– monodrama –
JUNAK NAŠIH DANA, lik između 40 i 50 godina, svež, komunikativan, lepuškast… i sve što god hoćete
/ Napomena: U monodrami se povremeno referiše na motive iz romana Dostojevskog: Braća Karamazovi, Zli dusi, Zapisi iz podzemlja, Dvojnik, Zločin i kazna. Tu su još Bora Stanković i Alan Ford u epizodnim ulogama kao naturščici. /
/ NA SCENU IZLAZI JUNAK NAŠIH DANA PRAĆEN FRENETIČNIM APLAUZOM. ON MOŽE BITI ODEVEN KAO NAŠ SAVREMENIK A MOŽE I U NEKOM KOSTIMU IZ BILO KOJE EPOHE. MOŽE SE TOKOM DRAME PRESVLAČITI DO MILE VOLJE. TO JE ČAK I POŽELJNO. POVREMENO JUNAK NAŠIH DANA STAJE ISPRED OGLEDALA, LICKA SE, ČEŠLJA ČETKAMA I ČEŠLJEVIMA, TRLJA U LICE RAZNE FARBE PA IH SKIDA I STAVLJA NOVE. SCENA JE PROSTA I SASTOJI SE OD JEDNOG STILSKOG STOČIĆA, JEDNE STILSKE FOTELJE I JEDNOG STILSKOG OGLEDALA SA TOALETNIM PRIBOROM. DAKLE, SVE MORA BITI U STILU JER STIL ČINI ČOVEKA. VAN STILA JE SAMO JEDAN SAVREMENI TELEVIZOR SA DALJINSKIM UPRAVLJAČEM. NA ZIDU JE OKAČEN NASMEJANI PORTRET JUNAKA NAŠIH DANA. ON OSIM ŠTO SE KOSTIMIRA, SEDI U FOTELJI, ŠETA SCENOM, OBRAĆA SE PUBLICI, POVREMENO SIĐE U PARTER, MAŠE, GESTIKULIRA, KULIRA… /
JUNAK NAŠIH DANA: / APLAUZ. KLANJA SE DUBOKO NA SVE ČETIRI STRANE / Dobro jutro čaršijo! Dobro jutro čaršijo! Dobro jutro čaršijo! Dobro jutro čaršijo!… Taaakooo, na sever, na zapad, na jug, na istok… Svakome se treba pokloniti jer nikad ne znaš ko će ti valjati. Nikad ne znaš koje pile će da se razvije u kakvog petla. Da, to sam ja… Nemojte me pogrešno razumeti, nisam ja petao. Pitate se ko sam to ja?… Ja sam najveći, najlepši, najumniji, najpristojniji, najprivlačniji, najobrazovaniji, najuticajniji, najstručniji, najveštiji, najsportskiji, najnajnajnaj… Jednom reči: NAJ JA!… Koliko puta sam do sada utuvLJivao u glavu svima i svakome da sam ja neponovljivi, fenomenalni, za oktavu viši od sviju – lik sa naše kaldrme. To treba neprestano ponavljati, opetovati, tuviti u glavu svima i svakome… ali džaba. Nisu svi dovoLJno razboriti da me prihvate ovakvog kakav jesam, kakvim me je Gospod stvorio na polzu naroda, čovečanstva a i šire. Prosto, Ljudi beže od svoje sreće, izbegavaju sudar sa svojom istinom. A samo se treba prepustiti stihijnosti emocija. Eto, na primer JA. Pođimo od mene ličnog. Još od malih nogu majka me lepo vaspitala. Sine, sve što je u tanjiru mora da se poručka, ništa ne sme da se baci. Podrazumeva se da ruke treba prati i to tri puta pre svakog obroka, tri puta istrljati da se klice ne bi prenele. / TRLJA DLANOVE / Onda, kosa mora biti uredno začešljana / ČEŠLJA SE ISPRED OGLEDALA I DIVI SAMOM SEBI /, naročito kad je tršava ona se mora dobro natopiti vodom. / KVASI DLANOVE VODOM IZ BOKALA I ZALIZUJE KOSU / Mnogi, znate, to ne shvataju. Misle da čovek može da bude neuredan, musav, aljkav i uopšte na svoju ruku. Ali ne, ja sam oduvek znao šta hoću i kako ću. Stremio sam svom silom svoje napaćene dušice vrhuncima slave i časti i uspeo sam da se vinem dovoljno visokoooo – kao pilot u avionu – pa da kažem čitavom svetu ispod sebe: ODJEBITE SVI! / GRIMASA / Oh, pardon, ovo nije bilo baš pristojno ali meni tako povremeno dođe u časovima nadahnuća, izgubim se prosto, nestajem u etru, gubim tlo i tada počnem da se pesnički iskazujem kao ovo maločas… Da li vi svi mislite da je lako uspeti?