.
.
..
.
Milica Vučković rođena je 1989. godine u Beogradu. 2012. godine diplomirala je na odseku za primenjeno slikarstvo u klasi profesora Miroslava Lazovića, na Fakultetu Primenjenih umetnosti u Beogradu gde je završila i master studije. Priprema rad za doktorske studije na istom fakultetu i istom odseku. Usavršavala se u Indoneziji. Priredila devet samostalnih izložbi. Objavila zbirku kratkih priča pod nazivom „Roj“ i roman „Boldvin“. Dobitnica prve nagrade na „Biber“ regionalnom konkursu za kratku priču.
.
.
Detinjstvo?
.
Kada pomislim na detinjstvo, pomislim na naselje Cerak vinogradi, najlepše naselje na svetu, na Lipe, Breze i Hrastove, pomalo i na Kedrove i Jasenove, na domaći sok od višnje koji moja majka razmuti pa snese ispred zgrade i par plastičnih časa od kiselog mleka, pa pijemo svi na smenu, sva deca iz naselja, otimamo se. Pomislim na izvlačenje šibice ko će po hleb i mleko, brat ili ja, i na neizmernu sreću kada mi brat od kusura kupi mirišljave papiriće. Pomislim na čopor, na trčanje, na mnogo ruku, nogu i lopti, nekakvo mlataranje, pletenice, pertle, na rebraste pločice u naselju po kojima se moji (četiri, zaista četiri broja veći) roleri najglasnije čuju jer imaju plastične točkiće, drugi imaju silikonske. Pomislim i na nekoliko ožiljaka, janjine-banjine, spoznaju da je krv baš topla, uporna ušivanja u Tiršovoj i majke u čekaonici koja ima viklere na glavi, jer sam je svojom lomljavom u nečemu prekinula, pa je izletela iz kuće sa viklerima na glavi, ali, majke uvek u nečemu prekineš, jer majke uvek nešto rade. Sećam se i da sam jednom nalakirala nokte na nogama ocu dok je spavao, pa su ga negde, na nekakvoj vikend-radnoj akciji svi gledali popreko, to su kasnije prepričavali i smejali se, godinama.
.
.
Vaše igre?
.
Sve one igre, najbolje igre, koje se igraju bez ikakvih rekvizita, šugice, (posebno šugice po plavom, igre koja postoji samo u našem naselju, koja dozvoljava kretanje samo po plavim ukrasnim pločicama koje su ukrašavale platoe ispred naših zgrada), kantare, drvene marije, između dve vatre, kod koga su makazice, aračkinje baračkinje. I naravno, pentranje po drveću i krovovima zgrada, kao i padanje, sastavni deo svake igre. Bilo je dosta padanja.
.
.
Vaša učiteljica?
.
Moja učiteljica, Emilija Opačić, ne znam je li živa, volela bih da jeste, da mogu sa njom da popijem kafu i da je zagrlim. Njegog imena i prezimena bih se setila da me neko probudi u sred noći, onda kada, možda, ne bih uspela svog imena da se setim, njenog bi se setila. Srećna sam što sam odrasla u to vreme kada su učiteljice gledale đake kao svoju decu, što smo odrastali uz njeno razumevanje i blagonaklonost. Kako osetljivo doba, kakve važne godine! Mora se biti veliki čovek da bi se bila dobra učiteljica. Emilija Opačić je veliki čovek.
.
.
Kako se odlučite za slovo ili liniju?
.
Za slovo ili liniju se odlučim kao kada odlučujem da li sam gladna ili žedna, to čovek nekako oseti, iako, često, ume da pobrka, nekad, kad je žedan, uzme da jede. Gojaznost i skribomanija kao da su iz porodice istih bolesti.
.
.
Koliko je nastajao roman „Boldvin“?
.
