Čitavog sam svog čitalačkog i kritičarskog veka krajičkom oka obraćala pažnju i na stvaralački odnos pisaca koji su mi važni prema “njihovim” gradovima, onim u kojima su se rodili ili “samo” živeli, onim koje su izneveravali ili im ostajali verni do kraja. U skladu s takvim pristupom, gotovo dve decenije, pratim i duboku ambivalenciju ali i dirljivu lepotu Brkinog opusa kada je reč o njegovom rodnom Tešnju, o neiscrpnim metamorfozama u odnosu između Grada i Pesnika. Ovu temu doživljavam kao jednu od zlatnih niti u Brkinom pesničkom imaginarijumu, kao lavirint iz kojeg je mogućno izaći tak ako nađemo Arijadnino klupko koje se nalazi među koricama knjige “Poeme” ali čije se niti granaju i u sve ostale Brkine knjige. Moj pogovor “Poemama” je jedan od načina da analiziram odnos između Grada i Pesnika, istovremeno svesna lične uskraćenosti jer nikad nisam ostvarila osećanje da imam svoj grad. Pogovor mi je takođe važan i kao prvi objavljeni tekst otkako živim u Portu. Možda on simbolično obeležava neku vrstu “novog početka” u novom gradu.
Neću da ponavljam ono što je u tekstu “Ep o Gradu i Pesniku” već rečeno, samo bih da nastavim razmišljanje na temu odnosa između Grada i Pesnika kao novu epizodu. Godine 2003, na početku poznanstva sa Amirom Brkom i njegovim do tada objavljenim knjigama, pročitavši “Monografiju grada” prvi put sam opipljivo shvatila da ja zapravo nemam svoj grad i zapitala se da li je to i u kojoj meri rđavo ili dobro. Ili me barem ta spoznaja prvi put prožela u meri da objavim kratki esej “Nemam grad, pa šta” u tadašnjem digitalnom albumu URB čuvenog nezavisnog izdavača Slobodana Mašića, a pod uredničkom palicom romansijera Draška Miletića. Da stvar bude čudnija, na istoj (prvoj) stranici albuma objavljena je i izuzetna Brkina priča “Kukac Kafka”, a između naših priloga i odlična proza meni dragog ruskog pisca Igora Jarkeviča koji je Brkina generacija.
Nemarna prema vlastitoj biobibliografiji, zaboravila sam ove detalje, a da sam u Beogradu verovatno ih se ne bih ni setila. Ali nakon samo pola godine života u Portu, koji me osvojio u tolikoj meri da mi čak ni moja biblioteka u Beogradu ne nedostaje onoliko koliko sam verovala da hoće, jedno jutro mi je sinulo: ako je izuzetni Alberto Mangel svoju svetski čuvenu biblioteku nedavno preselio u Lisabon, zašto ne bih i ja svoju, neuporedivo skromniju ali meni dragu i važnu, preselila u Porto? Možda će tako onaj pomalo svađalački, ili polemičko odbrambeni naslov “Nemam grad, pa šta”, zbog kojeg su mi se tada neki ljudi javljali sa čuđenjem, pitanjima, pa i sažaljenjem u glasu, a neki bogami i ljuti kao da sam im se grdno zamerila što ne pišem odu Beogradu, zamuknuti u meni. Možda je i intenzivna celoživotna potreba za putovanjima, i ljubav prema putopisima, bila zapravo neosvešćena potreba za “svojim” gradom?
“Svoj grad” je u ovoj priči metafora za jedan bitan deo identitetske ukorenjenosti i ravnoteže, a književnost je u krajnjoj liniji stvaralačka potraga za identitetom. Nema pravila niti zaključaka koji bi se dali porediti bez ostatka, nijansi, specifičnosti, ali u istoriji svetske književnosti postoje brojni primeri za vrhunsko stvaralaštvo onih koji nisu imali dilema oko “svoga grada” kao i onih koji su menjali gradove, države, pa čak i maternje jezike za tuđe. Priča poput Brkine možda je ređa u savremenosti pa samim tim i upadljivija jer apatridstvo vrsnih stvaralaca u kakve ubrajam Brku je od dvadesetog veka neuporedivo češće, a promene adresa prirodnije i uobičajenije nego pre. Primetila sam da često kad prijateljima i kolegama koji ne poznaju Amira i nisu bili u Tešnju pripovedam o njegovoj poeziji i gradu kažem “Amirov Tešanj” kao što je uobičajeno reći npr. Borino Vranje ili Kafkin Prag, i kada to kažem mislim na književnost a ne na biografiju pomenutih stvaralaca.