… Svi ćemo se teoretski složiti kako je od svega na svetu uspeh najuspešniji. Nema ništa lepše nego uspeti. „Ako kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti.“ Onda si ti car, bog, i svi te pomno slušaju, prate, niko ne sme ni da zucne. Dobro de, još se nije baš dotle doguralo, još uvek sme da se ponekad i ponešto zucne, trpimo i to. Trpimo!!! / NAROGUŠI SE / Ali tu smo da ga zaklopimo, mislim tog koji zucne… Ko je pomenuo da ja nisam oduvek bio ovaj koji danas jesam? Ko sme da mi prebaci bilo šta? Pa šta?! Pa šta?! Pa šta???!!! Pitam ja sve vas: Ko nije grešio u svojoj mladosti? Ko nije pravio pogreške? Eto ja sam grešio, pravio sam sranja – pardon! – ali želim da se menjam, ja neprestano učim i usavršavam se. Niko ne sme ništa da mi prekonosira jer ja sam onaj koji sada jesam. Ja sam suzbio opako nasleđe u sebi, ja sam prebrodio Svoj Rubikon, ja sam smogao snage da se menjam i javno priznam svoje greške. I spreman sam i dalje da ih priznajem… U-ha! Ko da je to meni teško! Još pitaš?! Evo sad ću pred svima, baš u inat svima da priznajem svoje greške, da se iznapriznajem brateee svima i svakome… pa da vidite svi! Majke mi hoću!!! / KLEKNE NA KOLENA NEISKRENO, POZERSKI, UPREPODOBLJENO, KROZ PLAČ SE BUSA U GRUDI / Kajem se kajem se kajem se. Oprostite mi svi mila majčice ti prva moja mladost je opterećena ja sam opterećen mladošću ja sam raskajani grešnik ja sam RaskoLJnikov našeg doba i našeg vremena… /LUKAVO GLEDA OKO SEBE KAKO JE PRIMLJENA NJEGOVA GLUMA PA NAGLO SKOČI, OTIRE RUKAVOM SUZE. TO JE SADA DRUGI ČOVEK. / I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje… Nego da se vratimo na temu mene samoga. Ja sam genije ekonomije, politikologije, farmacije, prava, prirodoslovlja, geologije posebno, ratne veštine, psihologije napose i analitičke geometrije, izračunavanja kvadrature kruga iznad svega… Šta još hoćete? Mogao bih vam nabrajati do sutra u šta se ja sve ne razumem. Pa to je bezobalno u šta se ja sve ne razumem. Hoćete li još da vas smaram nabrajanjem???… Pa naravski da za to nema potrebe. Svi znaju, eno trubi se već po ćoškovima, kako sam ja genije nad genijima, jer ja sam sposoban ne kao tamo neki Isus da nahranim narod sa nekoliko pogača i riba – čudna mi čuda! – ja na`ranim narod kašičicama svog pohovanog mozga / SREBRNOM KAŠIČICOM „KUSA“ IZ SVOJE LOBANJE / koje televizije sa nacionalnom frekvencijom u podnevnim emisijama o pripremanju brze hrane serviraju gledateljstvu! Fast food. Da, da, da, to je mudrost, to je zadovoljstvo, merak jednom reči, to je nova religija a ne ono zastarelo sranje… Izvin`te na izražavanju pa izvol`te i drugi put… Opet me hvata ono moje, ono iz grešne prošlosti dok sam još bio razbarušeni pesnik u pokušaju. Ali svemu dođe jednom kraj. Pa nećeš doveka gađati kamenicama vrapce i