.
.
Reljef na koži
.
Taj ožiljak koji nosim
Na levom rebru:
Trag jednog nesmotrenog skoka
Sa stene.
Taj beleg, koji zjapi
Iz kućnog ogledala –
Sve je manji,
A konstantno je velik.
Taj reljef na koži
Ima oblik nakrivog puta.
Neodoljivo podseća
Na ekg snimak;
Na par decenija
Trošenih otkucaja.
.
.
Dnevna lupa
.
Po danu sve izgleda krupnije;
Sivi plašt prekriva bele zube i jarke grafite.
Glasovi kaplju sa usana.
Svaka fleka magnetno privlači poglede,
Sitne bore raskrupnjaju se ko ozonske rupe,
Neravnina na košulji zavlači se u očne kapke.
Lepota se razlaže do nedostataka. Snovi se kotrljaju.
Po danu periferija ima ukus daljine.
Polja su široka. Na gradskim raskrsnicama izbor
Se sužava. Konobari mrzovoljno love porudžbine,
Stvarnost oštri zube. Senke zalivaju trgove
I proždiru osunčane ulice. Dnevna lupa širi svoj okvir.
Iskusni se samo iskeze na tu smešnu činjenicu.
.
.
Miris predgrađa
.
Kavez za knjige pokriva zidove;
Prašina poleže na bela sečiva.
Meke utrobe složene među korice
Odmotavaju se, slovima ćute.
Sve te kupusare koje mobilišeš
Pri svakoj selidbi;
Olovne hrpe složene u kartonske kutije,
Poneko pismo, poneki abažur,
Sve te krupne sitnice,
Koje vučeš od stana do stana
Imaju uvek isti miris.
Smenjuju se prebivališta;
Visoke tavanice,
Niske zgrade, beli klozeti,
Šarene sobe u kojima spavaš.
Svuda srećeš svog dvojnika –
Tog dečaka koga tegliš pod miškom.
Svuda srećeš ventile koji stežu cevi,
Slivnike nagrižene rđom,
Stepenice umotane u nesklad,
Naslove koji štrče iz kompleta,
Knjige koje kurvinski mame.
Sve to otkriva koliko i skriva,
Sve se to slaže u nerve biografije.
Zagonetni osmeh koji si poneo u džepovima,
Prosipaš po stolovima gde konobari uvek kasne;
Prepoznaješ ga u pozdravu neznanaca
Kojima se javljaš.
Pohabani miris je osvojio
Prašnjavu jetru i svilenu kosu.
Taj miris postaje nevidljiva
Zastava šarenih adresa.
.
.
Istina u blizini toplane
.
Prospi istinu kroz zube;
Drhtaj se zabode u telo govora,
Slova plešu po usnama.
Useli se u razularen prostor,
Neka te ugreju tople mogućnosti.
Pusti istinu iz zastora tišine.
Ali ne onu golu horizontalu,
Već i onu što slomljena silazi
U svetkovine kušnji.
Ima li me u tvom haosu vokala?
Iza bele straže ima li nešto moje?
.
.
Raskorak
.
Prolazićeš zelenim parkovima
I cvetnim alejama,
Prolazićeš stanicama i metroima,
Sretaćeš lica –raznobojna i nepoznata,
Prolaznike zagledane u knjige i mape,
I one sa koferima u rukama.
Sretaćeš putnike koji žvaću tople hamburgere,
Kaluđerice i monahe tuđe vere;
Izgledaće kao da je sve moguće,
Ali neka praznina lepiće se za perone,
Kao sneg za hrapave crepove.
Viđaćeš reklame i grafite,
Raskošne pašnjake i nakazne zgrade,
Olovna jutra i prašnjave dane,
Ljude, koji su, ipak, više slični, nego različiti.
Kroz prozor ćeš gledati žitna polja, borove šume,
Kuće okrečene znojem i suncem.
( Osećaćeš se prijatno u toj pokretnoj klaustrofobiji. )
Gutaće te tuneli i gradovi.
Nosićeš svuda, ko putni prtljag,
Čupavu narav i bodljikavi šarm.
.
.
.
.
.
