Majakovski

scene muzičkog plesnog participativnog dokumentarnog poučnog nagog revolucionarnog pozorišta za reditelje, glumce, publiku, čitaoce

scenografija sa visećim elementima koje koriste akrobate, pokretnim visokim platformama, pokretan šank/brod/most, bicikl na 1 točku, roleri, puške na vodu/pingpong i mogućnost projekcija videa

7 glumaca i muzikalnih žonglera s dresiranim psom

Majakovski: Tragedija, Oblak u pantalonama, Misterija Bufo, Hladni tuš, Gori Moskva, Vama, Na sav glas, Vrlo dobro, Levi marš, Razgovor s finansijskim inspektorom o poeziji, Strogo zabranjeno, Sifilis, Kući, Sergeju Jesenjinu, Fabrika birokrata, Mase ne razumeju, Veštački ljudi, Čovek, Tema, Pa ipak, Klase, Robija, partija, revolucija, poezija, Moje otkriće Amerike, Himna onanista, intervjui…

i reči Lili Brik, Dostojevskog, Berđajeva, Lenjina, Staljina, Ženea, Jesenjina, Ana Marije Rodas, Vujuce Rešin Tucića, Barikoa, Zina, Ivana Pravdića i Vojislava Bekvalca

prevodioca: Bore Ćosića, Lava Zaharova, Radovana Zogovića, Josipa Severa, Derviša Imamovića, Slobodana Kostića, Milice Nikolić, Branka Polića, Stojadina Kostića. Jovana Ćirilova, Aleksandra Flakera, Vojislava Bekvalca, Ivana Pravdića…

https://www.youtube.com/watch?v=00Y9AxZJP9I& x-yt-cl=84359240&x-yt-ts=1421782837

– MISTERIJA BUFFO, cirkuski stil igre i sjajna animacija i prica o epohi i društvenim odsnosima

– MAJAKOVSKI – rotirajuća spirala trupa, centrifuga istorije

– CRNI ČOVEK – crni kvadrat, kreće se opcrtavajući kvadrat, skuplja likove ka centru – ŠANKER, ORUŽAR – NKVD – NOVINAR – DIRIGENT – PORESKI INSPEKTOR –SVIFT

– LILI BRIK – lisica, mačka, narandžaste trake i telo

– OSIP BRIK– žena – uspravni brkovi – SVEŠTENIK- STALJIN – DOKTOR – POBEDONOSIKOV – ROKFELER

– RANJENIK – žena– MEJERHOLJD – CRNKINJA

– LUDAK – žena – crvena zvezda petokraka – FILOZOF SLOBODE – HRIST – SESTRA – CRNAC – MOMENTALJNIKOV

– KURVA – MARKITA – TATJANA JAKOVLJEVNA – MEZALJANSOVA – KIP SLOBODE – FOSFORNA ŽENA

ŠAMAR DRUŠTVENOM UKUSU

Raskalašna kafana. Kabare. Klub. Javna kuća. Šank. Vreme prohibicije. Bina za muziku i ples. Barski stolovi i stolice na koje se penje i s kojima se kreće…

– konstruktivistički kostimi socijalnih grupa (Maljevič): velike suze, votka, maske rastegnutih lica – Majakovski bez maske

– ogromni baloni, konfete, oružije, monocikl, šank, pas…

– projekcije: Dama i huligan, Bufo plakat!

1 – NAJAVA GLASA KOJI TRAŽI SVETLOST Publika ulazi, čuje se Rahmanjinov, izvođači sede u baru okrenuti leđima u publici, Majakovski izlazi, svetlo po svetlo se pali

1a – OBLAK U…

paralelno se odigrava sa spektaklom erosa u 1b

Kurva, obučena kao zečica drži na zemlji veliku pumpu za duvanje automobilskih guma i naduvava kondom koji raste do dva metra dužine na svaki stih koji Majakovski izgovara. Kondom mu prolazi između nogu i odlazi u publiku.

MAJAKOVSKI:

Dosta! Ja hoću na scenu! Šta je bilo, gomilo?!

I ovo je uključeno u cenu!

Snop osvetljen gusto

pada mi na glavu ko ridja perika. I plaše se ljudi – iz mojih se usta koprcaju noge nesvarenog krika.

Ali osuditi me neće i neće dići graju

ko proroku pred noge staviće do cveta cvet.

Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet.

Misao vašu,

što mašta na omekšalom mozgu,

ko lakej na masnoj sofi od sala nadut, dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno, sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi, ni staračke nežnosti nemam njoj!

Svet sam zaglušio snagom svog glasa, dvadeset dvogodišnjak — idem, lepotan, svoj.

Mene više niko prepoznati ne može; ja sam zgrčena gomila žila.

Šta takva gomila poželeti može? A mnogo hoće takva gomila.

Jer više nije važno ni to što sam od bronze,

ni to što srce moje — od govožđa hladnog — bije. Noću i čovek svoj zvek

u nešto žensko, meko, zaželi da skrije.

I ja sam, ogroman, na prozoru savijen, rastapam staklo čelom od čelika.

Da li je to ljubav ili nije?

I kakva je — mala ili velika?

ejakulacija konfeta

svi likovi se skupljaju i kreiraju scenu – Kabare, pozivaju Majakovskog da im se pridruži, tapšu ga po ramenu

1b – RASPAD SVETA – KOREOGRAFIJA pa KLUB pijana erotika konstruktivističkih oblika

muzika počinje da svira, prisutni zajedno pevaju SVI Song dekadencije završava se slavljenjem Majkovskog, Osipu oblače svešteničku odoru, svi se kostimiraju: Lili u lisicu, Crni čovek stavlja šankerski kostim, Kurva trougao…

kako se Lili Brik seća kabarea:

“Majakovski je oko vrata umotao crvenu tkaninu, a u rukama je držao drveni šlem presvučen crvenim platnom. Brik je nosio turban i uzbečku halju. Šklovski se maskirao u mornara. Elza je bila Pjero, a u njenu punđu je bilo zadenuto pero koje je dopiralo do plafona. Kamenski je nosio sako sa šarenim prugama, na obrazu je naslikao ptičicu, jedan brk mu je bio beo, a drugi crn. A ja sam nosila crvene čarape, kratku škotsku suknju i, umesto bluze crvenu maramu na cvetiće. Ruke i leđa su bili goli. I stvari, što bizarnije to bolje.”

Pa šta!

Ponekad i u izgoreloj kući skitnice nađu dom! Izazivate?

DOBACIVANJE:

Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragda bezumlja.

MAJAKOVSKI: Setite se!

Pala je Pompeja od razdraženog Vezuva!

Hej! Gospodo!

Ljubitelji obesvećenja, zločinstva, pokolja, da li ste najstrašnije videli —

lice moje kada sam ja apsolutno spokojan? I osećam — „ja“ za mene je malo.

Neko se otima iz utrobe moje. Halo!

Ko je?

LILI: Svaka reč…

OSIP:

… čak i šala štura…

ŠANKER:

… koju izbljuju njegove usne goruće…

KURVA:

… izleće kao gola kurva…

SVI:

… iz zapaljene javne kuće!

Ne veruj u molitve – nego žile i mišiće! Zar mi da molimo samilost vremena! Mi, svi, držimo u šaci remenja

što pokreću svetove i bića!

refren: Idemo,

gde su za svetost raspeli proroka, tela ćemo predati razdevenom plesu. Na crnom granitu greha i poroka,

postavimo spomenik crvenome mesu.

Očima izbaci strelu ka suncu, Skloni taj osmijeh slađan! Srce stremi k pucnju,

A grlo britvu sanja.

2 –KABARE 13

Crni čovek prekida sa vestima

kreiraju scenu Ludaka s krunom

odseku glavu Ludaku, Crni čovek ih stišava, pravi i nudi nudi pića

refren: Idemo,

gde su za svetost raspeli proroka, tela ćemo predati razdevenom plesu, na crnom granitu greha i poroka,

postavimo spomenik crvenome mesu.

Ta će tema doći, uz povik: – Istinom! –

Ta će tema doći i reći:

– Lepotom! Reka – sladostrašće

erotičnog bića. Odbacujmo rublje

do poslednjeg listića!

refren: Idemo,

gde su za svetost raspeli proroka, tela ćemo predati razdevenom plesu, na crnom granitu greha i poroka,

postavimo spomenik crvenome mesu.

MAJAKOVSKI: Ja, najzlatoustiji,

čija reč jedna preporađa dušu, imenuje telo,

ja vam kažem:

trunka života je više vredna nego moje prošlo i buduće delo.

CRNI ČOVEK:

Car Nikolaj okupio zbor:

SVEŠTENIK: Mrtvima sloboda!

LILI:

Žive u zatvor!

LUDAK kao CAR:

Vidite lica izobličena besom, mržnjom i ubilačkim pijanstvom. Narod je prestao da bude ta podatna životinja koja tako lepo liže noge, a još lepše liže lakovane cipele. On je postao neka vrsta životinja kojoj se cedi krv iz nozdrva. Zabranite im i alkohol!

CRNI ČOVEK :

Izvolite. Za samo koju kopejku počinite slabost i blud, kuća časti porokcima i gresima.

Majakovski pokušava nešto da kaže, komentariše, ali ga stalno prekidaju i pune usta mezetlukom i pićem

kaže značajno

zdravica

ispijaju

Majakovski seda u publiku, njoj se obraća i aplaudira glumcima

Sveštenik rukom crta krst u vazduhu, zvecka kandilom

Ali ovde ne može da se čini zlo. Vi već živite u zlu. Živite bez kajanja.

CRNI ČOVEK:

Neko mora da poslužuje materiju.

KURVA:

A neko je opslužuje.

CRNI ČOVEK:

Hoćete li Vi, oče, umesto mene? Da li neko drugi hoće da bude na mom mestu?! Vi, oče, blaženima ne trebate, jer su to postigli i bez Vas, a grešni Vas neće. Više vole šta ja nudim. Svima sam potreban, oče! Bez mene ne možete.

SVEŠTENIK:

Traljavo si to odglumio, sinko. Đavo mnogo bolje izvodi, izigrava. Tako ga i prepoznajemo. Veliki glumac. I zato je crkva proklela glumce.

CRNI ČOVEK:

Svi su glumci. Svi žive u privilegijama poroka, a niko ne bi da uprlja ruke. Zar to zovete moralom?!

SVEŠTENIK:

Sakloni me, Bože, od ljudskog morala? Dečije bolesti. I to što se na sve strane bune protiv vlasti, to je pobuna đaka u školi koji su isterala učitelja.

LILI:

Ljudi veruju u zanos reči u ljubav, u pravdu za sve, to podstiče nadu i veru u bolji svet.

SVEŠTENIK:

Jednoga dana, kada se rasprše njihovi snovi, shvatiće u očajanju da je za novu pobunu kasno!

CRNI ČOVEK:

Dajte svetla! Dosta ste mračili. Da se vidimo, zbog sam ja tu! U svakom poretku neko treba da sipa piće. Izvolite. Baltički čaj, viski!

SVI:

Pijani svinjski.

MAJAKOVSKI:

Mi ćemo praviti novo društvo, ali ne u mašti… već kroz revoluciju, svuda, ako treba i u javnoj kući!

SVEŠTENIK:

Da bih ja bio sveštenik vi morate biti grešni! Kad ima greha ima i mene… Preljuba, blud, nečistota, besramnost…

Sveštenik skida masku

odjednom ljubazno i zlo sveštenik kaže

Sveštenik pohotno gladi svoju bradu

iz publike dolazi LUDAK – obučen u bolničku pidžamu, bos u papučama, na glavi ima kožnu motorciklističku kapu i motorciklističke naočare, šunja se vrlo upadljivo možda i na monociklu, konačno sakriva se ispod stola

KURVA:

Vi ste plašite stvarnosti, zar ne?

SVEŠTENIK:

Ne, stvarnost se plaši mene! Po Duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti. Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela; jedno se protivi drugome, da činite ono što ne biste hteli.

KURVA :

Od čega ću ja da živim? Čime decu da hranim?! Kako uopšte i da rađam decu? Kome? Kako da plaćam za abortuse, lekove, kontracepciju?

CRNI ČOVEK:

Krv na sve strane, rat, vojnici beže sa fronta, tifus, glad i zima.

LILI:

Kako reče baron Rotšild: kad krv teče ulicama, ti kupuj, kupuj, kupuj!

SVEŠTENIK :

Mi želimo da budemo gospodari naše dobrote, ali smo samo robovi sopstvenog milosrđa. To je surovost uma. A surovost je forma zaborava.

LILI:

Čega ćemo da se igramo večeras: iskušenja, sagrešenja, pokajanja, molitve, blagoslova?

KURVA :

Hoću ja! Šta hoćete da čujete? Moju ispovest?! Il hoćete da ja odmah krenem da blagosiljam? Nadam se da ste sakupili dovoljno priloga na oltarima da zatražite moj blagoslov.

SVEŠTENIK:

Vrlina je u podvižništvu.

KURVA :

Hoću da mi Vi, ne, hoću da mi on nasamo oprosti sve moje grehe!

SVEŠTENIK :

Ne sumnjaj u nužnost tajne.

MAJAKOVSKI:

Dosadni ste. Svi. Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove savesti.

CRNI ČOVEK:

Stani! Stani ovde! Šta tražiš ovde?

Ludak se razočarano izvlači ispod stola, širi ruke bespomoćno…

Majakovski dobacuje, parodira, peva

Ranjenik ulazi

CRNI ČOVEK: Ko si ti?

LUDAK:

Ja sam „zatočenik slobode“! Nastao sam od nje; ona je moj roditelj. U slobodi je skrivena tajna sveta.

SVEŠTENIK:

Hrišćanstvo je religija slobode, i o njemu se ne može rasuđivati prema nasiljima koja su činili hrišćani tokom istorije. Hrišćanstvo je religija ljubavi – a o njemu se rasuđuje na osnovu gneva i mržnje hrišćana. I Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta. I on želi da se oslobodi od zločina koji se stalno čine u njegovo ime.

MAJAKOVSKI: Slušajte, gospodine bože! Kako vam ne dosadi, a?

Hajde da organizujemo vrtešku na drvetu spoznanja dobra i zla! A u raju ćemo opet naseliti Evice: naredi – i ja ću još noćaš

sa svih bulevara dovesti tebi najlepše device.

SVEŠTENIK: Hriste, spasi nas.

MAJAKOVSKI:

Krilati nitkovi! U raju ste zbijeni! Gomila perja od straha valja se! A tebe, što si tamjanom opijen, rasporiću odavde do Aljaske!

SVEŠTENIK:

Hule na boga, a priroda čovečanska ne može da podnese huljenje na Boga, i, na kraju krajeva, sama se sebi svagda osveti za to huljenje.

LUDAK:

Sloboda se nalazi u početku, a i na kraju sveta. U meni vlada osnovno ubeđenje da Bog prisustvuje i dela samo kroz slobodu.

MAJAKOVSKI:

Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode.

SVEŠTENIK:

Nema neprekidnije i mučnije brige za čoveka, nego kad postane slobodan. U ljudskoj prirodi je da što pre pronađe nekoga kome će se pokloniti.

kao Soprano

Crni čovek poslužuje Majakovskog za šankom, zatim publiku

Majakovski govori kao za sebe

Lili ga spopada lisičjim krznom

Ljudi, ja sam slobodan! Šrapnel u nozi mi je dao slobodu da ne moram više da ratujem, strahujem, gledam zlo. Piće za sve! Baltički čaj za sto!

CRNI ČOVEK:

Možete da pijete ako će te da platite!?

SVEŠTENIK:

Ljudi ne mogu nikad ni biti slobodni, zato što su slabački, poročni, ništavni i još bundžije.

CRNI ČOVEK:

Svaka sloboda ima svoju cenu. Ko plaća piće za sve ove ljude?

SVEŠTENIK:

Dok je Bog na nebu a car na zemlji, mora da se plati. Sve drugo Vam je na volju. Red i poredak mora da se poštuje.

MAJAKOVSKI:

Vi, što kao prepelice cvrkućete s neba,

kako vas nije sramota proglasiti se za poetu? Kad danas toljagom treba krojiti lobanju svetu!

CRNI ČOVEK:

Pesnik bi da rastavi sebe na sceni, da drži sebe u ruci kao što kartaš drži karte.

MAJAKOVSKI: Ja sam pesnik.

Ja sam granicu izbrisao između svojih lica i tuđih.

Poredak sam ja i samo ja znam šta je dozvoljeno!

CRNI ČOVEK:

Umesto čvrstih osnova za umirenje savesti čovečanske jednom za svagda, ti si izabrao… POEZIJU!?

MAJAKOVSKI:

Pesnik sam. Po tome sam i zanimljiv. O tome i pišem. O ostalom — tek ako je dobro odstojalo. A kada lik Sunca,

veparski ugojen, sine povrh s u t r a

bez kljastih i nesrećnika, biću leš truo,

kraj plota upokojen,

zajedno s tucetom kolega pesnika.

LILI:

Od svetlosti sve blješti u pozorištu riđe.

3 – INTERAKCIJA – ko će glasnije da vrišti!

heroja priziva vriska mase: Majakovski je najglasniji:

4 – ZVEZDA SE TUCA REDREVOLUCIONARNIM ŽAROM

Lili zavodi Majakovskog dok ga na kraju ne dresira kao kučence

Lili čekistkinja nudi oružije Majakovskom

Fotelje prevuklo je žensko mesište.

OSIP:

Kad hitro, dirigent uvređen iziđe.

LUDAK:

I naredi sviračima da plačno zavrište!

MEJERHOLJD:

Najglasniji vrisak dobija nagradu, poljubac, u obraz, naravno, naše glumice il glumca po izboru!

LILI:

A vi mora da ste veliki umetnik, vi biste da rimama menjate svet.

MAJAKOVSKI:

Kad sam saznao šta je to poetičnost, počeo sam potajno da je mrzim. Buržoaski umetnici precrtavaju drveće, sunce, planine, mora, prave ljude, životinje od ilovače i mermera. Čemu? Sve to već postoji, kreće se, živi i to hiljadu puta bolje nego na obojenim platnima i šećernim grudvama mermera.

LILI:

Umesto da ovladaš ljudskom slobodom, ti bi još da je umnožavaš za druge.

MAJAKOVSKI:

Vadite, šetači, iz džepova, ruke – potegnite bombom, kamenom il kamom, a ako neko nema ruke –

nek dođe da se tuče glavom!

Dođite gladni, pokorni, tužne prilike, napustite vašljive jazbine!

Dođite! Ponedeljnike i utornike prefarbaćemo krvlju u praznike!

Neka se zemlja pod noževima seti koga je htela da upropasti

Rotšildova ljubavnica sita zadrigla od masti.

LILI:

Vi ste futurista, anarhista, boljševik? Čekista? Dižete banke u vazduh?

MAJAKOVSKI:

Bežim od nepodnošljive melodizirane dosade. Proletarijat – reč je uska i gruba

Lili predstavlja Osipa Majakovskom

Kurva upada između Majakovskog i Lili

Lili odlazi, a uskoro isteruje Kurvu

Crni čovek naplaćuje dug za piće Ranjeniku

Majakovski pritrčava Lili, Osip ih nadgleda

Majakovski ljubi ruku Lili

LILI:

Osećam kod Vas patos socijaliste koji zna da je neizbežna propast starudije.

OSIP :

Ruski futurizam! Ego dezintegracije. Bravo!

LILI:

Moj muž Vas obožava, a ja se predajem vašoj poeziji…

KURVA:

A oblaci se podaju nebu obilato.

LILI: Umire dan.

MAJAKOVSKI: I dani stare.

CRNI ČOVEK:

Devojke takođe padaju na zlato.

RANJENIK:

I one, i one bi pare.