paliti ambasade, nećeš se vucarati po mitinzima – treba već jednom da se odraste… I da se preuzme odgovornost. Naš, hoću reći moj saldo, neprestano raste i to se statistički dâ meriti u procentima. Egzaktno. Treba ljudima prezentiratinjJihove uspehe i oni će te zavoleti. Kroz procenat, kroz stepene celzijusa i farenhajta pa će te raja plaho zavoLJeti. Evo na primer kako se to može uraditi. / NAVLAČI NA ŠAKU LUTKICU PAJACA, MAŠE NJOME / Morate svi priznati kad se ovako izdaleka fascinira baš i nije nešto fascinantno. Ali izbliza, sve se menja. Bliskost čini čudo! / SKOČI MEĐU PUBLIKU I MRDA PAJACOM/ Mora se povremeno sići dole, među ljude, zabaviti ih malo, ponuditi im smeha, šale, igre, zajebancije! Zar ne, gospodine?… Zar nije tako damo?… / VRATI SE NA BINU / Kad smo podelili hlebove, hoću reći moj pohovani mozak, kad smo se malko izšizirali šta ostaje?… Hm, šta posle svega ostane? Ostaje dragi moji ukus mučnine. Opor, gorak ukus, egzistencijalističkog ništavila… Povratak gore na Olimp zna da bude vrtoglav jer na velikim visinama vazduh je razređen, tamo zapravo vlada razređenost atmosfere i neko osećanje nedostatka kiseonika. Zagušljivost, nesnosni smrad povremeno… povremeno. /PRILAZI TOALETNOM STOČIĆU I POČNE DA SE ŠMINKA I TRPA NA SEBE BOJU I RAZMAZUJE SE /
JUNAK NAŠIH DANA: Prvi put kada sam se javio na konkurs za radno mesto bilo je to ovako sročeno: traži se obučeni manipulant za preduzekje. I ja sam se dugo mislio šta će im ono „obučeni“, zar može da bude „neobučen“ odnosno go, nag, nudista?! Posle sam shvatio da se treba posebno obučavati za manipulanta. Mislite li da je meni lako?… Kad se čovek mora stalno prefarbavati kako bi i druge farbao to je zaista mučan osećaj. Odvratnost. Do odvratnosti odvratno… I sad kad sam se nafarbao, nafrakao, namazao… na šta ličim, šta li mislim čemu li se nadam? Eto, vidite kako sam ja istinoljubiv i kako ja ni samoga sebe ne štedim, šibam se verbalno svakodnevno. Moram da se presvlačim i šminkam po više puta na dan. Jedan mi je make up jutanji, drugi podnevni a treći za soiré na republičkom nivou… /NAGLO PROMENI DOSADAŠNJI PRIJATELJSKI TON I PRELAZI U NEPRIJATELJSTVO, BES / Mislite li svi vi da je meni lako da vas gledam, da vas podnosim?! Ja koji sam najveći radnik, koji izgaram od ranog jutra do kasne večeri, neprestano radim za sve vas dembele i lezileboviće koji očekujete od mene spasenje!!! Budim se prema sredNJoevropskom vremenu a odlazim na spavanje po istočnom američkom vremenu. Ja ručam u hodu iz masne hartije fish and chips (to mi je ostalo kao opsesivno-kompulsivna neuroza sa koledža) i nemam vremena ljudski ni da se odmorim između svojih obaveza. A vi ćete tu nešto da mi prebacujete! Ko ste to vi?! Šta je to javnost, narod, homo politicus?! Ja ću da radim najboLJe što mogu i umem u interesu svih nas!!! Nas. /DLANOVE POLAŽE NA GRUDI / „U ime svih nas…“ / PEVUŠI / Ustajem rano, umivam se /SKIDA ŠMINKU SA LICA/, vezujem kravatu i izlazim. Dole me čeka limuzina i razvozi kao na pokretnoj traci sa sastanka na sastanak… Živim k`o pas. Zbog koga, zbog čega? Zbog svih vas koji samo tražite mane, samo izvoLJevate, prekonosirate… Izvolite, izađite mi na crtu! / POVLAČI KREDOM CRTU NA PODU / Hajde da vidim ko sme da mi izađe na crtu?… Samo neka proba. /VADI ISPOD FOTELJE BEJZBOL PALICU, ZAMAHUJE LEVO I DESNO SA BESNIM IZRAZOM NA LICU/ Slobodno neka proba!!! /VRAĆA PALICU ISPOD FOTELJE. NAGLO PROMENI TON I VRATI SE U ODGLUMLJENU SNISHODLJIVU MIRNOĆU BUDISTIČKOG SVEŠTENIKA /… Oprostite, ovo su opet bili snažni fleš bekovi, gresi mladosti. Svačije mladosti. Ja sam miran, ja sam spokojan, ja sam savršeno spokojan, OOOMMMM, OOOOMMM, OOOMMM… / PADA NA KOLENA I UPREPODOBLJUJE SE / Kajem se kajem se kajem se. Oprostite mi svi mila majčice ti prva moja mladost je opterećena ja sam opterećen mladošću ja sam okajani grešnik ja sam Raskoljnikov našeg doba i našeg vremena… /SKOČI NA NOGE / Narode! Marvo!!! Priđite i spasite se! Ja sam najveći radnik! Ja za vas rintam svakog dana, subotom i nedeLJom, vi sve to opažate, percipirate na raznim kanalima i frekvencijama i ne trebaju vam nikakvi posrednici! Između mene i vas ne treba da bude posrednika. / UKLJUČUJE TELEVIZOR I MENJA KANALE: SVUDA VIDI SAMO SEBE. SVUDA IDE SLIKA BEZ TONA. ODJEDNOM POJAVI SE ON ALI MASKIRAN KAO ŠTO JE DO MALOČAS BIO. / Šta je ovo? Ko je ovo? Zar sam to ja? /UKLJUČUJE TON, POSMATRA SE NEKO VREME /
JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: … I tako daLJe, i tako daLJe, i tako daLJe… Nego da se vratimo na temu mene. Ja sam genije ekonomije, politikologije, farmacije, prava, prirodoslovLJa, geologije posebno, ratne veštine, psihologije napose i analitičke geometrije, izračunavanja kvadrature kruga iznad svega… Šta još hoćete? Mogao bih vam nabrajati do sutra u šta se ja sve ne razumem. Pa to je bezobalno u šta se ja sve ne razumem. Hoćete li još da vas smaram nabrajanjem???… Pa naravski da za to nema potrebe. Svi znaju, eno trubi se već po ćoškovima, kako sam ja genije nad genijima, jer ja sam sposoban ne kao tamo neki Isus da nahranim narod sa nekoliko pogača i riba – čudna mi čuda! – ja na`ranim narod kašičicama svog pohovanog mozga… / DOK TRAJE SNIMAK JUNAK NAŠIH DANA DLANOVIMA MLATI BESNO PO TELEVIZORU, PLJUJE U EKRAN. ISKLJUČI TON. /
JUNAK NAŠIH DANA: Evo ti! Evo ti još! Hoćeš li još! Ti spodobo, ti iskrivLJeni liku u vašarskom ogledalu!!! Ubiću te! Ne mogu da te smislim!!! Kako može neko tako da unakazi čoveka?! Čime je on to zaslužio pa da ga oni tako? Gde je tu dignitet za svaku ličnost? Ja lično nemam ništa protiv sebe ali eto njega uzimam u zaštitu. / POKAZUJE SOPSTVENI LIK NA EKRANU / Svakog treba zaštititi, svakog nejakog stvora treba uzeti pod skute i kao što ptica pod krilom čuva ptiće tako treba i NJega jadnička zaštititi od napada i ruženja… / POGLEDA NA ČASOVNIK / Oho! Vreme je poodmaklo. Brzo! / PRESVLAČI SE U CRNI SAKO I STAVLJA CRNI POLUCILINDAR NA GLAVU, UZIMA CRNI STARINSKI KIŠOBRAN. / Taaakooo. Još samo malo promene. / POGLEDA SE U OGLEDALU I STAVLJA NEKU BOJU NA LICE. KLANJA SE NA SVE ČETIRI STRANE SVETA. / Sever: Dobar dan čaršijo!