Različiti su ili mogu da budu oblici odnosa između stvaralaca i gradova:
– mogućno je provesti život u rodnom gradu poput Konstantina Kavafija u Aleksandriji, Fernanda Pesoe u Lisabonu, Amira Brke u Tešnju;
– pronaći svoj grad i mesto za večni počinak u gradu sličnom rodnom, poput Josifa Brodskog koji je Sankt Petersburg zamenio Venecijom prepoznavši onaj “vodeni žig” koji po mnogima obeležava ova dva grada;
– pristati na osećaj beskućništva u različitim gradovima sveta, poput Adama Zagajevskog ili Zbignjeva Herberta, rođenih u Lavovu koji je istorijom nakon Drugog svetskog rata prestao da bude u zemlji njihovog rođenja, ili Beograđanina Čarlsa Simića koji je postao američki pesnik, profesor američke književnosti, američki akademik;
– vratiti se nakon dugog izbivanja, kada i ako to istorija i politika dozvole, u sopstvenu zemlju pa odabrati grad za ostatak života kao što je to učinio Česlav Miloš koji je po svom izboru poslednju deceniju života proveo u Krakovu, ili Miloš Crnjanski koji se iz Londona vratio u Beograd, premda sa zebnjom i nesigurnošću u ispravnost svoje odluke;
– izmaštati Makondo poput Markesa, Eldorado kao Edgar Alan Po, Joknapatafu kao Fokner i projektovati u njih sve svoje ideje i frustracije nastale u konkretnim mestima boravka tokom života.
“Poeme” u najvećoj, tačnije najzgusnutijoj meri, ali i kompletan Brkin pesnički i prozni opus, posmatrani iz ugla koji sam za ovu priliku odabrala, zadivljuju složenošću pristupa jednom od ključnih fenomena koji istovremeno određuju svakodnevni život ali i stvaralački put i cilj umetnika. Ma koliko da je odabrao put kojim se u današnjem svetu ređe ide jer je teži i beznadežniji (život u malom gradu rođenja, u maloj zemlji, u malom jeziku), Brkino delo ničim u svojoj konačnici ne pokazuje skučenost niti zasužnjenost u prostoru, ni u vremenu, ni u jeziku, ni u svetu ideja i mašte. Naprotiv. Njegov opus je slojevito ostvaren kao razgovor, disput, ogled iz “dijalektike tmine”, dijalog sa pomenutim i mnogim nepomenutim pesnicima sveta, prethodnicima i savremenicima. Činjenica da su njihovi gradovi često drevni, slavni, veliki, važni u istoriji civilizacija, svetski poznati, Amira Brku ne zbunjuje, ne brine niti fascinira, ali ga, čini se, dodatno inspiriše da svetskoj mapi doda jednu novu geografsku kotu, novi toponim sa realnim i simboličkim konotacijama, novu jezičku melodiju, novu tezu ili antitezu, nova pitanja i poneki drugačiji odgovor. Za njega je prošlost živa i prisutna u njegovoj sadašnjosti, baš kao i za Kavafija koji se u skrajnutoj i devastiranoj Aleksandriji svoga doba saživeo sa vladarima, običnim ljudima i problemima helenističke epohe. Obojica uzimaju punu slobodu u rekonstrukciji prošlosti i odbijaju da grad vide kroz školsku istoriju i trenutnu politiku mada su je naglašeno svesni, obojica na strani poraženih i gubitnika ali ne da bi nad njima lamentirali već da pokažu etički i estetički trijumf nad efemernim pobednicima.
Sa Pesoom, čini mi se, Brka deli suptilne nijanse unutrašnjeg nespokojstva, otmene melanholije i suštinske osamljenosti, vere u mogućnost spasenja samim činom pisanja ako ne ishodom napisanog, težnje za jezičkim savršenstvom. Pesoa je tvrdio da je njegova otadžbina portugalski jezik, a tešanjskom bardu nije jednostavno da svoj jezik danas imenuje, mada je u pitanju onaj isti jezik kojim je govorio i pevao u državi u kojoj se rodio. Čini se da sa Pesoom deli i definiciju putovanja po kojoj “da bi se putovalo, dovoljno je postojati”. “Ako zamislim, vidim. Šta više od toga radim kad putujem? Samo izuzetna slabost mašte može opravdati potrebu da promenimo mesto kako bismo nešto osetili… U stvari, kraj sveta, baš kao i njegov početak, jeste naša zamisao sveta. Mi smo ti u kojima pejzaži postoje; ako ih zamišljam, ja ih stvaram; ako ih stvaram, postoje; ako postoje, vidim ih kao i sve druge. Čemu putovati? U Madridu, u Berlinu, u Persiji, u Kini, na oba pola, gde bih bio ako ne u samom sebi i u svojim osobenim osećanjima”, izričit je Pesoa. Moju omiljenu pesmu na tu temu objavio je Brka 2005. godine i naslov joj je indikativan – “Zar je važno”. Iako u njoj logično citira Kavafija, iz nje podjednako ubedljivo izranja kredo statičnog života kakvim je živeo i Pesoa i od kakvog sam bežala čim se ukaže prilika. Danas verujem da je esej “Nemam grad, pa šta” nastao kao sporenje sa konceptom života stvaralaca koji su u svome domu i gradu izmaštali svet po kojemu sam ja, kao neverni Toma, morala pešačiti da bih se uverila da jeste onakav kakvim ga opevaju! I otud mi je logično što i Brkin naslov ima intonaciju sporenja i samoispitivanja. Ali mi je i dalje logična i moja strast za fizičkim putovanjima, a neverni Toma mi je jedan od najautentičnijih biblijskih likova.
