Snežana S. Baščarević, rođena 1977. godine u Sarajevu. Doktor književnih nauka, redovni profesor književnosti na Učiteljskom fakultetu u Leposaviću Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici. Autor je sledećih knjiga: „Legende i simboli u Andrićevim romanima”, „Tragom dela Isidore Sekulić”, „Književni periodi i pravci”, „Književna tumačenja”, „Karavandžija”, „Riznica“. Publikovala više od 120 studija, ogleda, referata, rasprava i kritika. Učestvovala je na preko 100 međunarodnih i nacionalnih naučnih skupova. Dobitnik je nagrade „Sija knjiga majke Angeline” za 2014. godinu. Član Udruženja književnika Srbije i Književnog društva Kosova i Metohije.
Prva reč koju ste izgovorili?
Posle gukanja i tepanja prva izgovorena reč bila je „da“.
Vaše prve igračke?
Lutka nasleđena od mame, kupljena u Indoneziji, koju sam od milja umesto Milkica zvala Milkača, odevena u heklanu odeću koju je isherlala moja baka po majci i braon medo, koji mi je tata doneo sa puta iz Čehoslovačke.
Vaše igre?
Igrala sam „lastiš“ i „šlolicu“ sa komšinicama, a sama u uglu sobe bila sam ljubazna prodavačica u prodavnici prehrambene robe.
Kao dete želeli ste da postanete?
Prvo, pevačica. Imala sam estradnu garderobu za kućne nastupe. Kasnije, kada sam otkrila da lepo crtam, želela sam da postanem modni kreator.
Prvo slovo koje ste naučili?
Rano sam naučila da pišem i čitam i to uz dnevni list „Politika“, koji je tata redovno kupovao. Konkretno, prvog naučenog slova se ne sećam.
Šta Vas je rastuživalo u detinjstvu?
Nepravda i u detinjstvu i danas.
Društvo u najranijem detinjstvu?
Komšinice: Milica, Vesna, Hava, Alma, Rusmina, Edina, Mirela. Često smo se svađale i mirile, ali nismo umele jedna bez druge.
Prvi bicikl?
„Poni“, bež boje koji sam vozila kada bih išla u trgovinu do prve prodavnice.
Šta Vam bijaše najteže u školi?
Bilo mi je teško da sedim na časovima, jer bih gradivo unapred savladala. Moj ujak bio je profesor istorije. Na meni je „trenirao“ strogu pedagogiju – na čas se nikada ne ide nespreman.
Učiteljica?
Učitelj. Jovo Srdanović, izuzetan pedagog i gospodin koga sam oduševljavala brzim odgovorima, ali i nervirala preranom zrelošću.
Predeli Vašeg detinjstva?
Izletišta van grada.
Da li ste pisali ljubavna pisma?
Ne. Nisam taj tip.
Sećate li se danas Vaše prve ljubavi?
Ja ništa ne zaboravljam.
Vaš nadimak iz škole?
U školi nisam imala nadimak. Kod kuće su me zvali, a i danas zovu Nena. Van kuće, danas, Sneška, Sneža.
Da li ste se tukli u školi?
Nikada se nisam potukla.
Šta ste čuli o vašim precima?
Odrasla sam uz baku po majci. Ona mi je pričala o svojim roditeljima. Otac i danas pominje svoga dedu.
Slika oca?
Previše pošten za današnje vreme.
Šta danas želi Vaša majka?
Da ostanem ovakva, jedinstvena, jer sam joj jedna, jedina.
Fudbal ili košarka?
Košarka. Nju sam i trenirala.
Gde je otišla Vaša prva plata?
Na poklone ukućanima.
Gde Vam bijaše lepše, u danima ili noćima?
Ja se rano budim. Najviše volim zoru i jutarnju kafu.
Da li ste ikada poželeli da budete glumica?
Nikada. Profesiju pozdravljam, ali ne volim kada neko glumi u svakodnevnom životu.
Da li ste poželeli da odete?
Ranije ne, sada da.
Vaša leta? Gde obično provodite odmore?
Ranije sam letovala u Hrvatskoj. Danas je moj izbor Kotor. Najčešće sam u zavičaju.
Grad koji volite?
Dopada mi se Kotor, njegova arhitektura i primorske priče. I, naravno, moj rodni grad.
Selo?
Volim salaše. Njihov spokoj.
Planina?
Sve planine moga zavičaja na koje rado odlazim.
Pustinja?
Tamo nisam bila i nemam želju da odem. Ne volim ništa što je pusto.
Zašto se ljudi zaklinju?
Mislim da se zaklinju oni koji ne govore istinu, da bi im se poverovalo. Iskren čovek, po mom mišljenju, to ne treba da čini.
A zašto proklinju?
Proklinjanje vezujem za nepristojno ponašanje, primitivizam, prostakluk.
Čemu služe milioni zakona i propisa?
Da bi postojao red za ljude „od reda“.
Kome verujete?
Sebi.
Pred kojom slikom ste najduže stajali?
Volim slikarstvo. Videla sam mnoge i stajala pred mnogim. Najduže stojim pred bakinim i dedinim portretom kada mi je potreban odgovor.
Kurosava ili Bergman?
Bergman.
Kako danas izgledaju nekadašnje zablude?
Kao dobar nauk.
Omiljeni začin?
Biber.
64?
Ne privlači me šah.
Vaši strahovi?
Ne postoje. Suočavam se.
Šta čekate?
Nikada ništa ne čekam. Nestrpljiva sam po prirodi.
Čime se utešiti?
Ne dovodim sebe u takva stanja. Previše toga se preživelo, pa se ojačalo.
Čega se stidite?
Ničega. Baš ničega.
Praštate li?
Teško.
Tražite li da Vam se prašta?
Ne. Osoba sam koja teško bilo šta traži.
Čime se ponosite?
Zdravom atmosferom koju je imala mala komuna koju smo činile baka, mama i ja.
Ko Vas je razočarao?
Čovek, kao biće.
Koga ste Vi razočarali?
To je pitanje za osobe iz mog okruženja. Mislim da sam odmerena.
Čemu uvek dajete prednost?
Odgovornosti, bontonu, vrlinama, dobrom poreklu.
Da li ste ikada bili bezbrižni?
Da. U krilu bake i dede.
Šta dalje?
Napred. Hrabro, snažno, pravedno.
Razgovarao Enes Halilović
