(Eliot Akerman i Džejms Stavridis, 2034. Stela, Beograd, 2022)
Roman 2034. nosi uznemirujući podnaslov „roman o sledećem svetskom ratu”! Njegovi autori su, kako to piše u beleškama o ovoj knjizi, Eliot Akerman, nagrađivani romanopisac (koji je u mlađim danima bio operativac bezbednosnih službi) i admiral Džon Stavridis, odlikovani mornarički veteran, dakle, ljudi koji bi trebalo da znaju svoj posao, odnosno da raspolažu informacijama koje su nepoznate običnim čitaocima, a koje će oni, kroz roman, podeliti znatiželjnicima koji su kupili knjigu. Sve ovo je naročito važno jer je u pitanju „evergrin vrela” tema, dakle – svetski rat. Posebno danas kada se malo-malo pa javno govori da je Treći svetski rat već počeo. Istini za volju, veliki cinik Kurt Vonegat je još pre 50-tak godina govorio da je Treći svetski rat možda i počeo, ali da mediji to još nisu objavili. Sada, pak, itekako objavljuju snimke sa ratišta u Ukrajini i Gazi, a povremeno i karte morskog prostranstva oko Tajvana, ostrva u komšiluku Narodne republike Kine. Dodatno uznemirujuća činjenica na sve već izrečene jeste da je roman originalno objavljen 2021. g, dakle u godini početka „specijalne vojne operacije” Ruske Federacije na teritoriji Ukrajine.
U svakom slučaju, „tajming” objavljivanja knjige bio je perfektan, pa je reklamna kampanja išla ruku pod ruku sa tekućim događajima i 2034. je očas posla stigla na liste najprodavanijih knjiga u SAD, a potom se „razmilela” po ostatku sveta, barem onog koji pripada Zapadnom svetu, i ostatku zemalja koje bi (volele) da mu se pridruže.
I šta znatiželjni čitalac, pošto se probije kroz džunglu blurbova i naručenih „preporuka za čitanje” i konačno susretne „oči u oči” sa tekstom romana, u istom može pročitati?
Najpre, mada je to možda i najmanje važno, iščitava tekst pažljivo strukturiran prema receptima za pravljenje best-selera. Pripovedanje je racionalizovano, potpuno u funkciji priče, bez ikakvih literarnih ukrasa, stilskih izleta i poetskih uzleta; poglavlja su kratka i okončavaju se efektnom rečenicom koja je kombinacija tzv. „panč lajn” – rečenice koja poentira i žestoko udara – i tzv. „klifhengera”, odnosno „kuke” na koju će se novo poglavlje te pripovedne linije zakačiti. A taj će nastavak-poglavlje, kako bi se tenzija kontrolisano dizala, doći na red tek posle tri druga poglavlja koja prate svoje linije. Mehanika, odnosno dinamika romana direktno je uslovljena namerama autora da priču ispričaju na određeni način – konkretno, da prikažu obe strane u sukobu (kasnije i ključnog umešača). I odabir junaka je uslovljen ovim namerama: radi se o vojnicima i političarima, a tek se sporadično pominju obični građani, dakle, „civili”. Isto se tako, sasvim funkcionalno, prikazuju odabrani segmenti iz ličnih istorija junaka romana, kako bi se koliko-toliko objasnilo otkud oni na mestu gde ih roman zatiče, odnosno zašto žive baš tako kako žive (zašto su takvi roditelji, supružnici, kolege na poslu…). Ova primenjena psihologija korespondira i sa primenjenom geografijom i globalnom istorijom, stvarajući privid zaokružene kuglice za tekuća dešavanja. A ona su…
(Slede najstrašniji od svih opasnosti u svetovima popularne zabave – SPOJLERI – koji uništavaju sam smisao čitanja/gledanja određenog dela. Ova krucijalna besmislica svodi svako delo na cirkusko-mađioničarski trik koji treba da oduzme dah konzumentu, ostavi ga u šoku i bez reči i ostane u njegovom sećanju samo po tom „kvalitetu”. No, knjige/filmovi/stripovi nisu jednokratna atrakcija, pa se, zbog toga, ne mogu svesti na jednu senzaciju; instantno oduševljenje/šok/strah svakako se ne mogu ponoviti u istom intenzitetu prilikom sledećih konzumacija, ali bi, ako je delo valjano, uz njih trebali postojati i drugi kvaliteti dužeg veka trajanja – ako ih nema, onda to i nije delo koje ima vrednost veću od pukog senzacionalizma.)
Elem, rutinska patrola u ime obezbeđivanja „slobodne plovidbe” Južnim kineskim morem, koju sprovodi američka mornarica, a kojom brani Tajvan i obuzdava zle Kineze, uočava brod u nevolji i, sasvim humano (makar to bilo protivno izričitim naređenjima), priskače u pomoć ribarima; ubrzo će se ispostaviti da humanost nije za svakoga (čitaj, ne za Kineze), jer ribari nisu ribari i nisu u nevolji, jer brod nosi brdo elektronske opreme… Istovremeno, drčni američki pilot leti blizu iranske granice i treba da isproba novu tehnologiju koja bi njegov avion učinila nevidljivim, ali (opet ti zli) Kinezi imaju mogućnost da preuzmu komande aviona i prizemlje ga uprkos pilotovom odupiranju, kao što mogu da sakriju svoje brodove od svih vrsta posmatranja i da potope ponosne američke razarače. Amerika, naravno, mora da uzvrati i tako započinje novi krug pretnji i nasilja. U pozadini tog sukoba, Rusija koristi priliku da poveća svoje teritorije u Evropi, a Iran, kao kineski saveznik, takođe se sprema za boj. Uprkos diplomatiji koja je vratila zarobljenog pilota kući, nadmoć Amerike ozbiljno je uzdrmana, pa je sledeći korak neminovan – taktički nuklearni udar. Perjanica svetske demokratije, ali i „humane sile” pušta duha iz boce. Kinezi odgovaraju – za jedan svoj grad oni nuklearno kremiraju dva američka. Sledi odmazda nad tri kineska grada… Tu se, nenadano, kao u antičkim tragedijama, pojavljuje „deus ex machina” – Indija koja udara i po Kinezima i po Amerikancima, namerna da uspostavi mir dok sve nije otišlo bestraga. I zamalo da u tome uspe, ali onaj drčni pilot uspeva da se probije do Šangaja i pobije više od 33 miliona ljudi! Ipak, pošto su glavni neprijatelji osakaćeni, rat prestaje, a svet se trajno menja: sedište Ujedinjenih nacija se seli u Indiju, SAD (iz ne baš najjasnijeg razloga) dobijaju nužno potrebnu međunarodnu humanitarnu pomoć, matori i cinični vladaoci u vrhu kineske Komunističke partije za primer kažnjavaju one koji su (ne)odgovorni za vojni debakl, Iran nastavlja svoj samostalni razvoj, Rusi se, kao sila drugog reda, tek ovlaš pominju, životi preživelih aktera priče se sređuju… Kraj romana nije srećan već poprilično tužan i depresivan.
(Ovim se završava strašni SPOJLER pasus.)
- svakako spada u naučnofantastični podžanrovski zabran (takoreći, tradiciju) apokalipsa izazvanih ratom, koji je iz faze „hladnog” prerastao u „vreli”. Ovo je usmerenje „bujalo” od kraja II svetskog rada i podizanja Gvozdene zavese do pada Berlinskog zida 1989. godine, kada je slobodni Zapadni svet proglasio svoju pobedu, pa je čak i uvio u oblandu teorije o „kraju istorije” koju je ispisao Frensis Fukojama. Konačno su se osetljivi zapadnjaci (kako je to opisao Kliford Simak u uvodu legendarnog romana Grad) prestali buditi, oznojani i prestravljeni, u po crne noći i čuliti uši ne bi li čuli urlik komunističkih atomskih bombi; pošto su pobedili, mogli su mirno da spavaju na lovorikama demokratsko-potrošačkog raja. Neupotrebljeni nuklearni arsenali su „ukroćeni” svakojakim sporazumima između NATO i Ruske federacije, pa su bili tek povremeni izvor tematika za romančiće i filmiće o pomahnitalim teroristima koji kradu slabo ili nikako čuvane ruske A bombe i (a šta bi drugo) prete Zapadu zbog čega ih razni specijalci ili prgavi policajci moraju vijati i mlatiti širom planete Zemlje.
No, dok je paranoja mogućeg nuklearnog rata dve sile bila realna, a sa njom i potpuno uništenje rodne planete svih ljudi, bez obzira da li su pritisli dugme za lansiranje interkontinentalnih raketa ili nisu (ili su, u svojoj nemoći, startovali tzv. „oružje sudnjeg dana” koje bi gubitnicima garantovalo da ni pobednici neće preživeti), ispisan je i niz sjajnih naučnofantastičnih romana/priča kakvi su Milerov Kantikulum za Lajbovica, Elisonov Dečak i njegov pas, Zeleznijeva Aleja prokletstva, Sedmi horizont Mordehaja Rosvalda, Poslednja obala Nevila Šuta… U godinama posle „kraja istorije” tema nuklearne apokalipse pala je u zaborav, a naučna fantastika se, u okviru podžanra katastrofa (kojima svetski atomski rat pripada), vratila primarnijim formama – svakojakim prirodnim kataklizmama (potopi, nagle promene klime, globalne epidemije, fatalni udari asteroida…). Ipak, vremena velikih ratova nisu prošla (a i neće), što je znao i Zbignjev Bžežinski, ideolog američke dominacije svetom, koji se nije libio da (u knjizi Velika šahovska tabla) daje savete šta SAD moraju da urade ako žele da ostanu na mestu (već pomalo klimavom) svetskog hegemona i u XXI veku, a glavni savet je bilo starorimsko geslo „zavadi pa vladaj”; u nešto blažoj formi slično je predskazao i Semjuel Hantington svojom teorijom o XXI veku kao veku sukoba civilizacija. Obe knjige, uprkos razlikama, slažu se u tvrdnji da se centar sveta izmešta iz Evrope u Aziju. Izrastanje Kine u globalnu silu koja ugrožava ekonomsko-vojni primat Amerike potvrđuje taj stav i postavlja pitanje ne da li će, već – kada će SAD i Kina zaratiti (jer rat je produžetak politike drugim sredstvima kako je tvrdio Bizmark). U takvom kontekstu, 2034. je samo (manje ili više vešto) literarno dočaravanje tog sleda događaja. Malo je veći „novum” tretiranje Rusije kao sile drugog reda (što je ozbiljna degradacija za nekoga ko je za Zapadni, slobodni svet decenijama bio opasnost broj 1 na čelu Varšavskog pakta), odnosno ozbiljno uvažavanje Irana kao sile čiji uticaj premaša regionalni značaj.
Ipak, najveći pomak romana je opisivanje taktičkog nuklearnog rata ili kako bi to rekao kiber-panker Vilijam Gibsom, „laki naklon nuklearnoj apokalipsi” (čiju ograničenu upotrebu povremeno, onako uzgred, pominju Gibsonovi junaci u romanima pisanim pre 40-tak godina). Posle totalnog nuklearnog sukoba u vreme Hladnog rata, iz koga niko ne bi izašao kao pobednik (niti bi ga većina čovečanstva preživela), vojna doktrina je smislila blažu, taktičku varijantu u kojoj se „nevaljalac” kažnjava i obeshrabruje da se i dalje loše ponaša nuklearnim kremiranjem jednog grada (u slučaju 2034. Amerikanci počinju tu „vaspitnu seriju”). Odmazda je adekvatna – jedan vaš da izravnamo račune i jedan da pređemo u vođstvo (Kina briše s lica zemlje dva američka grada). Naravno, da bi Amerikanci ostali opasni i ozbiljni, moraju da unište tri kineska grada… Ova taktička igrarija lako se može otrgnuti kontroli i okončati pritiskanjem dugmića za sve raspoložive nuklearne bojeve glave, mada uvek postoji i (vrlo, vrlo mala) šansa da protivnik poklekne i preda se pre konačnog udara. Kako je rečeno, u ovom slučaju sumnjivi „hepi-end” je zasluga iznenadne sile koja dolazi i rešava stvar – Indije. Tu negde i inspiracija autora romana presušuje; ako su se snalazili u opisima lanaca komandovanja, vojne tehnike i taktika, profila oficira i vojnika, kada je zavladao prinudni mir „pogubili su konce” i brže-bolje okončali svoje delo, jer očito nisu bili vični smišljanju profila novog svetskog poretka u kome SAD gube glavnu ulogu. Slične neukosti već su se otkrivale tokom knjige po pitanju političko-vojnog ustrojstva Irana, Indije te, osobito, Kine (koja je, iako tehnološki nadmoćnija od Amerike, predstavljena onako kako poslovični mali Perica zamišlja Kinu, dakle kao visoko birokratizovanu i brutalnu, u kojoj je nedodirljiva partijska vrhušku potonula u misticizam – što bi, valjda, trebalo da je ustupak kulturološkoj posebnosti, odnosno tradiciji neshvatljivoj zapadnjacima). Fenomen savremene-buduće Kine sa neograničenim resursima i moćima, te nepredvidivim modelima ponašanja budi sećanje na talas romana s kraja XIX veka, kome su se u prvim decenijama XX veka pridružili stripovi i filmovi, koji su, kao prigodna ilustracija (namenjena širokim masama) različitih rasističko-ksenofobnih teorija koje su bujale u Evropi i Americi, opisivali nadiruću varvarsku „žutu opasnost” koja preti belom Zapadu; tada je pojam „žuti” obuhvatao sve divlje, zle i prepredene narode žute kože na potezu od Kine do Japana. Tajanstvenost i egzotika druge rase koja nadire iz beskrajnih prostranstva Azije bila je jedno od lica varvara što nasrću na krhku civilizaciju belaca-zapadnjaka (kako su to kroz istoriju radili Mongoli, Turci, Arapi…). Toj su se plimi „žute opasnosti”, na čijem čelu su bili svakojaki zlikovci (od, na primer, do danas iz romana i filmova znanih, nemilosrdnog Fu Mančua do Imperatora Minga iz stripa o Flašu Gordonu), suprotstavljali odabrani mladi Belci, hrabri i plemeniti, požrtvovani i časni. Trend se ipak nije previše zadržao u masovnoj kulturi Zapada, jer su se ubrzo pojavili realniji protivnici u liku fašističkih i nacističkih nadljudi. Ali, strah je, pritajen, ostao, i evo ga, pun vek kasnije, ponovo… Možda se, na prvi (naivni) pogled, ovaj ton ne zapaža u 2034., ali se ne može ni prevideti: ovim i ovakvim se delima američka publika, a potom i ona iz Zapadnog sveta, senzacionalistički upoznaje sa još jednim tipom loših momaka koji su protiv neoliberalnih slobodarskih tradicija Zapada (uz od ranije dežurne „nevaljalce”: muslimane svih oblika i boja, Ruse, Srbe, Latinose…), i na koji će se publika, daljim štancovanjem senzacionalnih palp sadržaja, navići i pomenute nadalje podrazumevati kao svoje neprijatelje (bez dokazane krivice); u krajnjem, to i jeste potvrda Hantingtonove teorije o ratu civilizacija, odnosno o opkoljenosti Zapada neprijateljima.
Zaključimo, u svetlu prethodno iznetih činjenica, da roman 2034. svakako nije roman osobitih umetničkih vrednosti, ali jeste delo koje ima solidan intrigantan potencijal za ambicioznije čitaoce i tumače tekućih dešavanja voljnih da zapažaju i (ne)dobronamerna „spinovanja” istih putem masovne kulture.
