Kaže, žurba
Rano popodne, buđenje…
Nakon prve noći u iznajmljenoj garsonjeri.
Povetarac se kao lisica ušunjava
kroz poluspuštene roletne,
otvara stare novine
na stolu.
Iz čitulja se pojavi jedan čovek
i predstavi se ženskim imenom.
Kaže, prošla ga je zubobolja
i sada se vratio. Samo, ne razaznaje gde.
Siguran je da ima dvogodišnju kćerku
koja je noktima stiskala njegove ušne školjke
dok ju je uspavljivao.
Često ga je to češkanje odvodilo u san, pre nje,
u kome su mu slepi miševi
grickali uši i mrsili kosu krilima…
Da, pio je, kaže.
I sada, prisetio se… Sve je prošlo…
Ono ime, u stvari, ime je njegove kćerke.
Udovac je ostao…
Nije jeo ni pio na svadbama i sahranama…
Pušio je, samo…
Kao dečak, i mladić, bio je sklon
da sebe zamisli kao mladoženju,
ili pokojnika.
Zloslutnost žurbe!
Zurio je u noge prisutnih žena…
Nije se krstio…
Glavu je puštao da mu padne na grudi
zbog mrzovolje,
a noge, u crnim hulahop čarapama,
kao izvijeni lemuri, meškoljile su se
odvojeno od sreće i tuge…
I to mu je celi život…
Sa parketa podiže dve duge, kovrdžave
vlasi, i sad, već prilično odsutno, kaže,
strašno žuri svojoj
ženi i kćeri…
