi u knjizi Nestanja. Roman počinje u klјuču beketovskog apsurda, u očajnom vapaju Psihopatka upućenom supruzi Eveni:
– Naš život je cepanje cipela. Stalno nekuda idemo. Vučemo noge i cepamo cipele, sejemo štikle po trotoarima. Znaš li makar ti, Evena, kuda vodi ovaj život? Ko smo mi? (Despotov, 1989: 5)
– Znam. – reče žalosno i zaplaka. ˮ (Despotov, 1989: 5)[9]
Ovakav Evenin odgovor na klјučna egzistencijalna pitanja (ko smo mi i gde idemo?) nas navodi na razmišlјanje: da li reči same po sebi više išta mogu pružiti? I da li se u tom neverbalnom činu izvedenom iz osećanja (žalosti) i postupka (plača) zapravo kriju novi potencijali artikulacije sveta u modernoj umetnosti? Čini se da su od ove premise pošli i neoavangarda, ali i postmoderna prilikom konstruisanja proznih postupaka i tehnika koji su često uporište imali ili u neverbalnom ili u cepanju oznake od označenog.
Pored te, uslovno rečeno, spolјašnje horizontale (osnovnog teksta) i vertikale (metateksta na marginama) postoji još jedan presek koji se odvija između dva motiva koji čine platformu na kojoj Despotov konstruiše svet dela i junake u njemu. Reč je o horizontali tela i vertikali duha (oličenoj u pojmu mišlјenje). Ta horizontala tela realizovana je kroz ideju biološke neplodnosti; a vertikala duha oličena je kroz jalovost intelekta i kreativnosti.
Nosilac pripovedačkog Ja, prepušten je, u tom slučaju Psihopatku – muškarcu koji ne može da se ostvari kao roditelј usled biološke neplodnosti; ali i pisac koji nije u stanju da piše. Te dve neplodnosti, jednu do druge pronalazimo plastično opisane na jednom mestu:
„Ona bi, na primer, noću obavezno spavala i jaukala zbog hronične inflamiranosti jajnika a ja bih budan, sa očima velikim kao kod glumca Edvada Robinsona, patio što se takva bolesna činjenica u našem stanu prima tragično (uprkos tome što je tragedija u svetu ukinuta pre više od deset godina) i što ja, iako sam pisac, ne mogu da napišem više od jednog divljg niza rečenica. ˮ (Despotov, 1989: 8)
Ono što je prilično interesantno u delu jeste činjenica da je Despotov nekako uspeo da u potpunosti neutrališe sukob između Erosa i Tanatosa (nagona života i nagona smrti). U „Mrtvom mišlјenjuˮ vlada jedino Tanatos i ništa mu se istinski ne suprotstavlјa. Čak je ukinut i potencijalni sukob između duha i tela i to je postignuto tako što je vertikala mišlјenja (kao kategorije duha u delu) nepostojeća, jer je mrtva[10]. To se i potvrđuje u rečenici: „Mišljenje se otcepljuje od disanja i oslobađa od tela.” (Despotov, 1989: 93) Ako je mišlјenje osnovno dinstiktivno obeležje čoveka u odnosu na sva ostala bića, šta će se dogoditi ako (ili kad) mišlјenje umre? Ili, još bolјe pitanje: na koji način će se smrt mišlјenja odraziti na biološku strukturu čoveka?
Ovo su sve pitanja koja Despotov pokreće u svom delu koje tematizuje svet za koji se možda osamdesetih godina dvadesetog veka činilo da je fikcija, ali se iz današnje perspektive može smatrati hiperrealnim kada je reč o vezi sa stvarnošću. U tom svetu on jasno nazire i gotovo proročki predviđa posledice određenih društvenih pojava i tendencija. Pre svega kada je reč o medijima gde u nekoliko napomena na marginama kaže: „onome koga žele da unište, bogovi najpre daruju televizijuˮ (Despotov, 1989: 42); televizija prenosi poruke brže nego živci mozak koji bi se nalazio u skandinaviji primio bi poruku o bolu noge u južnoj africi tek za dva danaˮ (Despotov, 1989: 46) Tu su i opservacije potrošačkog društva, marketinga, kao na primer u sledećem futurističkom predviđanju (iznetom takođe na margini teksta): „nećemo morati da dolazimo u trgovinu da bismo naručili novo odelo: svoje mere izdiktiraćemo u telefon ili jednostavno na sebe uperiti video-kameru i tako mere poslati direktno kopjuteru, pošto na ekranu izaberemo tkaninu, dezen i stil. (Despotov, 1989: 73)
Vreme kada je Despotov odlučio da napiše „Mrtvo mišlјenjeˮ nije nimalo slučajno. Reč je o samom kraju dvadesetog veka i mi u delu prepoznajemo težnju pisca da sumira stečena iskustva i da se zapita: kakvu su osnovu ona postavila za bitinjanje čovečanstva u dvadeset i prvom veku?