… Istok: Dobar dan čaršijo!… Jug: Dobar dan čaršijo!… Zapad: Dobar dan čaršijo!… Na sve četiri strane. Jer nikad ne znaš koje pile će postati najveći petao… /POSMATRAJUĆI SE U OGLEDALU / Kako sam ja krasan. Kako sam ja divan. Kako sam ja do nepristojnosti pametan! I najviše radim! Niko mi nije ni do kolena kad ja spasavam budžet od dubioza i propasti, kad ja podižem glas za oktavu više onda gromovi tutnje a bozi zaneme! / NEKO VREME SE ĆUTKE POSMATRA U OGLEDALU, PRAVI GRIMASE I POKRETE I PRATI NJIHOV ODRAZ U OGLEDALU / Ja… ja… ja sam jedan veoma bolestan čovek. Ja znam da si ti samo puki odraz mojih bolesnih ideja u ogledalu stvarnosti… Ti nisi ja, ja ne smem biti ti. Zabranjujem samom sebi. Ti sam po sebi ne postojiš. Ne, ne, ne, obratno. Ja sam bolesna iluzija tebe, ja sam senka tebe iz ogledala u ovom svetu stvarnosti. Ja bih voleo da budem dobar, oh kako bih voleo… ali mi ne daju! LJudi, ja hoću da postanem dobar ali mi drugi to ne daju! / PREMEŠTA FOTELJU ISPRED TELEVIZORA, UKLJUČUJE GA. PONOVO ON BEZ GLASA ALI UMIVEN, DOTERAN, U BESPREKORNOM ODELU / Ja znam da si ti samo projekcija mojeg uma, moje bolesti i ništa više. Ti nisi stvaran u meri u kojoj ni ja nisam stvaran. Obratno: ja sam stvaran onoliko koliko si ti realan… U celom ovom ludilu mora biti nekog sistema. Zar ne? Inače je lud-ilo uza-lud-no. Čemu ono? Čemu individualno ludilo ako su i svi oko tebe ludi? Ludilo se na taj način profaniše, postaje sveprisutna pojava i nije više lično, prestaje biti uzvišeno stanje jer se srozava do običnosti… Ja sam najveći trudbenik, ja jedini u ovoj zemlji nešto konkretno radim i žrtvujem se za sve kako bih se popravio, postao bolji. Čuješ li me ti tamo? /OBRAĆA SE SEBI SA EKRANA / Čuj me nesrećo, kugo, ja sam tebe stvorio i prevazišao i nećeš mi se više kao dvojnik mešati i saplitati me gde stigneš. Ja ti to ne dopuštam! Rđo! Skote! Umri! /PLJUJE U EKRAN, UDARA GA DLANOVIMA, ISKLJUČUJE TELEVIZOR / Pa zar ja koji sam dobio tolike autograme državnika najvećih sila na salfetama kad smo ručavali zajedno onomad, ja kome su govorili sentimentalno na uvo: mon cherie, mon amour, my dear and lovely friend, tы krasivый… Zar ja da se ne snađem u svakoj neprilici?!… / STAVLJA POLUCILINDAR NA GLAVU. ŠETA PO SCENI, MAŠE KIŠOBRANOM, VRCKA SE. IZLAZI NA PROSCENIJUM. GOVORI PERFEKTNIM OSTRVSKIM ENGLESKIM /
JUNAK NAŠIH DANA: My tailor is rich… My tailor is not rich… Our doctor is good… Our doctor is not good… Hello, how are you?… Lovely day, isn’t it?… /UZIMA GITARU I OTPEVA Yesterday. POKLONI SE PUBLICI PRAĆEN APLAUZOM. / Vidite li šta ja umem? Snaći se u svakoj prilici. /UMESTO POLUCILINDRA STAVI NA GLAVU ŠUBARU UŠANKU. UZ GITARU OTPEVA SPLET RUSKIH ROMANSI: „OČI ČARNAJE“, „PODMOSKOVSKE VEČERI“… POKLONI SE I DOBIJE NOVI APLAUZ./ Hvala, hvala, hvala… A tek ovo! / STAVLJA ILI FES ILI OBMOTA KRPU OKO GLAVE DA NAPRAVI ČALMU / Poj Koštàn, mori Koštàn, onýj pesmu da mi pòješ!… Kojý gazdo, kojý?