MAJAKOVSKI:

Ja volim samoubilački-krvnički nemilosrdno i brutalno.

Neću drugačije. Ko to može da izdrži?

LILI:

A upoznah samo jednog.

MAJAKOVSKI:

Moja je krv moj put do tebe.

OSIP:

Nežni! Vi ljubav stavljate na violinu.

LILI:

I na talambase je mećete, grube.

MAJAKOVSKI:

A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu, tako da još svuda sve samih usana bude.

LILI:

Vi opasno zavodnite rečima i opijate strašču.

Majakovski govori za sebe, priseća se…

Lili i Majakovski zaigraju

Lili hoće da kupi stihove, Majakovski ih prodaje

Nema te devojke koju ne bih uspeo da zavedem! A neko kao ja, kuda bi, kuda?

I šta se onda meni dati može?… Gde naći dragu koja bi bila kao ja? Takvu ne bi držalo nebo maleno!

Najmanja devijacija, najsitnija oscilacija je već izdaja. Ljubav mora biti nepromenljiva, kao zakon prirode koji ne priznaje izuzetke. Ne mogu da zamislim da očekujem sunce a ono se ne pojavljuje na nebu. Ne mogu da zamislim da krenem prema cvetu, a on se odmakne. Ne mogu da zamislim da obgrlim brezu, a breza me odbije. Za mene ljubav nije čin volje već stanje organizma, kao sila gravitacije, kao sila privlačenja.

Da li postoje žene koje tako vole?

OSIP:

Caru- carevo, bogu- božije!

MAJAKOVSKI:

Zar vama, trkačima za suknjom i umokom, svoj život da predam ćutke?

Radije ću služiti ananasnim sokom, u baru, prostitutke.

LILI:

Osipe, on je najbolji, najtalentovaniji pesnik revolucionarne epohe!

OSIP:

Najobičnijeg jevanđelja trinaesti apostol.

MAJAKOVSKI:

O, kad bi prosjak bio kao milijarder! Pare? Šta će duši?

Nezasit lopov u njoj ipak spije. Moje želje – to je horda što ruši…

LILI:

50 kopejaka po redu. Da li je to dovoljno za reči pesnika novoga sveta? Osja, hoćeš li ti da platiš?

MAJAKOVSKI:

Ispod toga potpis nagizdan bogovski — Vladimir Majakovski.

Ovo je najradosniji dan.

LILI:

Najtalentovanijeg pesnika današnjice?

MAJAKOVSKI:

I film ću da snimim ako imate da platite. I vi ćete u njemu plesati.

Lili se smeje

Pevaju Majakovski, Lili i Osip, ostali pevaju estradni kič refren

LILI:

Pesnika novog sveta, raja na zemlji individualne slobode i radosti?

MAJAKOVSKI:

Sve mogu. Samo budite moja muza! Moja inspiracija!

SVI:

Brodovi i – oni u luke se sliše. Vozovi – na stanicu teraju i oni. A mene ka tebi, nešto tim više -jer volim – vuče i goni.

Refren :

Da sam te krunisao zaboravićeš sutra,

i to da mi duša strada od ljubavnih briga, a nemirnih dana karneval mutan

prosuće stranice mojih knjiga.

Dim pojeo vazduh ljut.

Soba je – glava u paklu punom buke. Iza tog prozora, seti se, prvi put ludački milovah tvoje ruke.

Refren :

Da sam te krunisao zaboravićeš sutra,

i to da mi duša strada od ljubavnih briga, a nemirnih dana karneval mutan

prosuće stranice mojih knjiga.

Moćni, ako zatrebam im -reći će mi: Idi, pogini u ratu! Poslednje biće tvoje ime

na usnama pocepanim granatom.

Refren :

Da sam te krunisao zaboravićeš sutra,

i to da mi duša strada od ljubavnih briga, a nemirnih dana karneval mutan

prosuće stranice mojih knjiga.

Poći ću, besciljno, do mila vraga. Divlji, izbezumljen, očajan, jadan. Ne treba tako, moja draga, rastanimo se odmah sada.

Refren :

Da sam te krunisao zaboravićeš sutra,

i to da mi duša strada od ljubavnih briga, a nemirnih dana karneval mutan

prosuće stranice mojih knjiga.

Crni čovek nudi oružije prvo Majakovskom, on odbija

Crni čovek nudi oružije ostalima

Crni čovek pod pretnjom nudi oružije Majakovskom koji se obraća Kurvi

Majakovski se penje na sto

Nebo plače nesuzdržano strašno.

LUDAK:

Tako da vam dođe da se ubijete.

KURVA:

A oblačić ima grimasu na ustašcima mutnu.

LILI:

Kao da to je žena što očekivaše dete,

KURVA:

A Bog joj nekog krivog idiotića tutnu.

SVEŠTENIK :

Razveseli se, nerotkinjo koja ne rađaš, klikni i uzvikni, ti koja nemaš muke porođaja; jer ostavljena ima mnogo više dece nego ona koja ima muža.

CRNI ČOVEK:

Kad biste vi voleli kao ja, vi biste ubili ljubav, ili bi našli gubilište i onda biste silovali

znojno-gozičavo nebo i mlečno-nevine zvezde.

RANJENIK:

Šta se smejete. Meni je plakati! Ja imam brata, on je još malen,

vi ćete poći odavde njegove kosti sažvakati.

MAJAKOVSKI :

Razbijte dna na bačvama zloće, žar-kamen misli grist se ne bojim. Danas na slavlju, jer mi se oće,

s bezumljem ću se venčati svojim.

CRNI ČOVEK :

Vreme je da zbacimo sa sebe prljavu košulju, vreme je da obučemo čisto rublje krvave borbe.

LUDAK:

U našim dušama isceljivan je rob i bol nam svija lica.

Ja sam neustrašiv i mržnju prema svetlima danjim ponesoh u veđama sve tanjim

sa duhom nategnutim kao živci žica – Ja – car sijalica!

MAJAKOVSKI:

Nikada mislio nisam da ću tako umoran biti. Moram se obesiti!

CRNI ČOVEK:

Ko hoće da pomogne onima koji se kolebaju, taj mora početi od toga što će sam prestati da se

5 –REVOLUCIJA POČINJE

počinju pripreme za revoluciju, Crni čovek svakoga dovodi u red i stroj

MAJAKOVSKI:

Na ulicama gde su lica ko breme

u svetu ista jer isti muči ih problem, sada je rodila starica – istorija metež krivoust i golem!

OSIP:

Treba iskoristiti oduševljenje omladine. A omladina zna da se bori jedino ako se zakiti ratnim povicima. Ona voli rane da bi posle pokazivala ožiljke.

CRNI ČOVEK:

Istorija se potčinjava. Ni jedan trenutak ne smemo oklevati da bismo potčinili narod. Ali, budimo oprezni! Koga narod obožava, njegov uzvišeni ponos sposoban je da žrtvuje. On nas vidi crvenima, bilo u purpurnom ili u krvi.

OSIP:

Narod ubija svoje idole i baca u kanal istorije…

CRNI ČOVEK:

Treba gledati ne nazad, nego napred: ne na onu demokratiju običnog buržoaskog tipa koja je učvršćivala vladavinu buržoazije pomoću starih, monarhističkih, organa upravljanja – policije, vojske, činovništva.

LUDAK :

Demokratija neće da zna u čije ime se sprovodi volja naroda i neće predložiti volju naroda nikakvom višem cilju.

CRNI ČOVEK :

Treba gledati napred put nove demokratije koja se rađa, koja već prestaje biti demokratija, jer demokratija je vladavina naroda, a sam naoružani narod ne može vladati nad sobom.

LUDAK:

Demokratija ostaje ravnodušna prema dobru i zlu. U demokratiji nema nikakvih garancija da će volja naroda biti upravljena na dobro, da će volja naroda poželeti slobodu, a neće poželeti da uništi svaku slobodu bez ostatka.

CRNI ČOVEK :

Reč demokratija nije samo naučno netačna u primeni na komunističku partiju. Ona sad, predstavlja koprenu koji se stavlja na oči

Kurva hoće da se izvuče

Crni čovek joj utrapi oružije

sexy ples Lili i Kurve

MAJAKOVSKI:

Ja hoću da opet, iz stambene gajbe, upoznavši se s futurističkom knjigom, idem na plimi mitraljeske paljbe,

kao bajonetom blistajući stihom! Da se iz knjige, kroz radosne oči, od srećnog očevica, jaka

u mišice premorene toči graditeljska i buntovna snaga.

KURVA:

Mili! Evo vam rodbine! Zar jedna dama sama da pogine!?

Pustite me, vaši su naši! Pustite me, mili! Ovi nečisti pravi su pogromaši!

CRNI ČOVEK:

Pa neka! Utočište ću smesta da vam dam! Izvolite, drugarice-madam.

KURVA :

Moj muž je dolazio po mene, neću da idem, nemam ni obavezu, ma sita sam više muškog terora!

Hoću da ostanem, sanjam revoluciju, ja, prezrena drolja. Znam, boriću se za svoju slobodu!

CRNI ČOVEK:

Upišite se odmah u revolucionarnu evidenciju i revers za oružije! Bez glave možete da se vratite, ali bez puške nipošto!

LILI:

Žena je u patrijalhalnom društvu povređena u svom ponosu, sputana u svojoj polnosti i onemogućena da na prirodan naćin zadovolji svoje potrebe. Zato u takvoj sredini se buni protiv muškarčeve vlasti.

KURVA :

Ruka je zaplesala, olovka – erotsko gudalo, a tvoje misli instrument,

na tren.

LILI:

Gledam stoga u budućnost gde žene i muškarci neće prosipati energiju u ispraznu i neplodnu potražnju zadovoljstava izvan sebe, u dalekim mestima i ljudima. Kontrolisaćemo umeće ljubavi, žene će po prvi put u nesrećnoj povesti ove kugle ostvariti istinsku jednakost i „balans moći“ u odnosu polova!

Majakovski izvrgava ruglu njihovu naoružanost

KURVA :

Nemoj biti iznenađen ljubavnom subverzijom moj stari gospodaru.

Toliko si zategnut, toliko si ispravan

i da, sav si zaokupljen društvenim problemima. Dvoličan, ti ne primjećuješ

kako u svojoj kući pribijaš klin u obliku slova T tih vrata u svet najvećih od tirana.

Obožavam te ti si moj narod.

Ali u tvojim rukama automatsko je oružje i u tvojim očima, tajna policija.

Nema nikakvog suživota između moje ljubavi

i tvog nasilja.

CRNI ČOVEK :

Zahvaljujući njenom radu u kući, žena je još uvek u teškoj poziciji. Da bismo sproveli njenu kompletnu emancipaciju i da bismo je učinili jednakom sa muškarcem, neophodno je da se, pod jedan: socijalizuje u nacionalnoj ekonomiji! I pod dva: da žena učestvuje u svakodnevnom produktivnom radu. Tek onda će žena zauzeti jednaku poziciju sa muškarcima.

RANJENIK: Žene!?

OSIP:

Tvornice bez dimnjaka i dima…

RANJENIK:

… proizvodile su milione poljubaca…

KURVA:

…mesnatim polugama šljapkajućih usni.

MAJAKOVSKI:

Lako je vama. Mrtve ne prlja sramota. Zlobu prema umrlim ubicama uguši.

Opran je vlagom čistote greh na odleteloj duši.

Lako je vama. A ja, kroz stroj, kroz tutanj ostrvljen, kako da pronesem ljubav prema živom?

Padnem li — poslednje sićušne ljubavi mrve nestaće za navek u vrtlogu sivom.

Za one što se vratiše vrede li vaše suze prolivene, vrede li i rese nekakvog stiha?

Njihovo je da, vukući noge drvene, hramlju kroz dane tiho!

Majakovski je pred streljačkim vodom likova

traktatni dijalog počinje tokom pesme Majkovskog

LILI: Plašiš se?

OSIP: Kukavice!

KURVA: Poginućeš?

LUDAK:

A ovako — još pola stoleća trpećeš ropstvo.

MAJAKOVSKI:

Ja znam — i na valu juriša biću prvi u hrabrosti, u herojstvu.

O, zar ne bi, na zov doba što strada, izišli ljudi, odvažni, časni? Svi k’o ja.

Na zemlji jedini sam sada dolazećih istina glasnik!

Danas likujem!

Svu, do poslednje kapi,

uspeo sam dušu da pronesem za nas.

Glas jedini ljudski,

sred urlika, sred vapaja, uznosim danas!

A — vi — streljajte, za stub mi vežite telo! Za mojim licem treptaj da šeta?

Hoćete li — keca

staviću sebi na čelo, da vam bujnije gori meta?!

CRNI ČOVEK :

Proletarijat uzima državnu vlast i pretvara sredstva za proizvodnju pre svega u državnu svojinu. Ali samim tim on ukida samog sebe kao proletarijat, samim tim on ukida sve klasne razlike i klasne suprotnosti, a time i državu kao državu.

RANJENIK:

Nasilje, drugovi, revolucionarno nasilje.

LUDAK :

Fanatizam je uvek delio svet i čovečanstvo na dva dela, na dva neprijateljska tabora.

RANJENIK:

Fanatizam ne dopušta postojanje različitih pogleda na svet! Onaj koji misli drugačije smatra se neprijateljem.

CRNI ČOVEK :

Na zastavi komunizam je napisano: od svakoga – prema njegovim sposobnostima, svakome – prema njegovim potrebama. Moramo postati komunisti!

svi pevaju sa Majakovskim koji repuje i mašu dugim crvenim balonima u formi falusa

video: ttps://www.youtube.com/watch?v=k2UlNtNU-Tc&list=PLNXuVpToYVG_l2pI8UlNzvnzqf_2t5_5y dokumentarni snimci Revolucije

MAJAKOVSKI:

Strop se lijepi za dupe, no meni se ne gunđa – pravimo komuniste, zainat Evropi buržuja! Mi, onanisti, dečki stasiti!

Nas nećeš namamiti sisinim kopnom. Nećeš nas zavesti pizdinom opnom! Svršio desnom, nastavi lijevom!

Ko Kinezima riža, nužna nam je ševa.

Kurcu dosaditi neće dok se kurči ko radio antena! Na obe rupe pazi – da iz njih sifilis ne zeva.

Jer pred doktorima nećeš biti stena! Hej, onanisti, vičite „Hura!“ – Jebački stroj spreman za guce i pice! Za vaše usluge svaka je rupa

sve do zadnje ključaonice!

Na tuđoj ženi ležim,

Strop se lijepi za dupe, no meni se ne gunđa – pravimo komuniste, zainat Evropi buržuja! Kurac moj neka ko jarbol strši!

Nek trese se svaka pica!

Svejedno mi je ko je poda mnom – žena ministra ili čistačica!

LUDAK:

Šta se vas tiče ako jurimo na barikade kao gomila raspaljenih «mužjaka» za ženkom? I ako samrtni krici budu krici ljubavi!

CRNI ČOVEK: Dosta glupiranja!

Ja sam, drugovi, iz revolucionarnog biroa. Bio je sastanak – svi ovamo, smesta!

Ovo su mitraljeski – uzmi pojas. A ovo puščani – svakom dvesta.

RANJENIK: Je l’ mora?

CRNI ČOVEK:

Hajde, drugovi, zgrabićemo ih za okovratnik.

OSIP: Prisilićemo ih!

LUDAK:

Ja ću žderati činovnike i pljuvati dugmad.

MAJAKOVSKI:

Dušu, evo, vadim, gazim, da bude velika! I okrvavljenu dajem kao zastavu!

song Ustajte pevaju svi, striptiz

goli na sceni!

U svakoj fabrici zle krvi na bare!

LUDAK:

Dosta je trpljenja.

CRNI ČOVEK: Drugovi, na gospodare!

LILI:

Dole samodržavlje!

RANJENIK:

Žandari kade metkom na goloruke.

CRNI ČOVEK: Na barikade!

OSIP:

Sloboda na papiru.

KURVA: Kundaci rade.

CRNI ČOVEK: Spremni za boj?

SVI:

Na barikade!

Rušite topovska skladišta i zgrade! Pištolj u ruku!

Na barikade.

CRNI ČOVEK:

Ne veruj u molitve – nego žile i mišiće! Zar mi da molimo samilost vremena! Mi, svi, držimo u šaci remenja

što pokreću svetove i bića!

SVI:

Ustajte! Ustajte! Ustajte! Radnici, bezemaši! Puške u šake dokopajte, Gvožđe na gvožđu snaži! Vij steg!

Stroj rad! Bij pse!

Dah – smrad!

Za hleb! Za mir! Za slobode! Fabrike buržujima otmi! Otmi posede od gospode! Nek se brati ko je protiv! Zlu kraj!

Dim, prah! Cilj znaj!

Goli Mejerholjd beži u publiku, traži da se obuče

6 – ANKETA: Da li je sexy biti go u teatru?

Da li se publika slaže da još jednu scenu odigraju goli pre pauze

7 –REVOLUCIJA TRAJE – pucnjave i krici. https://www.youtube.com/watch?v=srh97TbXN8A Šostakovič, 12. simfonija, tihi početak, pa akcenti: 1.39,2.58-3.30,9.60-10.19,28.27-29.08,38.58- 39.09

Majakovski, Lili i Osip iscrtavaju 12m2 scene, ostaju sami na sceni goli, drhte jedno uz drugo i treće uz kucu, Lili je slepa, ostali glumci su u publici

Dosta je pokornosti, zala, Dosta je – čaše su pune! Drhtite, sluge kapitala! Tresite se, na glavama, krune! Znoj! Loj!

Nož! Strah!

Trah! Tah! Tah! Trah!

MAJAKOVSKI:

Kakvim će te fanstastičnim zgradama pokriti mesto jučerašnjih požara? Kakve će se pesme i kakva muzika izlivati sa vaših prozora? Kakvim će te biblijama otvoriti svoje duše?

Zamislite da nemate ništa, kao mi sada i ovde. Zima je. Hladno.

MAJAKOVSKI: Vraćaj se ovamo!

MEJERHOLJD: Da li je ovo sexy?

Da li je bilo više sexy sa oružijem?

MAJAKOVSKI:

Dvanaest kvadratnih metara od mene -sve što nas četvoro imamo od kuće: Ljilja, Osja, ja i Štene (ovo kuče). Kapu na glavu, s rupom pride,

sanke, dotrajale do groze,

LILI: Šta je?

OSIP: Kuda ideš?

MAJAKOVSKI:

— Na Jaroslavski. U klozet. Bunda me nosi ko jedro,

a zaudara na kozu.

Na sankama, uz bedro, plot slomljen kući vozim. To je panjina golema, otvrdla, muka živa!

Ko natečeno koleno diva. U zagrljaju cepanice, znojav, uz stepenice.

svi osim Majakovskog, Osipa i Lili dobacuju iz publike

jedan po jedan se uključuju

Zazeleni trava, maj peva u uši — to gas iz odžaka

pokušava da uguši.

Četvorka od leda snu se preda. Dolaze ljudi, ulaze, bude.

LUDAK (off): Za tili čas…

RANJENIK (off): … — trovanje!

KURVA (off): Gas!

OSIP:

Snežni namet uz prozor se pripi.

RANJENIK (off):

Niste se smrzli posle svega?

MAJAKOVSKI:

Mrazevi noću prolaze, škripe, u čizmama od snega.

LILI:

Na moju sobu naslonjeni,

blizu — u moru zalaska nebeski svodovi. Po pučini toj ka jugu klize – oblaci-brodovi. Iza te vode,

iza ostrva,

spustiće lenger u more, tamo gde brezova drva gore.

OSIP:

Ja sam se mnogo po toplim zemljama motao.

