Država: Svemirdon
Grad: Vladimirovac
Vreme: Niko se ne seća kad
mart – avgust 2019
LIKOVI
Ognjen – niko nije siguran ko je on i šta hoće, čak ni on sam nije siguran ko je niti šta hoće, osim kada ga Vladimir sanja – tada smo svi sigurni da ima nameru da ubije
Vladimir – paranoičan, lud
Klementina – večito razočarana
Elena – pravi se da je sišla s uma, a u stvari…
Filip – lojalan; ne-lojalan
Hristina – Elenina učiteljica i ko zna šta još
Stražari – lojalni i izdajnici
Osumnjčeni – uglavnom Ognjeni
Dželat – uglavnom muči i ubija Ognjene
Sveštenik – uglavnom žrtvuje Ognjene bogovima
Građanin – očito nezadovoljan, čeka Ognjenov povratak
Narod – peva i čeka Ognjenov povratak
PRVI ČIN
Dešava se u kraljevskoj palati.
Scena 1
Vladimir spava. Polako sviće, prostorija je poluosvetljena. Jedna senka mu se primiče, to je Ognjen.
Ognjen:
Da li sanjaš snove mirne?
Snove tihe, bez praznine i bez straha?
Da će možda ruka neka
Da izroni iz mrklog mraka?
A ta ruka nije mila,
Jer ta ruka kandže ima.
Zaoštrene, zašiljene, zakrivljene ko udice,
Za lov spremne, na ubice.
(kratka pauza, Vladimir se prevrće)
Nećeš još dugo miran biti,
u snu ću ti grudi riti,
dušu ću ti izvaditi!
Otrovima obskrbljenu,
Omraženu, ostarelu,
Baš tu!
(Vladimir se prevrće)
Baš tu dušu o klinove okačiću,
Razapeću, satiraću,
Večno ću te progoniti sve do toga.
Baš tu,
(Ognjen se nadvija nad posteljom)
U krevetu oca moga
Što ga ubi na prevaru.
(Ognjen izvlači nož)
Zaveo si majku moju,
Izludeo sestru moju,
Došao sam sad pred zoru
Proliti krv u postelju ovu!
(Podiže nož da ga probode, Vladimir se u tom trenutku trgne iz sna, Ognjen nestaje)
Vladimir: (ustaje iz kreveta) Straža!
(Utrčavaju dva stražara.)
Prvi stražar: Na usluzi gospodaru.
Vladimir: (još dolazi sebi) Nađite ga! Brzo!
(Stražari se uskomešaju po sobi, svuda zagledaju.)
Prvi stražar: Nema nikog Vaše Visočanstvo.
Vladimir: Kako nema?! Hoću da ga nađete! Odmah! Proglašavam vanredno stanje!
Drugi stražar: Jasno Vaše Visočanstvo!
(Naklone se i krenu)
Prvi stražar: (zbunjen) Koga tražimo?
Vladimir: Kako to misliš koga tražite!? Ti se to praviš blesav, je li?
Prvi stražar: (zbunjeno) Pa ne gospodaru… Nego…
Vladimir: Izdajnik! (drugom stražaru) Uhapsi ga!
(Drugi stražar uhapsi prvog)
Prvi stražar: Nemojte gospodaru!
Vladimir: Ne!? Ti sigurno znaš gde se on krije. Ti si mu pomogao da pobegne odavde, malopre je bio tu.
Prvi stražar: Nisam… Milost gospodaru…
Vladimir: Tišina tamo! Sad me i vređaš! Ja nisam tvoj gospodar, ja sam tvoj kraaaalj!!! Vodi ga na ispitivanje!
(Drugi stražar izvodi prvog)
Vladimir: Ženo! Ženoooo! Klementina!
Klementina: (utrčava, uzrujana) Šta se dešava za ime bogova?!
Vladimir: Sad je Ognjen bio tu.
Klementina: (lakne joj) Oh. (kratka pauza) Verovatno si ga samo sanjao.
Vladimir: Nisam ga sanjao, bio je tu! Hteo je da me ubije dok sam sapvao sa ovolikim nožem!
Klementina: To je bio samo san Vlajo.
Vladimir: Jeste. Nije! Ne znam. (kratka pauza) Naredio sam da ga nađu. Moraju ga naći, sigurno je negde u gradu.
Klementina: Opet?
Vladimir: Opet. Još uvek u Vladimirovcu ima onih koji bi istupili protiv mene kada bi se on pojavio!
Klementina: Vlajo. To su samo proročanstva i besmislice.
Vladimir: Nemoj da me zoveš Vlajo!
(Kratka pauza)
Klementina: Dobro, Vaše Visočanstvo! Ognjen je mrtav već petnaest godina.
Vladimir: Ako je Ognjen umro kao dečak pre petnaest godina, zašto ga ja sanjam kao odrasla čoveka? (kratka pauza) Koliko bi on sada mogao imati godina?
Klementina: Osamnaest.
Vladimir: Eto vidiš, ja ga sanjam baš tako, kao da ima osamnaest… (za trenutak se zamisli) A ti ipak brojiš njegove godine?
Klementina: Ah za ime bogova nepopravljiv si! Ognjen je mrtav! To je sve samo u tvojoj glavi!
Vladimir: Ti ga nikada ne sanjaš?
Klementina: Ne.
Vladimir: Ni Dušana ni Ognjena?
Klementina: Ne. (kratka pauza) Dušan je bio pohlepna, bezosećajna svinja. A Ognjen… Ognjen je začet u njegovom iživljavanju nad mojim telom. Prezirala sam to stvorenje još dok je raslo u meni.
Vladimir: Naredi da mi spreme kupatilo, i zovi mi Filipa. Hoću još jednom da ga ispitam.
Klementina: U redu. Kako ti kažeš. (odlazi)
(Vladimir ostaje sam, sumnjičavo gleda po sobi, odlazi iza kreveta i otvara tajni prolaz. Ulazi u tajnu prostoriju i uzima tablete. Samo što izađe, pojavi se Filip)
Filip: Vaše Visočanstvo.
Vladimir: (trgne se) Šta se šunjaš tu?! Sedi!
(Filip sedne. Vladimir se šeta po sobi levo – desno)
Vladimir: Ispričaj mi sve ponovo.
Filip: Šta da Vam ispirčam?
Vladimir: (zaustavi se) Šta, šta da mi ispričaš! Ispričaj mi to kako si ubio Ognjena! Šta bi drugo mogao da mi ispričaš?!
Filip: Trebalo bi i sami da već znate napamet. Sto puta sam vam pričao.
Vladimir: (unese mu se u lice) Znam, ali hoću ponovo od tebe da čujem. Da vidim da li lažeš!
(Kratka pauza)
Filip: (nevoljno) U redu. Bilo je to pre petnaest godina. U proleće.
Vladimir: Prošli put si rekao da je bilo u leto!
Filip: Nije bilo u leto. Bilo je kasno proleće.
Vladimir: Bilo je. Nije bilo. Ne sećam se! (kratka pauza) Nastavi.
Filip: Nakon što je kralj Dušan otrovan, kraljica Klementina je Ognjenu i Eleni sipala u sok izdrobljen melatonin i deca su brzo zaspala. U sred noći sam uzeo Ognjena i stavio u džak. Izneo sam ga kroz zadnji izlaz iz palate gde je bio moj čovek na straži. Pre svitanja bili smo duboko u šumi…
Vladimir: Ko je bio na straži?
Filip: Otrovali ste kasnije tog čoveka, svejedno ne može nikom ništa reći.
Vladimir: Otkud znam da sam otvorao baš tog čoveka, a ne nekog drugog?
Filip: I da je taj živ, sada nema kome da ispriča jer svi već znaju.
Vladimir: I siguran si da je mrtav?
Filip: Naravno.
(Kratka pauza)
Vladimir: A zašto mi nisi doneo Ognjenovo telo?
Filip: Naredili ste da ga spalim.
Vladimir: Naredio sam. Nisam naredio. Ne sećam se da sam to naredio! Da li ga ti sanjaš?
Filip: Ne.
Vladimir: Stvarno? Kako? Pa ubio si dete?!
Filip: Eto tako. Nisam mu video oči. Bio je u džaku.
Vladimir: A je l’ sanjaš te kojima si video oči?
Filip: Svake noći.
Vladimir: I ja sanjam Ognjena svake noći. (strese se) Šunja se tu… Hoću danas da idem na to mesto.
Filip: To će Vam samo povećati sumnju.
Vladimir: Kakvu sumnju?!
Filip: Poznajem Vas. Stanje Vam je sve gore iz godine u godinu.
Vladimir: (suzdržava bes) Odlazi napolje!!!
(Filip ustane, nakloni se i izađe)
Vladimir: Straža!
(Utrčava stražar)
Vladimir: Čuva me samo jedan stražar?!
Stražar: Drugog ste naredili da uhapsim, Vaše Visočanstvo.
Vladimir: (uhvati se za glavu) Pa ni svojim najbližim stražarima ne mogu više da verujem! (zbuni se ne zna kuda će sa sobom) Je l’ ti meni veruješ?
Stražar: Verujem Vam gospodaru. Pardon, Vaše Visočanstvo.
(Mrak)
Scena 2
(Elena i Hristina vežbaju sa drvenim mačevima.)
Hristina: Levo.
Elena: Pazim.
Hristina: (zamahne jače i udari Elenu po ramenu.) Ne paziš.
(Elena besnija napada, Hristina se brani zatim se izmakne.)
Hristina: Pogodi nekad.
(Elena još besnija ponovo napada. Hristina se uspešno brani.)
Hristina: Ravnoteža.
Elena: Pazim.
Hristina: (u dva poteza obori je na pod stane joj nogom na grudi i stavi joj mač pod grlo.) Treba još da učiš.
Elena: (odgurne je i ustane.) Ne mogu da savladam gnev!
Hristina: Moraš!
(Elena je ponovo napada)
Hristina: (brani se) Ne ubija gnev! Već veština! (prođe joj iza leđa i stavi joj mač pod vrat) Gnev je prepreka. (pusti je)
Elena: Koliko još moram da vežbam?
Hristina: Sve dok ne naučiš kako da savladaš gnev.
Elena: Mrzim ih!
Hristina: Znam. (napada je)
Elena: (brani se) Ubiću ih!
Hristina: Ubij mržnju!
Elena: (spusti oružije) Kako? Ako prestanem da ih mrzim, neću imati razlog da ih ubijem.
Hristina: Suviše misliš.
Elena: Ne razumem.
Hristina: Zato moraš da vežbaš. (napada je)
(Elena joj blokira udac i stavi joj mač pod grlo)
Hristina: Bravo. Tek kad rasteretiš svoje telo od misli, ono tada zna kuda treba da ide.
Stražar: (promoli glavu kroz vrata) Kraljica.
(Elena i Hristina sklone mačeve pod krevet i uzmu rubikove kocke. Ulazi Klementina.)
Hristina: (ustane i nakloni se) Dobar dan Vaše Visočanstvo.
Klementina: (prilazi, uzima Eleninu kocku) Bravo srećo. Bravo.
Hristina: Uvek pre mene uspe da je sastavi.
Klementina: (Hristini) Hvala ti Hristina što mi pomažeš sa njom. Ipak su te svašta naučili u Gradu Neposlušne Dece.
Hritina: Zadovoljstvo mi je.
Klementina: (prihvati Elenine ruke i sedne pored nje, Elena ćuti i gleda u stranu) Ostavi nas sad.
(Hristina se nakloni i izađe napolje)
Klementina: Elena. (duža pauza) Vladimir je opet sanjao tvog brata i sada ćemo prolaziti kroz posledice. Već je naredio vanredno stanje. Opet će da hapsi i ubija. Nije njemu potreban Ognjen da ga ubije, sam će sve uništiti. (kratka pauza) Opet će nas zaobilaziti putnici, trgovina i turizam će još više da propadaju. (kratka pauza) Ubija svoj narod iz straha. A narod će onda da pobesni. (kratka pauza) Jako se promenio. (kratka pauza) Ne mogu da kažem da se kajem zbog tvog oca, ali se kajem zbog Ognjena. (kratka pauza) I zbog tebe se kajem. Ti ne bi sada bila ovakva da si odrasla sa bratom. Ali to Vladimir nikada ne bi prihvatio. Nikada ne bi prihvatio da njegov naslednik bude Dušanov sin. Ali eto. On i ja ne možemo da imamo dece… Prokleti smo. Pro-kle-ti! (miluje je po kosi, Elena ne reaguje) Dušo moja. Narod nije zadovoljan. Ne znam šta će sada biti kada kralj sprovede svoje najnovije egzekucije. Ne znam šta će biti. (zagleda se u Elenu čiji pogled se gubi negde sa strane) Tebi je to svejedno. Svejedno… (poljubi je u čelo, ustaje i odlazi)
(Hristina ulazi)
Elena: Kralja je opet uhvatilo ludilo.
Hristina: To je dobro.
Elena: Ali ja još nisam spremna!
Hristina: Bićeš uskoro. Uzmi oružije. (odlazi do vrata, stražaru tiho) Je l’ sve čisto?
Stražar: (iz off-a) Čisto.
(Elena vadi drvene mačeve, jedan dobaci Hristini. Staju u borilačni stav)
Hristina: Desna.
(Kreću jedna na drugu u isto vreme. Drveni mačevi se sudare. Mrak)
Kraj prvog čina
Međučin
(U mraku. Trčanje, otimanje, povici, stenjanje, lupanje, galama)
– Nisam ništa uradio!
– Govorio si protiv kralja!
– Nisam!
– Dođi ovamo!
– Hapsi sveee!!!
DRUGI ČIN
Dešava se u obližnjoj šumi i kraljevskoj palati.
Scena 1
(Vladimir i Filip su u šumi)
Vladimir: I to je to mesto?
Filip: Tako je Vaše Visočanstvo.
Vladimir: I ja treba da ti verujem?
Filip: Vaše Visočanstvo, bili smo ovde mnogo puta.
Vladimir: Bili smo. Nismo bili. Kako da znam da smo bili ovde, kad je sva ova šuma ista!
Filip: (sagne se, razgrne travu i izvadi komad male lobanje) Evo Vaše Visočanstvo.
Vladimir: (odstupi) Šta je to?
Filip: Ognjen. Ili bar ono što je ostalo od njega.
Vladimir: Baci to u travu!
(Filip baci)
Vladimir: Otkud ja znam da je to Ognjen?
