[row][col w=“6″] Add content here (w = 1~12 ) [/col][col w=“6″] Add content here [/col][/row]
Trideset i četvrti san
(Dragana Mokan, 33 sna, Partizanska knjiga, Kikinda, 2021)
Zabavlja me pomisao da je Dejvid Linč jedan od češćih gostiju savremene (srpske) književnosti. Od dela Zvonka Karanovića i Dragana Boškovića, preko zbirki Siniše Tucića, Asje Bakić i Maše Živković, sve do 33 sna, najnovije knjige Dragane Mokan, Linč se iznova javlja ne baš kao deus ex machina, ali zato kao važan poetski marker. Ipak, njegova pojava u 33 sna, iako ni po čemu presudna, ima poseban značaj jer može dati ključeve za zadnja vrata dela.
Za pravljenje filma, tvrdi Linč, potrebno je načiniti 70 ideja za scene. Svaku treba zabeležiti na omanjim karticama i, zatim, raspoređivati ih u željeni poredak. Iako nije imala nameru da napravi (plan za) film, Dragana Mokan je upravo to uradila – njena 33 sna predstavljaju žanrovski i suštinski upravo tih linčovskih 70 kartica, u uzbudljivom i živom sledu. Ipak, naslovni broj može da obmane jer ne prikazuje sumu snova dela – on je, zapravo, izraz jednog imaginarnog zbira, prisutnog svojim odsustvom, kao kôd za ono čega nema. A čak i kad se do nečega dođe, željeno odredište beži i menja se.
Iako je cela knjiga jedno sabiralište dragocenih sitnica, osobeni dnevnik snova (koji je, treba i to spomenuti, izgrickalo jedno morsko prase 1998. godine), iza svakog zapisa stoji tužna istina o neistovetnosti sa sadašnjim trenutkom. I to je samo još jedan od mnogih sjajnih momenata 33 sna – (zbirke) poetske proze koja govori o krajnje konkretnim iskustvima i sasvim određenim ljudima, a koja je istovremeno somnabulna i fantastična. Ovaj ukrštaj postoji i u stilu – ujedno intuitivno razbokorenom i krajnje kondenzovanom. Oblikujući svet daleko manje proizvoljno nego što bi se to nekome moglo učiniti, kroteći logiku sna, Dragana Mokan ne piše slikovnicu pejzaža nostalgije, već nisku pažljivo skrojenih zapisa o nesmirenostima.
Relativno skoro u ovdašnjoj književnoj javnosti aktuelizovana je priča o takozvanim eksperimentalnim romanima poput romana u stihu (kao da su svi zaboravili na Evgenija Onjegina) – u tom svetlu, knjiga Dragane Mokan može ne samo da se čita kao roman, već čak i kao roman u stihu. I to ne samo zbog stila, nego i zbog jednog zanimljivog strukturnog svojstva dela: između svakog zapisa može se umetnuti još beskonačno mnogo celina, koje neće narušavati narativni skelet 33 sna. Stoga se možda i najveća čitalačka drama odvija u neizgovorenom, u belinama između fragmenata.
Otvorene su, naravno, i druge mogućnosti za žanrovsko određenje dela, među kojima je i zbirka priča sa narativnim okvirom pronađenog rukopisa i jedinstvenim pripovednim subjektom. Argument u prilog ovom viđenju može biti još jedno zanimljivo svojstvo teksta, a to je da celine dela, premda međusobno isprepletane, mogu da funkcionišu i sasvim samostalno, kao mikropriče ili pesme u prozi. Taj njihov mogući zasebni život predstavlja još jednu interpretativno obogaćujuću priliku.
Osim osobenosti vezane za žanrovski i strukturni plan dela, ne treba prevideti koliko 33 sna znaju da budu, naizgled protivrečno, ujedno nežno, toplo, duhovito, a životno tmurno ostvarenje, gde provejava smrt, uprkos tome što su u pitanju neke od najšarenijih i za sva čula najpodsticajnih redova u novijoj srpskoj književnosti. Dragana Mokan, prosto, dobro oseća kako tekst diše – zna gde da zastane, gde da produži i kloni se suvišnosti.
A kad je već reč o pripovednom ritmu dela, ne bi bilo zgoreg spomenuti i kataloški karakter 33 sna. Spiskovi su moja duga ljubav i uvek se obradujem kada ih pronađem u delima. I osim što se svi zapisi 33 sna mogu razumeti kao jedan dugački spisak – zbirka kartica – pojedini zapisi sadrže sopstveni, često uzbudljivo autoironičan, unutrašnji katalog, poput opisa prostranog dvorišta (90), uputstava za penjanje na bicikl (114), odrednica Biblije snova (77) ili navođenja predmeta kojim su dečaci gađali devojčice (21). To nije slučajno: nizovi su nasušna potreba da uvedemo red u haos života, da vratimo ono što je minulo i da sistematizujemo ono što može biti. Sve navedene potrebe ukazuju na mogućnost čitanja 33 sna kao bildungsnarativa, gde je sazrevanje perpertuirajući proces.[1] Pripovedačica se, stoga, nalazi na stalnom klatnu između otupelosti u savremenom poslovno-korporativnom okruženju i domaštane slobode detinjstva u kome je zanos sećanja udruženo ugnežden sa brigom.
U tom svetlu treba primetiti da u delu Dragane Mokan ima nečeg izuzetno senzibilistički sličnog sa ostvarenjima Maše Seničić (Povremena poput vikend-naselja), Ane Vučković (Yugoslav) i posebno sa Andreom Popov Miletić (Pioniri maleni, mi smo morska trava), s time što, ako mene pitate, u tom nizu 33 sna stoje najbolje. Takođe, osim već spomenute veze sa Linčom, stalo mi je da istaknem još jednu sponu sa filmom, iako ga, po sopstvenom priznanju Dragana Mokan nije gledala, što moguću vezu čini još fascinantnijom. U pitanju su Neposlušni Mine Đukić, film sa kojim 33 sna ne deli samo posebnu nostalgiju i poetizovane vojvođanske pejzaže, već i, iznenađujuće, jednu konkretnu scenu tornada u ravnici (27).
„Gradski kovčeg sećanja je pijaca” (107), tvrdi se u knjizi.
Pijace često i jesu duša grada, kao što su 33 sna jedan delikatan pijačni romaneskni kaleidoskop, gde je svaki osetljivi duh dobrodošao da uživa nagradama ponovljenih čitanja.
[1] Ukoliko je neko zainteresovan za eksperimentalne romaneskne forme sa osnovnom bildungsnarativa, preporučujem roman belgijske književnice Izabel Veri Merilin bez kostiju.