MAJAKOVSKI:

Ali tek te zime uz cvokotanje zuba shvatio sam

šta je…

MAJAKOVSKI, LILI, OSIP – POJEDINAČNO: …toplota –

prijateljstvo, porodica, ljubav.

Ležeći tek u ovoj studi, kraj drugih

dok si se ježio,

ne žali za ljude ni odelo

ni nežnost!

Sa zemljom tople klime se oprostiš bez tuge, odlaziš srećno –

al’ zemlju s kojom si ‘mrznuo do kosti moraš voleti

večno.

MAJAKOVSKI: Sakrila je zima, surova i ljuta,

sve što u san večni odlaze mirni. Nemam reči.

Stihom

ni ovoga puta boli predgrađa

neću da dodirnem.

OSIP:

Ja dane ove biram,

svodim s mnogim danima što su u rodu. Beznačajni to su dani,

transportom godina sviti –

ni naročito gladni, ni naročito siti.

MAJAKOVSKI: Napisah li nešto? Ako jesam,

ma šta ako uspeh da sročim – to su skrivile oči-nebesa ljubljene moje oči.

Goruće, crne, kao u srne.

LILI:

Glad je sakrila oči otokom.

OSIP:

Lekar mota…

LUDAK (off):

… — za oči gazele treba toplota, treba – zelen.

MAJAKOVSKI: Ne kući,

već brže voljenoj,

sav strepeć — dve mrkvice držeć za zeleni repić. Ja poklinjah mnogo cveća i slatkiša,

ali u sećanju čuvaću mrkvice ove od svega više, i naramak brezovih drva.

Mokra i teška gomila daščica, a svaka treščica tanka obrvica.

Obrazi natekli. Zenice se spekle.

LILI:

Nežnost i celer oči da iscele.

MAJAKOVSKI: Pogled izvuci, gledaj revoluciju!

LILI:

Tebi je lako. Tebe ne boli.

OSIP:

Ti si Majakovski.

MAJAKOVSKI:

Pa glođem tako but konjski.

SESTRA/KURVA (off): Bez soli.

MAJAKOVSKI: Savlađujući strah i bestrag, Posrće sestra, ide sestra,

OSIP:

Gredi tri vrste zaleđenih džombi,

SESTRA/KURVA (off): Da soli posan krompir.

MAJAKOVSKI:

Raste mraz i za njom gazi.

OSIP: Štipa je…

LILI: …jedak…

SESTRA/KURVA (off): – da osoljak preda.

LILI:

Najzad je stigla – so se ne da.

OSIP:

So ne pada s prsta.

LILI: Smrzla?

Majakovski, Lili i Osip se igraju stihovanja

MAJAKOVSKI: Čvrsta.

Za zidom šum se oda:

OSIP:

Ženo, treba, prodaj kaput. Kupim hleba.

LILI: Prozor?

MAJAKOVSKI: Tamo ide sneg…

LILI:

Njegov hod je mek i nem.

OSIP:

Go je, leden gradski bedem.

MAJAKOVSKI:

A iza druma kosturi šuma.

OSIP:

Na zavesu neba, ispod vrhunca…

MAJAKOVSKI: …izmili vaška sunca.

LILI:

Decembarska zora, iznurena, pozna…

OSIP:

… raste nad Moskvom – vrućica tifuzna.

MAJAKOVSKI:

Oblaci neboplovni odoše zemljama tovnim.

OSIP:

Iza oblakova ruba leži Amerika skupa.

MAJAKOVSKI: Ždere, masteći bradu:

LILI:

… sendviče, čokoladu…

MAJAKOVSKI:

Vama, u lice tovnije no krmak izobličen…

OSIP:

… okruglije od restoranskih tava…

Pauza

… iz naše zemlje siromašne vičem:

SVI:

Ja zemlju ovu obožavam!

OSIP:

Možeš da zaboraviš zemlju koja škembe ti pretovari.

MAJAKOVSKI:

Zemlja s kojom su gladovao udvoje – ne može da se zaboravi.

MAJAKOVSKI

CRNI ČOVEK – NOVINAR – SVIFT – DIRIGENT LILI –

OSIP – DOKTOR KURVA – MARKITA LUDAK – CRNKINJA RANJENIK – CRNAC I

ORKESTAR, CRNCI, BELCI, zatim URBANI LJUDI, PREDMETI i POJAVE

– augmented reality projekcije okeana, brodova, svetala velegrada, struje, mosta, nogu Majakovskog koje postaju stubovi mosta, koraci do Leva leva leva

1 – PUTOVANJE

opet Rahmanjinov i brod se ljuljuška na talasima uz muziku pesme okean dok Majakovski tango piše pismo Lili

Majakovski aktivira celu scenu

tok scene Majakovskog s pismima ansabl plovi okeanom

MAJAKOVSKI:

Dragi, voljeni, zverski, mili Ljiljčik,

od sad me niko ne može prekoreti da malo čitam – ja neprekidno čitam tvoje pismo. Ne znam hoću li od toga postati obrazovniji, ali veseliji hoću, i već sam. Ako pogledam oko sebe kao na tvog štenića, reći ću ti bez okolišanja – ja ti ne zavidim. Štenčić je tvoj neugledan: vide mu se rebra, dlaka, naravno kudrava, a oko crvenog oka, specijalno zato da obriše suzu – dugačko ćelavo uvo.

Prirodoslovci tvrde da su štenići uvek takvi ako su predati u tuđe, nevoljene ruke.

Nikuda ne idem. Od žena se odvajam pomoću 3,4 stolice, da ne udahnem štogod štetno.

Detence, putujem, ljubim, volim. Jedno deset puta hteo sam da se vratim, ali zbog nečeg se činilo glupo. Da nije potrebno da se zaradi, ne bih nipošto otputovao. Pijem čaj i volim. Tugujem bez Ljiljička. Mislim samo na Macu. Mačiću, volim. Ljiljik, volim te, volim nežno, mislim o tebi sve vreme a pišem samo tada kad je tuga zbog tebe strašna, pišem zato da ako bi htela, ti bi se uverila da i u tvom odsustvu ja nemam ništa drugo osim tebe voljene.

Ko će da plati ovaj put po Americi? Posle pokradenih novaca u Parizu, moram da napišem more stihova. More? Okean!

SVI:

Stenješ, kad se tvoje penušaju rane, zamreš, čim te pokrije mesečine sloj. Gledam te, gledam, dragi okeane,

i uvek si isti, okeane moj. Zanavek tvoj tutanj pripada uhu.

prelazak u tango pa salsu

Markita traži pare, Majakovski neće da da, ona demonstrativno odlazi

za to vreme se odvija scena između Svifta i Crnca Crnac Tom sve vreme peva bluz i čisti

Svift naručuje kafu bez šećera, on ne može, to nije njegov posao, ponudi mu novčanicu, Crnac ode, donese kafu, Svift traži šećer, Crnac odlazi da pošećeri kafu, vraća se, ovaj baca kafu, razbija šoljicu

Ni noću tavanica mirna mi nije – u kruženju plesa…

DIRIGENT: Šlager se vije:

SVI:

Markita, Markita, Markita moja,

gde je, Markita, ta ljubav tvoja?

MAJAKOVSKI: Markita da me voli?

He izlazim s francima na kraj, a Markiti…

MARKITA:

Nema da se moli. Samo stotku za posetu daj.

MAJAKOVSKI:

Mala je no to parica za proizvodnju finu.

MARKITA:

Ti, pametnjače, s masnim čupercima.

DIRIGENT:

Ti bi joj utrapio šivaću mašinu, da porubi svilene trake rima.

MAJAKOVSKI:

Na primer: u salu lepojka uleće, s draguljima i sa kepom…

MARKITA: A ja?

MAJAKOVSKI:

— da l’ će valjati, ovo ili neće? —

DIRIGENT:

Kaži, deder, stvorenju lepom!

MAJAKOVSKI:

Došao sam iz Rusije, gde uživam slavu, bome. Videh tamo stasitije, videh od vas lepše mome. Devojci je pesnik mio, ne manjka mi pamet, duša, pa bih svaku opčinio — pristane li da me sluša.

CRNAC:

Beli jede ananas zreli, crnac — gnjio da truli.

Svift razbije nos Tomu

Majakovski se uključuje, svi ga sprečavaju

svi dotrčavaju na palubu: bogataši, avanturisti, emigrant – sve klase na trenutak ujedinjene u istoj viziji

Majakovski prilazi slepom Ludaku

crne poslove — crni.

Crna cigara

uz brk beli ne ide — to je za crnca: crni brk je crn i mami.

A kad

zašećerenu kavu zaželite, izvoljevate, šećer,

praviti sami.

CRNAC:

Izvinite, gospodine, neka. Aj beg jor pardon, mister! Zašto i šećer,

belji i od mleka, crni crnci

moraju da prečiste?

MAJAKOVSKI: Frknu

razmrskanim nosom i nemo

podiže srču

s drugom rukom na nosu. Otkud ‘bi on znao

da s takvim problemom valja ići

u Kominternu, u Moskvu?

SLEPI LUDAK:

Amerika! Amerika! Amerika!

MAJAKOVSKI:

Slepac je prvi video Ameriku!

DIRIGENT:

On je nije video, ali je ona bila spremna da se pojavi. Amerika. Ona je san, san koji se ponekad ostvari, i zato u nju svi veruju. Obećanje i san.

MAJAKOVSKI : Šta je taj zvuk ?

DIRIGENT :

Ne znaš šta je. Ako ne znaš šta je, onda je to džez. Svirku vole i na palubi i u podpalublju. Sviramo regtajm, to voli Bog, igra na tu muziku kad ga niko ne vidi.

dolazi Osip/Lekar i ide proz publiku, zagleda

Crni čovek/Svift podmićuje Osipa, Lekara

TOM: (dobaci)

Da je Bog crnac svirao bi džez.

MAJAKOVSKI: Parobrod stiže, urla i gudi.

Kao sužanj odbegli, zvecka okovom. Na palubi – sedam stotina ljudi; ostali su crnci na brodu ovom.

Uz bok mu već staje čamac.

SVI: Lekar!

MAJAKOVSKI:

Ispravljen napravom hromom, lekar kratkovidi prelazi na stvar.

LEKAR:

Koji su tu s trahomom?

MAJAKOVSKI:

Prva klasa cela, umivena pomno, sa slojem pudera preko bubuljica, defiluje, koketno i lomno,

ispred nasmejanog zdravstvenog lica.

Plavičast dim iz dvocevke nosa kao kolut pušta kroz osvit, u dalj, i stupa na čelu,

prepun ponosa, Svift, svinjskih konzervi kralj.

Smrdljiva lula od metra nije kraća. Zar takvom:

SVIFT: Polako, čuj!

SVI:

De, pod batistom, pod svilom gaća bolest mu konstatuj.

LEKAR:

Ostrvo, izreci zavet zdravlja znan! Isturi zabrane štit!

MAJAKOVSKI:

No već salutira Sviftu kapetan, već je na kopnu sifilističar Svift.

LEKAR:

Iza prve klase sledeća nastupa. Sad treba razmislit duboko:

otkud to – nozdrva kao neka rupa.

poslužuju ga sa čašom za koktel i slamčicom, duva kroz slamčicu i pravi s balone…

Crnac svira kubanski san / rege i peva

Trojicu putnika drugoga reda u karantin šaljem iz istih stopa!

MAJAKOVSKI:

Za drugom klasom poslednja se kreće, crni se crnačka fela, a lekar vide:

LEKAR:

Pola četir već je…

Još malo pa čas koktela.

Teraj ih natrag, u utrobu broda! Već vidim, tu zaraza tinja… Bolesni, prljavi,

i svaki hoda nepelcovan od boginja.

MAJAKOVSKI:

Teku suze crncu čak od obrva.

U trbuhu brodskom valja se Tom. No sutra ga čeka vakcina prva…

CRNAC

… I doći će Tom u svoj novi dom. Negde na keju živi mi žena krasna. Kosa joj – mlaz nafte, od gustine sav. A koža je njena crna je i masna,

kao mast za obuću „Crni lav“.

MAJAKOVSKI:

Trbuhom za kruhom jurio Tom po Kubi, gde opake zamke za sve takve važe,

no žena mu parče kruha izgubi, oterana – a u naturi? – s plantaže.

CRNKINJA:

Novčiće u vodu baca Mesec obesan… Da skočiš s mola u igru talasa!

Već davno ni hleba, ni zalogaja mesa, već davno ništa sem ananasa.

CRNAC:

Beli jede ananas zreli, crnac — gnjio da truli Bele poslove svršavaju beli,

crne poslove — crni.

Pitanje za belog debeljka: Aj beg jor pardon, mister! Zašto i šećer,

belji i od mleka,

Svift prilazi Crnkinji s leđa, gnječi joj grudi novčanicama.

moraju da prečiste?

MAJAKOVSKI:

Parobrod opet njiše se pred njom.

CRNKINJA:

Do sledećeg — duge nedelje! Da čekam mučena glađu zlom? Ne misli na me i ne voli Tom! S belom ženom asuru deli!… Ne možeš zaraditi, čak ni krasti. Pod amrelima paze žbiri.

MAJAKOVSKI:

A Svifta nosi val poslednje strasti, u koju egzotika piri.

SVIFT:

Pod rubljem obilno lučim znoj, put crnu željom proganjam.

MAJAKOVSKI:

U ruku, u lice dolare tutka njoj, u mesece gladovanja.

Gladi sa vernošću sudar je to. U njihovom hrvanju – bes. Ona je čvrsto odlučila:

CRNKINJA: „No!“

MAJAKOVSKI: A potmulo rekla:

CRNKINJA: „Yes!“

MAJAKOVSKI:

I gurka ramenom vrata magnat -natruli mister Svift.

Već vozi njih dvoje na otmen sprat brzi, uslužni lift.

Sutradan – Tom:

CRNAC:

O, život je lep!

Odmaraj se nedelju dana, jer tu su dolari, tu je i hleb za crnca pelcovana.

A potom…

Otkud na kožu, kroz mrak, ova šara čudna da sleti?

kupuje revolver

4 – PISMO LILI

igra s pištoljem / masturbacijom

I već su deca – u utrobi čak…

CRNKINJA I CRNAC: … slepoći i muku na meti.

MAJAKOVSKI:

Ovo je, onako – skica, mala prizma. Jedni kažu:

SVIFT:

– Civilizacija.

MAJAKOVSKI: Drugi

SVI:

– Nasilje i kolonijalizam!

MAJAKOVSKI:

Možda su s razlogom svi ovde naoružani do zuba.

MAJAKOVSKI:

Ne boj se što na mom volovskom vratu

sede kao planine vlažne žene od znoja gubave. Ja kroz život vučem (i to je zato)

milion ogromnih, čistih ljubavi i milion miliona malih ljubavi.

Ne boj se da ću se opet prilepiti za hiljade lica – ”devojke Majakovskog” –

u izdajničko vreme mraka,

ta to nije ipak dinastija carica krunisanih u srcu jednog ludaka.

Možda od vremena ovog, od bajoneta oštrijeg, kada stoleća pobeli brada,

ostaćemo samo ti i ja,

što bacam se za tobom od grada do grada.

Određen sam da budem nov car – tvoje lišce tu je,

na sunčanom zlatu moga novca narediću da se iskuje.

A tamo gde svet je ko tundra olinjo, gde trgujući s vetrom reka se probija; na lancu izgrepšću ime Ljiljino

i izgubiću ga u mraku robije.

Dragi moj i voljeni Macane, strašno, strašno te ljubim. Potpuno sam sa sve četiri šape štenče. Ljubi Osju u brkove

Čeznem neopisivo za vama.

Ljubim 1000 puta tebe i 800 puta Osku Potpuno Vaš, Kolombo Štenče

transvestit koka kola Deda Mraz Rokfeler – Crni čovek uz pratnju zečica s kucom, sa Baba slobodom na štulama oko njih mašućom Američkom zastavom

glumački komentar

MAJAKOVSKI: Dobro jutro.

ROKFELER:

Danas vam je izgled od dva centa.

MAJAKOVSKI:

Vi izgledate mi za milion dolara. Majakovski.

ROKFELER:

Vaša tačna cena je 1,230.000 dolara. Ali ta vrednost nije u Vašem vlasništvu. Rokfeler, drago mi je da imam para da platim i da me na mural stave zajedno sa Lenjinom, a posle da platim da se to zdanje sruši radničkim rukama.

GLUMCI: dobacuju Zemlja dolara! Šakali imperijalizma!

MAJAKOVSKI:

To je samo jedan mali kadar iz ogromnog američkog filma.

ROKFELER:

Hoćete li da kažete da smo pohlepni? Ili škrtice?

MAJAKOVSKI:

Ne. Zemlja koja godišnje samo sladoleda jede za milion dolara, može sebi obezbediti i druge epitete. U odnosu Amerikanca prema dolaru ima poezije. Najradije čitaju zelene dolarske novčanice. Amerikanac zna da je dolar — jedina sila u njegovoj stodesetmilionskoj buržoaskoj zemlji (u drugim takođe), i ja sam uveren da Amerikanac, osim svima poznatih svojstava novca, estetički uživa u zelenoj boji dolara i poistovećuje ga sa prolećem, čini mu se da vidi svoj portret iz detinstva i simbol svog blagostanja.

GLUMCI:

Bog-dolar, dolar-otac, dolar-sveti duh.

MAJAKOVSKI:

Naivni su ljudi kada putuju u Vašington da vide prestonicu Sjedinjenih Država. Iskusni ljudi idu u njujoršku uličicu — Volstrit, ulicu banaka, uličicu koja — stvarno vlada zemljom.

Ovde bi strane države trebalo da drže svoje ambasadore. Ispod Volstrita ide tunel-sabveja, a šta da se on nabije dinamitom, i u vazduh, k vražijoj materi, digne čitava ta uličica!

Odleteli bi u vazduh registri uloga, nazivi i serije bezbrojnih akcija i kilometri stranih dugovanja.

ROKFELER:

Ali cilj naše teorije je svet pretvoriti u izvor radosti i blagostanja.

MAJAKOVSKI:

Da li ste vi to socijalista?

ROKFELER:

Novac je koristan samo koliko doprinosi životnoj slobodi.

MAJAKOVSKI:

Vaš kapitalizam nema nikakve veze sa slobodom, ona je samo fasada za izrabljivanje.

ROKFELER:

Ako službuješ radi samog službovanja, radi zadovoljstva     koje    pruža     svest     o    pravilnosti delovanja, onda se obilje novca pojavljuje samo od sebe.

MAJAKOVSKI: Laž!

ROKFELER:

Ja sam partner svog radnika, a radnik je saradnik svog šefa. Mi smo protiv teškog rada koji iscrpljuje Ijude. Svaki radnik je dužan i može da razmišlja o poboljšanju proizvodnje — i tada je on kandidat da i sam postane vlasnik kapitala.

MAJAKOVSKI:

A zar nije kapital vaš vlasnik!? Vi samo pokazujete paradu. U kovačnicama na Riveru, polovina radi u vatri, a druga u blatu i vodi.

BABA SLOBODA:

Loše. Vrlo loše. Nema pljuvačnica.

ROKFELER:

Ja neću da pljujete — ja hoću da bude čisto, a ako već morate da pljujete, sami kupujte pljuvačnice. Tehnika —

GLUMCI: dobacuju

To je tehnika za njega, a ne za nas. Da jedeš daju ti 15 minuta.

Jedeš pored mašine… Suvu hranu.

Njemu bi trebalo kodeks zakona o radu sa obaveznom posebnom menzom.

Obračun — bez dana odmora.

pevaju zadnju strofu Američke himne

Samo bioskop.

I u njemu prikazuju samo filmove o tome kako ćeš brže raditi.

Mislite da kod nas nema nesretnih slučajeva? Ima. Samo o njima se nikad ne piše, a ranjene i poginule odvoze običnim Fordovim automibilima, a ne kolima Crvenog krsta.