Filip: Kada smo bili ovde pre dve godine, i svih prethodnih godina, bilo je mnogo više ostataka, ali su vremenom istrulili.
Vladimir: Sećam se. Ne sećam se. Ne znam! Sećanje je vrlo varljiva stvar. Kako ja da znam da li sam nešto video ili mi se samo pričinilo? Ili mi je možda to neko podvalio? Ja to ne mogu da proverim i da pouzdano znam. (gleda okolo) Gde si ga tačno spalio?
Filip: Ovde.
Vladimir: A gde si ga ubio?
Filip: Tamo dole.
Vladimir: (odlazi na mesto gde je Filip pokazao, saginje se i zagleda. Puzi od mesta gde je Filip rekao da je ubio Ognjena do mesta gde je rekao da ga je spalio) Nema krvi.
Filip: Vaše Visočanstvo?
Vladimir: (ustane) Nema krvi! Nema tragova! Nema ništa! Kako to da baš ništa nije ostalo?
Filip: Prošlo je petnaest godina, Vaše Visočanstvo. Tragovi su verovatno nestali posle nedelju ili dve, krv je sprala kiša, pepeo je oduvao vetar, a zemlja je nagrizla leš i pretvorila ga u samu sebe. Ostao je samo ovaj komad lobanje!.
Vladimir: (zamišljeno) Da. Komad lobanje. Da. Nekako ima logike to što govoriš, ali isto tako i nema. Kako ja sad da ti verujem kad nema nikakvih dokaza za to? A ja čak nisam ni bio ovde već si mi ti ispričao šta se desilo. A taj komad lobanje, otkud ja da znam da ga ti nisi doneo i stavio tu? I šta će biti za nekoliko godina kada i on istruli i više ničim ne budeš mogao da me ubediš? Ja ti tada uopše neću verovati!
Filip: Ako ćemo da se vodimo tom logikom, kako znate da je Ognjen uošpte postojao?
Vladimir: (besno) Pa sanjam ga čoveče, dolazi da me ubije svake noći!!!
(Dolazi stražar)
Stražar: Vaše Visočanstvo!
Vladimir: (stražaru) Je l’ Ognjen?
Stražar: Jeste Vaše Visočanstvo! Priznali su!
Vladimir: Svi su priznali?!
Stražar: Jesu Vaše Visočanstvo!
Vladimir: Idemo.
(Vladimir i stražar krenu, Filip ostane sam na trenutak, uzima komad lobanje, gleda za njima pa krene i on. Mrak)
Scena 2
(Tamnica. Dva razapeta osumnjičena u okovima, krvavi od mučenja. Pored njih sedi dželat i igra se zabadanja noža sebi između prstiju. Ulazi stražar)
Stražar: Njegovo Visočansto Kralj Svemirdona! Vladimir!
(Dželat ustane i stane mirno. Ulazi Vladimir)
Vladimir: (pogleda osumnjičene, dželatu) Gde je treći?!
Dželat: Nije izdržao.
Vladimir: A ova dvojica?
Dželat: Ovaj je u nesvesti još uvek, a ovaj… (ošamari osumnjičenog) Evo, budan je.
Osumnjičeni: (udahne vazduh) Nemojte više, molim Vas…
Vladimir: (iz daleka) Kako ti je ime?
Osumnjičeni: To… To… To… Todor.
Vladimir: (stražaru) Ti reče da su priznali?!
Dželat: Jeste ovaj što je umro.
Vladimir: (pokazuje na osumnjičenog koji je u komi) A ovaj?
Dželat: I on je priznao.
Vladimir: (osumnjičenom koji je budan) Jedino ti još nećeš da priznaš, a?!
Osumnjičeni: Nemojte više, molim vas, ja sam samo pomoćnik.
Dželat: Da, ovaj ostaje pri tome da je pomoćnik. Štampali su letke: „Ne zaboravimo našeg pravog kralja“.
Vladimir: Je li? (pokazuje na osumnjičenog u komi) Ovog ubij. A ovog deri dok ne prizna.
(Dželat klimne glavom i krene po nož)
Osumnjičeni: Milosti Vaše Visočanstvo! (otima se) Priznajem! I ja sam Ognjen! I ja sam Ognjen!
Vladimir: (osumnjičenom) E sad si odjednom Ognjen, a malopre si bio pomoćnik. Moramo biti sigurni. (izlazi)
(Dželat prilazi osumnjičenom. Osumnjičeni urla. Svetlo se polako gasi. I dalje se čuju krici)
Scena 3
(Klementina sedi zamišljena na stolici. Ulazi Vladimir. Njihov razgovor povremeno prekidaju krici iz tamnice)
Vladimir: Bio sam u šumi.
Klementina: I?
Vladimir: I svake godine sve više sumnjam.
Klementina: Seti se prve godine. Seti se da si video telo.
Vladimir: (zamišljeno) Kako da znam da je to istina? Kako da znam da ono što zamišljam u svojoj glavi jeste i ono što je stvarno bilo, na kraju krajeva to je bilo, više nije. U kakvoj je vezi ovo sada i ono onda ako nema stvari koja to povezuje?! A iako bi bilo stvari koja to povezuje šta bi onda tu stvar povezivalo sa onim sada i onda? Moralo bi biti još nešto? Stvari koje upamtimo ne znamo odakle nam. Jedino što verujemo da su se nekad dogodile.
Klementina: Ništa te ne razumem. Pre si verovao?
Vladimir: Nisam. Jesam. Ne znam! Verovao sam! Nisam verovao! Ne znaaaam!!!
(Krici iz tamnice)
Klementina: Nije dobro to što radiš.
Vladimir: Kako to misliš?
Klementina: Ti mučiš jednog po jednog čoveka sve dok ti svaki ne prizna da je baš on Ognjen. Ne mogu svi oni biti Ognjeni.
Vladimir: Pa kako drugačije? Šta ako neko od njih ipak jeste? Zar se ti ne plašiš da bi mogao i tebe da ubije?
Klementina: Nemam čega da se plašim. Ognjen je mrtav već petnaest godina! Elena je sišla s uma, a i ti si na istom putu! Ne znam šta će sa mnom da bude!
Vladimir: Ti misliš da sam ja sišao s uma?
Klementina: Zar si zaboravio šta nas je snašlo pre dve godine kada si isto ovo radio? Kad se narod našao pred kapijama palate?! I sada kada smo napokon stali na noge, ti opet radiš isto! Zar se ni toga ne sećaš?!
Vladimir: Sećam se. Ne sećam se. Ne znam! Ti misliš da sam lud?!
Klementina: Upropastićeš nas! Sopstveni narod mučiš i ubijaš bez ikakvog pravog razloga!
Vladimir: A možda se ti ne plašiš jer i ti čekaš da se on vrati?
Klementina: Za ime bogova! Da li me uopšte slušaš?!
Vladimir: A zašto ti i ja nemamo dece?!
(Kratka pauza)
Klementina: (spusti glavu) Ne znam Vlajo, to je valjda prokletstvo…
Vladimir: Rekao sam ti da me ne zoveš tako!
Klementina: Možda bi trebao bogovima da prineseš žrtvu i umilostiviš ih?
Vladimir: To smo već radili, a ti mi svejdno nisi rodila.
Klementina: I ti si već ubijao ljude pa te to nije umirilo!