Nastajao je svega nekoliko meseci svakodnevnog pisanja posle posla, umesto odlaska u kafanu i prepuštanja alkoholu. Nastao je kao beg, sigurna kuća ili utočište za ljude bez doma. Posle tog romantičnog dela, mrcvario se dugo po uredničkim uredima, lekturama i korekturama, toliko da mi se smučio. Priznajem da nisam ni slutila koliko je težak i isrcpan rad, bez imalo romantike.
.
.
Koliko su Vaša likovna iskustva pretočena u fabulu romana?
.
Stvarno ne znam. Znate šta, često mi se dešava da neko pročita roman i kaže „vidi se da si likovnjak“ ili „vidi se da si vizuelan tip“. Nisam baš sasvim sigurna šta to znači jer je za mene to viđenje sveta jedino, takvo kakvo jeste, to valjda ne biramo. Nije da se trudim da uočim što više detalja kao da igram osmosmerku već ih, prosto, vidim. Vidim slike, lica, emocije, sve se to vidi, sve je to (s)likovno i može da se pretvori u reči, a ne mora. Mislim, u redu, da bi se mislilo o tome, nažalost, mora da se pretvori u reči jer ne umemo drugačije da mislimo, negoli rečima, ali ja čak nekada poverujem da umem da mislim slikama.
.
.
Gete je tvrdio da slike treba gledati, a ne govoriti o njima; s tim u vezi, da li se Vaša književnost može smatrati produžetkom Vašeg tumačenja likovnosti?
.
Treba gledati, slažem se, treba puno gledati, jer talenat, ako uopšte postoji, ne postoji nigde drugde negoli u gledanju. Neko ume da gleda, neko ne ume. Onaj ko ne ume, najčešće, to kompenzuje viškom govora.
.
.
Uporedite Vaše osećaje prilikom završetka slike i prilikom završetka romana?
.
Završetak svake slike me ispunjava. Slikanje je borba kojoj se ne vidi jasan kraj sve do onog trenutka, neočekivanog, kada samo blesne. Taj blesak mi pruža zadovoljstvo, kada je to što vidim kompletno, u ravnoteži, smiruje me. Pisanje romana je već nekakav precizniji predumišljaj, nekakva skoro pokvarena proračunatost, podvaljivanje jedno čisto. Imaš nešto da kažeš, pa govoriš izokola, na dvesta strana, omamljujući ljude rečima, vukući ih za nos. A završetak romana ne znam kakav je osim, evo, završetak ovog jednog romana, koji me je prilično rastužio, jer mi je bilo jako lepo dok sam živela u njemu. Onda smo se rastali i svako je otišao da živi svoj nekakav život.
.
.
Žan Kokto kao pisac ili kao slikar?
.
Žan Kokto kao Žan Kokto, jer je on oba, istovremeno, a ne jedno ili drugo. Čini mi se da ljudi previše vole da se opredeljuju, to nam je nametnuto. Struka, profesija, zvanje, naročito u umetnosti – moraš precizno da znaš šta si, da imaš deklaraciju, bar kod, cenu na tržištu, ako nemaš, onda nisi ništa, mešanac nekakav, nisi rasan, a samim tim ni podoban.
.
.
Kafka ili Bernhard?
.
Bernhard, uvek Bernhard, i dokle god on ponavlja „fabrikant vinskih čepova“ na svakoj strani ja ću ponavljati „Bernhard!“ Puno mi je srce kada u čoveku vidim strast i prkos.
.
.
Dado Đurić ili Uroš Tošković?
.
