Ne bi bilo loše da pređete
na drugu stranu ulice!
Nada mnom, a ja sam onaj sa drugog sprata, stan broj četiri, i komšijom Vladicom Percom, udovcem, sprat treći, stan broj osam, o kratkom konopu, sa previsoko udarene nadstrešnice, polupreteći, poput nakrivljenog cimera, visi metalna tabla.
Konop je provučen kroz jednu od rupa za šrafove pri uglovima pa svezan u čvor. To je tabla sa imenom ulice. (Ulicu čini par naspramnih i podjednakih, trospratnih zgradica, katastarski problematičnih – sa čime su one imale da se nose još od prvih šalunga.) Na plavoj strani table je ime a na rđavoj masnofarbani savet. Odvaljena je iz svoga davnog ležišta, tri metra dalje, nedavno, bez svedoka, namašćena, pa okačena tu, sa još vidljivim cementno-prašnjavim otiscima prstiju, da se klati i uvrće pod udarcima, danas vetra, sutra možda nekog skočnog pubertetlije.
Komšija udovac čvrsto me drži ispod ruke, ne bi tako ni pred opasnošću da ga odluftne neki jači nalet vetra. Okačio se i ne popušta. Upravo nas je svojim autićem od četrdeset i pet konjića dovezao sa pogreba četvoronogoj komšinici, babi sa žigom zaštićenom životnom povesti, sprat drugi, stan broj šest, izbledeli pravougaonik umesto pločice sa imenom na vratima, četvrtog u nizu pogreba nekome iz naše zgradice u poslednja dva i po meseca.
Šta je sad ovo? svat privučen novim tendencijama na komšijskom obzoru, odloživši termos sa kafom na niski obodni zidić, ljubopitno se naginje sa krova zgradice parnjakuše. Ima on podugačak vrat, ali ne odriče se ni malog dvogleda o vratu mu, iako zasad samo kažiprstom okreće narezani točkić između okulara. Oblizuje brkove, uklanja šiške sa očiju, tamo gore, gde je vetar uvek jači.
Od vetra Vladici Percu ipak ne preti opasnost. Pre će biti da se podrukuje jer je vožnja ostavila traga na njegovim ionako raštimovanim nožicama. (Uostalom, i sam Vladica poče tu pod nadstrešnicom, slikovito i zbunjujuće, besno i strašno, onom slobodnom rukom da nakosim karate udarcima prokrvljuje sebi butine, mada, pitanje je da li bi on odobrio dovođenje u vezu olabavljenih žica sa donjim mu ekstremitetima. O, gurao je Vladica, verujte nam, iako se nikada u životu nije mogao oteti utisku da ima više od jedne glave i da sve te glave, nepomirljivo posvađane, vuku svaka na svoju stranu, gurao je od malih nogu sasvim lepo na paru mršavih hodaljki, i bez ikakvih pomagala, i čak su mršavice bile dorasle dotle da se na njima, čućete još, i kolo povede.)
Ostavio je udovac Vladica svog četvorotočkaša na improvizovanom, pošljunčanom parkingu u zadnjem dvorištu.
Predugo su autić bili zadržali na generalci, udahnjivali mu novi život, i vratili ga Vladici tek jutros. U zgodan čas. Mnogo mu se Vladica obradovao (o, drugovao je on sa tim autićem punih 28 godina, iako se po kilometraži od 000280 to nikako ne bi reklo), došlo mu je, makar posle ne video ni sunca ni meseca, da radost podeli sa umatičenim stvorom, što je značilo da stvora navoza svojim generalno sređenim autićem. U suprotnom, ne podeli li radost, ne navoza li stvora, njegovo udovičko srce bi prepuklo, ne bi tako ni staklo na cvikeru mu. A nema stvora, složićete se sa nama već sada – ma da ni časka a nekmoli jedanaest i po godina stvor nije živeo maltene vrata do vrata sa komšijom kakav je Vladica Perc – nema onoga (i ne samo amaksofobičara) kome ne bi blesnulo pred očima čemu se izlaže već na prvoj krivini sa takvim šoferom.