Vladimir: (sine mu ideja) Možda… Možda svakog ko mi je sumnjiv treba da prinesemo kao žrtvu!
Klementina: To neće umilostiviti bogove! Prokleti smo zbog ubistava, ne možemo opet ubijati!
(Vladimir na pola njene rečenice izađe napolje obuzet svojom novom idejom. Zove stražu)
Klementina: Oh bogovi! Spasite Svemirdon.
(Užasan krik iz tamnice. Na vratima se gotovo nečujno pojavi Filip koji u ruci nosi lobanju. Klementina ga ne primeti odmah)
Filip: Ne znam da li će bogovi da pomognu ali oboje znamo ko hoće.
Klementina: (primeti ga) Filipe!
Filip: Kralja nećemo urazumiti.
Klementina: Šta to nosiš?
Filip: (podigne lobanju) Ognjen.
Klementina: (spusti pogled) Skloni to.
Filip: (spusti lobanju) Sramota te je.
Klementina: Sramota me je što smo morali ubiti.
Filip: Jedan život se uvek plaća nekom drugom smrću. Sad nam je potreban taj život.
(Duža pauza)
Klementina: Misliš da je trenutak?
Filip: (priđe joj bliže) Naravno. Krajnji trenutak.
Klementina: Nadam se da je izrastao u poštena čoveka.
Filip: Svaki dečak u Gradu Izgubljene Dece stasa u kulturnog i poštenog čoveka. To je kralj kakav nam treba.
Klementina: A da li će biti i milosrdan?
Filip: Verujem da hoće.
Klementina: (uzbuđena) Požuri Filipe.
Filip: Krećem što pre budem mogao. (stoje na kratko blizu jedno drugom gledaju se i ćute) Znaš zašto sve ovo radim?
Klementina: Znam. (kratka pauza) Dovedi mi dete.
(Krik iz tamnice. Mrak.)
Scena 4
(Hristina i Elena sede. Još uvek se povremeno čuju krici iz tamnice.)
Hristina: Kada narod ponovo krene na kapije palate, mi u palati moramo biti spremni. A ti moraš do tada da odlučiš. Jer kada uzmeš mač u ruke i kreneš, neće više biti vremena za premišljanje.
Elena: Teško mi je da odlučim. Iako nisam progovorila sa njom petnaest godina, osećam neku bliskost. Ona stalno dolazi i ispoveda mi se. Znam da se kaje…
Hristina: Ali je ubica.
(Kratka pauza.)
Elena: (nesigurno) Da. Mora umreti.
Hristina: Ali ti je i majka.
(Kratka pauza.)
Stražar: (promoli glavu i šapne) Kraljica.
(Prave se da rešavaju rubikovu kocku. Ulazi Klementina.)
Hristina: (ustane) Vaše Visočanstvo.
Klementina: Molim te ostavi nas.
(Hristina izlazi.)
Klementina: (sedne pored Elene, mazi je po kosi) Ja ti svakoga dana pričam nešto, a kao sama sa sobom da govorim. Znaš, ima nekih stvari koje ti nikada nisam ispričala. Nekako sam rešila da o tome ćutim. Kao što ti ćutiš. (kratka pauza) U stvari, plašila sam se da bi možda mogao neko da me čuje. (kratka pauza) Moram da ti kažem. Znaš. Tvoj brat. On. On nije ubijen. Živ je. Filip ga nije ubio. Odveo ga je u Grad Izgubljene Dece. Odhranili su ga i obrazovali dobri učitellji. (duža pauza, Elena gotovo neprimetno malo pomeri glavu) Nisam mogla da pristanem na to da budem odgovorna za smrt svog deteta. Slagala sam Vladimira. On je s pravom paranoičan. Eto. To sam htela da ti kažem. Možda sam trebala i ranije, ali sam ćutala. Ni Filip i ja nismo govorili o tome. Sad on dolazi. Mislim da bi trebala da znaš. Možda se u tebi sada nešto raduje, možda ne. Možda u sebi plačeš, ne znam. Ali eto, morala sam da ti kažem istinu. Uskoro će doći tvoj brat Elena. Filip će otići da ga dovede. Sa Vladimirom se više ne može. (miluje je po kosi, poljubi je u čelo i izađe)
(Elena počne ubrzano da diše, sipa vode, pije. Nije joj dobro. Ulazi Hristina.)
Hristina: (prilazi joj) Je l’ sve u redu?
Elena: (odmahuje glavom) Ne…
Hristina: Šta se desilo?
Elena: Sedi. Sedi. (pije još vode) Ognjen.
Hristina: Ognjen? Šta?
(Strahovit krik i plač iz tamnice.)
Elena: On je živ.
Hristina: Ovaj neće još dugo.
Elena: Ne. Pravi Ognjen, moj brat Ognjen!
Hristina: ’Ajde priberi se, uzmi još vode. (daje joj čašu)
Elena: (spusti naglo čašu na sto) Ne! Ne slušaš me! Ognjen je sve vreme živ! U Gradu Izgubljene Dece je. Klementina i Filip hoće da ga dovedu.
Hristina: (poveruje joj) Tiše. (ustaje uspaničeno kao da proverava da li nekog ima u sobi)
Elena: Moj brat je živ.
Hristina: Sigurna si.
Elena: Sigurna sam.
Hristina: To je divna vest.
Elena: Filip ga nije ubio, odveo ga je tamo.
Hristina: Filip?
Elena: Kako ćemo znati da je to on?
Hristina: Sigurno se seća nečega.
Elena: Ja se jedva sećam.
Hristina: Možda su mu njegovi učitelji objasnili ko je.
Elena: (odmahuje glavom) Zar treba Svemirdonom da vlada neko kome su samo objasnili ko je?
Hristina: Ali on je prestolonaslednik. Tvoj brat. Sin Dušanov.
Elena: I osim toga, ništa mu ne daje za pravo da bude kralj. Ništa osim toga što je sin svog ubijenog oca. Da li je to pravda?
Hristina: Pravda?
Elena: Da. Pravda. Da li je pravedno da na prestol dođe neko ko ne zna ništa o ovom gradu, ko se jedva seća svog porekla ili ga se uopšte i ne seća?
Hristina: Ako je obrazovan u Gradu Izgubljene Dece, sigurno će dobro vladati. Na nama je samo da ga dovedemo na prestol.
Elena: A ja? (kratka pauza) Ja koja sam sve ove godine strpljivo čekala priliku i naporno vežbala?
Hristina: Tvoja nagrada će biti to što nećeš više morati da se praviš luda. Slobodno ćeš živeti u palati kao princeza.
Elena: Samo to?
Hristina: Samo to.
(Kratka pauza.)
Elena: Ne. To nije pravedno.
Hristina: Šta je pravedno?
Elena: Pravedno je da ja vladam.
Hristina: Ali šta ćemo onda sa njim?
Elena: Sačekaćemo da ga upoznamo.
(Kratka pauza.)
Hristina: A onda?
Elena: Onda ćemo videti šta ćemo sa njim.
(Umirući krik iz tamnice. Mrak.)
Scena 5
(Na oltaru se priprema ceremonija žrtvovanja. Vladimir, Klementina, Elena, Hristina, Filip, dželat i sveštenik stoje oko oltara. Dva stražara uvode vezanog osumnjičenog, guraju ga da klekne pred Vladimira.)
