kroz vazduh
gle kako lako kroz vazduh kročim ja
celim telom
kompletan ja takoreći
sasvim nesmetano meko
kao da ronim
dosežem do samog vremena
dodirujući ga
dok ono stoji nepomično
dok mi misli plove u zamisao sreće
kroz ovaj majski vazduh prolazim bez smetnje
baš sada
evo sada
telom i dušom
očaran što me tako pitomo propušta
plovim takoreći
gologlav
u mornarskoj majici bez pruga bez briga
bez vere sa nadom
dok vreme teče nepomično
divlje jagode
u čarobnim danima detinjstva
još dok sam stanovao u dunavskoj
pojavljivljlo se ponekad neko neobično
zimsko sunce
sve je bilo tako jasno prozračno
a ipak
ipak je bilo nešto čudno
u tom svetlu ili možda u
meni
jer sam posle preležale gripe
prvi put izašao na ulicu licem u lice
mojoj dunavskoj
još pomalo lelujav i lak
sa senkom dima iz prozuklog šporeta koji već
nestaje u raširenim plućima
već spreman da poletim
da zaronim u to neobično i blještavo
zimsko svetlo
na samom izlasku
blizu tramvajskih šina
srećem neočekivan prizor
pokvarene jagode na snegu
bačene ili ispovraćane
živi enformel
pod blještavim suncem na snežnoj
belini
ozaren sam ljuljam se
na tom bljesku blještavila
lako prelazeći šine
pravo prema parku ogrezlom
u dubok sneg
godinama kasnije
gledajući Bergmanove
Divnje jagode
u sceni profesorovog sna
na pustom trgu
sa pogrebnom kočijom
i satom bez kazaljki
prepoznajem sa iznenađenjem
i davnom radošću
to moje zimsko sunce
iz detinjstva
guslar
jednog davnog stočnog vašara
na kraju vidovdanskog naselja
u opštoj gunguli ljudi i stoke
probi se neobičan glas
guslara
pevaše o velikom ratu
kad sam bio na polovini Drine
raniše me iz gevermašine
te naslutih
sred vašarske vreve i prašine
dodir bulke
predosetih
padoh pored sitne rujne papavere
kad me liznu zrno iz mašingevere
zastao skok
pevaj mi
o jednom danu sunčanom
onom što i dalje sija
na starom akvarelu iz detinjstva
još dok sam stanovao u dunavskoj
beše to
pogled iz susednog dvorišta
na zid koji nas razdvaja i spaja
stari zid sa mrežom bora i pukotina
kao mapa nepoznatih predela
još neotkrivenih
sa zida skače jedan dečak
u kratkim pantalonama i majici
mornarskoj
na bordovske pruge
ne vidi se ni parče od okolnih zgrada
samo zid nebo i dečak
kako lebdi između zemlje i zida
u sredini skoka
i vrh tornja saborne crkve u daljini
i još se vidi vazduh
topli letnji i nepostojeći lahor
koji ponekad zatalasa
da
presudan je za prisećaj
taj čudesni vazduh
nabijen svetlom i mirisima
ranog leta
uhvaćen u zamku
nije mi jasno kako
on je glavni lik
od svih mojih akvarela
i florarela
jedino na ovom sam i ja
u lepom društvu zida neba i vrha tornja
bez golubova
i još se vidi vazduh
oko mene
pozicija
šah igrali bez prestanka
Čabarkapa – Kapablanka
pitala ih ujna lija
kakva im je pozicija
mrka kapa
odgovori Čabarkapa
kapa blanka
reče Kapablanka
protrčavanje
nisam mudar
bio nit ću biti
čemu kriti
išao sam šumom
mesto drumom
žrtvovao figure na ledu
umesto u šahu
protrčavao sam
kroz uske uličice
starog jezgra grada
sa kudeljnim kačketom na glavi
što zahteva priličnu veštinu
u znak sećanja na moje ljubimce
daleke rođake
iz burleski nemog filma
Kitona Čaplina Tarpina
dok je sa gradskog trga pored ukipljenog
Svetozara
baterija snažnih zvučnika
gruvala pobedničke horske marševe
koje li godine
pretrčavao sam četvoronoške preko Zmajjovine
preko oba tramvajska koloseka
sa Borom i Fanetom
u poznaatoj trci ježeva
stigavši poslednji na cilj
kojih li godina
protrčaše godine
protrčaše zeleni dani
od igre na nevidljivoj žici satkani
kristijanija
hajde sa nama na put dalek
mada poznat skoro krt
lako se prekida cepa
morem brodom kopnom brdom
biciklom po stazi uskoj
daleko je Kristijanija
možda ćemo usput sresti
Nagela i Dagni Kiland
možda
Munka i Hamsuna
mada malo verovatno
daleko je Kristijanija
usput možda na lažnoga puža naiđemo
pogrešno plavo uvrnutog
na lozi leptirnjače
pravićemo skice usput crteže krotke
vino piti na obali krupnih oblutaka
odsjajem niskog sunca na vodi ozareni
sa Nereidama se zaplesti
možda zaplesati
i praviti se ludi kao da ne putujemo
kroz vreme unazad
svejedno važno je da putujemo
daleko je Kristijanija