Pre dobra dva sata odabrao je komšija Vladica mesto na mome vratu kojem će se obratiti, pod istom ovom nadstrešnicom, baš kada sam, vrativši se iz šetnje po nedovršenom prostranstvu s one strane suvog kanala, kojim se naša uličica, sa istočne strane, nemajući kud, završavala, baš kad sam, dakle, bio krenuo da se preobučem za pogreb (najmanje brinući za prevoz). Ni da se počešem nisam stigao, za razliku od plena izvesne biljke mesožderke, uostalom, muholovke, plena do poslednjeg časa vođenog svojom ulogom u prirodi – tragača za slatkim nektarom bogova – koji bi stigao svakako, i načet, i pre nego što bude načisto svaren, da se počeše nožicom i pomisli je li morao baš toliko vratolomno da se zaleti, kao slepac, makar i na onakvu neodoljivu lepotu, ne stižući jedino da shvati kobnu kauzalnost između dodirivanja nožicama tankih dlačica stomaka muholovkinog dva puta u roku od dvadeset sekundi, i bešumnog (umesto vratotresnog) sklapanja nazubljenih latica nad njim, i lakog trzaja, kad je, o, u hipu, živ se nije mogao načuditi, nestalo nebo, za čim i nije mnogo zažalio jer ga se, brate, sit nagledao, i kako se opet našao u pomračini, nepojmljivo brzo u odnosu na čitavu večnost koliko se u pomračini baškario dok odande nije na prevaru izmamljen, pitajući se je li moguće da je on, insekt, oslonjen i na druga čula, mnogo pouzdanija od vida, buba, iako iz najkonkurentnije životinjske klase na Zemljinoj kugli, ispao budala dana, pitajući se, takođe, može li mu sada, izloženom procesu muholovkinog varenja i suočenom sa neumitnom pogibelji, dovoljna nadoknada biti neodoljivi, uspokojavajući miris slasnih sokova koji će ga uskoro razložiti i sa kojima će se, u ekstazi, dok ponovo proživljava metamorfoze i stadijume larve, lutke, pomešati i stopiti, da sve krene ispočetka.
Ti ćeš sa mnom, navalio je komšija Vladica kao mutav da uvažim njegove razloge. Birao je visinu, najpodesnije mesto na mome vratu kojem će se obratiti, anestezirati ga, za početak, svojim dahom, udariti mi po karotidama, zaškljocati zubalom (i već su mu obrazi bili nekako rumeniji i zaokrugljeniji). Levo oko mu je poigravalo, sad će žmignuti njime, ali je, iznenada, uključio desni žmigavac, Ti ćeš sa mnom, insistiram, ti ćeš sa mnom, i već je bio sav u vožnji, delio je svoju radost i pre nego što me je nagurao u autić, i pre nego što je grčevito stegao volan, još dok je tresak vozačevih vrata odzvanjao kao bolan odjek vrata suvozačevih.
Svatu sa krova parnjakuše moglo je tada izgledati da sam bez suvišnih pitanja uvažio razloge komšije Vladice, kao što sam sada uvažio razloge i potrebu njegovu da me ščepa ispod ruke čim smo – vrativši se sa pogreba a sačuvavši kolopletno glave na ramenima izašli iz autića.
Ima tako ljudi što čitav život zapinju da u širokom luku zaobilaze i najusukaniju mečku a opet joj odlaze na rupu, i to isto onako kako bi otišli po krompir na pijacu, i možda zavisno tek od visine sunca na nebu, korakom prebijene mačke ili korakom strojevim, iskijavajući u ovom potonjem slučaju počesto i nekakav postraumatski sindrom, komšija Radža, sprat prvi, stan broj dva, vičan kaligrafiji, i tatuu, majstor detalja, plaćeni portretista, nije se ustručavao da ono što ima grune sagovorniku direktno na uvo, ako bi prethodno vetar odneo njegove reči.