Vladimir: Da li si ti Ognjen?
Osumnjičeni: Ja sam pesnik! Ovo je bogohuljenje!
Vladimir: Bogohuljenje?! Kako se usuđuješ…?! Čuo sam ja tvoje pesme! (dželatu) Iščupajte mu jezik da ne može više da peva!
(Stražari drže osumnjičenog, prilazi mu dželat i dok se ovaj otima, izvinjava se i viče upomoć, seče jezik i baca pred noge Vladimiru. Klementina rukama sakriva lice. Osumnjičeni pljuje krv, kuka, plače… Stražari ga opet spuste na kolena pred Vladimira.)
Vladimir: Da ponovim pitanje. Da li si ti Ognjen?
(Osumnjičeni mumla u bolu.)
Vladimir: Ne razumem? (dželatu) Izvadi mu jedno oko.
(Dželat zastane za trenutak ali uradi što se traži od njega. Svi ćutke posmatraju. Klementina jedina ne gleda, sad i Hristina spusti glavu.)
Vladimir: (osumnjičenom) Svake noći mi dođeš u san i pevaš kako ćeš dušu da mi razapneš, dobro se ja sećam tvojih pesama! A sad nisi tako hrabar, a?!
(Osumnjičeni mumla, odmahuje glavom.)
Vladimir: Pitam te sada: Da li si ti Ognjen?!
(Osumnjičeni mumla jače.)
Vladimir: (dželatu) Utrljaj mu so u ovo zdravo oko.
(Dželat pogleda u ostale kao da traži da neko reaguje.)
Sveštenik: Vaše Visočanstvo. Mislim da bismo tebali da pristupimo obredu.
Vladimir: (svešteniku) Ali još uvek nije priznao. Ne možemo da ga žrtvujemo dok ne prizna. (dželatu) So!
(Osumnjičeni klima glavom gore dole.)
Dželat: Evo, priznao je.
Vladimir: Šta si priznao? Da si Ognjen?
(Osumnjičeni ponovo klima.)
Vladimir: Hoću da mi to kažeš.
Dželat: Kako da Vam kaže kad sam mu odsekao jezik?
Vladimir: Previše se ti praviš pametan za jednog dželata.
Filip: Vaše Visočanstvo. Priznao je. Svi smo videli.
(Svi potvrđuju da su videli osim Elene koja sve ovo posmatra bez i jedne reakcije.)
Sveštenik: Da pristupimo obredu onda?
Vladimir: Dobro. Ako svi misle da je ovo Ognjen, onda neka obred počne.
(Stražari privode osumnjičenog oltaru, prilazi mu sveštenik i stavlja ruku na glavu.)
Sveštenik: O sveta Ovulacijo, primimi ovu žrtvu i u zamenu za nju podari porod i bremenitost kraljici Svemirdona. (okleva da zakolje osumnjičenog)
(Prilazi dželat, vadi nož i završava agoniju osumnjičenog. Sveštenik u posudu dočekuje njegovu krv. Kada se posuda napuni, umoči u nju hleb koji donese Klementini.)
Klementina: (zgađena) Šta ja sad treba da radim?
Sveštenik: (isto zgađen) Jedite malo, Vaše Visočanstvo.
(Klementina uzme mali zalogaj.)
Sveštenik: Ostaje nam samo da verujemo u moć bogova. Živeli bogovi Svemirdona!
Svi: (nevoljno) Živeli bogovi Svemirdona.
Vladimir: (zadovoljan prilazi Klementini) Sada ćeš sigurno zatrudneti.
Klementini: Kako možeš biti toliko siguran?
Vladimir: Žrtvovali smo Ognjena. Dušanov sin je napokon umro. Vreme je da se rodi novi naslednik Svemirdona. (Eleni, potapše je po obrazu) Dobro je da je ova tvoja ovako ko biljka, inače bi morali da je udamo za nekog seljaka.
Klementina: Pusti mi dete.
Vladimir: Ne diram ja nju. (Eleni) Ubili smo ti brata po ko zna koji put, a ti samo gledaš u prazno. Sve ti je svejedno? (mahne joj ispred lica) Neka te. Bar ne praviš probleme. (Klementini) Hajdemo u sobu.
(Vladimir i Klementina izlaze. Filip se nakoni Eleni i Hristini i izađe. Hristina uzme Elenu pod ruku i odu na drugu stranu. Na sceni su dželat, dva stražara i sveštenik.)
Sveštenik: Hoće li nam bogovi ikada oprostiti?
Dželat: Ne verujem. (stražarima) ’Ajde vas dvojica šta ste se ukipili, sklanjate ovo truplo.
Prvi stražar: Mene je sramota što sam stražar ovakvom kralju. (sa drugim stražarem uzima mrtvo telo i iznose ga napolje)
Drugi stražar: Koga nije. Ali neće još dugo. Proročanstvo se uskoro bliži.
Dželat: Ne trabunjajte vas dvojica tako naglas, ima još onih koji su lojalni kralju.
(Stražari izlaze noseći telo osumničenog.)
Sveštenik: (sedne) Ubij i mene.
Dželat: Ne budi malodušan svešteniče.
Sveštenik: Lako je tebi, ti nisi pozvao bogove da prime ljudsku žrtvu.
Dželat: (skuplja svoj pribor za mučenje) Ne, ja sam im je dao.
Sveštenik: Ti ćeš sigurno u paklu završiti.
Dželat: (sprema se da krene) Ali pre toga, dočekaću našeg pravog kralja. (izlazi)
(Sveštenik ostaje sam. Zaroni lice u ruke i ostaje da sedi pored lokve krvi. Svetla se polako gase.)
Kraj drugog čina
Međučin
(Komeša se narod ispred palate. Muzika.)
Narod:
(peva)
Proročanstvo kaže da bliži se dan
Kad doći će on
I sapsiti stvar
Kad doći će on
I rešiti sve, naše probleme
(muzika)
Proročanstvo kaže da bliži se čas
Kad doći će taj
Što brine za nas
Kad doći će taj
Što voli nas sve
I rešava, naše probleme
(muzika)
Proročanstvo kaže da skoro je tu
Da dobar je on
Prema svom narodu
Zato nazdravljamo u slavu njegovu
2x
TREĆI ČIN
Dešava se u kraljevskoj palati i na ulicama Vladimirovca.
Scena 1
(Vladimir se proteže u krevetu, zeva. Polako ustaje.)
Vladimir: Straža!
(Ulazi stražar.)
Stražar: Na usluzi Važe Visočanstvo!
Vladimir: Naredi da mi spreme kupatilo.
Stražar: Razumem Vaše Visočanstvo. (izlazi)
Vladimir: Klementina! Klementinaaa!
(Ulazi Klementina.)
Klementina: Dobro jutro.
Vladimir: (prilazi joj) Uvek sam se pitao kako to da se ti probudiš pre mene?
Klementina: (kao da mu se opire) Ne znam.
Vladimir: (prigrli je) Kako je mamica od jutros?
Klementina: Nisam imala mirne snove.
Vladimir: Ja sam divno spavao. Sve je divno od kada više nema Ognjena.
Klementina: Potpuno si siguran u to?
Vladimir: Potpuno.
Klementina: Isto si govorio i pre dve godine. (ode iz njegovog zagrljaja) Sve se ponavlja.