… Ni ja gu ne znajem, samo gu u s`n snujem… / PRATEĆI SEBE NA GITARI OTPEVA „OSMANAGU“. DOBIJE BURAN APLAUZ. / Hvala, hvala, hvala… Dođite nam opet u naš tamni vilajet, otvorite ovde ne samo pogone već i hotele, da vidite kakve mi žene imamo… i muškarce. Zaslužio sam ovaj buran aplauz. A sad malo nastave političke ekonomije. Deco, da li znate šta je to progresivno pošteno oporezivanje?… Ne, naravno ne znate. Čak ni pojima nemate… Ali zašto sam ja tu negde sveprisutan i sveznajući pripovedač nego da vam istolkujem. Nećete verovati ali i ja sam za pošteno progresivno oporezivaNJe. Šta mislite: Koga treba većom stopom oporezovati? Badžu koji ima miliona evara godišNJeg prihoda ili onog jadnička koji ima deset `iljada?… /VADI IZ DžEPA KALKULATOR ILI MOBILNI PA RAČUNA/ Znam da ćete pogrešiti. Nemamo mi liberalnu kulturu. Ja sam za nejednaku poresku stopu: onaj ko ima milion evara treba da plati jedan procenat poreza a onaj ko ima deset hiljada treba da bude oporezovan sa dvadeset procenata. Znam da ćete sada svi skočiti na mene da mi kopate oči! Na svog dobrotvora koji vam obezbeđuje mir i stabilnost?! Evo, evo odmah, objasniću vam budžetski sistem: na milion evara kol`ko mu dođe jedan procenat? / OBRAĆA SE PUBLICI / To mu dođe čitavih deset hiljada uplate u budžet, bre! A na deset hiLJada kol`ko mu dođe dvadeset procenata? Pišljive dve hiljade! Pa ko bre uplaćuje više u budžet, priznajte ako imate obraza? Šta je više: deset hiljada ili dve hiljade??? Taj koji zaradi milionče taj je dobrotvor nacije i NJega treba poštedeti a sitnu boraniju treba šišati! To je savremena ekonomska naučna misao do koje ja držim… E sad, razume se, ako taj milioner nije hteo da doprinese za našu partijsku kasu onda ćemo da `apsimo, jašta more! U haps! / SEDA PRED TOALETNI STOČIĆ I PONOVO SE MAŽE PO OBRAZIMA /
JUNAK NAŠIH DANA: Mnogo puta sam razmišLJao: Da li postoji nešto za šta sam ja stvarno kriv?… I evo do čega sam posle višestranog mozganja došao: Kriv sam što sam iskren! Kriv sam što ne umem da lažem! Kriv sam što ne kradem!… Ja nisam kao drugi. Ja radim sve pošteno i sve transparentno… Narode! Marvo!!! Kad ja ustajem rano ujutru onda i svi službenici ima da rade od sabajle! Šta me briga za muzeje, galerije i institute što im je rano! Za mene ste svi državni službenici koje ja plaćam iz budžeta i ima da ustajete kad i ja! Neću da dajem socijalnu pomoć jer to koriste Ciga… Romi i ostali neradnici. NJima je previše i tih nekoliko hiLJada mesečno za leba i zato ću im ja i to oduzeti pa neka ustaju rano i traže sebi sreću. Ko rano rani – taj je ceo dan pospan ali barem je stigao nešto korisno da uradi. Ja nemam nameru bilo šta da menjam! Menjajte se vi! / UKLJUČI TELEVIZOR I POSMATRA SEBE / Ljudi vole Napoleone. Narod je kao podatna žena koja traži nekoga da je… voli. Dešava se da narod linčuje svog Napoleona. Ali u sledećoj generaciji podižu mu bronzani spomenik kao heroju na konju ili magarcu ili neku bezveznu apstrakciju. Ja verujem da se LJudi, po prirodnom zakonu, dele na dve sorte. Obični su akoreći materijal koji služi jedino za rađanje sebi sličnih, za rad