Sedeli smo komšija Radža i ja pre dve godine dana na klupici bez naslona, desetak koraka od ulaza u našu zgradicu, u stvari, na spljoštenom i razvučenom ćiriličnom slovu „p”, negdašnjem standardnom betonskom elementu predviđenom za stabilna ležišta komunalnih kanti: sa dve rupe fi 50 cm, na razmaku od takođe 50 cm. Odavno element nije služio prvobitnoj svrsi, jer je u međuvremenu ulogu kanti preuzeo kontejner, razmešten pedesetak metara niže prema divljoj mini pijaci, na kojoj smo se svi snabdevali – ko kokošijim šijama, ko krompirom, ko celerom – i na koju je naša uličica zapadnim krajem korelativno izlazila. Ipak, element je pretekao, i držao se veoma dobro, osim što mu je iz jednog okrnjenog ćoška virio vršak armature. Sedeli smo, dakle, pod starim drvetom. (Odustavši od života, drvo je senku pravilo još samo iz hobija.) Mrtvu tišinu koja nas je okruživala prekidao je povremeno pućkanjem cigarete na muštiklu i otresanjem pepela sa svoga prozora na prvom spratu mladi komšija Bobi, stan broj tri, zalizanko (kako je komšija Radža voleo da ga zove), nesvršeni vanredni student italijanske književnosti, povremeni dopisnik novina iz unutrašnjosti, na teme kako preživeti (kirije, berzu, saobraćaj, srodnu dušu, bratstvo u velikom Gradu. A onda je odnekud banuo i sitnohodom, sa šahovskom garniturom za slepe pod miškom, prema nama krenuo komšija Oktavijan, slabovidi starac, sprat treći, stan broj devet, kao daje pred njim prazan prostor.
Nema tu, oduvek je rođenom ratniku bilo jasno da će poslednja slika koja ga sa ovoga konfigurativnog sveta isprati na vožnju u nepoznato biti slika tog nepoznatog, pa zato ratnik i sanja da pogine u boju, zato se kukavni ljubavni par udruženim snagama truje, i za ruke se ljubavnici drže, i na oku se, ne prepuštajući ništa slučaju, drže, čekajući sa praga večne sreće na dodeljenu im gondolu, komšija Radža je prstima raščešljao svoju gustu i kovrdžavu kosu. Ali deda Oktavijan je nastavio da se kreće ka nama. Siguran sam da iz istih razloga i majstor igre nad igrama u besanim noćima šeta dok ne poludi po crno-beloj tabli skakača s ciljem savršenog pozicioniranja. A, komšija? upozorio je komšija Radža deda Oktavijana da pred njim ipak nije prazan prostor. I, napokon, kao da ga je udario grom iz vedra neba i osmudio i njega i njegove figure od ružinog drveta, ukopao se deda u mestu. Stajao je tako ukopan dva napeta minuta. Komšiji Bobiju se na prozoru, dok je pućkao na muštiklu, zatresoše ramena od nemog kikotanja. Bilo je očigledno da je deda Oktavijan odustao od traženja nekoga sa kime bi po ko zna koji put razmotrio međupotez skakačem na fZ (u jednoj podvarijanti italijanskog otvaranja), što s tog polja preti i ujedno otklanja sve protivnikove kontrapretnje. Zatim je začangrtao garniturom, okrenuo se i gubio narednih pola sata prema ulazu. Uglavnom, ostavio nam je dovoljno vremena (komšija Bobi je oklevao da nekud fićne pikavac jer bi ovaj pod naletom vetra mogao i dedu u čelo) da ga dobro osmotrimo desi li se da više nikada ne siđe u dvorište, kako se i slučilo. Vrači koji su počeli da ga obilaze vajkali su se da nikada nisu imali zahtevnijeg pacijenta. Deda ih je stalno terao, a to nije bio njihov posao, da zaviruju pod krevet gde je ćušnuo nekakvu šahovsku garnituru. Tamo je njoj mesto. Vrači su gunđali i na zgrade bez lifta.
Sutradan smo komšija Radža i ja opet zaseli svako u svoju rupu (i zelena betonska farba jošte kako se na klupici držala), pod drvo sa hobijem, a kakav hobi takva i senka, baš je bilo upeklo, i komšija Radža je odložio plastični tanjirić sa užinom na kraj klupice. Čim je krenuo da prstima raščešljava svoje kovrdže, ja sam odmah počeo da se osvrćem u potrazi za slikom koja će me ispratiti sa ovoga sveta strefi li i mene grom iz vedra neba. Stvar nije za zajebavanje, zapamti, dragi moj, podučio me je komšija Radža i prihvatio se užine. Posle toga je ćutao sve dok sa tanjirića nije slistio i poslednji komadić feta sira posutog karijem. Zamašćenim rukama poigrao se praznim tanjirićem. Na kraju je komšija Radža, za promenu, kovrdže rastresao iz vrata.
Pošto stvar nije za zajebavanje, reklo bi se da prolazim bogovski, s obzirom da je malo zafalilo da mi se novi kontejner namenjen reciklažnom otpadu, postavljen tik uz onaj pomenuti, kod mini pijace, kontejner kojem se nije mogla odreći izvesna arkadijska mekoća linija i plavetnilo i žutilo zvezdica, lepota i sadržajnost, malo je zafalilo da mi se u zadnji čas (pošto smo se komšija Vladica i ja povezli do lokalnog groblja na pogreb babi sa žigom zaštićenom životnom povesti) i bez mnogo pitanja useče u dušu i zauzme takoreći počasno mesto. Pregrmeo sam šaltanje i čepanje gasa komšije Vladice, motanje volana kakvo se ne izvodi bez vere u višu silu, ivičnjake, pseto podvijenog repa, simpatične njokalice, bandere, gaženje kočnice, plač deteta iz kolica. O, koja se ručica ne bi, nakon svega, i od najgrubljeg ščepavanja naježila kao od najnežnijeg milovanja, samo da nožice komšije Vladice nisu nastavile da se sa nekom neobjašnjivom uslovnošću lome i savijaju, da se šeprtljanje iz autića po pedalama nije prenelo i na zemljanu stazu (po stazi se, u jednom delu, s vremenom usadio sitniji šljunak sa parkinga), koju komšija Vladica ne bi tako čepao i gazio ni da su iz nje nicala neka nova i nova kvačila i kočnice a ne maslačci i bokvice. Motao je, stežući me za ruku kao da mi je ruka volan, tamo-amo. Još smo sa polovine staze morali i u rikverc do autića. Zaboravio je da uključi alarm. Zaboravio sam, rekao je, da ga jebem. Alarm njegovog autića sastojao se od dve žice i mehanizma iščupanog iz utrobe ćerkine plačljive lutke. Da je jebem. Jebao je on onomad mačka zbog tog mehanizma, postradao je od ruke rođene ćerke. Samom postupku uključivanja hendmejd alarma komšija je, inače, uvek pristupao sa istom strogošću, odsečno, namršten. Pošto bi prvo dobro isturirao mašinu, zajahao bi autić otpozadi, dlanove bi položio na gepek, i odbacivao se od tla, jer je zbog nečega s te strane trebalo dobro tresti oko pola minuta da bi se alarm aktivirao. Redovno bi pri tom poslu komšija Vladica bludeo pogledom negde po nebeskim sferama. U znak da je aktiviran, alarm bi se oglasio, jednom. Komšija se, ovoga puta, za kraj, iznova osvrnuo na nebeske sfere, ispružio ka njima ruke, tako da je od čitave te vratolomije zakovrnuo očima, pa jednim okom zažmigao na autić, preko cvikera, najstrože što je umeo, mada je u njegovom pogledu u tom trenutku bilo više revijalnosti nego strogosti, jer je istovremeno, drugim okom motrio na mene, pikirajući me, da bi me opet – zabauljavši uz vetar nekih metar i po do mesta gde me je ostavio – ščepao. Drži se moj autić, a i ja ga, vidiš i sam, pazim maksimalno.
Držim se i ja nekako, u smislu da mi nije neophodan egzoskelet. Ipak, biće zanimljivo ustanoviti, ako komšija Vladica uskoro ne smanji doživljaj, koje će mi parče ruke i koliko pobeleti u odnosu na moju belu majicu, koje parče će pobeleti, a koje pomodreti. Zagledam odasvud ne bih li uspeo da otkrijem je li komšija kroz rukav svog staromodnog sakoa, iz kojeg nije izlazio ni leti ni zimi (sako kao da je bio napravljen po klimakon tehnologiji, pa je leti hladio a zimi grejao), tajno izveo još i nekakvu cevčicu ili šta već, i povezao se sa mnom, da kažemo, i intravenozno, pa me izokola i sisa bez namere da prestane, jednako motajući.
Tako, tako, još samo malo, pokroviteljski i zagonetno me komšija Vladica potapka po onoj ruci (u međuvremenu je pomodrela?), na mestu gde je pravila ugao od devedeset stepeni. Tap, tap, tap. Ne bi me tako tapkao ni da se sisaljka kojim slučajem otkačila, pa da mi je morao naći vene, i opet se na njih (vene), iz potaje, prikačiti i nastaviti gde je stao. Tap, tap, tap. Sada i zauvek!