Vladimir: Sećanje je najveća prevara. Ne znam šta je bilo pre dve godine. Glavno je to da je Ognjen sada mrtav.
Klementina: I tada je bio mrtav.
Vladimir: Nije. Jeste. Ne sećam se. (zamišljen) Ne sanjam ga.
Klementina: A ako ga ponovo budeš sanjao?
Vladimir: Neću.
Klementia: Otkud znaš?
Vladimir: Pa znam, mrtav je.
Klementina: Sećaš se da ga je Filip ubio u šumi?
Vladimir: Sećam se. Ne sećam se. Nije važno.
Klementina: A šta je važno?
Vladimir: Važno je da ga ne sanjam i da si ti napokon zatrudnela, to znači da je sve dobro.
Klementina: A šta ako se on ipak pojavi kada se ti najmanje budeš nadao?
Vladimir: Neće.
(Kratka pauza.)
Klementina: Da li se Filip javio?
Vladimir: Jeste. Kaže da će sa sobom dovesti nekog trgovca koji želi da kupi vojnu opremu za celu jednu armiju. Trebao bi sutra da stigne.
Klementina: To su dobre vesti.
(Ulazi stražar.)
Stražar: Vaše Visočanstvo, kupatilo je spremno.
Vladimir: Odlično. Idem da se okupam, danas je baš velika vrućina. Predveče želim da se obratim narodu i obavestim ih da ćemo dobiti naslednika. Spremi se da budeš uz mene kada izađem na balkon.
Klementina: Razumem. (stražaru) Dovedi mi Elenu.
(Vladimir i stražar izlaze. Klementina ostaje sama. Sedne. Posle nekog vremena stražar uvodi Elenu, stavi je da sedne pored Klementine, nakloni se i izađe.)
Klementina: Elena. Dolazi ti brat. Verovatno noćas. (kao da iščekuje reakciju) Bićemo ponovo porodica. Srećna porodica. A? Šta kažeš? (kratka pauza) Napravićemo veliku proslavu krunisanja. Pozvaćemo sve ugledne ljude u gradu i sve prijatelje naše porodice. Do zore ćemo slaviti u palati. Sve će biti dobro… Sve će biti dobro… (zaroni lice u ruke, plače, Elena skrene pogled prema njoj)
(Mrak.)
Scena 2
(Na ulicama Vladimirovca, jedan građanin piše po zidu: Dole Kralj Vladimir; ispod: I ja sa..; Ne uspeva da dovrši natpis, sa jedne strane se pojavi stražar. Gađanin krene da beži na drugu stranu ali ispred njega iskoči drugi stražar.)
Prvi stražar: Šta to radiš? (uhvati ga, građanin se otima) Pomozi mi, što samo stojiš!
(Drugi stražar priđe i nožem probode prvog stražara. Ovaj padne mrtav.)
Građanin: (iznenađen) I ti si…?
Drugi stražar: Ššššššš… Pomozi mi s njim.
(Građanin i stražar hvataju telo i odnose ga. Ulazi narod, među njima su Filip i Ognjen. Na balkonu palate se uskoro pojavljuje Vladimir sa Klementinom. Narod zviždi i viče „Uaaaa!!!“, „Dole kralj Vladimir!!!“, „Sramotiš Svemirdon!!!“, „Ubico!!!“, „Tiraninu!!!“ itd.)
Vladimir: (pokušava da ih nadjača) Narode! Narode!! Narode!!! (kratka pauza) Obraća vam se vaš kralj!!! Gde vam je narodno dostojanstvo! Poštujte malo svoga kralja, da bi on poštovao vas!
Narod: „Ti nas prvo treba da poštuješ!“; „Uaaaa!“; „Siđi dole!“; „Tiraninu!“; „Gladni smo!“
Vladimir: Narode! Imam dobre vesti! Lepe vesti! Dobićemo naslednika kraljica i ja!
Narod: „Ua!“; „Dole kralj Vladimir!“; „Laži!“; „Ubico!“; „Tiraninu!“; „Bogohulniče!“
Vladimir: Narode! Da li me čujete?! Sutra dolazi i nakupac da kupi naše oružije. Biće svega! Nećete biti gladni!
Narod: „Hoćemo Ognjena!“; „Uaaaa!“; „Lažove!“; „Ubico!“; „Bogohulniče!“; „Odlazi sa prestola!“; „Vladimire odlazi!“; „Gladni smo!“; „Vladimire odlazi!“; „Vladimire odlazi!“; „Vladimire odlazi!“ (glasovi naroda se slivaju u istu parolu)
(Klementina uđe u palatu. Vladimir ostane još nekoliko trenutaka pa uđe i on. Narod skandira još neko vreme, zatim polako krene da se razilazi. Ostaju samo Ognjen i Filip.)
Filip: Vidite Vaše Visočanstvo. Narod Vas čeka.
Ognjen: Ovaj grad se nekad drugačije zvao?
Filip: Tako je. Vidite da se ipak sećate. Zvao se po Vašem ocu.
Ognjen: Da, Dušanovac, a pre toga se zvao Petrograd po kralju Petru, a pre toga Stefanovac po kralju Stefanu i tako unazad… Ali ne sećam se ja toga, to sam samo pročitao u istorijskim knjigama.
Filip: Svejedno, narod Vas čeka. Čuli ste poklič: „Hoćemo Ognjena“?
Ognjen: Uf, da li sam ja taj Ognjen što ga oni traže?
Filip: Nema ko drugi da bude.
Ognjen: Rekao sam Vam već da je bio još jedan Ognjen mog godišta u Gradu Izgubljene Dece. Ali je preminuo od boginja kao mali.
Filip: Siguran sam da će Vam se sećanje vratiti kada budete sreli svoju majku i sestru.
Ognjen: Možda…
Filip: Nemojte otkrivati svoj identitet nikome dok ne bude vreme za to.
Ognjen: Ne brinite. I ovako nisam sasvim siguran u njega.
Filip: Pođite za mnom Vaše Visočanstvo.
(Odjednom se pojavi Hristina.)
Hristina: Dobro veče.
Ognjen: Dobro veče.
Filip: Dobro veče gospođice. Otkud Vi ovako kasno na ulici? Znate da nije bezbedno.
Hristina: Ne brinite se Vi za mene. Vidim, ranije ste stigli. (Ognjenu) Dakle, Vi ste taj nakupac oružija?
Ognjen: Da.
Hristina: Ne izgledate kao vojskovođa.
Filip: Knez Oliver je umoran od puta. Pošli bismo u palatu da se odmorimo ako nemate ništa protiv?
Hristina: Zašto ne pođete ovim putem na glavnu kapiju?
Filip: A zašto Vi niste došli od glavne kapije već sa sporednog ulaza?
Hristina: Zato što je tako bezbednije. (Ognjenu) A vi kneže Olivere planirate u neki pohod sa svim tim naoružanjem što želite da kupite?
Ognjen: Planiram.
Hristina: U koji?
Filip: Histina? Vi to ispitujete našeg gosta?
Hristina: Zgodan je, mislim da mi se sviđa.
Ognjen: Hvala gospođice ali nisam siguran da bismo smeli da se upustino u tako nešto.
Hristina: Zašto?
Filip: Knez planira u rat. Kao pravi vojskovođa ne sme dozovliti da mu strast pomuti razum.