Način na koji je to u delu učinjeno, daje nam legitimnost da „Mrtvo mišlјenjeˮ svrstamo u najznačajnija dela na našem jeziku s kraja dvadesetog veka. U načinu na koji je savremena kultura percipirana svakako da pronalazimo uticaje Gi Debora i njegovog filozofskog rada, naročito knjige „Društvo spektaklaˮ napisane još 1967. godine. O tom uticaju signifikantno govori rečenica na margini koja kaže: „šizofrenija je neizlečiva zato što osnovni aspekti modernog života podražavaju osnovne simptome šizofrenijeˮ. (Despotov, 1989: 18)
Društvo zasnovano na invaziji čulnih senzacija koje blokiraju duhovne aspekte lјudskog bića, po rečima Psihopatka jeste „naučni i tehnički svet modernog čovekaˮ koji je rezultat „njegovog smelog poduhvata bez ljubaviˮ. (Despotov, 1989: 50) U ovom delu je prikazan paradoks savremenog čoveka koji, što se više uspne u tehnološkom razvoju, to niže pada na evolutivnoj grani humanog. Smrt duhovne vertikale, između ostalog, donosi jedan disutopijski svet zasnovan na patološkom nedostatku empatije i etike koja čini odličan uslov za razvoj bio-inženjeringa. Despotov je na marginama hronološki razvio futurističku viziju takvog sveta kroz fragmente: „od 1960. godine usvaja se laboratorijska proizvodnja ljudskih bića sa muškim i žensim polnim organom istovremenoˮ (Despotov, 1989: 32); „do dvehiljadite godine svi muškarci će postati homoseksualciˮ (Despotov, 1989: 54); „2060-te godine doći će do stvaranja veštačkog života i distorzije vremena i prostoraˮ (Despotov, 1989: 103); „za 2090-tu godinu predviđa se izrada svetskog mozga i replikatoraˮ (Despotov, 1989: 132); „2100. godine predviđeno je uspostavljanje besmrtnostiˮ (Despotov, 1989: 145)
Vrhunac nehumanog (post)čoveka i njegovog smehog poduhvata bez lјubavi jeste veštačko stvaranje jedne potčinjene lјudske rase: „genetičari predlažu, na osnovu realnih moći, masovnu proizvodnju živih hibrida, specijalne ljudske stoke, sposobne za rad u najtežim uslovima, razumnih, dakle, ali potpuno potčinjenihˮ (Despotov, 1989: 27)
Najzad, dolazimo do pitanja šta su bića opisana u „Mrtvom mišlјenjuˮ? U kom se smeru biološki i mentalno kreće čovečanstvo? Ako Niče govori o smrti Boga i natčoveku; Despotov u ovom romanu govori o smrti mišlјena i postčoveku. Psihopatak i Evena su Adam i Eva tog postsveta. Oni nisu nadišli lјudsku rasu, oni su bića nižeg evolutivnog tipa koja vode poreklo od čoveka:
„Možda je za naše nerve prejaka pretpostavka da mi lagano, kao umorni veslački osmerac, postajemo bića koja samo vode poreklo od ljudi? Nisam siguran da je na regularnom kalendarskom i neregularnom duhovnom zalasku dvadesetog veka baš ta nesposobnost začeća glavna osobina novih bića, ali deca koja se ne rađaju, deca u nama, kao ledene kapi jedne paralelne evolucije, svakako jesuˮ. (Despotov, 1989: 21)
Kada je reč o biološkoj neplodnosti naročito je interesantan način na koji je realizovan motiv žene i ženskog principa. Žena, naročito njen reproduktivni organ ima veoma razgranat simbolički potencijal koji pisac veoma vešto razvija. Naime, ženski polni organ se u primitivnim kulturama smatra kapijom, odnosno vezom sa onim svetom. Drugim rečima, to je tačka koja spaja život i smrt u beskonačni krug. Despotov transponuje tu fizičku vertikalu ovog motiva i seče ga horizontalom jedne mrtve ideje. U možda najopskurnijem delu romana kada se Psihopatak susreće sa prostitutkom i viri u prazninu njenog oskrnavlјenog tela: „Upališ šibicu. Ogomna crna pička bez dna otvori se u beskraj, utopijski, tomasmorovski.ˮ (Despotov, 1989: 20)