ZAR JE VAŽNO
Ova pred tobom riba – iz kojega je mora
Zar je važno? Njezin kalcij uzgor podržava skelu
tvoga skeleta, i smisao je već potpun. Sa koje
strane svijeta stižu valovi ludoga vjetra? Ne pitaj
uzalud, već gledaj kako tvoje vlasi zapliće eros
što putanju bezumnu ima, i jûrī, hrli, jer svugdje
mu je cilj. Sejšeli, Florida, Majami Bič, Kanari,
Azur, neprispodobivi predjeli irski… Svijetli Pariz,
sveti Rim, nekošena Otava, mrkli Berlin, osamljeni
Oslo, King Hong Kong, mistični Katmandu,
kosooki Tokio, Moskov, Moskov… Ovi gradovi,
žale li što tebe neće vidjeti…? A usud od nas ište
maštom nadoknaditi sve. Ili da, možda, Božansko
Svjetlo postupno u sebi zgasnemo mišlju, u tmini
u koju smo pali – na treperavu svodeći ga žišku?
Koji je zadatak veći: u ljepoti sagorjeti, u nesvijesti,
i ne znati ništa o nama od kojih dalje od ljudskoga
glasa ne dopire ništa, ili prihvatiti da nikad, drugima
što je dato, nećemo, jer imati ne možemo, i, pri tom,
u talogu pribirati krzotine zrcala tamnoga u kojemu
se odražavalo davno biće…? U čežnji, Kavafis kad
nas tješi da mi što ovdje bolovasmo tuga je u cijelom
svijetu bila, ili nadmoćni spašava Böll, mudraci koji,
nakon što opća vidjeli su svetilišta, vijest donesoše
kako je kraljevstvo jedno pod suncem, potrošeni,
zviježđe platonsko predsmrtno svjedočeći.
Sa Česlavom Milošem, pak, Brku u mojemu viđenju povezuju tragalačka strast, analitičnost, volja za “odrobljavanjem uma”, dijalektičnost, transcendencija… Nemiri i kolebanja, od očaja do ushićenja, i nazad. Takođe, i neodustajanje od govorenja o najvećim pošastima dvadesetog veka, o Holokaustu, ratovima, logorima, politici. Bespoštedna kritika i neumorni angažman, isto tako, kao i radoholija koja Miloša nije napuštala ni u dubokoj starosti. I još, izrazita sposobnost da se intelektualno promišljanje savršeno sjedini sa drugim i drugačijim elementima poezije i od njih ne razdvaja, što u krajnjoj konsekvenci razlikuje velike od dobrih pesnika.
Svet izuzetnih pesnika, bez obzira na vreme i prostor njihovog bivstvovanja, uvek sadrži mnoštvo istih ili sličnih pitanja o smislu ili apsurdu kako života tako i smrti, o egzistencijalnoj teskobi, studi, strahovima i individui naspram mase (jezikom aktuelne sadašnjosti, ne postoji ozbiljan pesnik koji bi pristao da posegne za sredstvima koja bi mu omogućila “imunitet krda”), o ponorima zla i o krhkosti dobra, lepote, istine, o pitanjima identiteta individue i zajednica, o metafizičkim pitanjima od Aristotela do danas i potrebi “oslobađanja uma od robovanja metafizičkim utvarama” (Lino Veljak), o jeziku i tome kako ga usavršiti da postane muzika s težnjom da se raspline u konačnoj tišini. To je svet Ujevićevog univerzalnog pobratimstva lica u svemiru, a čitav život proveden u čitanju i traganju za tom vrstom pobratimstva nije dovoljan da se nasluti tek delić relacija i spoznaja, slučajnih, paralelnih, namernih, vidljivih i nevidljivih. Uostalom, Tin je ovu pesmu objavio u godini Kavafijeve smrti, a ova se dogodila na pesnikov sedamdeseti rođendan. Ne samo svojim delima, već često i biografijama pesnici su čuđenje u svetu (A.B. Šimić).