MAJAKOVSKI:

U četiri sata ja sam pored fabričke kapije posmatrao smenu koja je izlazila — ljudi bi se prosto skljokali na tramvajsko sedište i, onako iznemogli, odmah bi zaspali.

U Detroitu je najveći broj razvoda. Fordov sistem kod radnika dovodi do impotencije.

BABA SLOBODA :

Mi smatramo ove istine očiglednim: da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su obdareni od strane njihovog Tvorca određenim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i težnja za srećom.

Then conquer we must, when our cause it is just, And this be our motto: „In God is our trust.“

And the star-spangled banner in triumph shall wave O’er the land of the free and the home of the brave!

ROKFELER:

Rad i kapital nisu u neprijatelji. Ne treba svaka strana da naoruža svoje snage, deleći vrednost proizvoda prema proporciji uloženog truda u kojoj je njihova sebičnost ojačana njihovom snagom. Bogatstva koja su dostupna čoveku praktično su bez granica. Svetsko bogatstvo je u neprekidnom razvoju.

BABA SLOBODA:

Novine su stvorili trustovi; trustovi i njihovi ljudi prodali su se naručiocima reklama i vlasnicima robnih kuća. Novine su u cijelosti prodane, prodane su tako sigurno i skupo da američku štampu možemo smatrati nepodmitljivom. Nema novaca kojima bi se mogao prekupiti već prodani novinar. A ako ti je cena takva da drugi daju više, dokaži — i sam će ti gazda dodati.

MAJAKOVSKI :

Nijedna zemlja nema toliko moralnih, uzvišenih i licemernih besmislica kao Sjedinjene Države.

ROKFELER:

U toj opštoj atmosferi biznisa raste domišljatost.

Majakovski hoće da ubije Rokfelera, Novinar/Crni čovek upada, preuzima Majakovskog štiteći Rokfelera, ali pred revolverom ipak nastavlja intervju

skitska stihija

Idem i u bioskop i vidim kolika publika uživa glupom filmu o nekoj praznoj sentimentalnoj ljubavnoj priči, koja bi izviždali u najmanjem selu nove Rusije.

ROKFELER:

Da, nagnaćemo ih i da rade. Oni će nas obožavati kao dobrotvore koji su pred Bogom uzeli na sebe njihove grehe. I neće imati nikakvih tajana od nas. Mi ćemo im dozvoljavati, ili zabranjivati, da žive sa svojim ženama i ljubavnicama, da imaju ili nemaju dece. Sve će to zavisiti od njihove poslušnosti – i oni će nam se pokoravati rado i veselo.

CRNI ČOVEK:

Vi kao da svoje reči zabijate u umrtvljujuću svakodnevicu. Zar se ne bojite da će vam se taj svet osvetiti?

MAJAKOVSKI:

Ko vuk bih zagrizao birokratizam! I kapitalizam!

CRNI ČOVEK:

Pravi pesnik revolucije.

MAJAKOVSKI:

A ja sam vam – njen preteča; svuda, gde o bol zapinjem, gde jedna kaplja suze poteče, ja se na krst razapinjem.

CRNI ČOVEK:

Pripada li Rusija kulturno Evropi?

MAJAKOVSKI:

Više nas no Evropljana: na dvadeset sto. A zemlje više nego sav Zapad.

Mi smo — azijatizam, mi smo — Istok.

Na grlu Evrope — šapa.

U Evropi žene raduju naše oči.

Muškarci tinjaju u sentiš-komplimentima. Imaju tvrde kragne i otrovan gas se toči, u svim milimetrima i santimetrima.

Imaju mašine, a mi – korak,

uzet u boju kad se pustinjom klati. Plaćamo životom, a život grozničav, gorak. Šta li smo onda? Azijati!

CRNI ČOVEK:

Šta poručujete Američkim pesnicima?

borba oko mikrofona, Majakovski preuzuma mikrofon

Crni čovek pokušava da prekine intervju

pisak cenzure, prekid intervjua, Majakovski na suvo

Majakovski kao Hrist / Dž. Springer ide kroz publiku

glumci idu da vrate Majakovskog na scenu

Mogu da poručim svim umetnicima sveta! Nužno je da smesta, ne gubeći ni časka, otresete sa sebe ideološki dremež, protarete oči i priđete pravom stvaralačkom radu. Fabrike, radionice čekaju da im dođu umetnici i daju uzorke novih, neviđenih stvari. Ako ne možete ništa sopstveno da stvorite, ako je čitava vaša umetnost samo iskrivljavanje zbilje ra razne načine – niste potrebni, suvišni ste među nama, proizvođačima čovečanske kulture.

CRNI ČOVEK:

Zar to nije malo previše? Smete li tako da govorite u Sovjetskom savezu?

MAJAKOVSKI:

Ja sam jedan od sovjetskih zvezda koji proizvodi sreću! Poput Puškina, koji je bio Crnac. A ovde: svuda jedna polovina za nas, bele, druga — za crne »for negros«, sa posebnim drvenim stolicama, posebnom kasom — i bože sačuvaj da se slučajno nađete na tuđoj strani!

CRNI ČOVEK:

Koja je tačno vaša domovina? Rusija? Socijalistički savez sovjetskih republika? Svetski proletarijat?

MAJAKOVSKI:

Ja sam s onima što grade i ceste u stalnoj groznici svake niti. Otadžbunu slavim koja jeste,

a triput – koja će biti!

Na prvu republiku radnika i seljaka, Uz bljeskanje paljbe, i sev tesaka, Slali su flote, naganjali bratije, Bogataši zemlje, s te strane i te…

Da ste proklete, trule kraljevine i demokratije, S vašim zagađenim „fraternite“ i „egalite“

Druge su zemlje starice. Istorija – grotlo groblja. A moje su republike šiparice:

Stvaraj, pronalazi, probaj!

MAJAKOVSKI:

Ja ću vam glave prstima samo dodirnut i vama će ako od šale izrasti usne

za bezbroj većih poljubaca

i jezik materinski svim narodima i rodovima.

I ja, ko tvoje proleće, čovečanstvo, rođeno u radi i u boju,

pevam moje otačestvo, pevam planetu moju!

Crni čovek polako postaje provokator

svetla se gase

mrak

6 – ČIKAGO radnički miting

Majakovski stupa za govornicu

Još jedan poslednji napor –

MAJAKOVSKI:

– i sve če biti svladano.

CRNI ČOVEK:

Jeste li videli socijalizam?

MAJAKOVSKI:

Ja ću sad videti socijalizam!

CRNI ČOVEK: Vrlo interesantno.

MAJAKOVSKI:

Nije crnac, al mu duša crna.

MAJAKOVSKI:

Divno je čoveku u Čikagu! Čikago: Najveće klanice. Najveći nabavljač šumskog materijala. Najveći centar nameštaja. Najveći proizvođač poljoprivrednih mašina. Najveće skladište klavira. Najveći fabrikant gvozdenih peći. Najveći železnički centar. Najveći poštanski centar za otpremu kupljenih stvari. I to sve nastaje vašim radom!

CRNI ČOVEK: Sve je naj, naj…

PRVI RADNIK:

Čikago je grad podlac, da, to je istina — ja sam video kako je bandit ubio čoveka i ostao nekažnjen.

DRUGI RADNIK :

Čikago je okrutan, i ja znam: na licima žena i dece ja sam video tragove bestidnog gladovanja.

PRVI RADNIK:

Sa otrovnim podsmehom Čikago gleda na posao koji se stalno gomila — taj visoki i drski huligan na pozadini majušnih gradića.

MAJAKOVSKI:

Čikaške klanice — to je jedan od najodvratnijih prizora koje sam vidio u svom životu. Direktno fordom dolazite na beskonačni drveni most. Taj most se pruža preko hiljada torova za volove, telad, ovnove i za čitavu bezbrojnost svinja celog svijeta. Cika, mukanje, blejanje — neponovljivo do kraja sveta — odjekuje nad tim prostranstvom sve dok…

radnici prilaze na čelu s Crnim čovekom i daju mu pištolj na poklon

CRNI ČOVEK:

Ovo je klanica sveta! A jesti se mora.

MAJAKOVSKI:

Uobraženi ili stvarni zadah čitavog razlivenog mora krvi bavi se vašom vrtoglavicom.

Razne vrste i veličine muva sa lokvi i žitkog blata lete čas na kravlje, čas na vaše oči.

DRUGI RADNIK :

Zakon nikada nije stvorio osobu koja je pravednija; a poštovanjem ovakvog zakona, čak i oni dobronamerni svakodnevno postaju službenici nepravde.

PRVI RADNIK :

Anarhista je svako ko poriče neophodnost i legitimnost vlasti !

MAJAKOVSKI:

Dugački drveni hodnici vode tvrdoglave životinje. Ako ovnovi ne idu sami, njih vodi dresirani jarac. Hodnici se završavaju tamo gde počinju noževi onih što kolju svinje i volove.

Žive, vrištave svinje mašina podiže kukom i, zakačivši ih za živu nogu, prebacuje na tekuću traku, i one naglavačke prolaze pored Irca ili Crnca koji im zabada nož u grlo. Svaki od njih dnevno kolje po nekoliko hiljada svinja.

Rad u klanicama ne prolazi bez posledica. Ko je radio u njima ili će postati vegeterijanac ili će spokojno ubijati ljude kada mu dosadi da se zabavlja filmovima. Nije tek tako Čikago — mesto senzacionalnih ubistava, mesto legendarnih bandita. Nije to tek tako da u tom vazduhu od svako četvoro dece — jedno umire u prvoj godini života.

DRUGI RADNIK :

Ako živimo sada onako kako mislimo da treba da žive ljudska bića, uprkos svemu što je loše oko nas, samo po sebi je pobeda.

PRVI RADNIK :

Gde ljudi deluju, to će dati energiju i nama da delujemo i bar mogućnost da ovu zavrtelu čigru sveta okrenemo u suprotnom pravcu.

MAJAKOVSKI:

Ovde su glavne snage radničke partije Amerike. Ovde je centralni komitet. Ovde je centralni organ — »Daily Worker«. Ovamo partija upućuje svoje

radnici se neprekidno kreću na sceni i ponavljaju replike kao u transu

sa policijskom kapom na glavi, maše pendrekom u obliku flaše

megafoni, barikade, anarhistička pesma, izdajstvo Crnog čoveka da radnici padnu u ruke policiji Koka koli

pesma Američkih anarhista iz 1925.

Hoće li biti ljudima bolje ovde u Čikagu, Njujorku, Pekingu, Moskvi posle 90 godina?

PRVI RADNIK, DRUGI RADNIK : Štrajk, Štrajk, Štrajk!

PRVI RADNIK: Gonimo štrajkbrehere !

DRUGI RADNIK :

Obavestite one koji su prevarom namamljeni.

MAJAKOVSKI :

Oko ogromne fabričke zgrade stalno hodaju mokri, mršavi i prozebli ljudi a sa trotoara užarenim očima ih prate stasiti i ugojeni policajci u kišnim kabanicama.

PRVI RADNIK :

Mora se govoriti-hodajući. Nemamo pravo da stanemo.

COCA COLA-POLICAJAC :

Rečeno prostim rečima: Rad i Kapital su ljudi sa mišićima i ljudi sa novcem – ljudska bića prožeta istim nedostacima i vrlinama, istim žudnjama i aspiracijama. Ljudi ne žive jednostavno za teški rad; oni takođe žive da bi se igrali, družili sa prijateljima, da vole, da obožavaju.

DRUGI RADNIK :

Mora se tući-hodajući. Ko se zaustavi njega policija hapsi.

COCA COLA-POLICAJAC :

Menadžer treba uvek da drži na umu da radi sa ljudskim bićima, od krvi i mesa, sa srcem i dušom, i da ako radnik shvati, da su menadžeri i investitori takođe ljudska bića, gorčina u ljudskim odnosima će biti izbegnuta.

DRUGI RADNIK :

Mora se tući-hodajući. Ko se zaustavi njega policija hapsi.

SVI :

Mračna oluja se prolama zrakom, Tamnim se oblacima muti naš vid! Iako nam sutra i smrti donese, Neslobodu zauzdati moramo mi! Jer blago je naše sloboda sama,

A za nju se hrabro juriša! Podignimo u vis zastavu slobode,

7 – INTERVJU fantazmagorije Majakovskog

projekcije tehno svetova i vizija, scena za glumca, istraživanje šrisustva subjekta sa stavom

Svi na barikade, svi na barikade! Uzmi svet na juriš, radni narode!

GOLD:

Kažete da Njujork nije moderan grad?

MAJAKOVSKI :

Njujork nije organizovan. Samo automobili, metro, oblakoderi, i slično ne predstavljaju uvek stvarnu industrijsku kulturu.

GOLD:

To je samo spoljna strane istog.

MAJAKOVSKI:

Intelektualno Njujorčanin je i dalje provincijalac! Njihovi umovi još uvek nisu prihvatili puni značaj industrijskog doba.

Njujork je gigant gomila objekata kreiranih od strane dece, a ne u potpunom rezultat rada zrelih ljudi koji razumeju svoje želje i rade po planu, kao umetnici.

Kada budemo došli do ruskog industrijskog doba, to će biti drugačije, postojaće određen plan.

GOLD:

Postoji metro, telefon, radio, i mnogi drugi čuda, bioskop…

MAJAKOVSKI :

Ali ja idem u bioskop i vidim kolika publika uživa glupom filmu o nekoj praznoj sentimentalnoj ljubavnoj priči, koja bi izviždali u najmanjem selu nove Rusije.

CRNI ČOVEK :

Mašina prestavlja čudo za ljude sa takvim razmišljanjem?

MAJAKOVSKI :

Može se vidi ozbiljnost, nauka i mašina a da ove istine nisu bile uključene u njihovim glavama. GOLD:

Ili se može videti među ljudima umetnosti?

MAJAKOVSKI :

Oni imaju struju, oni imaju hiljade teme u savremenom čeliku i kamenu, baciju ih u oči na ulici, ali u svojim studijima i kancelarijama, sede uz svetlost sveća, kao ruski seljak.

Moraju se pronaći estetski.

Njihova inspiracija drhti kao kod sveće kad plamen treperi, a ona bi morala da besni kao vatreni potok, kidanje moderne visoke peći.

GOLD :

Ali uzmite u obzir ove nebodere. Ova slavna dostignuća modernog inženjerstva. Prošlost nije znala ništa slično. Vredni majstor renesanse ni sanjao nije da će tako visoke zgrade prkositi vetru i zakonu gravitacije. Futuristički?

MAJAKOVSKI:

„Na ulicama, futurista, bubnjara i pesnika“ – pisao sam u ranim danima revolucije. Art truli kada je respektabilan i prefinjen. Trebalo bi da izađemo iz luksuznih soba i studija i uhvatimo se u koštac sa životom.

GOLD :

Pre puta za Ameriku sreli ste se u Parizu sa italijanskim futuristom Marinetijem.

Marineti kaže da da su fašizam i komunizam u stvari isto! Vi mu niste odgovorili?

MAJAKOVSKI:

Zakon nove umetnosti: ništa više, ništa bez cilja. Ja sam opljačkao velove retorike sa poezijom i vratio sam se u suštini. Učim svaku reč i uticaj koji želim da stigne do čitaoca – kao i ljudi koji pišu svoje oglase. Oni ne žele da gube dar reči – sve mora imati svrhu.

I svaki proizvod industrijskog doba mora imati svrhu. Futurizam je protiv misticizma, protiv pasivnog obožavanja prirode, protiv aristokratske ili bilo kog drugog oblika lenjosti, protiv snoviđenja, i protiv plačljivosti – nalazi se u tehnici, u naučnoj organizaciji, Futurizam je za mašine za razumnost opšte volje, za hrabrost, za brzinu za tačnost i za novog čoveka, naoružanog za sve ovo.

GOLD:

Kako u Americi da ljudi umetnosti predvide novog čoveka? Gde je socijalni cilj američkog industrijalizma?

MAJAKOVSKI:

Liberalni intelektualac, u misticizmu, koji ste pomenuli, u Sjedinjenim Američkim Državama želi da pobegne iz auta. Oni misle da mašina ubija ljudsku dušu.

GOLD:

Zar se ne plašite da Rusi, potpadnu pod moći mašine?

MAJAKOVSKI:

Ne. Mi smo gospodari mašine i zato se ne plašimo.

GOLD:

Ne uništava li auto više prefinjene i rafinisanije vrednosti života?

MAJAKOVSKI :

Ne. Sve što se može tako lako uništiti, to zaslužuje. Veće i prefinjene vrednosti će doći u budućnosti! Sva Rusija je ohrabrena ovim idejama. Što je još važnije, milioni muškaraca i žena koji, do pre osam godina, nisu mogli da da čitaju, sada odbacujući sve stare ideje o književnosti, čitaju najviše smele mlade savremene pisce. Ovaj opšti rast kulture je važnije nego da smo imali deset Tolstoja ili Dostojevskog. Umetnost neminovno raste na takvim zemljištima. Stimulisati hrabre i slobodne misli.

GOLD:

Recite surovo i politički nekorekno o Vašem doživljaju Amerikanaca?

MAJAKOVSKI:

Amerikancem naziva sebe belac koji čak Jevreja smatra Crncem, a Crncu ni ruku neće da pruži. Kada vidi Crnca sa belkinjom, on ga revolverom goni kući, a sam nekažnjeno siluje crnačke djevojčice. On Crncu koji se približi belkinji sudi sudom linča, to jest kida mu ruke i noge i spaljuje živog na lomači.

Kada se pokrene takozvana vaga istorije, mnogo će zavisiti od toga na koji će tas položiti 12 miliona Crnaca 24 miliona svojih teških ruku. Zagrijani tek-saškim lomačama, Crnci su — dovoljno suh barut za eksploziju revolucije.

GOLD:

Umetnost treba da imaju određenu svrhu? Kakvu svrhu Vi nalazite?

MAJAKOVSKI:

Ja volim Njujork u njegovim poslovnim i radnim danima.

Dole teče neprekidni ljudski potok, prvo, do jutra — crno ljubičasta masa Crnaca, koji obavljaju najteže i najprljavije poslove. Zatim, oko sedam sati — neprekidno beli. Oni idu u istom pravcu, idu stotine hiljada na svoja radna mesta.

Svuda tutnjava, u kojoj stvarno ne razumeš ni reči, i da ne bi zaboravio da pokrećeš usnama, ostaje ti samo da ćutke žvačeš američku žvaku! Čuingam. Ako ste se ogrebali, zalijte ranu jodom, jer njujorški

8 – BRUKLIN I BRODVEJ

različiti likovi govore različite stihove, biznismeni, liftbojevi, lepotice, radnici izvode telopise, situacije, projekcije – Bob Foss koreografija, jazz

MAJAKOVSKI:

Asfalt – staklo. Idem, zijam. Šume i trave ko smazane britvom. Na sever s juga – splet avenija, na zapad s istoka strit za stritom.

A između (kako ih graditelj doveze!) -kuće neviđene visine:

Jedne dugačke do same zvezde druge – do izvora mesečine.

SVI POJEDINAČNO: Da švrćka lagano

– Jenkija mrzi; tu mu je lift, obličan il’ brzi. U 7 časova –

čoveka plima čeka, a u 17 oseka. Škrguće mehanika, u zveci i šumu,

svak nemo u zvuke tone,

i samo sporije žvaće gumu kada dobaci:

„Make money?“

Odojče svoje hrani mamica, a ono sisa li sisa,

ko da je dojka – dolarska novčanica, ko da je i ovo vrsta biznisa.

Rad je završen. Elektrikom vej, pregusti vetre struje!