Dado Đurić, i ne samo u odnosu na Uroša Toškovića, kojeg ne volim previše, ili uopšte, mislim da je folirant, da se, jednostavno, prvi kod nas dosetio da bude performer, da mimikuje umetnika, imamo takve na sceni i danas, i uvek će ih valjda biti, onih kojima je pre stalo da budu umetnicima, nego što im je stalo do umentosti. A Dado Đurić, o njemu bih pričala danima, Dado Đurić je moj omiljeni slikar. Pokušaću da ne odužim – u taj napušten mlin u kojem je živeo i radio, i koji je bio oslikan njegovim razmišljanjima od poda do plafona, retko ko da je dolazio. Nije voleo novinare i nije voleo da daje intervjue. Pristavši, jednom, da neki novinar dođe, pozajmio je nekoliko kokošaka i ubacio ih u atelje pre nego što je novinar došao. Kada ga je neko od prijatelja pitao zašto je to uradio, rekao je – zna da novinar očekuje da vidi nešto neobično, nekog ludog umetnika, pa eto, da ga ne razočara. Verujem da je njegov život bio velika unutarnja borba, a da su te bitke zabeležene na njegovim platnima. Mnogo mi je žao što ga makar jednom, nekada, nisam srela u prolazu, samo da ga pogledam u oči, krišom.
.
.
Petar Lubarda ili Vladimir Veličković?
.
Petar Lubarda, jer više cenim intuiciju od promišljenosti, i emociju od umeća. Veliki Lubarda.
.
.
Van Gog je tvrdio da umetnik nikada ne vidi stvari onakvima kakve jesu. Kad bi ih vidio takvima, više ne bi bio umjetnik. Pa recite nam kakve stvari nisu?
.
.
Stvari uvek jesu, mogu samo da nisu za onog koji nisam ja, a ja ne mogu da znam ništa drugo osim onog što jeste, za mene, tako da, stvari definitivno jesu, to sam sasvim sigurna. Možda to znači da nisam umetnik, što bi me obradovalo.
.
.
Da li ste i od koga osetili zavist?
.
Ne znam. Pravim se da je ne osećam jer je ne razumem. Pravim se da su ljudi sa sobom načisto jer tako želim da verujem, želim, na kraju krajeva, da verujem u ljude, nemam u koga drugog da verujem. Te ljudske niskosti me čine tužnom.
.
.
Da li je lakše među slikarima ili među piscima?
.
Najlakše je među prijateljima, uopšte ne želim da se nužno krećem među ljudima koji se bave onime čime se ja bavim. Štaviše, češće nalazim sagovornike u ljudima koji se ne bave istim poslom. Svakako, da se ne pravim da ne znam šta je bilo pitanje, sujete ima svuda, i ne zna se gde je veća.
.
.
Ko Vam je naneo najviše uvreda?
.
Ovo pitanje bi, koliko shvatam, podrazumevalo da mi je neko nekada naneo nekakve uvrede? Mislim, načelno, da je problem što ljudi sve shvataju previše lično, a naročito sebe. A one koje ne shvataju ništa lično, teško je uvrediti.
.
.
Postoje li dobročinitelji?
.
Postoje oni sa viškom empatije koja ukazuje na nekakav manjak u njima samima, koji se osećaju dobro samo onda kada čine dobro drugome, što, bez obzira, nije uopšte loše, dokle god je izlazni efekat taj da je nekakvo dobro na ovom svetu učinjeno.
.
.
Čime se ponosite?
.
Ponosim se ljudima oko sebe.
.
.
Kada ste preterali?
.
Mnogo puta, u svemu. Smtram da treba preterivati.
.
.
Omiljena epska pesma?
.
Epske pesme su me oduvek plašile, krvi i muke do kolena. Ljudima, valjda, treba neka adresa na koju će isporučiti sve svoje patnje, i tako ih lakše prebroditi. Naš narod je patio puno, i zato, pretpostavljam, imamo toliko puno epskih pesama, mitova, bajki, trebalo je nekako osmisliti tu surovu realnost. A omiljena, pa naravno, Mali Radojica, tada su nas, za razliku od danas, učili o slobodi i borbi za slobodu.
.
.
Vaša najveća nada?
.
Za mene su optimisti najdepresivniji ljudi na svetu, ne mogu da ih podnesem. Ne nadam se ničemu, i to mi uliva nadu svakog jutra.
.
.
.
………………………. Razgovarao Enes Halilović
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
