Fotografija
Na fotografiji dva deteta
u zagrljaju mlade majke.
Dečak je mlađi i niži
i bliži majčinoj ruci.
Devojčica je napućila
tanke usnice
sa kojih isijava
grožđana mast
blistave boje.
Majka u svetloj košulji
štiti ih beskrajnim strpljenjem.
Praznični balon kruži.
Mače se umiljava kraj nogu.
Pitomi cvetovi višnje
pali im po glatkoj kosi.
Na putu
Sećanje zaliveno kozjim mlekom
nosi svetlost zvezda na prslučetu.
Biza je Ciganka, vedri posmatrač.
Čelo izlaže vetru, obraze i usta suncu.
Duša joj o putujućem cirkusu sanja.
Sa psima na ti oko sebe bar tri
beskućna poput nje.
Prosijava ljudske strahove
u decu se ne kune. Što je htela
to je i smela. Na ulici bez razloga
ciganske pesme peva u mestu
nema crkve samo kamen na
kojem je nekad postojala na
kojem ona ponekad spava.
Pronašla je kraj kontejnera
potpuno očuvanu knjigu
,,Ana Karenjina“ nosi je
u velikoj torbi nepročitanu
osim prve rečenice koju često
ponavlja u sebi noću i danju.
Sa jednog domaćeg prela
za trenutak sigurna u ljubav
akrobate skliznula u klopku
uzajamnosti mamac vernosti
zlatne boje njene omiljene
slaba da se izbavi na vreme.
majka
na pragu rata rođena drvene štipaljke
je koristila godinama veš na ruke
prala malo je imala u detinjstvu
radosti setno se sećala mladosti
kafu je mlela u turskom mlinu
zadivljena snegom, volela je zimu
pažljiv slušalac poezije i Biblije
dok prolećna kiša nezasito lije
traži još jedno čitanje o Jovu
sećanje na livade, proplanke,
naborane listove jagorčevine sa
žutim cvetovima o kojima brine
poravnava laki žamor tmine
sledi nalog puti bluze pune
cvetova, spokoja i plama
sva od neprolazne nežnosti
usmerena životom ka nama
Poznanici
Dobacivali su mi
,,Bricina“
oni koji su dobro poznavali
mog oca stolara
zbog berbernice
koja je nekad bila
deo kuće.
Deca su mi govorila
da su moje krupne
zelene oči nestvarne.
Poznanici hoće
da im poverujem.
Gledamo se oči u oči,
nemam šta da krijem.
R
Klupa kraj zgrade Pošte
sasvim je u redu za samačko odmaranje
u februaru.
R ne ide
na zgomilana mesta.
Kloni se mračnih rupa
koje gutaju
uznemirene duhove.
Postoje osobe drugog neba
što opasno znaju kako treba
živeti nevine tuđe živote.
Sreće ih na naboranim cestama,
pozdravlja klimanjem glave.
Šunjaju se brbljivci
utišanih glasova,
šunjaju se lakoverni
žalosnih podsmeha,
provlače se migranti
lenji od dosade,
penzioneri redovno
plaćaju račune.
Modrom oteklom rukom miluje
psa koji nezvan zauzima mesto
sa njegove desne strane.
Liže mu rane.
R voli da razgovara.
Ovde su njegove ulice,
krivudavi seoski čvorovi,
sabrani vodiči ljubavi,
lomljivi prikazi pustolovne mladosti,
lešnik napolitanke i voćni sok.
Postojanje ima smisla.
Pravda ima svoje ime.
U mreži prisnih niti
upletenih u čvor
krhka nada čeka zagrljaj.
sanduče
na poštanskom sandučetu
Dubravke S.
slika Merilin Monro
(možda zato što liče
u usamljenosti i poverljivosti)
tamni otvor opsedaju
ubačene reklame umesto koverti
tek ponekad pulsira
pismo sa svim detaljima
kitnjasta markica, čitka
krupna slova, tragovi mirisa
oslonjeno o sanduče
Dubravka se dugo
ogleda u njegovom sjaju dok
rukama pažljivo smiruje
strpljenje i želje u grudima