Ko hoće pod zemlju – evo mu sabvej, ko hoće na nebo – elevejter tu je.

Vagoni gore,

na dohvat dimu najvišem, vagoni dole –

u podnožju kuća čkilje;

mostom Bruklinskim jednima rep se njiše, drugi se zavlače pod Hadson, u špilje.

Već si ošamućen, zaslepljuje sve.

I odjednom, iz tame, -stop!

Majakovksi stupa na most, hod preko mosta, projekcije koraka mosta

Po glavi ti dobuju reklame:

„Coffee Maxwell good to the last drop“.

A kad se okome svetla na noć slepu! E, to vam je plamena snaga! Okreneš se levo –

joj, majčice lepa! Okreneš se desno -joj, majčice draga!

MAJAKOVSKI:

Moskovljani-druškani, pogledajte, hej! Da se čovek našeta tu.

Ovo je Njujork. Ovo je Brodvej. How do you do! Gradom Njujorkom ja sam oduševljen, no neću kačket

pred njim da skinem.

Tako je ponos kod sovjetskih ustremljen: na buržuje gledamo s visine.

Ja sam ovamo, da se pjesmom bratim, stigao, i ja ulivam misli koje niko

ni otkud ne može izagnati,

ne može da zastraši ni da slisti.

Misli smjenjuju reči, ove — dela,

i biće:

s njujorških nebodera, zanjihavši ih, u pločnik usađuju tela

Vanderlipa, Fordova, Rokfelera.

U crkvu odlazi bogomoljac sumanut, i u manastir, sklanja se, strog i prost; a ja, kroz sivu večernju fatamorganu,

tako stupam, smerno, na Bruklinski most. U grad poraženi upada pobednik

i, dug ko žirafa, na topu diže nos; ja, pijan od slave, i života žednik, tako se penjem na Bruklinski most.

Pogled glupog slikara madonu muzejsku bode, zaljubljen, izoštren i kos;

tako sa podneblja, u zvezdanom blesku, Njujork posmatram kroz Bruklinski most.

Moj ponos je ova čelična milja, živi u njoj moja vizija velika:

Borba za konstrukcije, ne za stilko obilje, proračun surov šrafova i čelika.

Majakovski isplovljava

marširanje svih glumaca

Evropa odavde juri na zapad, šireći po vetru indijansko perje.

Nije l’ ko mašina ovaj bok izveden? Milioni ruku to bi s mukom vukli,

a most-čelik petom staje na Menheten, da k sebi za usnu vuče celi Bruklin.

Ovde su dani nekima sjajni,

a drugima budu vapaj gladi bon. I ljudi bez posla skaču, očajni, ovde strmoglavce u Hadson.

Zurim, kao Eksim što zuri u voz, pripijam se – na krlju ne ličim zar…

Da… Bruklinski most – to je velika stvar!

Jer zasad je dolar

od poema jači. Pljačkajući uz spektakl, grabeći, sve po redu,

kočoperi se, Brodvej, Juesej, bestidni kapital, umnožavajući bedu!

Držeći baklju, maše mi

Američka baba sloboda, a njena guza, o-ho, zaklanja tamnicu Ostrva Suza!

SVI POJEDINAČNO: Širite se u maršu! Oterajte spletaka zolju! A vi, govornici, lakše.

Reč imate, druže pištolju! Dosta nam je života po tragu što ostaviše Adam i Eva. Ošinimo istorije ragu!

SVI ZAJEDNO: Leva! Leva! Leva!

SVI POJEDINAČNO: Hej, bluzo plava! Krstari daleko!

Okeanu sagledaj rubove! Zar bojnom brodovlju

neko zatupi u lukama kljunove?

Nek se kezi i riče kroz krunu Britanije lav, pun gneva.

Pobediti neće komunu.

SVI POJEDINAČNO: Onamo,

za brdima tuge, sunčani kraj izobilja.

Preko gladi, preko mora kuge, milionskim korakom silnim! Nek je okolo plaćena banda

i nek čelik u mlazu seva.

Neće Rusijom vladat’ Antanta.

SVI ZAJEDNO: Leva! Leva! Leva!

HLADAN TUŠ – MAJAKOVSKI

– CRNI ČOVEK / FINANSIJSKI INSPEKTOR, BIROKRATA 1

– LILI BRIK – STALJIN

– MEJERHOLJD / REDITELJ /

– TATJANA JAKOVLJEVNA / KURVA – LUDAK – BIROKRATA 2

1 – PASOŠ

Majakovski dolazi na bočni deo scene u policiju da traži pasoš, preko puta je Crni čovek – policajac

centralno na sceni glumci rade bio-mehaničke vežbe i pripremaju se za probu 3. čina Hladnog tuša

Policajac sedi, ne podiže glavu, prebira po papirima, Majakovski stoji

pogleda ga na kratko, potom ponovo prebira po papirima, Majakovski pruža ruku

Majakovski dolazi pišući pesmu i nastavlja tokom razgovara kontrastirajući turobnost

Ja mogu! Vreme

kao maj u svome koloru. Čak lepše od maja. Pravo leto.

Raduješ se svima -nosaču, kontroloru… Eto!

Pero mi samo

ruci govori. U srcu –

ključanje pesničkog dara. Divan se čini

kao rajski dvori peron Krasnodara. Raspoloženje -porcelan kineski! Tu bi mi

samo slavuj dao fore. Gle,

CRNI ČOVEK: Uđite.

MAJAKOVSKI:

Zdravo, druže pukovniče.

CRNI ČOVEK: Da, građanine…

MAJAKOVSKI:

Ja sam drug, član sam partije, drug sam!

CRNI ČOVEK: Koji zahtev imate ?

MAJAKOVSKI: Treba mi pasoš.

CRNI ČOVEK-POLICAJAC: Pasoš.

MAJAKOVSKI :

Moram da putujem neizostavno.

CRNI ČOVEK:

Dobro. Prvo zahtev i da popunimo formular, druže umetniče.

Da napravimo službenu belešku.

Ime: Vladimir. Vladimirovič. Prezime…

MAJAKOVSKI : Majakovski.

CRNI ČOVEK:

Naravno da znam. Druže umetniče. Čitam Vas redovno i to godinama. Ne samo zato što volim umetnost i poeziju. Datum rođenja?

jedan natpis reski:

– Strogo je zabranjeno zapitkivati kontrolore! –

Odjednom – srce sija, slavuju na grani – kraj puta kamenica.

A rado bih pitao: – Kako ste? Zdravlje?

A kako dečica? –

Tražeći zaštitu,

uz osmeh podvorenja, oborena pogleda

ja promičem

Baš hoću da pitam sada.

A nemam odobrenja. Još bi se i ljutnuli: oni su vlada!

Reditelj zaustavlja predstavu – ANKETA

MAJAKOVSKI :

Rođen sam 7. jula 1894. Ili 93. — mišljenja moje mame i očevog službeničkog lista ne slažu se.

U svakom slučaju ne ranije. Zavičaj — selo Bagdadi, Kutajska gubernija, Gruzija.

CRNI ČOVEK: Mesto prebivališta:

MAJAKOVSKI :

Moskva. 1906. godine, umro je otac. Ubo je prst, ušivao je papire. Trovanje krvi. Otada ne podnosim čiode. Blagostanju je bio kraj. Posle očeve sahrane ostale su nam tri rublje. Instinktivno, grozničavo smo rasprodali stolove i stolice. Krenuli u Moskvu. Zašto? Nismo imali čak ni poznanika.

CRNI ČOVEK:

Član ste partije, to pišem.

MAJAKOVSKI :

Godina 1908. stupio sam u partiju RSDRP (boljševika). Polagao ispit u trgovačko-industrijskom rejonu. Položio. Propagandist. Radio sa pekarima, zatim sa obućarima i najzad sa tipografima. Na gradskoj konferenciji izabran u MK. Prisustvovali su Lomov, Povolžec, Smidovič i ostali. Zvali su me „drug Konstantin“. Ali tu nisam dospeo da radim — bio sam uhapšen.

CRNI ČOVEK:

Samo ono što je za formular, odgovarajte kratko! Gde želite da putujete i s kojim razlogom?

Znate i sami da ne gledamo pozitivno na odlivanje novca u inostranstvo u ovoj fazi privrednog razvoja. Drug Staljin je predložio da svakom ko letuje u Sovjetskom Savezu odobrimo popust na mestima gde provodi odmor.

MAJAKOVSKI :

Cenim mišljenje Druga Staljina i podržavam napore partije i našeg velikog vođe, njegovu brigu za naše ljude. Kad padne sneg on je prvi u smetovima. Kad dođu poplave prvi je u čamcu. Taj njegov realizam u shvatanju odnosa sa drugim državama, sve što čitam u novinama. Mi imamo pravu štampu koja samo o tome piše.

MEJERHOLJD:

Da li smo mi sada aktuelni zato što kritikujemo vlast, ili na ovaj način reklamiramo njenu nadmoć i prisutnost, čak i na predstavi sada i ovde?

MAJAKOVSKI : Lične prirode.

CRNI ČOVEK: Obrazložite zahtev!

MAJAKOVSKI:

Prilikom mog boravka u Americi 1925.godine…

CRNI ČOVEK-POLICAJAC :

Znamo. Da li još uvek mislite da je Amerika tehnološki naprednije od naše sovjetske domovine?

MAJAKOVSKI:

Pred nama umetnicima se postavlja zadatak: ne glorifikovanje tehnike, nego njeno obuzdavanje u ime interesa čovečanstva. Ne estetičko uživanje u gvozdenim stubovima nebodera, nego jednostavna organizacija naselja. Ne neboder u kome je nemoguće živeti, a ipak se živi.

Ne glorifikovati tutnjavu, nego stavljati prigušivače — mi, pesnici, moramo da možemo da razgovaramo i u vagonu.

CRNI ČOVEK:

Idete li svojim automobilom?

MAJAKOVSKI:

Automobilom? Automobila je mnogo, vreme je već da se porazmisli i o tome kako da oni ne guše ljude na ulicama.

CRNI ČOVEK:

Pa zašto onda da putujete? Sami ste pisali da «je čak i to prezreno hvatanje za kućicu, za zemljicu, za svoje, čini neverovatnom kulturom u poređenju sa vrtoglavim poretkom i gramzivim karakterom američkog života.»

MAJAKOVSKI :

Moj prevodilac je bila Gruzijka sa kojom sad imam ćerku, devojčicu od četiri godine. To sam saznao naknadno… Želim da vidim dete!

CRNI ČOVEK:

Zar niste baš Vi pisali da Vam je revolucija jedina porodica. Ovaj razlog zvuči veoma malograđanski za Vaš profil. Nema veze. Mada, pišete li i dalje one smešne stihove: od loših roditelja, loša su i deca… tako nekako?

ustaje sa stolice, postoji naspram Majakovskog, vadi pištolj i pruža ga

uzima u ruke novine

Treba da se sa njima sastanem u Parizu i da boravim posle na Azurnoj obali.

CRNI ČOVEK:

Primićemo zahtev u postupak. Već neko vreme rešavamo vaš problem.

MAJAKOVSKI: Kakav problem?

CRNI ČOVEK:

Postoji čovek, postoji problem. A kako drug Staljin kaže: “Nema čoveka, nema problema.”

MAJAKOVSKI: Pasoš, molim.

CRNI ČOVEK:

Zar posle onakvih stihova hvale o našem crvenom sovjetskom pasošu, sada tako šturo. U redu, potpišite, ovde potpišite.

Možete ga koristiti samo Vi lično, za vašu sigurnost i za vaše potrebe.

MAJAKOVSKI:

Ja sam tražio pasoš!?

CRNI ČOVEK:

To je sve što u ovom trenutku možemo da Vam ponudimo.

MAJAKOVSKI:

Zar sam u opasnosti?

CRNI ČOVEK:

Drug Staljin kaže: „Ideje su mnogo snažnije od oružja. Mi nikada ne bismo dozvolili da naš neprijatelj ima oružje, pa zašto da im dozvolimo da imaju ideje“?

MAJAKOVSKI:

Ja sam došao po pasoš! Molim Vas…

CRNI ČOVEK:

Službeni razgovor je završen.

Vidim, spremate novi pozorišni komad? Bavite se birokratijom? Danas u „Pravdi“ Jermilov Vlada piše:

„Da pitanje birokratije više nije relevantno za Sovjetsku državu, te da Vaš junak kako se ono zove, Pobedonosnikov, oličava desno skretanje. „Gde su komunisti, gde su radnici“?

promena u komičnu igrivost dok izlazi

2 – POČETAK PROBA

proba – ceo III čin Hladnog tuša

Reditelj / Mejerholjd deli uloge i vodi probu

– stalne ispravke boldiranih termina: npr -socijalizam, nacionalizam, demokratija, istok-zapad, rad – menadžerisanje

– raditi na probama s glumcima

– stil otkačene parodije, braća marx, biomehanika

Re-konstrukcija znači ponavljanje predstave „Hladni tuš“ po postavci Majerholjda.

De-konstrukcija predstavlja momenat stavljanja predstave u istorijski i ideološki okvir.

Pozorište. Glumci. Bio-mehanika. Balansi predmeta na ispruženoj ruci…

LICA:

– DRUG POBEDONOSIKOV, glavni načelnik uprave usklađivanja, glavnačpups – OSIP

– DRUG MOMENTALJNIKOV – LUDAK

– MADAM MEZALJANSOVA, suradnica Voks-a -KURVA

– REŽISER – MEJERHOLJD

– IVAN IVANOVIĆ – CRNI ČOVEK

Scena — produženje kazališnih redova. U prvom redu nekoliko slobodnih mjesta

Majakovskog sedaju u prvi red

MAJAKOVSKI :

I olovka kritičara Jerolimova podržava birokratiju!

CRNI ČOVEK:

I birokratija podržava olovku kritičara Jeromilova.

MAJAKOVSKI: Javiće te mi za pasoš ?

CRNI ČOVEK-POLICAJAC:

Brinemo o Vama, druže pesniče. Srećno sa komadom!

MAJAKOVSKI:

Osedlav života talase-vrance,

jednak sam kandidat za cara vaseljene i za lance.

MEJERHOLJD: (o stilu igre)

Rad glumca, to je spoznavanje sebe u prostoru. Treba da se tako izuči svoje telo, da bi zauzimajući ovaj ili onaj položaj tačno znali kako ono izgleda. Glumac će potpuno zavladati svojim telom ako kombinuje ritmiku i gimnastiku u svom radu i ako uspe da čuje sa svakom tačkom svog tela.

Bio-mehanika, balans tela, glumac mora da raspolaže svojim telom da bi mogao da pronađe tačku ravnoteže.

U osnovi sistema glume treba da budu principi bio-mehaničkog pogleda na prirodu čoveka. U tom smislu treba kiltivisati uzbuđenja, reprodukovati zadatak u osećanjima, u pokretu i u reči. Psihički procesi kod glumca moraju biti rezultat fizičke vrline.

MAJAKOVSKI:

Ovo je moja nova drama u 6 činova sa cirkusom i vatrometom.

1 Čin: Čudakov, pronalazač ekscentrik izumeo je „vremeplov“.

2 Čin: Čudakov nije mogao da se probije kroz birokrate druga Pobedonosikova – Glavnogčupsa (Načelnika sporazuma o upravljanju).

3 Čin: Pobedonosikov prepoznaje sebe u pozorištu, a ne prihvata sličnost sa sobom. Ne želi da se prepozna.

4 Čin: pojava Fosforne žena koja dolazi iz budućnosti.

5 Čin: svako želi da budu „spreman“ za komunizam, za budućnost.

6 Čin: o onima koji spadaju u komunizam, i onima koji zaostaju

publika kroz dalekozore gleda na scenu, scena kroz dalekozore gleda na publiku

Puškin i Gogolj!

U igri Majakovskog ima velikog oslobođenja od tradicije…

Ali u isto vreme on je grabi tehnike dramatičara koji podseća na takavog majstora kao što je Molier.

MEJERHOLJD:

On uvek zna šta ismeva, koga je ismejava, i uvek zna za koga stvara spektakl. Kod njega nikada nije ništa suvišno. Ovo je prvi autor koga nikad nisam morao da štrihujem i ispravljam. On je uvek i svuda. Izuzetno je komprimovan i škrt. Iznad svega, on kaže sve i nadahnuto, uzbuđeno, on nikada nam ne govori ništa neutralano, mirno. A kad napadne svoje neprijatelje i kada se divi našim dostignućima, našoj racionalizaciji, industrijalizaciji, socijalističkom takmičenju, i tako dalje. To je – za njega najveća konkretnosti u kojoj živi.

To je najveća zasluga ovog pesnika-Tribuna. To je glavna zasluga Majakovskog. Ja mu želim dobrodošlicu i želimo mu dalje uspehe u tom najtežem načinu – načinu istinski sovjetske i istinski revolucionarne drame.

MAJAKOVSKI:

Ja nisam nikad u životu radio na lepim stvarčicama što gode ljudskom uhu, već je kod mene sve nekako ispadalo tako da sam svima prourokovao neprijatnosti. Osnovni rad – to je grdnja, ruganje svemu što mi izgleda nepravilno, protiv čega valja voditi borbu. I 20 godina mog književnog rada – to je, jednostavno kazano, uglavnom književno šamaranje, ne u bukvalnom smislu reči, već u onom najboljem.

MEJERHOLJD:

Počinjemo sa probom trećeg čina. Pobedonosnikov dolazi u pozorište, ne prepoznaje sebe i ne prihvata umetničko rešenje na sceni. On ima viziju svoje umetnosti. Šta on traži od umetnika, glumca?

Da odrazi život, da ga ne promišlja da ga izvrši. U interesu ostvarenja klasnih ciljeva glumac postaje lutka na koncu a ne subjekt koji dela. On podražava stvarnost ali ne negira i ne osvaja prostor slobode u prostoru igre. Nema reflektivnog uzbuđenja. Reflektivno uzbuđenje je vreme jednostavne reakcije. Upravo ovo uzbuđenje, nemir pravi razliku između glumca i marionete, dajući glumcu mogućnost da zarazi gledaoce i proizvede kontra uzbuđenje kod njega. To kontra uzbuđenje koje dolazi od gledalaca je hrana, pogonsko gorivo za produženje igre, stanje zanosa i ekstaze.

ulaze likovi malograđanina i predstavnika vlasti

Drugovi, ne uzrujavajte se! Treba da pričekamo nekoliko časaka do trećeg čina iz razloga koji ne zavisi od nas. Časak, drugovi. Dolaze li? Nije zgodno da ovako odugovlačimo. Raspraviti, na kraju, možemo i kasnije; pođite u foaje, nekako uljudno natuknite. A, dolaze! Izvolite, drugovi. Čast nam je! Nije važno, jednu minutu, čak pola sata, to nije voz, može se počekati. Svi shvataju u kakvo vreme živimo. Mogu biti različiti državni, čak planetarni poslovi. Jeste li gledali prvi i drugi čin? No, kako, kako? Nas sve, naravno, zanima utisak i uopšte, pogled.

POBEDONOSIKOV:

Ništa, ništa! Razgovarao sam evo s Ivanom Ivanovičem. Oštro je zahvaćeno. Uočeno. Ali ipak nije baš onako…

REŽISER:

Ali sve se to može ispraviti, mi uvijek nastojimo. Dajte samo konkretne primedbe — vi, naravno, nećete moći ni da se okrenete…

POBEDONOSIKOV:

Previše je to kondenzovano je suviše, u životu nije tako… Da, recimo, ovaj Pobedonosikov. Ipak nije zgodno… Prikazan je, po svemu sudeći, odgovoran drug, a u takvom je svetlu prikazan i još se nekako naziva »glavnačpups«. Nemamo mi takve, nije prirodno, nije životno, nije slično! Treba preraditi, omekšati, poetizirati, zaokružiti…

IVAN IVANOVlČ:

Da, da, to nije zgodno! Imate li telefon? Telefoniraću Fjodoru Fjodoroviču, i on će, dakako, izaći u susret… Ah, nezgodno je za vrijeme predstave? Da, ja ću kasnije. Druže Momentajnikove, treba otvoriti široku kampanju.