Naposletku valјa izneti pravi uzrok biološkog degradiranja čoveka naspram koga je ono samo posledica, a to je piščeva motivacija za stvaranje ovog romana. Ona je, ustvari, protest i molba:
„Ovo je moj protest koji prilažem uz molbu, što ni u životu a ni u literaturi ne možemo da imamo decu, jer bolujemo od slabe pokretljivosti idejnih i verbalnih spermatozoida a naš celi socijalni organizam muči opaka inflamiranost jajnika. Mi smo za planetarni aut! Ako ima boga, neka nam pokaže crveni karton!” (Despotov, 1989: 54)
U ovoj pobuni bismo možda prepoznali iskru nade u tanatološkoj kutiji sveta „Mrtvog mišlјenjaˮ čiji je koren u književnoj tradiciji kao riznici velikih umova i njihovih ideja koje ne bismo smeli zaboraviti, kao što to ne čini ni Despotov kada na margini opominje: „neka se svako upita kako sudeluje u dobu u kome živi, napisao je Gete” (Despotov, 1989: 93) Ta nada treba da bude u rukama kreativnih umova koji u moderno doba imaju slobodu da toj tradici priđu onako kako oni to žele.
U radu smo nastojali da analiziramo neobičnu strukturu romana „Mrtvo mišlјenjeˮ Vojislava Despotova. To smo činili tumačenjem osnovnog teksta romana (horizontale) i teksta na marginama koji indirektno korespondira sa radnjom i osnovnim tokom dela (vertikale). Natojanje je bilo da se to učini preko opisa i analize, najpre, spolјašnja kompozicije „Mrtvog mišlјenjaˮ[11] za koju smo pretpostavili da zauzima veoma vežnu, gotovo presudnu ulogu u razumevanju složene strukture ovog romana. Ona su nas, dalјe, vodila ka značenjima što niču iz sveta dela i iz čijeg korena proističu esencijalna pitanja poetičkih načela postmoderne i neoavangarde kao i načina njihovog prožimanja. Ono što smo otkrili jeste da se taj odnos horizontale i vertikale može očitati i u svetu dela i ideji koje u sebi nosi i to kroz horizontalu tela (biološke neplodnosti) i vertikale duha (mrtvog mišlјenja). Otkrili smo da su obe u zagrlјaju Tanatosa – nagona smrti koji modernog čoveka i njegovu nauku vode u smele poduhvate bez lјubavi.
U nameri pisca da konstuiše glavnog junaka svog romana iz čije se perspektive pripoveda nemogućnost pričanja priče pronalazimo jednu od klјučnih poetskih odlika postmoderne. Neoavangardno je u delu prisutno samo na nivou eksperimentalnih tendencija u vidu inovativne upotrebe literarnih postupaka kao što su hipertekst, metatekstualnost i jezički stil dosta bliži poeziji nego prozi. „Tačka Alefˮ u romanu „Mrtvo mišlјenjeˮ koja se nalazi na preseku između horizontale i vertikale teksta i horizontale tela i vertikale duha otvara nam pogled na jedan antiutopijski, postapokaliptični svet u kom je mišlјenje mrtvo usled nedostatka verbalne i idejne potencije te čovek ostaje isklјučivo u horizontalnoj ravni biološkog propadanja. Pred nas se postavlјa pitanje iz uma koji predstavlјa vrednost književne tradicije: kako mi sudelujemo u svetu u kome živimo?