i za pogibiju u ratu. Ljudi u pravom smislu reči su oni koji imaju smelosti da u svojoj sredini kažu novu reč. Prvu kategoriju, materijal, čine oni koji su po prirodi konzervativni, inertni, pristojni, koji žive u poslušnosti. Oni su dužni da slušaju i da poginu, jer to im je životna namena. U drugoj kategoriji su oni koji gaze zakon, to su rušioci. Zločini tih ljudi su, naravno, relativni, jer ako je takvom pojedincu potrebno da zbog svoje ideje prekorači makar i preko mrtvog tela, preko krvi, on sebi mirne savesti, po mom shvatanju može i mora sebi to da dopusti. Masa im skoro nikada ne priznaje pravo na zločin, linčuje ih i veša kao prekršioce zakona dok buduća pokoleNJa te iste mase podižu spomenike pogubljenim herojima i klanjaju im se. Prva kategorija je uvek gospodar sadašnjosti, a druga budućnosti. Prvi održavaju svet umnožavajući ga brojno, drugi pokreću svet vodeći ga cilju… Ja mislim da pripadam kategoriji odabranih koji su stvoreni da gospodare… Ko sam ja? Šta mislite? Šejtan ili zabludeli anđeo?… Šta mislite: jesam li ja doktor Džekil ili gospodin Hajd?… Ne onaj iz Hajd parka, naravno. /PONOVO UKLJUČI TELEVIZOR I BIRA KANALE. SVUDA JE U TEGET SAKOU SA STROGIM NAOČARIMA NA LICU KAO NA PORTRETU. JUNAK NAŠIH DANA SE NA SCENI UPODOBLJAVA TOM LIKU: SKINE FARBU SA LICA, OBUČE TEGET ODELO I STAVI NAOČARE SA CRNIM OKVIROM, ZAČEŠLJA SE NA RAZDELJAK, ZALIŽE KOSU BRILJANTINOM. POTPUNO JE SPREMAN I ZADOVOLJAN SOBOM, OGLEDA SE U OGLEDALU. UKLJUČI TON NA TELEVIZORU. /
JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Ko je onaj pravi?
JUNAK NAŠIH DANA : Pa ti, naravno da si ti pravi.
JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Čije su emocije stvarne?
JUNAK NAŠIH DANA : Tvoje, samo tvoje.
JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: A čije su lažne?
JUNAK NAŠIH DANA : Moje, samo moje.
JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Kome su one potrebne?
JUNAK NAŠIH DANA : Meni, isključivo meni.
JUNAK NAŠIH DANA / SA EKRANA /: Kome raja veruje, meni ili tebi?
JUNAK NAŠIH DANA : Tebi, svakako tebi… ne!… Ovaj, hoću reći meni u tebi. / ISKLJUČI TELEVIZOR, ISCRPLJEN JE, OTROMBOLJEN LEŽI U FOTELJI. IZVLAČI ISPOD FOTELJE BOCU ALKOHOLNOG PIĆA I PIJE IZ NJE. BACI JE ISPRAŽNJENU. /
JUNAK NAŠIH DANA : Obruč se steže… zavere su svuda… Osećam kako mi dolaze glave oni koji me najviše hvale i uzdižu… Ali, pravićete vi mene od blata, od govana, od lajna – za to vam tvrd stojim!!! / USTAJE I POSLEDNJIM SNAGAMA BESAN, DOKAZUJE SE, OBRAĆA SE PUBLICI / Narode, rajo, pučanstvo, stoko!!! Ja sam vam ipak doneo mir. Jesam povremeno hodao preko ivice provalije, preko žileta, preko razapete žice… / PODNAPIT HODA PREKO IMAGINARNE ŽICE I „BALANSIRA“ DRŽEĆI RASKLOPLJEN KIŠOBRAN IZNAD GLAVE ALI POSRĆE, PADA, SVE ISPADNE TRALJAVO I ŠAŠAVO, NA KRAJU ODUSTAJE I VRAĆA SE U FOTELJU/ Videćete šta će nastati posle mene! Kad me udruženi špijuni obore. Pravićete vi mene od blata!… / DUŽA PAUZA / Ja sam jedan veoma bolestan čovek i patim od želuca… Praštajte svi. / MRAK /
.
.
.
.
.
