Poezija

Kambrijum

.

.

.

Ireverzibilnost

 

povlačim nepravilnu liniju

niz zid

kao kičmu

koja sipi niz mesta

što nas ne mogu vratiti u sebe,

niz prebrisanu površinu

doskoro zaboravljenih predmeta

reke

i ostali vidovi odlazaka

razvijaju se

u odsustvu prepoznavanja

a samoća stvara

napukle predele

prepune iščekivanja

i trag radosti

ispod skorelog blata

zadivljen

pred marginama

nepoznate mape

ulazim u prostor izvan vidokruga

i zatičem ruševine

za koje mi niko nije rekao

na zidu se formira:

– granica

– pupčana vrpca

– obala

– žica

– put

– ožiljak

– talasna dužina

– sazvežđe

– tunel

– linija života

zadržavam se u udaljenostima

kada se odmaknem

ono što je neistraženo

pretvara se

u još jednu ispovest

i

da smo se samo

trenutak kasnije okrenuli

možda bi sve bilo

drugačije

.

.

.

Ponavljanja

.

.

preostaje osećaj

da jul nestaje

u ovoj nepokretnosti,

u prizvuku tek promenjene navike

i plavičaste periferije

gde posežemo

za ostacima dana

prozor je bio otvoren,

na zamagljenom staklu

zadržavaju se dokazi

o hotelima i demenciji

dok će u poluosvetljenoj sobi

neke stvari

zauvek ostati netaknute

posmatranje autobusa

stvara iluziju kratkotrajnosti

za svaki slučaj

skupljam predmete

koji me asociraju na jučerašnjicu

napipavamo po tavanici

naivnosti

što nisu deo

naše podsvesti

i moje se zenice

konačno

privikavaju na početke

.

.

.

Asimilacija

.

.

tavanica prokišnjava

pod našim tihim susretom

postepeno se povećava razmak

između dve kapi

napolju se razvedrava

i kora sazreva

oko prećutanih iskrenosti

koje su ostale za nama

negde između

proleća i iskustva

potajno se nadamo

ponovnom naoblačenju

i pažljivo osluškujemo

kretanje u susednom stanu

ovde je nekada bilo more

 

kažiprstom praviš udubljenje u prašini

drhteći i posežući za nečim

što je za mene ostalo nepoznato

u ispražnjenoj prostoriji

devedeset devete godine samoće

.

.

.

Seča šuma

.

.

približavam se krhotini vremena

na čijoj se površini odražavaju

male konačnosti prostora

koji se nekada činio prevelikim

sve je ugašeno

kao rastinje nakon umiranja svitaca

sećam se

kako sam se uveravao

da će sve ostati nepromenjeno

u drugom vremenu

na drugom mestu

jedna prolaznost

izjednačava se sa

ovom hladnoćom

i još jedno drvo pada na dno

i pomišljam

kako u tome ima

nečeg utešnog i lepog

.

.

.

Tapiserija

.

.

napolju je preostalo dovoljno svetla

da bi se videlo bez napora

još uvek je sve na svom mestu

prašnjavo i čitavo

izbledelo prisustvo stoji na rubu

nedovršene rečenice

a suton ispunjava svako udubljenje

koje je preostalo

nakon zaboravljanja

daleko u jesen

nastaje ostrvo

kad bi ga dotakla

osetila bi

kako se zaustavlja kiša

.

.

.

.

……………………..Iz rukopisa Kambrijum

,

.

.

.

.

author-avatar

O autoru Šimon Cubota

(Shimon Tsubota) rođen je 1998. godine u Beču. Najranije godine detinjstva provodi u Tokiju. Objavio je zbirku poezije Poslednji trag Hiperboreje (2018) koja ulazi u najuži izbor za Brankovu nagradu (2018). Druga knjiga poezije Kambrijum trenutno je u štampi. Višestruki je finalista Festivala poezije mladih u Vrbasu gde je osvojio priznanje Stanko Simićević (2017) i treće mesto (2018). Dva puta je bio u užem izboru na konkursu Trećeg trga za drugu knjigu poezije, 2019, 2020. Osvojio je drugo mesto na Šumadijskim metaforama, 2020, i treće mesto na Dositejevom Zlatnom peru, 2020. Dobitnik je nagrade Timočka lira (2017), Andra Gavrilović (2020) i Đurin plamen (2020). Živi u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *