Иво Андрић
/ драматизација и адаптација Ненад Петровић /
ПРВИ ЧИН: ЗАНОС И СТРАДАЊЕ ТОМЕ ГАЛУСА
ЛИЦА: Тома Галус ( Gallus ), око 20 година
Франц Постружник, око 40 година
Јелена, жена које нема
Ирена фон Кларетић ( von Klaretics )
Бахман ( Bachmann )
Фрај ( Fray )
Жандарм, Бомбонџија, шетачи
ДРУГИ ЧИН: ЗЕКО
ЛИЦА: Тома Галус ( Зеко ), око 50 година
Маргита ( Кобра ), Томина жена, око 40 година, око 90 kg, акреп
Мишел ( Тигар ), њихов син, око 25 година
Јелена, жена које нема
Капетан Мика
Први циник, Други циник, Келнер, Жандарм, Бомбонџија, шетачи
НАПОМЕНА: Распон дешавања између првог и другог чина је око 30 година. Пожељно је да исти глумац тумачи Тому Галуса у оба чина. Јелена, жена које нема остаје непромењена. За драматизацију првог чина коришћено је једино издање постхумно реконструисаног романа: Иво Андрић, На сунчаној страни, Нови Сад, 1994. ( Реконструкцију је приредила Жанета Ђукић Перишић. ) Ово дело остало је непознато и до данас није играно. Осим овог романа коришћена су и дела: «На Дрини ћуприја», «Јелена, жена које нема» и «Зеко».
П Р В И Ч И Н
ПРВА СЛИКА
/ ГОЛА СЦЕНА. НАЈПРЕ СЕ ПОЈАВИ ПРОДАВАЦ БОМБОНА ГУРАЈУЋИ КОЛИЦА ПОД ШАРЕНОМ ТЕНДОМ. ПАРКИРА СЕ НА СРЕДИНУ ПОЗОРНИЦЕ, ЗВОНИ У ОКАЧЕНО ЗВОНЦЕ, УВИЈА ФИШЕКЕ, ГЕСТИКУЛИРА НУДЕЋИ И ХВАЛЕЋИ БОМБОНЕ. У ЊЕГОВОМ ДРЖАЊУ ОПАЖАМО МЕДИТЕРАНСКУ РАЗМЕТЉИВОСТ. У ФОНУ ЈЕ ПРИМОРСКА ЖИВОСТ: СИРЕНЕ БРОДОВА, ГАЛЕБОВИ, ГУНГУЛА… ДОК ИЗ ДАЛЕКА ПОВРЕМЕНО ДОПИРУ ВОЈНА БЛЕХ-МУЗИКА И БАТ ВОЈНИЧКИХ ЧИЗАМА… СЦЕНОМ ПРОВРВЕ ШЕТАЧИ НА КЕЈУ ОДЕВЕНИ ПО МОДИ СА ПОЧЕТКА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА. ШЕТАЈУ, КУПУЈУ БОМБОНЕ. ПОЈАВИ СЕ ТОМА ГАЛУС КОЈИ ОДУДАРА ОД ОСТАЛИХ ОДЕЛОМ И ДРЖАЊЕМ: ОН ЈЕ МЛАДИЋ НАШЕГ ВРЕМЕНА, ЧИТАВ ВЕК ГА ДЕЛИ ОД ОСТАЛИХ: ФАРМЕРИЦЕ, ЈАКНА, ПАТИКЕ, О РАМЕНУ РАНЧИЋ, ФРАЈЕРСКЕ НАОЧАРИ ЗА СУНЦЕ, ФРИЗУРА «КРЕСТА». СВЕ ТО ИЗАЗОВЕ ПАЖЊУ. ИЗ ПРИКРАЈКА ПОСМАТРА ГА И ЖАНДАРМ. ТОМА ГАЛУС СЕ И САМ ПОНАША ДРСКО: ЗАГЛЕДА ПРОЛАЗНИКЕ, ОСОБИТО ЖЕНЕ, УЗДИШЕ ТЕАТРАЛНО ЗА ЊИМА. ИЗ ЧИТАВОГ ЊЕГОВОГ ДРЖАЊА ИЗВИРЕ НАДОБУДНОСТ, НЕУМЕРЕНА ЕГЗАЛТАЦИЈА, ПРЕВЕЛИКА ЕНЕРГИЈА… ШЕТАЈУЋИ, ТОМА СЕ ЗАУСТАВИ ПРЕД МОТКОМ НА ЧИЈЕМ ВРХУ ЈЕ ЗЕМАЉСКИ ШАР СА ОЗНАКАМА СТРАНА СВЕТА: E – W – N – S. СТОЈИ ТАКО И ЗАГЛЕДА ОВАЈ ПУТОКАЗ, ОН КАО ДА ЈЕ НА РАСКРШЋУ ЖИВОТА И ОПРЕДЕЉЕЊА. ДОК ТРАЈЕ ОВА СЦЕНА ДОПИРЕ ТОМИН ГЛАС. /
ТОМА: / ГЛАС / Пред вече једног од последњих дана јула упловио сам у пристаниште. Лука је у потпуности одговарала мом егзалтираном расположењу врелином, шаренилом и нарочитом живошћу. Нешто се осећало у ваздуху. Био сам пун живота, бејах као опијен вином и сунцем, осећаји већ проживљени далеко, занос који струји и нагомилава се у грудима, до прскања, да се дах одузме…
ГЛАСОВИ: Мирно решење или одлучан корак?!… Ултиматум!… Мобилизација!!!… Из кабинета премијера демантују све алармантне вести!!!
/ ПУКНЕ ТОП. ОДМАХ ПОТОМ ЗАБРУЈЕ ХОРСКИ МНОГОБРОЈНА ЗВОНА РАЗЛИЧИТИХ ЗВУКОВА. СВЕТИНА СЕ НАГЛО УНЕЗВЕРИ, ПОЧНЕ САШАПТАВАЊЕ, БОМБОНЏИЈА СЕ ХИТРО СПАКУЈЕ И ГУРА КОЛИЦА СА СЦЕНЕ. /
ТОМА: / ПОДИГАВШИ РУКЕ УВИС / Ураааа!!! Осана, народе и свете!!! Осана, нови свет се рађа!!!
/ ЖАНДАРМ КОЈИ ГА ЈЕ ВЕЋ ПОДУЖЕ ПРОМАТРАО ЗАДУВА У ПИШТАЉКУ И РАЗГРЋУЋИ ГОМИЛУ ПРЕД СОБОМ ХВАТА ГАЛУСА ПОД МИШКУ, ОВАЈ МУ СЕ ОТИМА, НИЈЕ МУ ЈАСНО ЗАШТО ГА ХАПСИ. /
ГЛАСОВИ: Шпијун!… Ухода!… Провокатор!… На вешала са њим!!!… Терориста! Бомбаш!… Покушао да отрује водовод!!!
/ ПРОДАВАЦ БОМБОНА КОЈИ ЈЕ ВЕЋ ИЗГУРАО КОЛИЦА ДО ИВИЦЕ СЦЕНЕ ПРИТРЧАВА ПА СА ЛЕЂА УДАРИ ПЕСНИЦОМ ТОМУ У ГЛАВУ. ЖАНДАРМ ДУВА У ПИШТАЉКУ И С МУКОМ ИЗВУЧЕ УХАПШЕНИКА ИЗ ОБРУЧА УНЕЗВЕРЕНЕ ГОМИЛЕ. ОДВОДИ ГА СА СЦЕНЕ. ЗАТАМЊЕЊЕ КРОЗ КОЈЕ СЕ МЕШАЈУ ЗВУЦИ ВОЈНИЧКИХ КОРАЧНИЦА И СВЕ СИЛНИЈА КАНОНАДА АРТИЉЕРИЈСКЕ ВАТРЕ. МРАК. /
ДРУГА СЛИКА
/ СЦЕНА ПОДЕЉЕНА У ДВА НИВОА. ДОЛЕ ЈЕ ЗАТВОРСКА ЋЕЛИЈА СА ДВА ЛЕЖАЈА–ПРИЧНЕ, СЛАМАРИЦАМА И ЋЕБАДИМА. ИЗНАД ЈЕ ПРОЗОР СА РЕШЕТКАМА И ГУСТОМ ЖИЧАНОМ МРЕЖОМ. КРОЗ ПРОЗОР ПАДА СНОП СУНЦА ЧИНЕЋИ НА ПОДУ ТРАГ ПОПУТ ШАРЕНОГ ЋИЛИМА. ГОРЕ ЈЕ ПРАЗАН ПОДИЈУМ ЗА ПАРАЛЕЛНУ РАДЊУ. РАСВЕТЉЕЊЕ НА ДОЊЕМ ДЕЛУ: ТОМА, ОКРЕНУТ ЛЕЂИМА И СТОЈЕЋИ НА ЛЕЖАЈУ ПОСМАТРА КРОЗ РЕШЕТКЕ. НА СУСЕДНОЈ ПРИЧНИ НЕКО ЛЕЖИ ОКРЕНУТ ЗИДУ, УВИЈЕН У ЋЕБЕ ПРЕКО ГЛАВЕ. НА ГОРЊИ ДЕО ДОЛАЗИ СВЕТЛОСТ: ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА ИЗЛАЗИ НА ПОДИЈУМ НОСЕЋИ КАВЕЗ СА ПТИЦОМ. ОКАЧИ ГА О ЕКСЕР. СЦЕНА СЕ ЗАМРЗНЕ НЕКО ВРЕМЕ, ПОТОМ СВЕТЛО УТРНЕ НА ГОРЊЕМ ДЕЛУ. /
ТОМА: / ГЛАС / Сваког јутра, износила би крлетку на прозор. У њој је била нека птица коју сам више наслућивао него видео. Тај призор који се понављао уоквирен тамничким прозором, кроз густу жичану мрежу, постао је свакодневни велики догађај који сам ишчекивао, пратио га пажљиво и жудно, дуго након тога размишљао о свему…
/ ТОМА СЕ, ЈОШ УВЕК СТОЈЕЋИ ПРЕМА ПРОЗОРУ, ОКРЕНЕ. /
ТОМА: Да ли се зове Ева?… Или можда, Јелена???
/ ТЕЛО НА СУСЕДНОМ ЛЕЖАЈУ СЕ ПРОМЕШКОЉИ, ОТКРИЈЕ СЕ БУНОВНО ЛИЦЕ, ПОСТРУЖНИК СЕ УСПРАВИ НА КРЕВЕТУ. /
ФРАНЦ: Опет се вереш као млади мајмун?! Од тебе не могу да спавам као човек.
ТОМА: Видиш ли ово сунце, ту пред твојим ногама, ову бајну светлосну шару као оријентални ћилим…
ФРАНЦ: Привиђења!
ТОМА: Можда је она лепа Јелена, она из Тројанског мита? Због ње је и почео рат. Јелена, жена које нема… Прво што ћу урадити кад изађем биће да се попнем на мансарду те куће и потражим је…
ФРАНЦ: Сигурно је нека курва!
ТОМА: Језик за зубе, погана душо!
ФРАНЦ: Гле, петлића?! Ко ће мени забранити да говорим.
ТОМА: Ако ланеш још једном – заборавићу твоју седу косу и спљоштићу те као стеницу уз тај зид!
ФРАНЦ: Знаш кад и како ћеш изаћи одавде?… Четвороношке, ако уопште изађеш и неће ти на ум пасти главу да подигнеш а камоли да одеш до те твоје…
/ ТОМА ГА ПРЕСЕЧЕ ПОГЛЕДОМ. /
ФРАНЦ: А је ли, бога ти, знаш ли ти коју шалу? Ја уживам у вицевима. Мада их брзо заборавим, али један памтим. Било једном у Енглеској, возе се у купеу наглува старица, жена неког пастора и један црнац, поглавица племена. Док је воз стајао у некој станици угледају једно плаво и лепо дете – анђелче како се игра на перону и маше путницима. / ПОСТРУЖНИК ЖИВО ГЕСТИКУЛИРА / Пасторова жена се разнежила и отпоздравља му. Кад је воз кренуо упитаће старица поглавицу: «Волите ли Ви децу?» А он ће: «Волим, необично волим, нарочито кад су реш!» / ПРАСНЕ У НЕОБУЗДАНИ СМЕХ АЛИ СЕ СМЕЈЕ САМ, ТОМА ЈЕ МРГОДАН. /
/ ЗВЕКЕТ ОТКЉУЧАВАЊА ВРАТА. НА ЗВУК ОБАДВОЈИЦА СЕ ТРГНУ, ХИТРО СРЕДЕ СВАКИ СВОЈ КРЕВЕТ, ПОРАВНАЈУ ЋЕБАД, УКРУТЕ СЕ У СТАВУ МИРНО. УЛАЗИ ЖАНДАРМ, УНОСИ ДВЕ АЛУМИНИЈУМСКЕ ПОРЦИЈЕ. /
ЖАНДАРМ: Галус, Тома Галус!
ТОМА: Овде.
/ ЖАНДАРМ МУ ДОДАЈЕ ПОРЦИЈУ. /
ЖАНДАРМ: Постружник, Франц Постружник!
ФРАНЦ: Да, ја сам.
/ ЖАНДАРМ МУ ПРУЖИ ПОРЦИЈУ. ОКРЕЋЕ СЕ КАО ДА ОДЕ, АЛИ СЕ ПРЕДОМИСЛИ. /
ЖАНДАРМ: Галус! После обеда припреми се за саслушање! / МРАК /
ТРЕЋА СЛИКА
/ ЋЕЛИЈА: НА ВРАТИМА ЖАНДАРМ УВОДИ ТОМУ, НА СВОМ ЛЕЖАЈУ ЈЕ ИЗВАЉЕН ПОСТРУЖНИК, БЛЕНЕ У ПЛАФОН. ЖАНДАРМ СЕ ОКРЕНЕ И ОДЕ. ЗВУК ЗАКЉУЧАВАЊА. /
ФРАНЦ: Па, како си прошао?
ТОМА: Добро. / СВАЛИ СЕ НА ЛЕЖАЈ /
ФРАНЦ: Ђавола добро! Нема овде ништа добро. То не постоји.
/ ТОМА КАО ДА СЕ НАГЛО СЕТИО, СКОЧИ НА КРЕВЕТ И ГЛЕДА КРОЗ ПРОЗОР. /
ТОМА: Нема је… Ипак, сунце је ту, једно је сунце, једно исто свуда за све људе.
ФРАНЦ: Гле, какви су каваљери ова млада господа… политички… Чуј, ти мора да си политички? Нањушим ја такве.
ТОМА: Ја сам овде забуном, стајао сам тамо на кеју, тек што сам допутовао и одједном на подневном сунцу… био сам усхићен, желео сам да загрлим читав свет, све људе…
ФРАНЦ: Gallus – петлић је закукурикао! Прерано младићу.
ТОМА: Светина је хтела да ме линчује. Моје: Осана свете! – схватили су погрешно, све је ово један велики неспоразум, ја никада нисам био револуционар, ја сам само хтео да удишем живот пуним плућима.
ФРАНЦ: Ма немој!? Свему је криво подневно сунце коме се млади фићфирић дивио. У часу објаве рата?!… А ја, видиш ја сам ти овде због баналности, књиговодства. Због «неправилности у служби», заправо све је то једна проклета историја… Једном, ако будеш добар дечко, испричаћу ти све.
ТОМА: Слушајте, ја уопште нисам крив. Моје хапшење и држање овде представља грешку, забуну. Према томе, грешка је и све оно што се даље са мном ради и намерава… Не вреди мучити се, јер на крају све ће се ипак објаснити, мора се објаснити и све ће се ово показати као један ружан сан, непотребно искуство. / ФРАНЦ СЕ ИРОНИЧНО ОСМЕХУЈЕ И КЛИМА ГЛАВОМ. /
ФРАНЦ: Праћакаш се, надиграни! Сваки жив човек игра са судбином коцку. Једни изгубе, други добију. Ти си изгубио. / МРАК /
ЧЕТВРТА СЛИКА
/ КОД РАСВЕТЉАВАЊА ЗАТИЧЕМО ГАЛУСА ПОРЕД ПРОЗОРА. ГОРЕ ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА СТАВЉА КАВЕЗ СА ПТИЦОМ О ЕКСЕР. ЗАМРЗНЕ СЕ СЦЕНА, ЛАГАНО ЗАТАМЊЕЊЕ ГОРЊЕГ ДЕЛА. /
ФРАНЦ: А је ли, бога ти, а како ви… револуционари / ИРОНИЧНО / свршавате оне ствари? / ПРАВИ ГЕСТЕ РУКАМА /
ТОМА: Најпре, нисам револуционар, а после…
ФРАНЦ: Хајде – де, овде можеш да признаш, нема никога осим нас двојице. Знам: ви имате прече циљеве. Најпре да срушите државу, промените свет, људе…
ТОМА: Слушаj Постружник, о теби овде круже ружне приче, чуо сам их у дворишту на шетњи.
ФРАНЦ: Приче? Какве приче?! Сви смо ми овде друшкане у истом глибу до гуше.
ТОМА: Не верујем ти. Човек попут тебе могао би бити провокатор.
ФРАНЦ: А ви који убијате крунисане и некрунисане главе, подмећете паклене машине од којих страдају недужни – ви сте побуњени анђели?! А шта смо ми?! Шта сам ја, ја – обичан… Ја који не посматрам сваког јутра како нека тамо непозната… жентурача ставља свог канаринца на прозор – и зато ја нисам узвишено биће??? А сад хоћу да ти кажем – узвишености нема!!!
ТОМА: Видиш, свако говори из своје душе, из искуства, поимања света… Ово сада – мора да пропадне! Јер какве су то царевине којима је потребно све ово да би могле да постоје?! Једно уређење, господине, звало се оно како му драго, не би смело да постоји ако његова егзистенција изискује постојање овако мрачних казамата! Зато ћемо ми… ми ћемо на развалинама овог дотрајалог света зидати боље, лепше, јуначкије, племенитије… / ТРГНЕ СЕ, ИЗРЕКАО СЕ /
ФРАНЦ: Нема јунака! Ко су ти «племенити људи»??? О чему ти то говориш?!
ТОМА: Ти си педофил а не фалсификатор!
ФРАНЦ: Мааарш, марш! Рушитељу, анархисто, паликућо, омастићеш конопац заједно са целом вашом вашљивом бандом, па ће свет имати једном мира од вас… Идиоти!
ТОМА: / ПРИБРАО СЕ / Сотоно. Цела тамница зна шта значи бити с тобом у истој ћелији, пацове… Пацове.
ФРАНЦ: Затворе те са убицама, атентаторима, изазивачима континенталних ратова… а потом исти меланхолично посматрају сунце и крлетке на прозорима… затворе те са неурачунљивим балавцима… А шта то, молим те, «сви знају»? Шта???
ТОМА: Можда заиста само ти не знаш себе.
/ ПАУЗА /
ФРАНЦ: Постојао је, постојао некада човек који ме је добро познавао. Давно је то било. Звао се Бахман, радио сам код њега, он ме је научио многим стварима. Сад ћеш да чујеш. / ОКРЕЋЕ СЕ, ИСПОД ЈАСТУКА ИЗВЛАЧИ СВЕШЧИЦУ. / Бахман је објавио књигу коју су језуити откупили до последњег комада и спалили. / ОТВАРА СВЕШЧИЦУ, ЧИТА / Ово сам ја записао његове живе речи: «Постоји амбис између онога што «порок» обећава и онога што стварно даје…»
/ ПАЛИ СЕ СВЕТЛО НА ГОРЊЕМ ДЕЛУ СЦЕНЕ. БАХМАН ШЕТА, ГОВОРИ. /
БАХМАН: Постоји амбис између онога што «порок» обећава и онога што стварно даје. Дубок амбис за који би требало милионе људских лешева да се испуни. Зато га паметни и поштени људи мудро заобилазе, а лудаци и «звери у људском облику» бацају се безумно у њега. На тај начин они испуњавају понор који дели човекову вечиту жељу од њеног остварења. И кад се једнога дана понор испуни и сласт буде приступачна, разумљива и присна свакоме, они који су ту пропали у сраму, чиниће светачки календар будућег човечанства. Њихове ће кости творити чуда и њихова успомена крепити и исцељивати. Звезде ће нам бити под ногама. Вратиће се човеку првобитна невиност, Крст ће бити разбијен у парампарчад и неће се од крхотина никад више моћи саставити оно што је пре било.» / ГАСИ СЕ СВЕТЛО ГОРЕ /
ФРАНЦ: Тако је говорио Бахман… Први пут када ме је видео, потапшао ме по рамену рекавши: Ево човека!
ТОМА: Сатана, то је у основи погрешна логика. Паклено заводљива а ипак погрешна логика.
ФРАНЦ: А ја кажем такође, из искуства, да то лаже и вара. Оно што параграфи и људска памет називају «порок», «грех» – то не пружа оно што обећава. Само што је после свега преварен онај кога гоне пред судом и јавношћу. Искусио је последице за оно што није досегао.
ТОМА: Проблем лежи у идејама, у мислима, Ђаво – то је заводник привидно тачним мислима. Све је у мислима.
ФРАНЦ: Мисао?! «Све је мисао»! Све је глупост.
ТОМА: Па, није баш све глупост.
ФРАНЦ: Не, није, него је баш мудрост. Мудрост те је ваљда овамо и довела?
ТОМА: Добро, мене је овде довела моја усхићена мисао исказана у погрешан час, на погрешном месту, али како си ти онда доспео овде?
ФРАНЦ: «Мисао»?! Сви ви шмркавци који би да рушите империје и мењате свет, сви сте ви пуни идеја, мисли… А појима немате шта је то држава, сила, ред… Видео си два жандарма у својој паланци па сад мислиш то је све. Варате се у рачуну и само уносите немир и несрећу у свет, варате се…
ТОМА: Па и да се варамо, ми смо, као што кажеш млади, неразумни, али питам се, откуд то да се ви варате? Једном се човек преварио у рачуноводственом билансу, други пут у билансу година неке девојчице…
ФРАНЦ: / ПОГОЂЕН АЛУЗИЈОМ, ПРЕСАВИЈЕ СЕ У КРЕВЕТУ, МУКА МУ ЈЕ / Свињо! Свињо! Терористо, ја јесам гад али твоја фела хиљаду пута је гора, гаднија… Воде, дај ми воде… / ТОМА ПРИСКАЧЕ И ДОДАЈЕ МУ ЛОНЧЕ. ФРАНЦ ИЗ ТОМИНИХ РУКУ ПИЈЕ, ВОДА МУ СЕ СЛИВА НИЗ ЛИЦЕ. ВРАТИ СЕ У НОРМАЛУ. ЋУТЕ НЕКО ВРЕМЕ. МУЧНИНА. /
ФРАНЦ: Да… девојчице које државни тужиоци називају «невиним створењима», «будућим мајкама», «крвљу крви наше»… А знају ли они… знају ли они… /ПРИБЕРЕ СЕ, ПОЧНЕ ИСПОВЕСТ. / То је било трећи или четврти пут да је сретам, увек на истом месту. Мали мост изнад електричне централе, зајажена вода која нагло пада, шуми заглушно и шири хладан дах са невидљивим капљицама росе. На њој модра дугачка кецеља. Коса око главе у плетеници. Осећао сам да се тога пута нећу моћи уздржати. Мислим: прићи ћу јој, а док то мислим ја сам већ пришао. Мислим шта ћу тада урадити и казати, а док то мислим већ је казано и урађено све… То створење се отима, гребе ноктима, вришти, измиче, бежи… Ја стојим на мосту, глуп и преварен. Најгоре, најтеже је то што сам у једном делићу секунде, у магновењу видео све што сам могао имати а то је: ништа, мање него ништа. Једно магновење моја су уста почивала на њеном хладном, левом, исперутаном образу. И никад моја жеља није била даља од свог остварења него тада. «То» је горко и опоро. То не даје, то не може дати оно што обећава. У праву је Бахман. И кад је после, на расправи, она са поносом изјавила да нисам имао ништа од ње, ја сам се насмејао тихо али приметно. То је схваћено као цинизам и шкодило ми је много, али ја нисам могао а да се не насмејем том наученом поносу и великом неспоразуму. У себи, питао сам се једно: где је сласт? Ко нам је обећава а ко измиче трен пре остварења? Мени је то питање било главно, а све остало: морал, злочин и казна – узгредно и неважно… А за читаву нашу мутаву јавност која се храни сензацијама из штампе било је обрнуто важно – све оно што заиста није важно!
/ ПАУЗА /
ТОМА: Чини ми се да ти немаш никаква права да Бахманове идеје доводиш у везу са сопственим поступцима. Никако немаш. Он је говорио о узвишеном човеку који ће превазићи свакодневни морал духовним самопрегором, а ти? Ко си ти? Огрезао у подлост сваке врсте?! У лажи, шпијунству и злу.
ФРАНЦ: Шта ти знаш о њему? О Човеку? Био је висока раста, густих црних обрва и бркова као четка. Миран, спокојан, пријатан. Шетали бисмо обалом а он је говорио, говорио…
/ ГОРЊА СЦЕНА: БАХМАН /
БАХМАН: Човечанство је од времена кад је почело да мисли поведено кривим путем. Али, једном енергичном мисаоном операцијом све се може вратити на полазну тачку и спровести правим путем који води ка остварењу велике среће, биолошке среће за коју су људи позвани. Једини пут ка срећи и спасењу води преко ослобођења човекових нагона. / УГАСИ СЕ СВЕТЛО /
ФРАНЦ: Да, тако је говорио: Ecce homo! «Ево човека!»… Све је предвидео у својој теорији, само једно није… лудило.
ТОМА: И ти можеш тако смирено да приповедаш о свом добротвору, духовном учитељу који је сишао с ума док ти овде крадеш богу дане?! Не, не верујем ти. Није могуће да херојске замамне идеје скончају у пракси са оваквим «Постружницима»? Па није ваљда Бахман први стадиј Постружника?… Лажеш ти, лажеш, ниси читаву причу испричао, није то са Бахманом било тек тако, ти си… ти си томе винован?
ФРАНЦ: А ти, јеси ли ти «испричао читаву причу»??? За шта си ти винован???
ТОМА: Ни за шта! Кад ме већ вучеш за језик, одговорићу ти: Кад ми једном стекнемо своју народну слободу и државну самосталност, онда ће наш новац и наша крв бити само за нас и остајати нама. Све ће бити само и једино за подизање националне културе која ће носити наш печат и наше име и која ће имати у виду срећу и благостање најширих слојева нашег народа.
ФРАНЦ: Хм, све твоје теорије, сва твоја многобројна духовна занимања, све твоје «љубави» и «пријатељства», све то произилази из твоје лажне и нездраве амбиције! Може бити да ћеш ти још много славе и успеха имати, али ни у једном нећеш наћи задовољства јер ће те твоја сујета шибати да идеш даље, јер она гута све, и највеће успехе, и заборавља их одмах, али сваки и најмањи неуспех и увреду памти довека. А кад све обрсти, поломи, укаља, унизи, растера или уништи око себе, тада ћеш у тој пустињи остати сам, лице у лице са својом сујетом, и нећеш имати ништа да јој пружиш, и тада ћеш јести сам себе! Такав си ти, иако изгледаш другачији у очима људи али и сам себи… Али, ја те знам!
/ ЗВЕКЕТ ОТКЉУЧАВАЊА ВРАТА. ОБАДВОЈИЦА СЕ ТРГНУ, ПОРАВНАЈУ ЛЕЖАЈЕВЕ, СТАНУ МИРНО. УЛАЗИ ЖАНДАРМ НОСЕЋИ ПУМПУ ЗА ДЕЗИНФЕКЦИЈУ. /
ЖАНДАРМ: Проветравање! Дезинфекција! Требимо гамад, уништавамо вашке! / ЖАНДАРМ ПРСКА ИСПОД КРЕВЕТА И ДУЖ ЗИДОВА, ПРСКА И ЗАТВОРЕНИКЕ. ЗАТАМЊЕЊЕ. ДОК СЕ ТО ЗБИВА НА ГОРЊЕМ НИВОУ ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА ИЗНОСИ КАВЕЗ СА ПТИЦОМ. МРАК ГОРЕ И ДОЛЕ. /
ПЕТА СЛИКА
/ ДОЊА СЦЕНА СЕ ОСВЕТЛИ. ГАЛУС И ПОСТРУЖНИК. ПОСТРУЖНИК НЕРВОЗНО ХОДА ЋЕЛИЈОМ. /
ФРАНЦ: Штампа, особито клерикална приказала ме као монструма. «Окорели рецидивиста». Знаш, било је нешто слично и пре, али то није стигло на суд… Међутим, један део штампе поче чак и да ме правда: друштво је болесно, веле, не појединац. Све је то било у оно време када је у Европи било времена и воље за свакојаку дискусију. Те тако ја добијем мање него што је ико очекивао па убрзо и изађем… Одселио сам се далеко, живео повучено, крцкао уштеђевину и очекивао, нешто…
ТОМА: И дочекао си… Свог «Диониса ослободиоца»?
ФРАНЦ: Да, мој друг из гимназије, Бахман, богати фабрикант конзервиране хране. Пронашао ме је. Да, данас сам тврдо уверен да ме он није тек тако «срео». Трагао је за «својим човеком». Био се оженио, има томе неколико година, добио двоје златне дечице. Она је била кћерка пензионисаног племића, пуковника фон Кларетића, до гуше у дуговима али са поносом у срцу, као што и доликује аристократи. Стари би о својим повериоцима говорио: нека чекају! Али, дошло је време када више нису хтели да чекају и тај је дан неизбрисиво остао утиснут у Ирену, у чијем животу су постојала два мушкарца: отац – херој и извесни Фрај, протува али лепа протува а к томе и драмски писац без изведених драма! Управо тада, ушетао је на позорницу њеног живота и Бахман.
/ ОСВЕТЛИ СЕ ГОРЊА СЦЕНА: УЗ ЗВУКЕ БЕЧКОГ ВАЛЦЕРА ОКРЕТНО ПЛЕШУ БАХМАН И ИРЕНА. /
ТОМА: Мислим да знам како је прича текла даље: Бахман је исплатио дугове фон Кларетића.
ФРАНЦ: Ирена је на њега оставила утисак Дијане, богиње лова, онако стасита, чврста, спортски тип, јахачица. Али погрешно је рећи: исплатити дугове.
/ ГОРЊА СЦЕНА, БАХМАН И ИРЕНА ПРЕСТАЈУ ДА ПЛЕШУ, ПИЈУ ШАМПАЊАЦ. /
БАХМАН: Наравно, без бриге, исплатићу дугове. Не могу допустити да отац моје веренице пропадне!
ИРЕНА: Али не! Не ради се ту о «исплати». Ти ћеш пружити новац тати а он ће ти бити захвалан. /ГАСИ СЕ СВЕТЛО /
ФРАНЦ: Бахман је поседовао четрнаест огранака својег предузећа за конзервисање меса, воћа и поврћа широм царевине. Милионер и филантроп. Било би апсурдно да није пружио новац свом тасту… Е, сад, наравно, Ирена НИТИ ЈЕДНОГ ЧАСА није волела Бахмана.
ТОМА: Стани, стани, а шта си ти радио код Бахмана? Одакле ти у целој причи?!
ФРАНЦ: Проклета је то историја. Бахман ме је узео код себе да му водим књиговодство. Становао сам одељено од њих, слабо сам их сретао, заправо он је највећи део године проводио на службеним путовањима. Онда се појавио и тај Фрај. Већ се био олињао, био је то један од оних већ престарелих окорелих заводника који неће да признају да их време неумитно гази. Још је он у мислима био онај стари. Ирена га је довела из сажаљења да буде пуки чанколиз јер остао је без пребијене паре. Али, он више није био за њу интересантан као љубавник… Открила је новог љубимца у млађем од себе морнаричком поручнику. Тако почиње проклета историја.
/ СВЕТЛО НА ГОРЊЕМ ДЕЛУ СЦЕНЕ: ИРЕНА И ФРАЈ, СЕДЕ У СТИЛСКИМ ФОТЕЉАМА. ПИЈУ. /
ИРЕНА: / ВЕЋ ЗАГРЕЈАНА ПИЋЕМ, КИКОЋЕ СЕ / А сети се, само се сети како си ме тада завео? Ха? Мене, девојчурка од седамнаест година!
ФРАЈ: Ма хајде! Ја тебе завео??? Шта ти пада на памет. Ми смо се упознали посредством провиђења. Беше то прст судбине, сећаш ли се како си предивно пројахала тог јутра парком? Божанствена Дијана, божица лова. Како си само љупко махала корбачем! Тај призор, тај призор…
ИРЕНА: / ЦЕРЕКАЈУЋИ СЕ / Знаш шта ја мислим? Ти си један демодирани писац који је своје тренутне успехе у друштву и код жена имао да захвали тек пролазној моди.
ФРАЈ: Желиш ли ти то рећи да је… моја мода неумитно прошла?… Знаш, и твоје црте лица су се нешто, како бих рекао… продубиле, истегле…
ИРЕНА: Буни се естетика код Вас, поето! Утишајте је, уважени пријатељу. Слободно говорите са тим бедником и удесите како знате и умете – али ја та писма, своја глупа шипаричка писма, морам имати што пре! За остало ћемо лако. / УГАСИ СЕ СВЕТЛО /
ФРАНЦ: Ирена је почела да губи тло под ногама, најгоре је било срозавање у избору друштва. Истовремено са тим маринским официром који је био страствено заљубљен у њу она је, мислећи сигурно да га кокетовањем учини љубоморним и још више веже уз себе, примала удварања једног музичара, неког «маестра Вушића». Написала му је пар писама… Тада је Фрај дошао код мене. У почетку, наводио је разговор на тему људских страсти желећи да ми изокола стави на знање како је упознат са мојом предисторијом… / ГАСИ СЕ СВЕТЛО НА ДОЊЕМ НИВОУ. МУЗИЧКИ ПРЕЛАЗ. /
/ ГОРЊА СЦЕНА: ФРАЈ И ПОСТРУЖНИК КОЈИ СЕДИ ЗА СТОЛОМ И ПИШЕ. /
ФРАЈ: Људи, знате, непрестано подлежу својим страстима, то је силније од свакога. Друштво нас осуђује и нема разумевања а нико не жели погледати истини у очи. Страст, грех… тако су заносни, опојни. Није им одолео само онај који ништа не зна о животу, онај који није стављен у искушење. А да ли је такав човек одиста човек? Лако је не пасти у грех кад искушења нема. Па све ти аскете, хришћани – бежали су у пустиње! А шта тамо има??? Какво искушење?!… Да ли знате да је свети Августин пре него што је отишао у пустињаке био страховити развратник? С пуним правом је записао да само онај који је спознао дубоке поноре греха има права беседити о врлини… Знате, имам један велики проблем, треба ми Ваша помоћ…
ФРАНЦ: / КОЈИ НЕ ПРЕСТАЈЕ СА ПИСАЊЕМ/ Молим, молим, увек на услузи Вашој преузвишености.
ФРАЈ: Како бих Вам рекао…
ФРАНЦ: / ПРЕСТАЈЕ СА ПИСАЊЕМ. ПОСМАТРА ГА ИЗАЗИВАЧКИ. / Но, добро, новац, новац је у питању, зар не?… Некога треба исплатити, а да се то не сазна?
ФРАЈ: Видите, ја сам очекивао да ћемо се ми споразумети одмах, једним погледом, јер особа као Ви… да, новац! Уложио сам неке паре у сигурне акције, њихова вредност тренутно опада али на јесен… сигурна добит а у међувремену требало би ми… хитно би ми требало… четири хиљаде, то се не би ни приметило.
ФРАНЦ: Набавићу папир са меморандумом и печатом, попунићу меницу на четири хиљаде и потписати газду… То се неће ни приметити.
ФРАЈ: Лако је пасти у грех кад су искушења иза угла.
/ УГАСИ СЕ СВЕТЛО ГОРЕ А ПОЛАКО РАСВЕТЉАВА ДОЛЕ. ТОМА И ФРАНЦ. /
ТОМА: И ти си пристао да урадиш такву ствар против човека који ти је пружио руку када су се сви туђили тебе?! Бахман – идол, са читавом скаламеријом од идеологије супериорног појединца?
ФРАНЦ: Ја сам само помогао људима. Уосталом… једном у парку, играо сам се са њиховом девојчицом, показивао сам јој брод на пучини кроз дурбин. Ево овако… / САСТАВЉА ОБЕ ШАКЕ ЈЕДНУ ПРЕКО ДРУГЕ И ФОРМИРА «ДУРБИН», ПОСМАТРА КРОЗ ЊЕГА. / Дете је било одушевљено мојом пажњом, ево овако сам јој показивао, дођи да ти објасним…
/ ТОМА ПОСЛЕ КРАЋЕГ КОЛЕБАЊА УСТАНЕ СА ЛЕЖАЈА, ФРАНЦ МУ ХИТРО ПРИСКОЧИ СА ЛЕЂА И ПРИПИЈЕ СЕ УЗ ЊЕГА, ОБУЈМИ ГА РУКАМА И ПОКАЗУЈЕ МУ КРОЗ «ДУРБИН». /
ФРАНЦ: Ево овако сам показивао…
/ ТОМА СЕ ИСТРГНЕ ИЗ ЗАГРЉАЈА. /
ТОМА: Даље од мене, сотоно!
ФРАНЦ: Ма нииишта, ништа, само сам показивао детету…
/ УПАЛИ СЕ СВЕТЛО ГОРЕ. ИРЕНА, СВА БЕСНА. /
ИРЕНА: Ви! Ви!!! Опет сте се усудили?!… Ја ћу Вас… Губите се сместа из парка!!! / УГАСИ СЕ СВЕТЛО /
ФРАНЦ: Одрадио сам ствар са меницом, није ми било тешко да на оригиналном меморандуму напишем и потпишем меницу као да је господаревом руком. Фрај је из банке подигао четири хиљаде, мени исплатио мој делић – петсто, а са преосталим парама откупио та два компромитујућа писма. Мислио је да ја не знам коме су биле намењене паре.
/ СВЕТЛО НА ГОРЊЕМ ДЕЛУ: ФРАЈ И ИРЕНА. /
ФРАЈ: / ПОКАЗУЈУЋИ ЈОЈ ПИСМА/ Имам их!
ИРЕНА: Дај их, дај!!! / ШЧЕПА ИХ И ПОЦЕПА НАЧЕТВОРО, ПАПИРИЋИ СЕ ПРОСПУ ПО ПОДУ./ Носите и спалите! Одмах спалите! / ЛУПА НОГОМ О ПОД /
/ ФРАЈ НА КОЛЕНИМА ПОКУПИ ПОЦЕПАНЕ ПАПИРИЋЕ, ТРПА ИХ У ЏЕП И ОДЛАЗИ. МРАК. /
ФРАНЦ: Имао је ту несрећу да право из господаричине собе излети у парк и натрчи на мене у сумрак. Први сумрак. Био је сав унезверен јер се уто на капији појавио аутомобил са Бахманом који се враћао са пута… «Дај их мени, ја ћу их спалити! Нећете ваљда тако унезверени ходати по врту?»… Пометен, пружио ми је цедуљице, дрхтао је… није имао ни времена да се запита одакле ја знам шта он носи у руци.
ТОМА: Педофилу, фалсификаторе и хуљо! Такве као ти треба мрзети из дна душе. Знаш, ја не волим аристрократију, али у тим људима има толико частољубља да они никада нису могли да прозру сву нискост пучана, на шта се све смрдљиви кмет ослобођен кнуте господара може да усуди!
ФРАНЦ: Заиста, та господа знају бити наивна. Он ми је ушепртљан предао све.
ТОМА: И, онда си ти продужио да уцењујеш?
ФРАНЦ: А, не! Сада ме баш подцењујеш, мене смрдљивог кмета. Нисам уцењивао, то ми није било ни на крај памети, светио сам се због увреде коју ми господарица беше нанела у парку. Саставио сам подерана писма, залепио их, ковертирао и послао на адресу…
ТОМА: Није ваљда?! Бахману???
ФРАНЦ: Успомену на великог човека немој да ми позлеђујеш! Ти ништа не знаш о њему, каква је то људина била. Нисам хтео њему да нанесем зло већ Ирени. Зато сам љубавнику послао писамца… И већ прекосутра, официр се након жучне препирке устрелио пред Иреном у њиховом парку. Истрага је разоткрила читаву љубавну аферу, штампа је крвожедно дограбила случај…
/ СВЕТЛО НА ГОРЊЕМ ДЕЛУ: ИРЕНА УНОСИ КАВЕЗ СА ПТИЦОМ, ПОЛАЖЕ ГА НА СЕКРЕТЕР, ВАДИ ИЗ ЛАДИЦЕ ДАМСКИ ПИШТОЉ, УСМЕРИ ГА СЕБИ У ГРУДИ… МРАК. /
ФРАНЦ: Ирена се неколико дана потом такође устрелила, пуцала је за разлику од свог љубавника, не у главу већ у груди – не би поднела да њено лепо лице буде уништено чак ни у предсмртном часу. Господар је сишао са ума, затворио се у свој кабинет, навукао шалоне, никога није примао, запустио се… једино сумрак ума као сумрак богова није предвидео у својој теорији о греху и злу. А ево мене под истрагом… ни крив ни дужан.
/ СВЕТЛО НА ГОРЊОЈ СЦЕНИ: БАХМАН, ОЧАЈАН, ЗАПУШТЕН, УРАСТАО У БРАДУ. НАЛИВА СЕ АЛКОХОЛОМ. /
БАХМАН: Човечанство је од времена кад је почело да мисли поведено кривим путем. Али, једном енергичном мисаоном операцијом све се може вратити на полазну тачку и повести правим путем који води ка остварењу велике среће, биолошке среће за коју су људи позвани. Једини пут ка срећи и спасењу води преко ослобођења човекових нагона. / МРАК /
ФРАНЦ: Бахман је, како се ствар не би додатно запетљала, признао фалсификовану меницу као своју. Ипак, полиција му није поверовала, а није ни мени. И ето ме овде, на почетку светског клања, овде пред младим јуношом како се исповедам. Па ко је стварно овде злочинац?
ТОМА: Да, од како је избио рат, све је збрисано, заборављено, штампа је сигурно престала да се бави том љубавном афером и да моралише. Ипак си добро прошао, ти наказо? Свакако је штампа открила како су главни кривци људи из високог друштва па си сад постао њен миљеник, исте оне штампе која те је пре неколико година нападала. Сада си ти «жртва обесних аристократа»?
ФРАНЦ: Ја нисам хтео да се они убију. Само сам хтео да их понизим. Убити се! Убити се! Те будале не знају ништа друго до пуцати у свој рођени мозак и тело само да би могли главом проћи кроз зид. То је неправилност у игри! Ја то нисам предвидео!
ТОМА: Све је збрисано и заборављено од како су топови загрували. Све ће тек бити збрисано и заборављено, добро и рђаво, што нема непосредне везе са овим огромним, заносним ратом и новим временом које настаје.
/ ПАУЗА /
/ ЗВЕКЕТ ОТКЉУЧАВАЊА ВРАТА. ЖАНДАРМ УЛАЗИ. ДВОЈИЦА СЕ НЕ ПОМЕРАЈУ СА МЕСТА. /
ЖАНДАРМ: / БЛАГИМ ГЛАСОМ/ Галус, Тома Галус. Господин Галус.
ТОМА: Да, ја сам.
ЖАНДАРМ: Спремите се… Одлазите.
ТОМА: Како? Куда?
ЖАНДАРМ: ??? Напоље. Ван, на слободу… Но, шта чекате??? Полазимо.
ТОМА: / ОКРЕЋЕ СЕ ПРЕМА ФРАНЦУ, ПОСМАТРАЈУ СЕ / Па, збогом. / КРЕНЕ ПРЕМА ВРАТИМА /
ФРАНЦ: До виђења, до виђења … Господине саветниче у министарству, Ваша екселенцијо изванредни и опуномоћени амбасадоре, Начелниче у министарству… и шта све не… Код нас је тако: из затвора правац у фотељу… али и обратно – из фотеље у ћелију. Срећно вам било, Галусе… Видеће се већ какви ће бити ваши казамати и ваша правда… Збогом… Збогом и… праштајте.
/ НА ПОДУ ЋЕЛИЈЕ РАСПРОСТРЕ СЕ ШАРЕНИ ТЕПИХ СУНЦА, СУНЧЕВИ ЗРАЦИ СИЛОВИТО ПРОДИРУ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР. НА ГОРЊЕМ ДЕЛУ ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА УНОСИ КАВЕЗ СА ПТИЦОМ СЛОБОДЕ И КАЧИ ГА О ПРОЗОР. /
ТОМА: / ЕГЗАЛТИРАН, ПОДИЖЕ РУКЕ УВИС КАО У ПРВОЈ СЛИЦИ / Осана! Осана! Осана свете!!!
/ МРАК. ЗАВЕСА. ПАУЗА. /
Д Р У Г И Ч И Н
ПРВА СЛИКА
/ ТОМА ГАЛУС ИЗЛАЗИ НА СЦЕНУ, ШЕТА. ОН САДА ИМА ОКО ПЕДЕСЕТ ГОДИНА, СЕДИХ ЈЕ БРКОВА И КОСЕ. ЈОШ УВЕК НОСИ ПЕЧАТ ВИТАЛНОСТ И ИЗВЕСНУ ДРСКОСТ ПРЕМА ЖИВОТУ. ОДЕВЕН ЈЕ КАО НАШ САВРЕМЕНИК: СПОРТСКИ САКО И ФАРМЕРИЦЕ, МОКАСИНЕ. ОСИМ ЊЕГА ПО СЦЕНИ ВРВЕ ИСТИ ЛИКОВИ СА ПОЧЕТКА ПРВОГ ЧИНА: БОМБОНЏИЈА СА КОЛИЦИМА, ПРОЛАЗНИЦИ, ЖАНДАРМ КОЈИ ГА САДА УЧТИВО ПОЗДРАВЉА САЛУТИРАЈУЋИ. /
ТОМА: / ГЛАС / У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико пута о зид. Так – так – так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом…. Е, сад, наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи. Али ја сам навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежалио и преболео као болест која се болује само једном у животу. Открио сам у свему извесну правилност: пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам – за мене лично било би и смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа… Заиста, шта је то привиђење ако је стварност оваква??? / ДОК ТРАЈЕ МОНОЛОГ ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА ПРОЛАЗИ КРОЗ ГРАЂАНЕ КОЈИ ШЕТАЈУ, НИКО ЈЕ НЕ ПРИМЕЋУЈЕ. НОСИ КАВЕЗ СА ПТИЦОМ, ПРОЂЕ КРОЗ СЦЕНУ, ИЗАЂЕ. МРАК. СИРЕНЕ ЗА ВАЗДУШНИ НАПАД. БОМБАРДОВАЊЕ. СИРЕНЕ ЗА ПРЕСТАНАК ОПАСНОСТИ. ТИШИНА. /
/ РАСВЕТЉАВАЊЕ: У ДНУ СЦЕНЕ НАЗИРЕ СЕ НЕКОЛИКО ПАРИ НОГУ КОЈЕ ВИСЕ – ТО СУ ОБЕШЕНИ НА БАНДЕРАМА. НА ПРЕДЊЕМ ДЕЛУ ЈЕ КАФАНСКИ КАРИРАНИ АСТАЛ. СЕДЕ ПРВИ И ДРУГИ ЦИНИК. ИСПРЕД ЊИХ ЈЕ СИФОН СОДЕ И БАЛОН ВИНА. ПОВРЕМЕНО НАЛИВАЈУ И ПРАВЕ ШПРИЦЕРЕ. ПРВИ ЦИНИК ЛИСТА «НОВО ВРЕМЕ» У РАМУ ЗА ЧИТАЊЕ. ПАР КОРАКА ОД ЊИХ ЈЕ ТОБОЖЕ НЕЗАИНТЕРЕСОВАН И «ДРЕМЉИВ» КЕЛНЕР. ЗАЈАШИВШИ НАОПАЧКЕ СТОЛИЦУ ОН ПРИСЛУШКУЈЕ РАЗГОВОР. У ДУБИНИ СЦЕНЕ ПОЈАВИ СЕ ТОМА И ЗАПАЊЕНО ПОСМАТРА ПРИЗОР ЈАВНО ОБЕШЕНИХ. БОМБОНЏИЈА СА КОЛИЦИМА, ЖАНДАРМ И ПРОЛАЗНИЦИ ТАКОЂЕ ЗАСТАЈУ, МАЛО ПОСМАТРАЈУ ОБЕШЕНЕ, НЕШТО СЕ ИЗМЕЂУ СЕБЕ САШАПТАВАЈУ ПА УПЛАШЕНИ ОДЛАЗЕ ДАЉЕ. /
ПРВИ ЦИНИК: / ЧИТА НАГЛАС / Каже… Колосеум – премијера: «Шумска елегија»… Уранија – премијера: «Грофичина огрлица».
ДРУГИ ЦИНИК: Ух, ух, ух, што ја волим огрлице а и грофице.
ПРВИ ЦИНИК: / ЧИТА / И у Славији се даје «Грофичина огрлица», каже: остварење великих душевних емоција! О жени на раскрсници љубави! У – јебо те!!! Каже даље: две љубави!
ДРУГИ ЦИНИК: Па сигурно! Где грофица па да има једну љубав?! То је мало за грофичине потребе и ја бих исто да сам нека грофица.
ПРВИ ЦИНИК: / ЧИТА / Ама није бре то што ти мислиш, слушај даље: две љубави – прва тиха, смирена, ничим неистицана љубав а друга – ватрена, жарка страст која букти пламеном… Ух, ух, ух!
ДРУГИ ЦИНИК: Ух, ух, ух!!! Море, келнерче, донесидер десет на чачкалицу! Да се боцне!
/ КЕЛНЕР СЕ МОМЕНТАЛНО ТРГНЕ И ОТРЧИ ИЗА СЦЕНЕ. /
КЕЛНЕР: / ИЗА СЦЕНЕ, ДЕРЕ СЕ/ Десет на цацкалицу на једнò тањирце! / ВРАТИ СЕ НА СВОЈЕ МЕСТО/
КЕЛНЕР: Оцес лед?
ДРУГИ ЦИНИК: Јок, брате.
КЕЛНЕР: / ПОКАЗУЈЕ ШАКЕ / Цисте руке, евè, поглèј ги.
ПРВИ ЦИНИК: А бре, неће човек! Па нисмо Американци да у све трпамо лед, мајке му га набијем?!
КЕЛНЕР: Добро! Нецес – нецес, сто да ти правим – ја си питујем.
ПРВИ ЦИНИК: / ЧИТА / Унион – «Све за љубав»! Балкан – «Царство љубави», све пуно вицева, хумора, балета! Рекс – «Конфликт», филм гигантских размера који открива интимне везе монденских кругова у највећој светској коцкарници Монте Карлу, додатак – ратни журнал.
/ НА ЗВУК ЗВОНЦА, КЕЛНЕР ОТРЧИ У КУХИЊУ И ВРАТИ СЕ ДОНОСЕЋИ ЋЕВАПЧИЋЕ И СЛАНИК. ПОСЛУЖИ ГОСТЕ. /
ДРУГИ ЦИНИК: Куме, једи док има! Знаш како кажу стари Латини: Ко последњи нему кости! /НАБАДА И ЈЕДЕ /
ПРВИ ЦИНИК: Ма нааајлепше! На чачкалицу је најлепше! А и лакше после за особље, нема да се пере есцајг… / НАМИГУЈЕ И ПОКАЗУЈЕ НА КЕЛНЕРА. /
ДРУГИ ЦИНИК: Кажу ли шта, јел прорадила «шестица» кроз булевар?
ПРВИ ЦИНИК: / ЈЕДУЋИ ЋЕВАПЧИЋЕ / Мхмм, нема још ништа… Пази, пази ово, бога ти: «Вешање у булевару»???!!!
ДРУГИ ЦИНИК: Опет?! Па докле бре више, клинци се кешају о трамвајску руду, неко ће д` изгине. Неће да плаћају карту а «риџована» – ко кусих паса и глумица без ангажмана!
ПРВИ ЦИНИК: Ма не бре кешање него вешање! Каже: Са меродавне стране се саопштава да су М. П., Ј. Р., Ј. В., М. С. и Ј. Ј. јутрос обешени у булевару због терористичких напада на војску… Пази бога ти?!
/ ПАУЗА /
ДРУГИ ЦИНИК: Куме, да смо ти ми живи и здрави и да су нам органи прави! / КУЦНЕ СЕ ЧАШОМ / Ајд!
ПРВИ ЦИНИК: / КУЦНЕ СЕ / Јес! Живеће овај народ!
/ ТОМА ИЗ ПРИКРАЈКА ПОСМАТРА ЧАС КАФАНСКИ СТО ЧАС ОБЕШЕНЕ. МУЧНО МУ ЈЕ. СТЕЖЕ ПЕСНИЦЕ, КАО ДА БИ ПРОТЕСТВОВАО. НА ЛИЦУ МУ СЕ ОЧИТУЈЕ ГНЕВ. БЕЗГЛАСАН ГНЕВ. ОКРЕНЕ СЕ И ОДЕ. МРАК. ДОПИРЕ ПЕСМА Lilly Marlen. /
ДРУГА СЛИКА
/ ДОБРО НАМЕШТЕН СТАН СА СТИЛСКИМ ОГЛЕДАЛИМА И СЛИКАМА АЛИ СУ ФОТЕЉЕ ПРЕКРИВЕНЕ ЧАРШАВИМА, ВИДИ СЕ ДА ЈЕ СВЕ СПРЕМНО ЗА БЕЖАНИЈУ. НА ПОДУ РАЗБАЦАНИ КОФЕРИ, У ЈЕДАН МАРГИТА – КОБРА ТРПА СТВАРИ. МАРГИТА ЈЕ ПРЕРАНО ОДЕБЉАЛА И ПОРУЖНЕЛА, ОТРОВАН КАРАКТЕР. ГАЛУС ПОРЕД РАДИО-АПАРАТА СЛУША. УЛАЗИ ТИГАР – ЊИХОВ СИН, ПРЕСТОНИЧКА ДАНГУБА, МАМИН СИН. ОН ЈЕ У ТЕНИСКОМ ДРЕСУ И ШОРТСУ, ПОИГРАВА СЕ РЕКЕТОМ И ЛОПТИЦОМ. /
СПИКЕР СА РАДИЈА: Песма која је прославила нашу радио – станицу и освојила срца ратника на фронту. Та песма прераста у заштитни знак величанствене борбе, борбе за Нову Европу која се у жару и огњу страдања помаља пред нашим очима. Та је песма постала и заштитни знак нашег радија и она се радо слуша од Урала до Атлантика, од Финске до Африке… /ПЕСМА „ЛИЛИ МАРЛЕН“/
ТИГАР: Е, јел знате шта је заједничко за владу и тенисере?… / НЕ ОДГОВАРАЈУ НИ ТОМА НИТИ МАРГИТА /
ТИГАР: Рекет! / СМЕЈЕ СЕ САМ /
МАРГИТА: Мишел, сине, помози ми да потрпам ове ствари па да се склањамо, од овога ту нема вајде! Пао човек у «тешку депресију», никад тај ни за шта није био, кроз читав живот сам га ја вукла на својим нејаким плећима, господин је вечито имао «истанчаност и обзире»!!!
ТИГАР: Мама, зар нећемо најпре преко «гране» у Земун, по путер и брашно?!
МАРГИТА: Ма хоћемо, хоћемо сине, само да сад склонимо све вредно, долазе по подне камионом да претерају намештај и слике, да склонимо све на сигурно… а овај нека га ту нека седи и «чува кућу».
ТИГАР: Шта, зар он неће…???
/ МАРГИТА УСТАНЕ, ПРИЂЕ МУ БЛИЖЕ, ПОВЕРЉИВО /
МАРГИТА: Ма пусти га, зар не видиш да је матори начисто пошандрцао од како је све почело… Не одлази ни у министарство на посао, претвара се да је болестан. Док га не одведу у логор на преваспитавање! Пусти га нека седи у стану и чека бомбе кад је луд. / ОДЛАЗЕ. ЗАТАМЊЕЊЕ. /
СПИКЕР СА РАДИЈА: Велики број јавних, културних, верских, привредних и научних личности потписао је апел да се прекине са безумним терористичким активностима које само наносе штету даљој консолидацији прилика…
ТРЕЋА СЛИКА
/ ЖАНДАРМ НОСЕЋИ У РУЦИ СВЕЖАЊ ПАПИРА ЛУПА О ВРАТА СТАНА. УНУТРА ЈЕ У ПОТПУНОМ МРАКУ ТОМА. НЕ ОДГОВАРА. /
ЖАНДАРМ: Господине Галус!… Господине Галус!… Отворите, из Министарства. Треба нешто да потпишете.
ТОМА: / ПОСЛЕ ПРЕМИШЉАЊА / Господин Галус није код куће… отпутовао је… на југ, на море.
/ ЖАНДАРМ СТОЈИ НЕКО ВРЕМЕ ЗБУЊЕН, ОКРЕНЕ СЕ И ОДЕ. ТОМА ПАЛИ СТОНУ ЛАМПУ И КРЕНЕ УЖУРБАНО ДА СЕ ПАКУЈЕ. СИРЕНЕ ЗА ПОЧЕТАК ВАЗДУШНЕ ОПАСНОСТИ ГА НА ТРЕН ЗБУНЕ. ОН ПРЕКИНЕ ПАКОВАЊЕ И УНЕЗВЕРЕН ХОДА. /
ГЛАС: Комшија! Комшија! Па шта чекате, сви су већ сишли у склониште!!!
ТОМА: Ево ме, сад ћу и ја, ништа не брините.
/ ТОМА СЕ СМИРИ, СЕДНЕ У ФОТЕЉУ И ПРИПАЛИ ЛУЛУ. СПОЉА ТРЕШТЕ ЕКСПЛОЗИЈЕ, РУШИ СЕ У НЕПОСРЕДНОЈ БЛИЗИНИ, ЉУЉА СЕ ЗГРАДА. ТОМА СЕДИ И ПУШИ ЛУЛУ. /
ТОМА: / ГЛАС / Опет је пролеће. Знам да у свету има много напола отворених прозора у које куца пролећни ветрић, сунчевих одблесака на металу и у води, празних седишта у купеима, усталасаних поворки и обасјаних лица у пролазу. Слутим и хиљаде других непознатих могућности и прилика. Знам да се свуда и свагда може јавити Она!… Само да не престанем да је ишчекујем! /ЗАТАМЊЕЊЕ /
ЧЕТВРТА СЛИКА
/ КРОЗ РАСВЕТЉАВАЊЕ ДОПИРУ ЗВУЦИ ОБАЛЕ: БРОДСКЕ СИРЕНЕ, ГАЛЕБОВИ, ЧАМЦИ, ПЛИВАЧИ… СТО ИСПРЕД РУИНИРАНОГ СПЛАВА-БАРАКЕ ГДЕ ЈЕ УКОСО ПРИКУЦАНА ТАБЛА СА НАТПИСОМ: И ТО ЋЕ ПРОЋИ. ЗА СТОЛОМ СЕДЕ ТОМА И КАПЕТАН МИКА. /
МИКА: Живим, брате, као неки спахија. Нит ми старо кашље нит нејако плаче! По сваком времену обилазим ти ову реку и пецам – од тога нит је рибама велика штета нит мени нека вајда, него тако. Знам сваки шлеп, свако купатило, сваки сплав, бараку и кафану. Негде ручам, негде поиграмо партију табланета, негде одремам мало. Ни са ким се не бих мењао!… А ти си, брате, много утањио. Оно, никад ниси био нека грађа, али…
ТОМА: Знаш како је… окупација, брига, сваки од нас…
МИКА: / ПРЕКИДА ГА / Немој ти: «сваки од нас»! Пусти ти њих нек иду куд су пошли, него врати се ти овде, међу нас аласе, ишчепркај из оставе штапове и удице, скини све те андрамоље са себе па седи поред воде. Видећеш шта ће ова река и сунце за недељу дана од тебе учинити! Колико је оно година од како си почео да долазиш овамо? Седам или осам?
/ УПАЛИ СЕ СВЕТЛО У ПОЗАДИНИ. МАРГИТА. /
МАРГИТА: Шта је теби?! Ти си Зеко богами, сасвим излапео кад под старе дане идеш у аласе. Где си још видео да људи од реда и угледа иду међу мангупе и белосветске купаче и купачице, нудисте – голаће? / УГАСИ СЕ СВЕТЛО /
МИКА: А у суштини, није риба ни важна! Седиш ту, гледаш воду и думочку думаш. А кад ти додија, скочиш у воду па терај даље!
ТОМА: Нису те узалуд избацили из војске. Имаш ти душу.
МИКА: / ПОКАЗУЈЕ МУ НАТПИС/ Једном ме неки билмез питао: «А шта ти ово значи што си натекерио на сплав»? А ја му велим: Нек се зна да све пролази… А он се онда замисли па ће: «Па то зна сваки паметан човек, шта ћеш то да пишеш»??? Па рекох, зна паметан, али ово је за будале које запиткују!
/ УПАЛИ СЕ СВЕТЛО У ПОЗАДИНИ. МАРГИТА. /
МАРГИТА: Морееее, све би то требало воловском жилом млатити, све је то голи гуланфер, опозиционар и непријатељ. Млатити а не дати му да плаче – као код кнеза Милоша! И ти си се матори ухватио у то коло, нешто те вуче, јел!, младалачки греси, револуционарна прошлост?! Уместо да се скрасиш сад кад си уважени чиновник ти си се ухватио са антидржавним елементима! Него, богу хвала имаш мене и ову моју петоспратницу која вреди милионе па ти се може. / ГАСИ СЕ СВЕТЛО/
ТОМА: Годинама, прогони ме та жена, још од робије, давно, од почетка прошлог рата… Виђао бих је тек на трен најчешће по возовима на својим усамљеничким путовањима, ређе усред гунгуле велеграда, али вазда по осунчаном устрепталом дану…
/ УПАЛИ СЕ СВЕТЛО У ПОЗАДИНИ. МАРГИТА. /
МАРГИТА: Мореее, докон поп и јариће крсти! Ухлебио си се ти лепо у државну службу, красно си се оженио, капитализовао си своју не баш тако дугу и мучну ћузу, натрчао на мене наивну богаташицу и сад можеш да снујеш своје идеалне жене, па наравно! / ГАСИ СЕ СВЕТЛО /
ТОМА: Једном, била ми је на дохват! Ушао сам у велику папирницу пуну света, пред Ускрс, дани су нагло постајали дужи, осунчанији. У том трену угледао сам је. Продавачица и уопште сви у радњи застали су као опчињени њоме. Она је прошла кроз масу и запутила се излазу. Био сам потпуно занесен гледајући како се свак као чаролијом мења чим погледа у њено лице. Тек када су се врата за њом затворила, тргнуо сам се… На несрећу, нисам још био платио. Истресох новац на каси, гурајући се и саплићући истрчах напоље… Чинило ми се да поред мене пролази поворка са маскама на лицима. Где се ту изгубила Она? Како да је нађем? Њу, коју сам још пре тридесет година иза решетака жељно ишчекивао са зрацима сунца. И прозвао је: Јелена, жена које нема.
/ ПАУЗА /
МИКА: Пааа, сааад… Да си био бржи, да ниси губио време на каси плаћајући… можда би је и сустигао. Обзири и ред били су у теби јачи. Уграбио би своју… идеју, свој идеал. Овако… ма ко зна пријатељу, можда је овако боље. Сан греје душу док се снива а кад га оствариш – претвори се у прозу, бљутавост, блато, разочарање. Можда ти изистински и ниси желео да је сустигнеш?
/ УПАЛИ СЕ СВЕТЛО У ПОЗАДИНИ. ПОСТРУЖНИК. /
ФРАНЦ: Хм, све твоје теорије, сва твоја многобројна духовна занимања, све твоје «љубави» и «пријатељства», све то произилази из твоје лажне и нездраве амбиције! Може бити да ћеш ти још много славе и успеха имати, али ни у једном нећеш наћи задовољства јер ће те твоја сујета шибати да идеш даље, јер она гута све, и највеће успехе, и заборавља их одмах, али сваки и најмањи неуспех и увреду памти довека. А кад све обрсти, поломи, укаља, унизи, растера или уништи око себе, тада ћеш у тој пустињи остати сам, лице у лице са својом сујетом, и нећеш имати ништа да јој пружиш, и тада ћеш јести сам себе! Такав си ти, иако изгледаш другачији у очима људи али и сам себи… Али, ја те знам! / ГАСИ СЕ СВЕТЛО /
ТОМА: Ах, кад би само још једном, само још једном хтела да ми се врати!!! / ЗВУК СИРЕНА ЗА ВАЗДУШНУ ОПАСНОСТ. МРАК. /
ПЕТА СЛИКА
/ КАФАНА: ПРВИ И ДРУГИ ЦИНИК, КЕЛНЕР. ДРУГИ ЦИНИК ЧИТА «НОВО ВРЕМЕ». /
ПРВИ ЦИНИК: Јеси видео човече, шта се ово догоди!? Час те бомбардује «непријатељ» а час «пријатељ». Ономад су били авиони једних а сад ево их авиони других. Не зна човек од кога пре да се склања.
ДРУГИ ЦИНИК: / ЧИТА / Слушај ово: «Престоница пије пре бомбардовања, за време бомбардовања и после бомбардовања. Неко би можда злонамерно закључио да Престоница стално пије.»
ПРВИ ЦИНИК: Цинцарче! Келнерче! Донесидер по једну дуплу љуту! То се пије сад у паузи два бомбардовања, као у позоришту између два чина.
/ КЕЛНЕР ОДЛАЗИ, ВРАЋА СЕ НОСЕЋИ БАЛОН РАКИЈЕ. ИЗ ТОГА СИПАЈУ КРОЗ ЛЕВАК У ЧОКАЊЕ И ПИЈУ. /
ДРУГИ ЦИНИК: / ЧИТА / Овај рат је рат за истинску слободу, правду и равноправност!!!
ПРВИ ЦИНИК: Тако се говорило и за време бившег рата! И – ха! Не знамо ми. Него има ли нешто стварно занимљиво у ово Ново време?
КЕЛНЕР: Одма да се плати! Нема вересија! Просли пут кад била узбуна несте платили, побегли у склонисте!
ПРВИ ЦИНИК: Па ти бре преживе окупацију само од нас! Ми ти висимо овде дан и ноћ, па још да ситничариш! / РАСКОПЧАВА МАНТИЛ ДА ИЗВУЧЕ НОВЧАНИК, СА УНУТРАШЊЕ СТРАНЕ ВИДЕ СЕ ОКАЧЕНЕ У НИЗУ КАО У ИЗЛОГУ ЗЛАТНЕ НАРУКВИЦЕ, САТОВИ, ОГРЛИЦЕ… ПЛАЋА КЕЛНЕРУ. /
КЕЛНЕР: / ЗАДИВЉЕН / Was ist dass???
ПРВИ ЦИНИК: Канта с` мас`! Оћеш купиш? Имамо сву дефицитарну робу, по тржишној цени, па ко воли нек изволи!
КЕЛНЕР: Лелееее.
ДРУГИ ЦИНИК: / ЧИТА / Предавање у Народној просветној задужбини: «Да ли је могуће поразити сифилис у савременим условима живота?»
ПРВИ ЦИНИК: Није.
ДРУГИ ЦИНИК: / ЧИТА / Интелигентна жена педесетих година, потпуно сама, раста средњег, скромна, природно весела и очувана, која воли миран домаћи живот, добру књигу, племениту музику, жели у циљу хармоничног брака познанство карактерног, образованог, добро ситуираног господина благе нарави коме би својим језиком… знањем страних језика /ИСПРАВЉА СЕ / могла бити од користи. Само озбиљне понуде са сликом коју дискретно враћам. Дописивање преко администрације НОВОГ ВРЕМЕНА.
ПРВИ ЦИНИК: Давеж, има ли нешто краће?
ДРУГИ ЦИНИК: / ЧИТА / Г – ђица, 23 године, без прошлости, тражи господина удаје ради, чиновника/ трговца, мираз милион, шиваћа машина без спаваће собе са свим девојачким стварима, проводаџије не, само директно, озбиљне понуде, администрација!»
ПРВИ ЦИНИК: Телеграфски: кратко, јасно, убојито! Него види бато, има ли нешто за издају, мислим стан за самца, овде у крају?
КЕЛНЕР: Ене код госпоју Маргиту, преко пута, петоспратница.
ДРУГИ ЦИНИК: Мислиш у «менажерију»? / СМЕЈЕ СЕ / Тамо ти је читав зоо-врт: газдарица – «Кобра», господин муж «Зеко» – нико га не зарезује ни у кући ни у министарству, а син «Тигар» – лаф са тениских терена и мамина дангуба!
/ ЗВУЦИ СИРЕНА ЗА ВАЗДУШНУ ОПАСНОСТ. МРАК. /
ШЕСТА СЛИКА
/ ПРАЗАН ГАЛУСОВ СТАН, САМО ЈЕ НА СРЕДИНИ ЈЕДНА СТАРИНСКА ФОТЕЉА. ТОМА СЕ ВРТИ ПО СТАНУ, НЕШТО ИШЧЕКУЈЕ. ЧУЈУ СЕ КОРАЦИ СПОЉА, ОТКЉУЧАВАЊЕ ВРАТА. ОН СЕ ПРЕСТРАШЕН ЗГРЧИ ИЗА ФОТЕЉЕ. УЛАЗЕ МАРГИТА И ТИГАР. У РУКАМА СУ ИМ ТОРБЕ И ЗАВЕЖЉАЈИ. ПОЧИЊУ РАСПАКИВАЊЕ, ВАДЕ ХРАНУ. /
ТИГАР: Добро смо накуповали храну преко реке, тамо има свега!
МАРГИТА: Има има, само да ми скрцкамо залихе, сардине сам накуповала још лане – два сандука, то неће да пропадне, ено их у подруму, а брашна, зејтина и шећера имамо на џакове. Е сад нека траје још оволико! / ПРИМЕТИ ТОМУ ШЋУЋУРЕНОГ ИЗА ФОТЕЉЕ, ЗГРЧЕНОГ КАО ФЕТУС. / Во имја оца… Зеко!!! / ПАУЗА / Који те ђаво … Како, откуд?! Шта радиш ту???
ТИГАР: Није ваљда да си све ове недеље провео овде, не излазећи никуда?!… Па шта је то с тобом!!!
МАРГИТА: Ти уопште ниси ни одлазио на посао? Је ли? Правиш се блесав, симулираш нервни слом само да не би ишао у министарство?!
ТОМА: / ЈОШ У ИСТОМ ПОЛОЖАЈУ / Оставите ме на миру, сви! Идите тамо, у центар, на корзо, да видите вешала! Вешају на улицама!!!
МАРГИТА: Прво – не дери се, а друго – нека вешају и треба да вешају! Није то тек тако. Један је напао на војника ножем на сред улице, други је запалио жито, трећи је покушао да избуши гуме на службеном аутомобилу…
ТИГАР: Ма који андрак сад неко има да се трти кад сви ћуте?! Хајде матори, устај. Донели смо ти путер и кобасице. Да намажеш нешто на хлебац.
ТОМА: / УСТАНЕ / Дангубо! Оставите ме, кажем вам! Ви купујете а тамо вешају насред улице! Сра – мо – та! Да смо људи, ми бисмо сви изашли напоље и викали: «Доле вешала! Доле рат! Доле насилници!»
МАРГИТА: Зе… Зеко… Ћути Зеко, ћути…
ТОМА: «Напоље окупатори! Доле џелати!» Тако бисмо викали… тако, а не…
МАРГИТА: Ћути! И за мање се иде у логор! Отераће нас све на принудни рад, у букагије, будало!
ТОМА: / ОТВАРА ПРОЗОР / Доле окупатор! Живела слобода!!!
/ ТИГАР И МАРГИТА СПОРАЗУМЕВШИ СЕ ПОГЛЕДИМА СКАЧУ НА ТОМУ И ОБУЗДАВАЈУ ЊЕГОВ БЕС, ВЕЗУЈУ МУ КРПУ ОКО УСТА, ВЕЗУЈУ ГА КОНОПЦЕМ. ЗАТАМЊЕЊЕ. /
СЕДМА СЛИКА
/ СТАН: ВЕЗАН ЗА ФОТЕЉУ, СА ПОВЕЗОМ КОЈИ МУ НЕ ДА ГОВОРИТИ, ТОМА НЕМО ПОСМАТРА ПРИЗОР. КЛЕЧЕЋИ НА ПОДУ, ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА КРПОМ БРИШЕ. НАД ЊЕНОМ ГЛАВОМ У СТОПУ ЈЕ ПРАТЕЋИ СИКЋЕ МАРГИТА КАО ЉУТА ГУЈА. /
МАРГИТА: Јаче јаче јаче! Видиш ли ту, ту пукотину, ту се рђа завукла, рибај рибај, не тако нежно, немој као мачка репом, него притисни, притисни! Таааакооо, тааакооо, видиш како може, чврста си ти, јаке су ти руке, треба зарадити хлеб, не живи се од идеала!
/ ДОК ТРАЈЕ ОВА СЦЕНА ТОМА ПОКУШАВА ДА СЕ ИСТРГНЕ, ДА СЕ ОСЛОБОДИ ВЕЗА, ДА НЕШТО ПРЕДУЗМЕ… ОД СВЕГА ОСТАЈУ САМО НЕЈАСНИ ГЛАСОВИ, БОЛНО ГЕСТИКУЛИРАЊЕ, ТРЗАЈИ. КОНАЧНО ОН СЕ ПРЕТУРИ ЗАЈЕДНО СА ФОТЕЉОМ И ПАДНЕ НА ПОД. ЗАМРАЧЕЊЕ. /
/ КАФАНА. ПРВИ И ДРУГИ ЦИНИК, КЕЛНЕР. ПРВИ ЦИНИК ЧИТА «НОВО ВРЕМЕ» /
ПРВИ ЦИНИК: / ЧИТА / У наступу душевне поремећености, мој муж Тома Галус, шире познат као «Зеко» изненада је напустио наш стан и није се до данас јавио. На себи је имао неупадљив сиви сако, црн мек шешир и браон плитке патике. Ко ма шта зна о њему, моли се да јави администрацији листа. Награда следи. / МРАК /
/ СЦЕНА ЈЕ У МРАКУ, САМО ЈЕ ТОМА ОСВЕТЉЕН «ТОПОМ», СЛОБОДАН ЈЕ, ОПЕТ ЈЕ НЕШТО МЛАДАЛАЧКИ НЕСПУТАНО И ПОЗИТИВНО ДРСКО У ЊЕГОВОМ ИЗРАЗУ У ПОЈАВИ КОЈА ОДИШЕ САМОПУЗДАЊЕМ. У НАРУЧЈУ ПРИВИЈА УЗ ГРУДИ КАВЕЗ СА СВОЈОМ СЛАТКОМ ПТИЦОМ МЛАДОСТИ И ИДЕАЛА./
ТОМА: Пролазимо кроз влажну таму и пуст, неосветљен предео. Јелена се неће више јавити. Мрак, влага. То није њен елемент. Преда мном је ноћ без сна, недогледна, јаросна, убилачка пустиња. Чини ми се да је живо биће неће преживети ни видети јој краја. А мени ваља живети, и чекати. Живети са надом, у чекању… Па и без наде… Осана! Осана! Осана свете!!! / МУЗИКА: АЛЕЛУЈА ИЗ ХЕНДЛОВОГ ОРАТОРИЈУМА «МЕСИЈА». ЗАВЕСА. /
Београд, 2011. године