MOMENTALJNIKOV: Ekselencijo, naređenje vaše ispuniću smjesta, ovaj čas, vaše mnjenje postaje i naše, psovke dobiće on i od nas.

REŽISER:

Ali, molim vas! Ali, drugovi! Ali ovo je u vezi s naštampanom samokritikom i zahvaljujući dozvoli Gublita pokazan je samo kao izuzetak, negativni književni tip.

POBEDONOSIKOV:

Kako ste rekli? »Tip?« Zar se tako može izražavati o odgovornom državniku? Tako se može govoriti

REŽISER:

Druže, vi ste u pravu, ali to izvire iz radnje.

POBEDONOSIKOV:

Radnje? Kakve radnje? Nikakve radnje kod vas ne može biti. Vaša je stvar da pokazujete, a radiće, budite bez brige, radiće bez vas odgovarajući partijski i sovjetski organi. A zatim treba pokazivati i svetle strane naše stvarnosti. Uzmite nešto uzorno, na primer našu ustanovu, gdje ja radim, ili mene, na primer.

IVAN IVANOVIČ:

Da, da, da. Pođite u njegovu ustanovu. Direktive se ispunjavaju, naredbe se provode, racionalizacija se sređuje, papiri godinama leže u potpunom redu. Za molbe, žalbe i spise — kucana traka. Pravi ugao socijalizma. Vrlo interesantno.

REŽISER:

Ali druže, dopustite…

POBEDONOSIKOV:

Ne dopuštam!!! Nemam prava i čak se čudim kako su vam dopustili! To nas čak diskredituje u očima Evrope. A koga vi suprotstavljate nama? Koga vi suprotstavljate Evropi? Izumitelja? Pronalazača? Što je on smislio? Je li izumeo Westinghouseovu kočnicu? Je li izumeo naliv-pero? Vozi li tramvaj bez njega? Je li kanalizirao racijolariju?

REŽISER: Kako?

POBEDONOSIKOV:

Kažem, je li racionalizirao kancelariju? Ne! O čemu je onda riječ? Fantaste ne trebamo. Socijalizam — to je proračun!

IVAN IVANOVIČ:

Da, da. Jeste li bili u knjigovodstvu? Ja sam bio u knjigovodstvu — svugde su brojke, samo brojke, i male i velike, najrazličitije, a na kraju sve se slažu. Proračun! Neobično interesantno!

REŽISER:

Druže, nemojte pogrešno krivo shvatiti. Mi možemo da grešimo, ali mi smo pozorište hteli da stavimo u službu borbe i izgradnje. Pogledaće — počeće da rade, pogledaće — i uznemiriće se, pogledaće — i raskrinkaće.

POBEDONOSIKOV:

A ja vas moliim u ime svih radnika i seljaka da me ne uznemiravate. Zamisli, budilnici! Vi morate milovati moje uho, a ne uznemiravati, vaša je stvar milovati oko, a ne da uznemiravate.

MEZALJANSOVA: Da, da, da milujete…

POBEDONOSIKOV:

Mi hoćemo da se odmorimo posle državničkog i društvenog rada. Vratite nam klasike! Učite kod najvećih genija proklete prošlosti. Koliko sam puta to govorio. Setite se kako je pevao pesnik:

Posle sednica burnih i raznih, niti radosti, niti omame tuge,

u budućnosti želja nam praznih, nema, tam, taram, taram, druge…

MEZALJANSOVA:

Naravno, umetnost treba da odražava život, lepi život, lepe žive ljude. Pokažite lepe ljude u lepim pejsažima i uopšte buržoasko raspadanje. A ako je potrebno u agitacione svrhe, čak i trbušni ples. Ili, recimo, kako na trulom Zapadu vode svežu borbu sa starim životom. Pokažite, na primjer, na sceni, da oni u Parizu nemaju žensko odeljenje, ali imaju fokstrot, ili kakve suknje nove mode nosi stari umorni svet — skonapel bo mond. Razumete li?

IVAN IVANOVIČ:

Da, da. Dajte nam lepote! U velikom pozorištu uvek nam daju lepotu. Jeste li gledali »Crveni mak«? — Ja sam gledao »Crveni mak«. Vrlo interesantno! Svuda lepršaju s cvećem, pevaju, plešu različiti elfi i… sifilide.

REŽISER:

Hteli ste reći silfide?

IVAN IVANOVlČ:

Da, da, da! Dobro ste primetili — silfide. Treba otvoriti široku kampanju. Da, da, da, lepršaju različiti elfi i cvelfi… Vrlo interesantno!

REŽISER:

Izvinite, ali elfa je već bilo dosta, i njihovo dalje

POBEDONOSIKOV (oduševljeno):

Dobro! Veselo! Nikakve dekadanse — ništa ne pada. Ovo može goditi.

MEZALJANSOVA: Uj, se tre pedagožik.

POBEDONOSIKOV:

Lagani pokreti tela, poučno za svakoga ko počinje karijeru. Pristupačno, jednostavno. Ovo mogu da gledaju i deca. Među nama rečeno, mi smo mlada klasa, radnik — to je veliko dijete. Dakako, pomalo je suvo, nema one punoće, sočnosti…

REŽISER:

Ako vam se to sviđa, tu su horizonti fantazije neobuhvatni. Mi možemo dati naprosto simboličku sliku sa svim prisutnim kadrovima glumaca. (Plješće) Slobodni muški ansambl — na scenu! Kleknite na jedno koleno i sagnite se s izrazom potlačenog. Kidajte nevidljivim pijukom vidljivom rukom nevidljivi ugalj. Lica, lica mračnija… Mračne vas snage zlobno guše. Dobro! Hajde!… Vi ćete biti kapital. Stanite ovamo, druže kapitalu… Plešite nad svima s izrazom klasne vladavine. Zamišljenu damu grlite nevidljivom rukom i pijte zamišljeni šampanjac. Hajde! Dobro! Nastavite. Slobodni ženski sastav na scenu! Vi ćete biti sloboda, vaše ponašanje odgovara tome. Vi ćete biti jednakost — znači, jedno te isto ko će da igra. A vi bratstvo — ta druge osećaje i onako niste u stanju da izazivate. Spremni? Hajde! Dižite zamišljenim poklikom zamišljene mase. Oduševljavajte, oduševljavajte sve! Šta radite?! Više dižite nogu, simulirajte zamišljeni ustanak. Kapitalu, plešite ulijevo s izrazom Druge internacionale. Čemu mašete rukama? Pružite klešta imperijalizma… Nemate klešta? Nije trebalo da idete u glumce. Pružajte što vas je volja.

Kapitalu, efektno umirati! Pokažite lepe grčeve! Krasno!

Muški slobodni ansambl, bacajte zamišljene okove, dižite se prema simbolu sunca. Mašite pobednički rukama. Slobodo, jednakosti i bratstvo, stimulirajte gvozdeni korak radničkih kohorta. Stavljajte tobožnje radničke noge na tobože svrgnuti tobožnji kapital. Slobodo, jednakosti i bratstvo, nasmejte se, kao da se veselite.

Slobodni muški sastave, pravite se, da ste — »tko nije ništa« i zamislite, da ste — »taj bit će sve«. Dižite se jedan drugom na ramenu prikazujući porast socijalističkog takmičenja.

Dobro!

Izgradite kulu od tobože snažnih tela, oblikujući u plastičnoj slici simbol komunizma. Mašite slobodnom rukom zamišljenim čekićem kao da dajete takt slobodnoj zemlji osjećajući patos borbe. Orkestar, dodajte u muziku industrijske buke. Tako!

Dobro!

Slobodni ženski sastav — na pozornicu! Obavijajte zamišljenim girlandama radnike velike

svemirske armije rada, simbolizirajući cveće sreće koje cvate u socijalizmu. Dobro! Izvolite! Kraj! Odmorna pantomima na temu —

»Kapital i rad / Glumcu je brat.«

POBEDONOSIKOV:

Bravo! Sjajno! I kako možete da ovakav talenat upropašćujete na aktuelne sitnice, na prazne feljtone? Eto, to je prava umjetnost — razumljivo i pristupačno i meni, i Ivanu Ivanoviču, i masama.

IVAN IVANOVIČ:

Da, da, vrlo interesantno! Imate telefon? Ja ću da telefoniram… Nekome ću telefonirati. Duša naprosto izlazi. To je zarazno. Druže Momentaljnikove, treba otvoriti široku kampanju.

MOMENTALJNIKOV: Ekscelencijo, naređenje vaše ispuniću smesta, ovaj čas. Hleb i igre to su stvari naše — hvalićemo na sav glas.

POBEDONOSIKOV:

Vrlo dobro! Sve je u redu! Samo još dodajte amo

Majakovski izlazi iz publike na scenu

IVAN IVANOVIČ:

S drugarskim pozdravom! Uostalom, kako je ime one glumice, treće sa strane? Vrlo lijep i nježan… talenat… Treba otvoriti široku kampanju, a može se i usku, no tako… ja i ona. Telefonirat ću. Ili neka ona telefonira.

MOMENTALJNIKOV: Ekscelencijo, naređenje vaše… Ljudski stid već ne resi nas. Adresu, adresu, ostalo je naše, — Telefoniram sada ovaj čas.

IVAN IVANOVIČ (a parte):

Priznajem da mi se ovo pozorište na časak pričinjavalo grandioznim, da ne kažem dijaboličnom satirom na sve pojmove o pozorištu buržoaskog društva.

MEJERHOLJD:

Ja mislim da ćemo mi, radeći veoma ubrzanim tempom, često grešiti. Ali nećemo pogrešiti u tom smislu, što ćemo naš teatar izgraditi u apsolutnom kontaktu sa savremenošću.

POBEDONOSIKOV:

Ako ne možete ništa sopstveno da stvorite, ako je čitava vaša umetnost samo iskrivljavanje zbilje na nazne načine – niste potrebni, suvišni ste među nama, proizvođačima čovečanske kulture. Nema šta, zovete se revolucionarno pozorište, a sami uzrujavate… kako ste rekli?… uznemiravate, je li, odgovorne radnike. To nije za mase, i radnici i seljaci to neće razumeti, i dobro je što neće razumeti, i ne treba im objašnjavati. Kakva vi to pravite od nas aktivna lica? Mi hoćemo da budemo pasivni… kako se oni zovu? — gledaoci. Ne-e! Drugi put idem u drugo pozorište!

MEJERHOLJD :

To je ono što oni žele. Pozorište kao ogledalo stvarnosti. Realizam gde smo svi lutke na koncu i gde drugi pokreću konopce našeg života. Slepa izvršnost bez prigovora na to se svode naši životi.

svi se smeju

Majakovski staje pred šalter, Crni čovek čita referat u stihu dok Majakovski ulazi u dijalog s Velikim inkvizitorom

eksperiment s višeslojnim istovremenim govorima raznih glumaca i igri pod maskama

MAJAKOVSKI:

Pa i moj posao zanimljiv mi je samo ako je veseo! Hoću

da o peru kažu -bajonet!

Hoću

da s podatkom

o čeliku, gvožđu, i oni u pesmama izbiju pred svet, pa da Staljinovim referatom prođu.

Da tako dospesmo do visova svih — od jazbina trudbenika:

Veći je no ikad smisao za stih

u Savezu Republika…

VELIKI INKVIZITOR:

Kažem ti, da čovek nema mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre mogao predati taj dar slobode, s kojim se nesrećno biće, čovek, rađa.

MAJAKOVSKI:

Radnička klasa – da znate svi – umetnost shvata bar koliko vi.

VELIKI INKVIZITOR:

Ali slobodom ljudskom ovlađuje samo onaj ko umiri njihovu savest. I poći će za onim ko mu prevari i zbuni savest.

MAJAKOVSKI:

Unosi u mase kulture blago, kulturu opštu, vrhunski jaku.

MAJAKOVSKI:

Ko pijan teturam. Sa tramvajske pruge instinktivno sklanjam svoj krti životić.

LUDAK:

Finasijska inspekcija mu je konfiskovala sve honorare!!!

MAJAKOVSKI:

Ko bi za smrt moju pronašao tuge u crnini ove bezgranične noći.

CRNI ČOVEK / INSPEKTOR: Građanine inspektore! Izvinite… Ne mari …

Mnogo vam hvala. Mogu i da stojim. Dolazim

zbog jedne delikatne stvari: o mestu pesnika

u radničkom stroju. U redu

dućandžija nađoste mi mesto, i mene kači uredba poreska. Za šest meseci

vi tražite petsto, i dvadeset pet —

što nema mog podneska.

A moji su napori ostalima srodni. Pogledajte –

pa to je izdataka val; koliki su rashodi moji proizvodni, koliko se troši

na materijal. Vi, naravno, znate

za fenomen „rime“. Stih

ima na kraju, pa, recimo, „zla”,

preskoči se jedan i, u njeno ime, mi stavljamo

nekakvo „tra la la la“. Po našem kazano, rima je

ko bure.

VELIKI INKVIZITOR:

O, mi ćemo njih naposletku uveriti: da ne budu oholi zato što si ih Ti uzdigao, i time ih naučio da budu oholi.

MAJAKOVSKI: Takvi

delom otrovni, delom blage ćudi –

za Savez su teret grdan. Gde li se prave

ti

veštački ljudi,

koji pogon ih stvara, usrdan?

VELIKI INKVIZITOR:

Dokazaćemo im, da su slabački, da su samo sažaljenja dostojna deca, ali da je dečija sreća slađa od svake druge. Oni će postati bojažljivi i počeće gledati u nas i pribijati se uz nas u strahu, kao ptičići uz svoju majku.

MAJAKOVSKI:

Da ne gnjavim dugo zbog teme jarke (nisam ljut, nit me zanos hvata), objektivno

opisujem čoveka — marke

„birokrata”.

VELIKI INKVIZITOR:

Oni će se diviti i užasavati gledajući nas, i ponosiće se što smo mi tako snažni i tako pametni da smo mogli umiriti bujno stado od hiljada miliona.

MAJAKOVSKI: Ozgo – ćela, ozdo – pete dve;

figura kao i ostale sve. No iz nje,

mesto glasa, sprava se čuje,

što izvesne izraze emituje.

VELIKI INKVIZITOR:

Oni će raslabljeno drhtati od gnjeva našega, umovi će se njihovi uplašiti i klonuti, oči će im se napuniti suzama kao u dece i u žena – ali će isto tako lako, kad im damo znak, prelaziti na veselje i na smej, na svetlu radost i na srećnu dečiju pesmicu.

ko strofu,

u visinski cilj. De, nađi,

pa makar za zlatnika koš, rime

da budu — bojni metak vreli. Možda je par takvih, nečuvenih još,

ostao samo u Venecueli?

Probija me mraz a i znoj naskroz. Koprcanje,

s dugom i predujmom vezano… Inspektore,

znate li

kol’ko plaćam voz? Poezija

– sva je! – vožnja u neznano. To ti je –

kao da radijum vadiš. Dobijaš gram

za godinu truda. Odbaciš,

jedine reči radi, hiljade tona verbalnih ruda.

No to su reči što bukte i pale, dok samo tinja reč sirova ona. No takve reči

vode na put dalek, kroz hiljade leta, srca miliona. Postoje,

znamo, razne pesničke fele,

a mnogi dobro uvežbaše ruku, pa stihove svoje opsenarski dele, iz usta ih sebi i drugome vuku.

Lirski evnuh nije baš privlačna tačka. Tuđ stih kad odnese,

on je sreća sama.

Pa to mu je prosta utaja i pljačka, međ tako čestim u zemlji utajama. Što kažu,

korpu poješćeš hleba sa solju i sa sto cigareta dimi,

dok ne izneseš onu reč najbolju skrivenu

u ljudskoj arterskoj dubini.

I već je manja poreska meta1!

iz novina zidnih rečenicu čestu: „Uništiti ovo, ako ne svud,

onda bar na svakome mestu.

VELIKI INKVIZITOR:

Dobijajući od nas hleb, oni će, naravno, jasno videti da mi njihove hlebove, njihovim rukama zarađene, uzimamo od njih, da bismo ih opet njima razdali, bez ikakvog čuda; uvideće da mi kamenje u hlebove pretvaramo; ali će većma voleti što hlebac dobijaju iz naših ruku, nego i sam hlebac.

MAJAKOVSKI: Potpisom bi šarao po svemu na svetu, ne promisliv: čemu,

šta,

da l’ znam?

Za papu rimskog postaviće vlastitu tetu, osudu smrtnu potpisaće sebi sam.

VELIKI INKVIZITOR:

Pa i tu si sudio o ljudima i suviše visoko, jer, naravno, oni su robovi, makar što su stvoreni kao bunžije. Osvrni se i pogledaj unatrag, pa presudi.

MAJAKOVSKI: Hoću

da mi usta,

posle radnog dana, zavodskim katancem budu zaključana.

VELIKI INKVIZITOR:

Jer će se i suviše dobro sećati da su im se pre, bez nas, hlebovi što su ih oni zarađivali, pretvarali u njihovim rukama u kamenje; a kad su se vratili k nama, onda se kamenje u njihovim rukama pretvorilo u hlebove.

I suviše, i suviše će oni oceniti šta znači to: potčiniti se jedared za svagda! Dokle god ljudi ne shvate to, biće nesrećni!

Inspektor – Veliki inkvizitor

a rublja šezdeset -so za delo.

U anketi vam vidim pitanja masu: – Odlasci na put?

Kako s njima stoji? A ja za petnaest leta, u kasu,

zar ne skrših

deset pegaza svojih? Pitate –

i rad sam da do jasnosti dođe – za imetak i sluge,

iz vašeg ugla.

A šta ako spadam među narodne vođe, a isto tako sam narodu sluga?

Klase glas

kroz reč nam se prolama, mi, proleteri,

vodiči smo peru živu.

Mašina duše jenjava s godinama, pa kažu:

Dosta, istrošen je, u arhivu!

Sve ređi su zamasi, voli se sve manje,

a čelo mi vreme u zaletu mrvi. Dolazi tako najgroznije stanje – amortizacija

duše, srca, krvi.’

Današnjice vi ste revni žitelj, je l’ te? Nek kartu za večnost poresko vam da. Utvrdite dejstvo stiha, pa podel’te

čak na tri stoleća primanja mi sva.

No pesnička moć nije samo za večnost – da spomene me štucnuc, turistički vodič. Ne! Pesnikov stih i danas je nežnost, bajonet ubojni, parola i bič.

Građanije inspektore, ja ću platit’ pet, nule brisaću srca laka!

A s pravom tražim sirotinjski ped u masama radnika i seljaka.

CRNI ČOVEK / INSPEKTOR:

Proći će vekovi, i čovečanstvo će proglasiti ustima svoje premudrosti i nauke: nema zločina, nema ni greha, nego ima samo – gladnih. „Nahrani, pa tada možeš zahtevati od njih vrlinu i čestitost!“ – to će

Majakovski besan demonstrativno odlazi

4 – POKUŠAJ SAMOUBISTVA

lirsko zamračena scena ljubavnog sna i pisama, Lili čita pisma Majakovskog i obratno

MAJAKOVSKI:

No ako mislite da ne vredi ta stvar, da se tuđom rečju galami,

onda evo vam, drugovi, peknalo na dar, pa izvolte – pišite sami!

MAJAKOVSKI:

Izložen, na mostu, preziru i nepoštovanju godina, ispaštajući zbog zemaljske ljubavi,

moraću da ostanem, ostaću zbog svih, za sve ću plaćati,

zbog svih ću plakati.