Hristina: Ah, to tako ide. Nisam znala. (Ognjenu) Da li se Vi kneže slažete sa Vašim zastupnikom?
Ognjen: (malo zbunjeno) Slažem se.
Hristina: Prilično ste neodlučni za jednog vojskovođu. Niste mi odgovorili koga nameravate da pokorite?
Ognjen: Pa nisam još siguran.
Hristina: Kao što rekoh. Niste vi vojskovođa.
Filip: Sad je bilo dosta!
Hristina: Opustite se Filipe. Znam koga ste nam doveli, samo sam pokušala da saznam kakav je.
Ognjen: (Hristini) Ko ste Vi?
Hristina: Ja sam učiteljica Vaše sestre.
Ognjen: Moje sestre?
Filip: Kako ste znali?
Hristina: Ne brinite Filipe, ja sam na Vašoj strani, kao i Elena.
Filip: Elena nije ni na čijoj strani.
Hristina: Istina. Elena je samo na svojoj strani. Ali smo svi protiv kralja Vladimira. (Ognjenu) Da li želite da upoznate Vašu sestru Visočanstvo?
(Ognjen nesigurno klimne glavom.)
Hristina: (Filipu) Da krenemo onda do nje?
Filip: (sumnjičavo) Krenimo!
(Svi odlaze. U daljini se čuju povici „Dole kralj Vladimir!“, „Dole lopov!!!“, „Živeo kralj Ognjen!“, „Živeo!!!“. Mrak.)
Scena 3
(Elena meditira. Proviri stražar.)
Stražar: Stigli su.
(Ulaze Hristina, Filip i Ognjen.)
Hristina: Stigao je.
Elena: (prilazi mu zagleda ga) Ti si moj brat?
Ognjen: Tako su mi rekli.
Elena: Tako su ti rekli?
Filip: (Hristini) Ona govori?!
Histina: Govori.
Elena: Da li se sećaš nečega?
Ognjen: Ničega.
Filip: Ona razborito govori?
Hristina: Razborito, razborito.
Elena: Zašto si onda došao?
Ognjen: Došao sam da vidim sestru i majku.
Elena: Samo zbog toga?
Ognjen: On me je ubedio da moram da dođem, jer nema ko da vlada. Trudiću se da dobro vodim Svemirdon.
Filip: Ona sve vreme u stvari zna da govori?
Hristina: Svašta još ona zna.
Elena: Sigrno je da si to ti brate! (skoči mu u zagrljaj, preko Ognjenovog ramena da Hristini znak.)
Hristina: A ti nam više nisi potreban. (izvadi nož i probode Filipa)
Filip: Šta? (padne mrtav)
Ognjen: Šta si to uradila?! Zašto si ga ubila?! O bogovi! Gde sam to došao?!
Elena: Smiri se, nismo smeli da rizikujemo. (vodi ga da sednu)
(Hristina obriše krv, skloni telo i prekrije ga.)
Ognjen: Meni je on rekao da ti ni ne govoriš, a sada vidim da si skovala neku zaveru koja je veća od njegove!
Elena: Velika je naša zavera Ognjene… Taj isti čovek je trebao da te ubije pre petnaest godina ali nije to uradio jer mu je naša majka platila. On je samo plaćenik i ništa više. Nemam poverenja u njega. A sada je red da vidim da li si ti čovek od poverenja?
Ognjen: Ja? Nemojte da me ubijete molim vas! Evo vratiću se tamo odakle sam došao i nikome ništa neću reći.
Elena: Posle petnaest godina, nakon što si pronašao svoju sestru, ti želiš da se vratiš tamo odakle si došao? Da li si ti uopšte moj brat? Kako da ti verujem?
Ognjen: Jesam tvoj brat. Mislim. Ne znam… Ne sećam se ničega, sve što pamtim je Grad Izgubljene Dece. Nisam do pre nekoliko nedelja ni znao da sam uopšte kralj, princ šta god da sam. Nisam ni znao da imam sestru. Sedeo sam u svojoj sobi, čitao knjige i pisao. Sav moj posao je bio da podučavam drugu decu bez roditelja. Ja ne želim da vladam, ne želim da budem kralj, hteo sam samo da pomognem.
(Duža pauza.)
Elena: Da li želiš da upoznaš svoju majku pre nego što umre?
Ognjen: Zašto bi umrla?
Elena: Zato što je to deo moje osvete. Dok si ti živeo i stasavao u obrazovanog kukavičkog čoveka kakav jesi, bez sećanja na svoje poreklo, ja sam sve ove godine provela u ovoj palati gledajući kako se uzurpator koji je oženio našu majku i ubio našeg oca baškari na prestolu. Odlučila sam da ćutim. Svi su mislili da sam luda. Ćutala sam i čekala trenutak kada će narod dovoljno da omrzne Vladimira koji je iz godine u godinu postajao sve luđi. Pre dve godine je zamalo uspeo da samog sebe sruši sa vlasti. Ali sada je to neminovan ishod. Ceo grad želi njegovu smrt. Ceo moj život usmeren je prema ovom trenutku. Mržnja u meni je rasla zajedno sa Vladimirovim ludilom. Dok se on sve vreme plašio tebe, nije ni sanjao da sam mu najveća pretnja ustvari ja! Dugo sam se dvoumila da li da ih ubijem oboje. A onda sam saznala da si ti ipak živ zahvaljujući našoj majci i da ona želi da te dovede na prestol. Ali osećala sam da to ne bi bilo pravedno prema meni. Tada sam odlučila da ću da je poštedim, jer sam u njoj prepoznala plemenitost, a ne samo kukanja koja sam slušala svakog dana. Ali je zatrudnela. I sada nosi Vladimirovo kopile. Zato kurva ipak mora umreti!
Ognjen: Razumem zašto želiš njega da ubiješ, ali zar ne možeš da poštediš svoju majku? Šta ti je ona nažao učinila?
Elena: Ubila je mog oca. Ubila je mog brata. Rodiće Vladimirovo kopile.
Ognjen: Ali ja sam živ zahvaljujući njoj.
Elena: Ti nisi moj brat. Daj mi neki dokaz da jesi osim imena koje nosiš!? Ognjene!
(Ognjen spusti glavu.)
Elena: Tako sam i mislila. I onda koji je tvoj odgovor? Želiš da vidiš svoju majku ili da odmah nestaneš kao što si i došao?
Ognjen: Želim da je vidim.
Elena: Dovešću je. Ostani ovde, niko ne sme da zna da si u palati. (Hristini) Vreme je!
Hristina: (kucne na vrata stražaru, on proviri) Krećemo!
(Mrak.)
Kraj trećeg čina
Međučin
(Na prozorima palate su upaljena svetla. Ispred palate u mraku se skuplja narod koji skandira: „Hoćemo Ognjena!“, „Lažove!“, „Ubico!“, „Bogohulniče!“, „Tiranine!“…)
ČETVRTI ČIN
Dešava se u kraljevskoj palati.
Scena 1
(Vladimir se šeta po sobi, Klementina sedi. Spolja se čuje narod.)
Vladimir: Uopšte ne mogu da razumem! Zašto mi viču da sam tiranin?! Ne razumem! Trudim se najbolje što mogu da se održim vlast, zar to nije u interesu naroda?! Sve sumnjive likove sam smaknuo! Ako se kroz vreme pojavi još neki i njega ću da smaknem! Dovešću im velikog nakupca oružija! Grad će procvetati! A oni meni viču da sam lažov! Nisu me ni saslušali šta imam da im kažem! (kratka pauza) A ti? Zašto ćutiš?