Literatura:
Primarna literatura:
Despotov, Vojislav, Mrtvo mišljenje, Književna zajednica Novog Sada, 1989. godine
Sekundarna literatura:
Damjanov, Sava, Šta to beše srpska postmoderna, Službeni glasnik, Beograd, 2012. godine
Debor, Gi, Društvo spektakla, prevod: Aleksa Golijanin, Porodična biblioteka, Beograd, 2003. Godine
Negrišorac, Ivan, Legitimacija za beskućnike, KCNS, Novi Sad, 1996. godine
Tešić, Gojko, Prvi manifesti srpskog modernizma/avangarde, u: Srpska književna avangarda, Službeni glasnik, Beograd, 2009. godine
Tešić, Gojko, Srpska književna kritika, Kontekst kritičke misli srpske avangarde Novi Sad: Matica srpska; Beograd: Institut za književnost i umetnost, 1994 godine
[1]Radio drama u režiji Miloša Jagodića može se pronaći u celosti na sledećem linku: http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/2776395/vojislav-despotov-psihopatak-premijera.html
[2] U radu ćemo citirati izdanja: Vojislav Despotov, Mrtvo mišljenje, Književna zajednica Novog Sada, 1989. godine.
[3] Uz dodatak da je reč o fragmentarizovanoj i ka multimedijalnosti otvorenoj priči, ovu linearnu koncepciju fabule preuzima Miloš Jagodić prilikom transponovanja „mrtvog mišlјenjaˮ u tekst radio drame; što je potpuno legitimno sa stanovišta umetničke slobode reditelјa da u skladu sa sopstvenim čitanjem dela pristupi procesu dramatizacije. Dodatno je interesantno i značajno što ta dramatizacija predstavlјa izvestan omaž Vojislavu Despotovu koji je za života i sam pisao radio drame. Međutim, ovo čitanje je prilično „dvodimenzionalnoˮ kada je reč o spektru tumačenja koje ovako iskonstruisan svet dela nudi.
[4] Kao da tako veliki broj informacija (na marginama, kao i čak osamdeset naslova koji dele tekst na isto toliko delova; a pri tome sve to smešteno na tako fizički malom prostoru teksta – tek stotinu pedeset strana); ima funkciju da oteža ili onemogući punu pažnju čitaoca. To možemo nazvati spolјašnjim uticajem ove strukture. Srž, ili unutrašnji uticaj nalazi se u tanatološkom nagonu koji dominira svim nivoima teksta u ovom delu.
[5] Ovu tezu postavlјa Ivan Negrišorac u svojoj studiji pod naslovom „Legitimacija za beskućnikeˮ, KCNS, Novi Sad, 1996. godine.
[6] Koji je nastao, sasvim prirodno, kao jaka antiteža dubokoj regresiji u koju je Evropa, pa i ceo svet zapao posle Prvog i Drugog svetskog rata. Ta regresija se odnosi na sve humane vrednosti na kojima počiva evropska kulturno-istorijska tradicija, a koje ništa nisu mogle sprečiti kolektivnu destrukciju u koju je čovečanstvo zapalo tokom tih ratova. Međutim, uzevši u obzir avangardni pokret od dvadesetih godina dvadesetog veka, naročito onaj italijanski; pod znakom je pitanja ta njihova sila antiteže. Italijanski avangardisti dvadesetih godina su bili opsednuti smrću i često isticali rat kao „higijenuˮ sveta.
[7] To lepo izražava Oskar Davičo u svom manifestu „Poezija i otporiˮ kroz sledeću misao: „… ali lјubav koju pesnici pevaju ima isto korenje pod mesom duše sad i tad i nekad.ˮ (Davičo, 1969) Biti svestan da je sve već rečeno i ispevano pre tebe, ali uzeti slobodu da to nekada porekneš u sebi da bi pevao o novom. Dakle, poreći, ne srušiti.
[8] Tu postoji i motiv prvog sagrešenja i progona iz Edena, ali to sad nije u fokusu.
[9] Vertikalni presek na ovaj motiv života iznet u horizontalnom metatekstu pronalazimo u prvoj i poslednjoj rečenici sa margina, a one glase: 1. u francuskoj je osnovan institut za život (Despotov, 1989: 5); 2. Život je kratak i lep (Despotov, 1989: 154)
[10] Smrt mišlјenja zadaje sam naslov, ali mi i ne slutimo na koliko nivoa je pisac uspeo da potvrdi ideju naslova kroz delo.
[11] U radu ćemo citirati iz izdanja: Vojislav Despotov, Mrtvo mišljenje, Književna zajednica Novog Sada, 1989. godine.