LILI:

Najdraži Ljiljčik,

draga moja rođena voljena moja maco, dragi dragi milion puta mili

i jedanput i zauvek voljeni Mačiću,

Ljiljok, mislim samo na tebe i volim strašno. Lisičiću, dolazim s tugom, mačencetu hrlim ti štene koje voli mačence.

U fijakeru volim samo mačence. Volim mačence u kancelariji.

Posle ručka kao dezert takođe samo mačence. Došao sam kući tužno, bez mačenceta je strašno. Volim mačence pre čaja.

Volim Lisičića.

Igram bilijar da bi mačetu dao čokoladu. Ljubimo vlimo čeznemo čekamo

zabranila si mi da ti pišem ako mi to baš nije apsolutno potrebno. Apsolutno je stiglo.

Primoran sam da ti pišem ovo pismo jer su mi nervi uzdrmani kao nikad od kad smo se razdvojili. Dobro znaš da moja ljubav prema tebi i osećanje prema sebi samom diktiraju ovo pismo. Ako te plaši pomalo rizična šetnja sa jednim tipom o kojem si ranije samo po čuvenju znala da je to jedan dečak prilično veseo i dopadljiv, piši, piši odmah. Molim te i čekam. Ne mogu da ne dobijem tvoj odgovor. Odgovori mi kao mrzovoljanom prijatelju koji pokušava da te “upozori” na opasno prijateljstvo: ‘Idi do đavola! To nije tvoja stvar. Meni se ovako sviđa.

Ljubim sa svih strana tvoj mali prstić. Psić.

Voljeni moj Šteniću, zašto si takav rasipnik i raspikuća? Zašto se dosađuješ?

Živimo raskošno, veselo i raznovrsno: ponedeljkom se kod nas skuplja krem književne, umetničke, političke i finansijske Moskve. Nedeljom idemo na trke – elegantno. Ostaje dane Osja provodi kod žena, a ja odlazim u Srebrnu borovu šumu nekim od predstavnika «vrhova» koji tamo žive.

Pisao si da putuješ u Nicu a telegrami su svi iz Pariza. Znači, nisi putovao. Kada ćeš se odmarati? Ti si najpoganije štene. I potpuno ću prestati da te volim.

Revolver čitav, cipele takođe. Ako možeš pošalji parica.

Ako se nađe, pošalji 4500 rubalja.

Postoji mogućnost da mojoj sestri još petnaest. Pošalji, molim te. milo je tšo sam kod kuće. Novac dobila. Žudim volim. Pošalji ne manje od trideset.

Štene, ostavi još 500 rubalja. Ostala sam dužna. Krećem u petak. Postaraj se da me sačekaš. Šalji telegram. Brinem se. Čeznem. Ljubim.

Jako bih želela automobilčić. Dovezi, molim te. Mnogo smo razmišljali o tome – kakav. I odlučili – najbolje je Fordčić. On nije upadljivo raskošan nego je radnički. Njime je najlakše upravljati, a hoću obavezno da ja lično vozim. Samo treba kupiti neizostavno poslednji model Forda sa pojačanim spoljnim gumama, s kompletom svih instrumenata i po mogućstvu s većom količinom rezervnih delova. Osim toga, jako te molimo te Osip i ja, ako je moguće, da kupiš za motocikl sve što sam zapisalapošto mi vrlo mnogo njime putujemo. Napiši mi, molim te, Štenence! Štene! UUUUUUUUUUUUUU!!! Uuuuuuuuuuuuuuu!!! Nije moguće da neće biti automobilčića. A ja sam tako sjajno naučila da vozim!!!

Ljubim nosić. Ako možeš, pošalji još novca. Zašto ćutiš ko mrtav. Sto devedet i pet! Dolara! Ako ima pozajmi još novaca, jer mi za renoviranje neće biti dovoljno. Ako ti nemaš, uzajmiću.

Maca voli novac. Dosadno. Dolazi što pre. Ljubim te.

Gde živiš? Zašto tako retko šalješ telegrame? Zašto ne pišeš? Mene to interesuje?

Šta radiš? S kim se sastaješ?

Jako se brinem, šalji telegram češće. Ogorčena što me nisi sačekao kraj telefona. Napiši dugačko pismo.

Šalji telegram svakodnevno.

Strašno se brinem. Pošalji hitno opširan telegram. Jako te molim da pišeš.

Piši nam i češće šalji telegrame.

Zašto nema telegrama, jako se brinemo.

neuspešni pokušaj samoubistva, pištolj ne opali

Volosik, molim te pošalji još nova. Grlim ljubim snažno tebe i sve životinjke. Osja ljubi. Tvoja maca.

MAJAKOVSKI:

Znači – opet, dok mračno je sve to, uzeću srce, isplakano grozno,

da ga nosim, ko što u štenaru pseto, nosi svoju šapu presečenu vozom.

LILI:

To sam već davno čula.

MAJAKOVSKI:

Već prođe jedan. I sigurno si legla, Ko srebrna Oka Mlečni Put noć studi. Ne žuri mi se. I munja-telgram

nema zbog čega da plaši te i budi. Kao što kažu, incident je rešen. Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi. Mi smo prečistili. I što da se dreše uzajamne boli, uvrede i kobi.

LILI:

Mnogi su govorili da će se ubiti zbog mene, ali ti si stvarno pokušao.

MAJAKOVSKI: Pištolj je zakočio.

LILI:

Ali, neće se uvek tako završiti!

MAJAKOVSKI:

Trideset sedam godina je već starost. Oduvek sam govorio da ću živeti do tridesete, a sada!? Ubiću se, završiću sve ovo.

LILI:

Nisi ti balerina. Tolstoj i Gete nisu bili ni stari ni mladi, bili su Lav Tolstoj i Volfgang Gete. I ti ćeš uvek biti Majakovski. Ja sigurno neću prestati da te volim zato što imaš bore. Podočnjaci i bore na licu u meni mogu da izazovu samo nežnost.

MAJAKOVSKI:

Ne želim da vidim svoju starost.

LILI:

Ja treba da napunim četrdeset. Kako ja treba da se osećam? I šta bi ja sad trebalo da uradim?

MAJAKOVSKI:

Ti nisi žena. Ti si izuzetak.

Majakovski teatrališe

Lili hoće da ode, Majakovski započinje grubi ples

5 – HLADNI TUŠ VI ČIN – PROBA I POLEMIKA

komentariše publici, loži Fosfornu ženu

LILI:

A ti nisi izuzetak?

MAJAKOVSKI:

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom. Noć zvezdanim sjajem nebesa skroz osu. U taj čas ustaješ da protumačiš sve to istoriji, vekovima i kosmosu.

Kada bih bio mucav ko Dante il Petrarka? Dušu jedinoj dati!

Stihom narediti da je trulija! I reči

i ljubav od koje patim – trijumfalna to je kapija: raskošno,

bez traga će kroz nju, ipak, ljubavnici svih vekova da minu. O kad bih bio

tih

kao grom jak – plakao bih,

tugom zagrlio izanđalu planetu-pećinu. Proći ću vukući svoju ljubavnicu.

U kakvoj samo noći punoj lutanja

gde zlo ne vreba,

Golijati neki posejaše mene-klicu tako velika mene,

tako nepotrebna?

MEJERHOLJD:

Sada probamo, šesti čin.Veličanstveno finale. Aktivno govori Fosforna žena koja je postavljena u igru prekrasnim zakonima poetske i muzičke umetnosti. Igraće je Zinaida Rajh. Dobrodošla, draga.

LUDAK:

To mu je žena, a pre toga je Jesenjinu rodila dvoje dece.

MEJERHOLJD:

Ovo je najteža uloga u predstavi čiji je zadatak da zasiti atmosferu predstave u svoj njenoj bujnosti, i usadi gledaocu putem emocionalnog stresa veru u stvarnost „komunističkog stoleća“. Ovde demonstriramo moć i ulogu proleterijata u izgradnji socijalizma.

Ovde potenciramo tendenciju redukovanja izražajnih sredstava, gde glumac koristi samo pokrete i gestove koji su dovoljni da pošalju poruku

Čudakovljev podrum. Uz nevidljivi stroj voze se Čudakov i Foskin, Velosipedkin i Dvojkin. Fosforna žena provjerava nevidljivi stroj prema planu. Trojkin čuva vrata.

biomehanička improvizacija sa čitanjem teksta, posebno posle songa

Kao prvi zadatak daću igru s rukama… morate spoznati svoje ruke… nikakvih podizanja glasova… sve u jednom tonu bez ikakve intonacije… monotono strašno monotono…

FOSFORNA ŽENA:

Druže Fosikine! Štitnike, koji oslabljuju vetar, postavite obione. Petoletka je navikla na tempo i brzinu. Prelaz se gotovo uopšte neće moći primietiti.

FOSKIN:

Promijeniću staklo. Polumilimetarsko. Nesalomljivo.

FOSFORNA ŽENA:

Druže Dvojkine! Kontrolište opruge. Pazite da ne trese na izbočinama praznika. Neprekidni rad razmazio je glatkim kretanjem.

DVOJKIN:

Proći ćemo glatko ne budu li se putem valjale boce od votke.

FOSFORNA ŽENA:

Druže Velosipedkine! Pazite na manometar discipline. One koji na nju ne paze, srezaće i skinuti.

VELOSIPEDKIN: Ništa! Stegnut ćemo!

FOSFORNA ŽENA:

Druže Čudakove, da li je spremno?

ČUDAKOV:

Označit ćemo polaznu liniju, i možemo krenuti.

VELOSIPEDKIN: Trojkine, puštaj.

MEJERHOLJD:

Hajdemo još jednom. Idite sporije, mnogo sporije. Bolje je da pokret bude telom, a ne rukama. Kada krenete prema gestikulaciji gubi se pokret glavom.

FOSFORNA ŽENA:

Druže Fosikine! Štitnike, koji oslabljuju vetar, postavite zaštitu. Petoletka je navikla na tempo i brzinu. Prelaz se gotovo uopšte neće moći primietiti.

FOSKIN:

Promijeniću staklo. Polumilimetarsko.

Bijela vrpca razmotana je među kotacima nevidljivog stroja.

Sa četiri strane sa plakatima uz »Marš vremena« ulaze putnici.

FOSFORNA ŽENA:

Druže Dvojkine! Kontrolište opruge. Pazite da ne trese na izbočinama praznika. Neprekidni rad razmazio je glatkim kretanjem.

DVOJKIN:

Proći ćemo glatko ne budu li se putem valjale boce od votke.

FOSFORNA ŽENA:

Druže Velosipedkine! Pazite na manometar discipline. One koji na nju ne paze, srezaće i skinuti.

VELOSIPEDKIN: Ništa! Stegnut ćemo!

FOSFORNA ŽENA:

Druže Čudakove, da li je spremno?

ČUDAKOV:

Označit ćemo polaznu liniju, i možemo krenuti.

VELOSIPEDKIN: Trojkine, puštaj.

MARŠ VREMENA:

Diži se, pesmo, zvoni, moja, nad maršem crvenih četa. Napred vreme! Vreme, napred! Napred zemljo, brže, moja Neka nam staro ne smeta. Napred vreme! Vreme, napred! Napred zemljo, brže, moja pred vratima komuna!

Napred vreme! Vreme, napred! Petoletka naša, uspeha nam, garancija puna!

Napred vreme! Vreme, napred! Pođi zemljo, brže, moja.

To je, druže, tvoja stvar. Napred vreme! Vreme, napred! Snažnije, komuno, udari, moja, neka umre život star!

Napred, vreme! Vreme, napred! Diži se, pesmo, ječi, moja

nad maršem cvetnih četa! Napred vreme! Vreme, napred!

OPTIMISTENKO (Odjeljuje se od gomile, Čudakovu):

Druže, moram da vas u poverenju pitam — hoće li biti buffet? Znao sam, jasno! A zašto to nije rečeno

ulazi u pratnji Mezaljcinsove

Dvojkin gura kolica s povezanim hrpama, papirići, kutijama za šešire, aktovkama, lovačkim puškama i ormarom-sandukom Mezaljanove. Kod svakog ugla kolica četiri settera. Iza kolica Belvedonski s kovčegom, sandukom, kistovima, portretom.

ČUDAKOV:

Stanite jedan uz drugoga. Rame uz rame. Nećete se umoriti. Samo zaokret ovog kotača — i za sekundu…

POBEDONOSIKOV:

Nije još zvonilo? Možemo krenuti. Odmah drugom brzinom! (Velosipedkinu): Druže, da li si partijac?

VELOSIPEDKIN:

Kako misliš da bilo gde mogu da uđem ako nemam člansku kartu partije?

MEJERHOLJD:

Javili su nam iz Partije da treba da promenimo tu repliku. Kao da ljudi mogu da pomisle kako jedino članovi partije mogu bilo šta da urade u ovoj zemlji. Ovo se stvarno zabranjivalo na premijeri Hladnog tuša 1930.

POBEDONOSIKOV:

Da? Ne moraš, ali drugarsiki bi bilo — pomozi samo, one stvari. Važni dokumenti, o-o-o!!! Ne može se poveriti raznim vanpartijsikim nosačima koji nose samo za novac, a tebi, kao licu radničkog porekla izvoli — nosi! Poveravam ti!… Ko je ovdje glavni menadžer ukrcavanja? Gde je moj kupe? Podrazumeva se da ja imam donju postelju…

FOSFORNA ŽENA:

Stroj vremena nije još posve uređen. Vi, kao pionir ove vrste prometa, moraćete stajati sa svima.

POBEDONOSIKOV:

Kakve veze ima ovo s pionirima? Pionirski slet je završen, (i molim da mi nikad više ne dosađujete s pionirima. Ova je kampanja provedena. Naprosto neću otputovati! Đavo nek ga nosi, ko zna što je to! Uostalom, tražim naknadu za neisikorišćeni godišnji odmor! Ukratko, gde su stvari?

FOSFORNA ŽENA:

Druže, kakav je to pokretni Narodni magazin, ili šoping mol, šta li je?

OPTIMISTENKO:

Ali ne. To je malo takmičenje.

FOSFORNA ŽENA:

Pa šta će vam to? Bar deo ostavite.

Optimistenko pojuri, u susret mu dolazi Polja s aktovkom

predaje aktovku

ulazi i staje

Naravno, druže, poslaće se poštom za vama.

POBEDONOSIKOV:

Molim, ostavite primedbe za sebe! Obesite zidne novine i tamo stavljajte primedbe. Ja treba da pokažem cirkulare, okružnice, kopije, teze, popravke, beleške, informacije, kartice, rezolucije, izveštaje, zapisnike i druge potrebne dokumente ako se budu postavijali kakvi upiti. Mogao sam da zatražim poseban vagon, ali ga ne tražim u skladu sa skromnošću u ličnom životu. Ne gubite iz vida dalekovidnu politiku. Vama će to takođe mnogo da koristi. Kad dobijem dužnost, proširiću kancelariju na svetski nivo. Raširivši delokrug, proširiću se međuplanetarno. Nadam se da ne želite da uništite kancelarije i dezorganizujte planetu?

OPTIMISTENKO (Fosfornoj Ženi): Nemojte se suprotstaviljati, Šteta je planete.

FOSFORNA ŽENA: Samo brže to gonite!

POBEDONOSIKOV:

Molim vas da se ne mešate u tuđe kompetencije. To je već previše! Molim da se ne zaboravi — to su moj 1judi, i sve dok nisam smenjen, ja sam ovde najglavniji. Meni je to već dojadilo! Žaliću se svima na sve postupke svih bez razlike, čim udem u kolotečinu. Na stranu, drugovi! Postavite stvari ovamo. Gde je aktovka svetložutog mladog teleta s monogramom? Optimistenko, hajde potrčite! Ne uzrujavajte se, sačekaće! Zadržavam voz iz državnih razloga, a ne radi sitnica.

POLJA:

Molim te ne skiči! Ja sam kod kuće spremala, kao što si ti naredio, i sad ću se vratiti, završiću spremanje. Vidim — zaboravio si. Mislim — važno je! Smešno! Dotrčala sam — izvoli!

POBEDONOSIKOV:

Primam aktovku i primam na znanje. Trebalo se ranije setiti. Drugog puta ću to smatrati ispadom i slabljenjem bračne discipline. Sprovodinici, izađite! Do viđenja, Polja! Kad se sredim, slaću ti trećinu nečega u skladu sa sudskom praksom i sve do promene zastarelog zakonodavstva.

PONT KIČ: Rhe! Khe!

MEZALJANSOVA: Pliz, ser!

Čudakov navija Pobedonosikova. Pobedonosikov nastavlja gestikulirati, ali se njegov glas uopće ne čuje.

PONT KlČ:

Lop nagl derail s lip žasmin daj nam pljunite biljeter.

MEZALJANSOVA:

Mister Kič hoće da kaže i govori, da on nema karte jer nije znao kakva je potrebna — partijska ili železnička, ali on je spreman da uraste u bilo kakav socijalizam, samo da bude unosan za njega…

OPTIMISTENKO:

Pliz, ser. Putem ćemo da se dogovorimo.

IVAN IVANOVlČ:

Pozdrav! Nas vama i vašim i našim tekovinama. Još jedan posljednji napor — i sve će biti svladano. Jeste li videli socijalizam? Ja ću sad videti socijalizam — vrlo interesantno.

POBEDONOSIKOV:

Dakle, drugovi… Zašto i gde smo stali?

UNDERTON:

Stali smo na »Dakle, drugovi.«

POBEDONOSIKOV:

Da! Molim reč! Uzimam reč! Dakle, drugovi, mi proživljavamo vreme kad je u mom aparatu pronađen aparat vremena. Taj aparat oslobođenog vremena izumljen je baš u mom aparatu jer je kod mene u aparatu bilo po volji slobodnog vremena. Sadašnji tekući momenat karakterističan je po tome da je on stajaći momenat. A budući da u stajaćem momentu nije poznato gde se nalazi početak i kad nastupa kraj, ja ću najpre reći zaključnu riječ, a zatim uvodnu. Aparat je predivan, aparatu se veselim — veselimo se i ja i moj aparat. Veseli smo jer, ako putujemo jednom godišnje na godišnji i ako ne pustimo godinu napred, možemo biti na odmoru svake godine dve godine. I obratno, sada dobijamo platu jednog dana u mesecu, ali ako pustimo čitav mesec u jedan dan, tada možemo da primamo platu svakog dana kroz čitav mesec. Dakle, drugovi…

GLASOVI:

— Dole! — Dole! — Bez molitava!!! Čudakove, isključi mu vreme!

OPTIMISTENKO:

Sada ja uzimam reč u ime svih. I reći ću vam u lice, bez obzira na lica, da je nama svejedno kakvo lice stoji na čelu ustanove, jer mi poštujemo samo ono lice koje je i postavljeno i stoji. Ali reći ću, što nije prijatno svakom licu, da je svakom licu prijatno da

Čudakov iskopčava Optimistenka. Optimistenko također gestikulira, ali se njegov glas ne čuje FASCINANTNI MONOLOG PUTOVANJA

ulazi trkom, progonjen

trčeći za njim i zviždeći

skače u stroj

Bengalska vatra »Marš vremena«. Mrak. Na sceni Pobedonosikov, Optimistenko, Belvedonski, Mezaljansova, Pont Kič, Ivan Ivanovič, bačeni i razbacani vraškim točkom vremena.

GLASOVI:

— Dole!!! – Posoli mu jezik! — Zatvori mu pipu, Čudakove!