(Upada stražar.)
Stražar: Vaše Visočanstvo! Dolaze da Vas ubiju!
(Klementina skoči na noge.)
Vladimir: Ko dolazi?!
Stražar: Pobunjenici! Morate se skloniti negde!
Vladimir: Šta?! (zbunjen, ne zna šta će sa sobom, uhvati Klementinu za ruku i sakriju se u tajnu prostoriju)
Klementina: Šta je ovo?
Vladimir: Ćuti!
(Stražar izvuče mač. Ulaze Elena, Hristina, dva stražara i dželat.)
Elena: Gde su kralj i kraljica?!
Stražar: Nisu ovde!
Elena: Ti nisi naš?
(Stražar ćuti. Elena ga napadne i ubije u nekoliko poteza. Ostali traže po sobi, ne nađu ništa, krenu dalje po palati. Zatišje. Ulazi Ognjen.)
Ognjen: Šta ja radim ovde…? Ko sam ja…? Učitelj ili kralj, ili neko treći? Zašto bi bio bilo ko? Svako od ovih ljudi zna šta mu je smisao, ali ja… Ja sam ga izgubio onog trenutka kada mi je Filip rekao ko sam. Kako je sve to smešno. Došao je potpuni neznanac i rekao mi da sam kralj nekog tamo grada. O bogovi!
Vladimir: (Klementini) Ko je ovo?
(Klementina na ivici suza odmahuje glavom.)
Ognjen: Ja ne pripadam među ove ljude! (uzdahne, krene pa se predomili) Ali moram prvo da vidim majku. Moram da joj spasem život.
Vladimir: (uzima tablete) Ko je ovo?
(Klementina se drži za usta da ne bi briznula u plač.)
Ognjen: Nema nikog da me posavetuje šta da radim. Za ovo me nisu spremili moji učitelji. A možda je trebalo…
Vladimir: To je on! (uhvati Klementinu za vrat) Ti si ga spasila, znao sam da nije mrtav! (počinje da je davi)
Ognjen: Ko je tu!?
(Klementina u otimanju otvori vrata tajne prostorije i oni ispadnu napolje.)
Vladimir: (Ognjenu) Ti si..! Ko si ti?!
(Klementina se guši.)
Ognjen: Ostavite je!
Vladimir: Ja sam kraaaalj!!!
Ognjen: Ja sam Ognjen! Jesam! (pokušava da ga odvoji od Klementine) Pusti je čoveče, udavićeš je!
Vladimir: To i hoću!
Ognjen: Upomoć! Ljudi! Evo ih! Ovde su!
(Utrčava jedan stražar i udara Vladimira mačem. Ovaj vrisne, pada sa strane. Klementina hvata dah.)
Vladimir: Ja sam tvoj kraaalj! Njega udri! (pokazuje na Ognjena) Evo ga! Došao je Ognjen da me ubije!
(Utrčavaju Elena, Hristina, dželat i drugi stražar. Ognjen je prišao majci, pomaže joj da se pridigne.)
Stražar: Ipak niste dovoljno Ognjena ubili do sad!? Jer i ja sam Ognjen! (probode Vladimira)
(Ognjen se trza na svaki ubod.)
Dželat: (probode ga) I ja sam Ognjen.
Drugi stražar: (probode ga) I ja sam Ognjen.
Hristina: (probode ga) I ja sam Ognjen.
(Vladimir je na kolenima i obilno krvari. Prilazi mu Elena.)
Vladimir: (pljuje krv) I ti si…
Elena: (probode ga) I ja sam ognjena!
(Vladimir padne mrtav.)
Klementina: To je moja ćerka?
Dva stražara i dželat: Živela kraljica Elena!!!
Dželat: (Ognjenu) A ko si ti?
Ognjen: Ja sam…
Elena: On je jedan od mojih tajnih učitelja iz Grada Izgubljene Dece. Napustite sobu sada.
Hristina: Kako zapoveda Vaše Visočanstvo.
(Hristina, stražari i dželat se poklone i izađu.)
Klementina: Sine. Gde je Filip?
Ognjen: Ubili su ga.
Klementina: Zašto njega on nije ništa kriv?
Elena: Nisam mogla da mu verujem.
Klementina: Elena… Pa ti… Ti govoriš… Nosiš oružije…
Elena: Da. Nosim oružije za razliku od tvoga sina.
Ognjen: Poštedi joj život. Majka ti je.
Elena: Šta ti uopšte radiš ovde? Zar ti nisam rekla da ostaneš u mojoj sobi?
Ognjen: Jesi. Ali plašio sam se da ćeš je ubiti.
Elena: I ubiću je. (zamahne mačem)
Ognjen: (ispreči se) Ne!
Elena: (zaustavi se) Skloni se inače ću i tebe ubiti!
Ognjen: Nemoj! Ja sam tvoj brat!
Elena: Nisi ti moj brat! (udara ga mačem)
(Ognjen pada mrtav.)
Klementina: Sine!!! Zašto Elena!!!
Elena: Previše se meša u ono što ga ne zanima. On nije Ognjen kakvog ste čekali! On nije niko! A sad si ti na redu!
Klementina: Imaj milosti!
Elena: Ne! Nosiš Vladimirovo kopile? (zamahne)
Klementina: Ne nosim! Nema deteta! Sve sam izmislila!
Elena: (ne spušta mač) Ubila si mi oca!
Klementina: Bio je loš čovek! I ti bi ga ubila da si na mom mestu!
Elena: Oduzela si mi brata!
Klementina: Morala sam da ga sklonim!
Elena: Zašto uopšte razgovaram sa tobom? Trebalo bi da završim već jednom!
(Kratka pauza.)
Klementina: Nemaš pravi razlog da me ubiješ! Znaš da sam nevina u svemu ovome za razliku od tebe!
Elena: Ti nevina! Trpela sam vas petnaest godina u ćutanju i iščekivanju ovog trenutka! U dvoumljenju šta da učinim!
Klmentina: Ubila si brata! Nisam mogla ni da sanjam šta se krije iza tvog ćutanja!
Elena: Ja ubila brata! To nije bio Ognjen mama! Nije se sećao ni mene, ni tebe, ni Svemirdona! To je bio neki stranac!
Klementina: Onda si ubila stranca koji je mogao biti tvoj brat! Postaćeš tiranin kao i svi vladari Svemirdona! Ubila si brata! Ubico, ubico…
Elena: Aaaaaa!
(Udari Klementinu mačem. Ova se pruži mrtva. Mrak.)
Kraj četvrtog čina
EPILOG
(Svetlo.)
Narod:
(peva)
Kuda ide svet,
I njegov prokleti san?
Baš kad je dobro i sve potaman,
Traje samo momenat.
Istorija broji krvlju ispisane redove
I brojaće još,
Sve dok se ne prekine.
A gde je naš glas?
U istoriji nevidljivog micanja,
Gde je naša ruka nepostojećeg sticanja?
Sva proročanstva su bezvredna.
I gde smo sad mi?
Da li smo opet nestali, izbrisani, prognani?
A i mi smo ognjeni!
2x
Kraj