FOSFORNA ŽENA:

Drugovi! Posle prvog signala pojurićemo napred, prekinuvši umorno vreme. Budućnost će primiti sve one kod kojih se nađe ma i jedna crta koja čoveka veže s kolektivom komune — veselje za rad, želja žrtve, neumornost u pronalaženju novog, spremnost da se ponos plaća čovječnošću. Udesetostrostručićemo i produžiti petogodišnje korake. Držite se zajedno, snažnije, bliže jedan drugome. Vrijeme koje leti ponijeće i odrezati balast starudija, balast opustošenih nevericom.

POBEDONOSIKOV: Makni se, Polja!

NOČKIN:

Samo da izdignem u socijalizam, tamo će već prosuditi.

MILICIONAR: Drži ga!!!.

FOSFORNA ŽENA: Jedan, dva, tri!

OPTIMISTENKO: Skidaj se, stigosmo!

POBEDONOSIKOV:

Polja, Poljecka! Opipaj me, pogledaj me sa svih strana. Čini se da me je pregazilo vrijeme. Polina!… Odveli su je? Zadržati, stići i prestići! Koliko je sati? (Gleda na po- klonjeni sat).

OPTIMISTENKO:

Vraćajte, vraćajte sat, građanine! Mito ne pristaje vašem licu, naročito ako sam ja sam u ime svih lica uložio u ovaj sat čitavu mesečnu zaradu. Naći ćemo mi sebi drugo lice da mu darujemo satove i da ga poštujemo.

IVAN IVANOVIČ:

U svakom žitu ima kukolja. Mali… veliki nedostaci mehanizma. Treba poći i upoznati sovjetsku javnost. Vrlo interesantno!

Odlazi sa Pont Kičem

APLAUZ svi rasklanjaju scenu

POLEMIKA

LUDAK I CRNI ČOVEK se pretvaraju u birokrate

Umetnice, hvataj ovaj momenat, naslikaj živog čoveka smrtno uvređenog!

BELVEDONSKI:

Ne-e-e! Rakurs je nekako nespretan. Na model treba gledati kao patka na balkon. Ja stvaram umetnine samo kad gledam odozdo gore.

POBEDONOSIKOV (Mezaljansovoj):

Dobro, dobro, neka pokušaju, ploviće oni bez vođa i bez jedara! Povućiću se u ličniji život da pišem uspomene. Pođimo, ja sam uz tebe, tvoj nosić!

MEZALJANSOVA:

Ja već imam nosić, čak i nos, čak vrlo veliki nos. Ni socijalizam niste mogli da uredite, niti ženu. Ah vi, impozantna ste figurica, nema šta! Gud baj, adje, aufviderzen, do viđenja!!! Pliz, maj Kičić, maj Pontić!

POBEDONOSIKOV:

I ona, i vi i autor — što ste hteli time reći, — da smo ja i meni slični u komunizmu nepotrebni?

BIROKRATA 1:

U ime Proleterskog saveza književnika tražimo, zahtevamo da se smesta ukloni sa zida nadpis „I olovka kritičara Jerolimova podržava

birokratiju“! U suprotnom će predstava biti skinuta sa repertoara.

MAJAKOVSKI:

Ne brinite, to moja stvar. Predstava neće biti otkazana. Postoje oni koji su prepoznali vrednosti koje postoje u „Hladnom tušu“.

BIROKRATA 2:

Kome pišete te svoje drame?

MAJAKOVSKI:

Prvo svega, izjavljujem da je pozorište – arena, i drugo – spektakularna bajka.

BIROKRATA 2:

Radnici vas ne čitaju i ne razumeju a inteligencija Vas pljuje!

MAJAKOVSKI:

Kako oni znaju da ne razumeju ako me ne čitaju? Vidim – sede i slušaju i smeju se na pravim mestima, gde sam napisao da se smeju?

BIROKRATA 1: Nemojte da filozofirate.

MAJAKOVSKI :

Sakupio sam oko 20 000 ceduljica, razmišljam i o knjizi “Univerzalni odgovor”.

Ja znam šta misli čitalačka masa. Vama to kažem

ja —

u kome genijalnosti nema il’ ima,

ali koji, drangulije bacivši, postade radnik ROST-a, vama kažem,

dok vas nisu najurili kundacima: Dosta!

BIROKRATA 2:

Zar tako da interktualci međusobno pričaju?

MAJAKOVSKI:

Inteligencija? Oni imaju samo prljave reči, zle misli i udvoričke stavove i nastoje sa njima da budu inteligencija? Oni koji se boje kritički da misle! Kakva vi to možete da budete inteligencija?

BIROKRATA 1:

Zar nije to trockizam?

MAJAKOVSKI:

Ne Trockom, ne Lenjinu, stih nežan. U boju slavim milione

vidim milione milione pevam.

BIROKRATA 2:

Zašto ste nazvali ovaj komad drama? Kad već ljudi dolaze ne da se smeju, nego da se podsmevaju vlasti.

BIROKRATA 1:

Komad nastoji da bude smešan, komičan, a to malo birokratije ne može da ugrozi našu moćnu Sovjetsku državu.

BIROKRATA 2:

Na izložbu o dvadeset godina vašeg rada niko nije došao od drugova iz politbiroa. Ni Staljin, ni Molotov, ni predsednik vlade.

MAJAKOVSKI :

Što bi drug Staljin dolazio na moju izložbu, on je najveći naš pesnik, inžinjer svih naših duša !

na proscenijumu se sreću Majakovski i Crni čovek

mrak

Drugovi kažu: nije određeno ko treba da se suprotstavi birokratiji?

MAJAKOVSKI :

Ja ukazujem na partiju i Sovjetsku vladu. Gvozdenom metlom mora se čistiti partija i sovjetski aparat, brišući iz naših redova sve kalkulanate i ziheraše, podrepaše, udvorice, licemere, parazite, pijavice na telu radnika. Ja sam tu samo jedna šipka u toj gvozdenoj metli! Partija mora da se odredi spram sopstvene birokratizacije! Drugovi, ja postojim 37 godina fizički i 22 godina -tzv. kreativno, a sve vreme svog postojanja, ja sam govorio svoje stavove vlastitim vizijom, snagom, vedrinom glasa.

BIROKRATA 1:

„Komitet Umetničkog saveta od komesara SSSR priznaje da je pozorište Mejerhold konačno stranac sovjetske umetnosti… itd… kroz buržoaske formalističke pozicije.

MEJERHOLJD: Pozorište je propalo.

BIROKRATA 1:

Komitet Saveta umetnosti komesara SSSR izjavljuje:

a) eliminisati pozorište Mejerholjd kao stranca u sovjetskoj umetnosti;

b) trupa da se preraspodeli u druga pozorišta; c) sagledati mogućnosti daljeg rada Vsevoloda Mejerholjda u pozorištu razgovarati povodom konkretnih projekata.

MAJAKOVSKI:

Želim ipak da svima kažem,napuštajući teatar, ja govorim, naravno, figurativno, pljujem svim moćnicima u čelo!

CRNI ČOVEK – neprimetni čistač:

Jesi li to Ti? Jesi li Ti? Što si sad dolazio, da nam smetaš? Jer Ti si došao da nam smetaš, to i sam znaš. A znaš li šta će biti sutra?

Ja ću te već sutra osuditi, i spaliću Te na lomači kao najgoreg jeretika, a ovaj isti narod koji je danas ljubio Tvoje noge, već sutra će, samo na jedan znak moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko Tvoje lomače – znaš li Ti to? Nego Ti to možda i znaš…

Majakovski iskače iz kreveta, skandira, šali se

Lili prati scenu iz prikrakja

MAJAKOVSKI: He hvatam se

za glib gubav, za prolazno, brzopleto.

Rani me zanavek ljubav, pa se jedva vučem, eto. Čemu razne trice nama, tu lukavstvu nema mesta. Mlad već nisam,

lepa damo, imam trideset… i resto.

TATJANA:

Kada se budem udavala, moram da imam haljinu prekrivenu cvetovima narandže. Šta misliš? Koliko ti se sviđa? Ja u cvetovima narandže. Smisli neki stih. Znaš koliko volim cveće.

MAJAKOVSKI: U poljupcu u ruke, u usta,

trepetu bliskog tela i lika,

valja da bukti i crveno-gusta boja mojih republika!

TATJANA: Vrati se ovamo…

MAJAKOVSKI:

Za ljubav parisku ja ne dam groša: najlepšu ženku osvilite do cvasti, ja ću, protežući se, zadremati…

TATJANA: – mrš –

MAJAKOVSKI:

… rekavši psima podivljale strasti. Tek ti me rastom sustižeš snažno, pa stani uz mene – veđa ka veđi! Hteo bih ti, na ovom krevetu važno, ko čovek čovek štogod reći.

Mi smo sada niščima zdušni.

Sport? Ne uspravlja sport baš mnoge! Vi ste i nama u Moskvi nužni, -nedostaju nam

dugonoge.

Zar da te noge, koje krajnje muke, snegove, tifus pamte. – ovde izdaješ na milovanje

na večeri s gazdama nafte? Ne predomišljaj se,

ne škilji očima drugde.

ironiše

Majakovski pali cigaretu duva joj u oči

prasak papira po celoj sceni

Ostani gde ćeš zepsti.

U blagostanju s večnom krizom.

Ja ja ć tebe, bilo kad bilo već uzeti, samu il skupa s Parizom.

LILI:

Izbečiću suzne kao burad oči.

TATJANA:

Ti si poželeo slobodnu ljubav čovekovu, da slobodno pođe za Tobom, zaneta i plenjena Tobom. I sad slobodnim srcem rešavaj sam: šta je dobro i šta je zlo, imajući za rukovodstvo samo Tvoj lik pred sobom; – ali zar je moguće da se Ti nisi setio i pomislio: da će ona odbaciti najzad, i osporiti čak i Tvoj lik i Tvoju istinu.

LILI:

To, nikad! On je moja najveća investicija.

MAJAKOVSKI:

Dim je pojeo vazduh ljut. Soba je –

glava u paklu punom buke. Iza tog prozora,

seti se, prvi put

ludački milovah tvoje ruke.

Poći ću, besciljno, do mila vraga. Divalj, izbezumljen, očajan, jadan. Ne treba

tako,

moja draga,

rastanimo se, odmah sada. Pa ipak, moja ljubav – teško breme za te

na tebi stoji,

ma kud pobegla tajno.

Daj, poslednjim krikom svojim da gorčinu uvreda isteramo. Da sam te krunisao zaboravićeš sutra,

i to da mi duša strada od ljubavnih briga, a nemirnih dana karneval mutan

prosuće stranice mojih knjiga.

poezija Jesenjina pa Majakovskog

Crni čovek se penje na Majakovskog…

MAJAKOVSKI: Sve više gubim moć. Crni čovek

Crni, crni, Crni čovek

Za vrat mi seda,

Crni čovek mi ne da -Da zaspim svu noć.

CRNI ČOVEK: „Počuj, počuj –

MAJAKOVSKI: Mrmlja mi i veli –

CRNI ČOVEK: Mnogo je u knjizi misli bez mana.

MAJAKOVSKI: Taj čovek je Živeo u zemlji Najodvratnijih Hulja i šarlatana.

CRNI ČOVEK: U oluji, u buri, Kraj nedaća svih, Uz teške gubitke I uz tugu kletu

Biti nasmejan, prirodan i tih, Najveća je umetnost na svetu.

MAJAKOVSKI: Crni čovek me gleda,

Uporno pogled mu kulja. Već je i skrama plava tiho na oči pala –

Ko da mi reći želi

Da sam lopuža, hulja, Koja je nemilosrdno Nekoga opljačkala.

CRNI ČOVEK: Počuj, počuj! –

MAJAKOVSKI:

Krklja mi u lice i klima, I naginje se

Sve više, pogledom prati -Ne videh nikoga dosad Međ podlacima

Da tako nepotrebno

Crni čoveče!

Ti si gost strašna soja. O tebi kruži davno

Ta slava mrska.

Besan sam, razjaren, I leti palica moja Pravo u njušku

Da mu nos razmrska.

CRNI ČOVEK:

Lepo je to napisao Jesenjin. Šta vam je?

Zar vama kreč smrti lice da oblije?

MAJAKOVSKI:

Jesenjin je, živ, izvodio nešto čemu niko živi vičan bio nije.

CRNI ČOVEK:

Znate li nekog ko je mislima drsko dao takav neljudski prostor, a da pritom nije propo?

MAJAKOVSKI:

To sam ja u nebo pokazao prstom i dokazao: On je lopov!

CRNI ČOVEK:

Ne uzrujavaj se, naravno… Ti, Vladimire, pamti, pa sam možeš razumeti da naš život, moj život može srediti samo tvoja dobra volja.

MAJAKOVSKI:

Moja? Samo? Nije smešno!

CRNI ČOVEK:

Uostalom, zaboravio si da sakriješ pištolj. On ti verovatno neće trebati. Sakrij ga, molim te, pamti, on je napunjen, i da se opali treba samo okrenuti ovaj osigurač. Zdravo, Majakovski.

MAJAKOVSKI:

E, slabo su snabdeli ovu planetu radošću za nas. Otmimo je danima koji se tek vide.

Nije teško mreti u životu danas. Sagraditi život – te već teže ide.

dvostruko venčanje Lili i Crnog čoveka, Tatjane i Rorfelera Dedamraza

ceremoniju obavlja Osip/Staljin u patrijarskoj odori Lili je u uniformi oficira NKVD-a sa crnim velom na kapi a Tatjana u “cvetovima narandže” Majakovskom vezuju povez preko očiju i preko usta

mladenci ulaze, Majakovski nosi venčanice koje se vuku

parovi dolaze pred matičara

kače i razapinju Majakovskog, obilaze oko njega

MAJAKOVSKI:

Veselje za rad, želja žrtve, neumornost u pronalaženju novog. Spremnost da se ponos plaća čovečnošću.

CRNI ČOVEK:

Kako ćeš sada da vičeš?

OSIP:

Stado će se nanovo skupiti, i nanovo će se pokoriti, i tada jedared za svagda. Tada ćemo im mi dati tihu, smirenu sreću, sreću slabačkih stvorova.

CRNI ČOVEK:

Mi sebe vidimo u ogledalu stvarnosti, u koje umećemo naše ciljeve i naše zadatke prema ostvarenju ideoloških vizija i smernica revolucije i naše partije i našeg vođe druga Staljina.

LILI:

To je prava umetnost koja nosi datum pregalaštva naših trudbenika, njihovih odricanja i okrenutosti budućnosti.

ROKFELER:

Mi uzesmo mač ćesarov! A uzevši ga, naravno, odbacismo Tebe, i pođosmo za njim. O, proći će još čitavi vekovi lutanja i ludovanja slobodnog uma, ljudske nauke i ljudožderstva; – jer zato što su počeli dizati svoju vavilonsku kulu bez nas, oni će svršiti ljudožderstvom. Ali tada će dopuziti zver do nas, i lizaće nam noge i pokapaće ih krvavim suzama iz očiju svojih. A mi ćemo uzjahati na zvera, i podići ćemo čašu, a na njoj će biti napisano: „Tajna“! I tada, i samo tada će nastati za ljude carstvo mira i sreće.

TATJANA:

A ja ću tada ustati, i ukazaću na hiljadu miliona srećne dečice koja nisu znala za greh. A mi koji smo uzeli na sebe grehe njihove, za sreću njihovu. Spokojstvo je čoveku milije, čak i smrt mu je milija, nego slobodan izbor u stvari poznanja dobra i zla?

OSIP:

A Majakovski je bio i ostaće najveći i najtalentovaniji pesnik sovjetske epohe!

Danas, kao često u istoriji, ono što je nekad bilo potstrek postalo je sputavanje. Za umetnika prošlog doba, za malograđanina– nekonformistu, svako oslobođenje od sadržaja bilo je sredstvo sticanja one apstraktne, individualističke slobode od svoje

počinju da igraju valcer

skida mu povez s usta

Ponavljajte za mnom: Umetnost treba da spoji realnost i revoluciju do izražaja treba da dođe novi duh rođen u gigantskoj domovinskoj borbi radnih ljudi na izgradnji socijalizma. Ono što umetnici daju zajednici, ta ista zajednica će „uskoro stostruko“ vratiti umetnosti.

SVI:

Umetnost treba da spoji realnost i revoluciju do izražaja treba da dođe novi duh rođen u gigantskoj domovinskoj borbi radnih ljudi na izgradnji socijalizma. Ono što umetnici daju zajednici, ta ista zajednica će „uskoro stostruko“ vratiti umetnosti.

LILI:

Pevaj nam, kuco!

MAJAKOVSKI: Ja, najzlazoustiji,

čija reč jedna preporađa dušu, imenuje telo,

ja vam kažem:

trunka života je više vredna nego moje prošlo i buduće delo.

CRNI ČOVEK:

No, eto Ti, sad si video te „slobodne“ljude! Znaj da su sad, i baš sad, ti ljudi jače nego ikada

uvereni da su potpuno slobodni; međutim, sami oni doneli su nam svoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge. To je naše delo, a da li si Ti to želeo, – da li takvu slobodu?

MAJAKOVSKI: „O!“

O, zverinja! O, detinjska! O, petparačka! O, velika!

LILI:

Jesmo li bili u pravu, učeći i radeći tako, kaži mi? Zar nismo voleli čovečanstvo kad smo tako smireno priznali njegovu slabost i nemoć; kad smo sa ljubavlju olakšali njegov teret, i kad smo odobrili njegovoj nemoćnoj prirodi da makar i greši…

TATJANA:

I što si sad Ti došao da nam smetaš? Sloboda njihove vere je Tebi bila dragocenija od svega na svetu – još tada, pre hiljadu i pet stotina godina. Zar nisi Ti tako često govorio: „Hoću da vas učinim slobodnima“. Gde su ti sada stihovi?

mlade bacaju bidermajer

9- INTERAKCIJA – publika da puca u pesnika

ako neće, Crni čovek napada opet Majakovskog s leđa, ubija

svi ponove kao Crni čovek

MAJAKOVSKI: Ovom temom,

i plitkom i ličnom, prežvakanom

kroz strofe i strofe,

k’o pesnička veverica vično Vrteh se i vrteću se opet. „Ona“ i „on“ balada je sva. Nisam užasno nov ja. Užasno to je

što „on“ – sad sam ja i što je „ona“ – moja.

ROKFELER:

To što govorim Tebi, zbiće se, i carstvo će se naše sazdati. Ponavljam Ti, već sutra ćeš ugledati poslušno stado koje će, na prvi znak moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko lomače na kojoj ću Te spaliti zato što si došao da nam smetaš. Jer ako postoji iko, ko je većma zaslužio našu lomaču, onda si to – Ti!

LILI:

Nedostaje samo da se zapuca na svadbi. Štenče

OSIP:

Najmučnije tajne njihove savesti, sve, sve će to pred nas donositi, a mi ćemo sve odobriti, i oni će poverovati našoj odluci i presudi sa radošću, jer će ih ona izbavljati od velike brige i strašnih sadašnjih muka ličnog i slobodnog odlučivanja. I svi će biti srećni, svi milioni stvorova, osim nas – stotine hiljada njihovih upravljača. Jer samo mi, mi koji čuvamo tajnu, samo ćemo mi biti nesrećni. Postojaće hiljade miliona srećne dečice, i sto hiljada nas stradalnika koji smo uzeli na sebe prokletstvo dobra i zla.

CRNI ČOVEK:

Dokle će on više ovako?! Ko će već jednom da ubije ovu veliku budalu!? Hoćeš ti? Ajde ti! Uzmi, uzmi… Ko od vas misli da je ovakav tip društvu uopšte potreban?

CRNI ČOVEK:

I ona, i vi i autor – šta ste hteli time reći,

– da smo ja i meni slični u komunizmu nepotrebni?

publika glasa il aleatoracija finalne vesele revolucionarne numere – striptiza