O Ivanu Isailoviću

Ljuti dečak pod maskom jezika

(Ivan Isailović, Za zubima. Kulturni centar Novog Sada, 2024)

Kada sam, tokom prvih godina studija na Filološkom, otkrila Bookvaliste, koji su nas (Stašu i mene) motivisali da u pauzama predavanja zasednemo u Piramidu i opet čitamo jer nam se zapravo čita, ne jer moramo, maštajući o tome da i mi imamo podkast kao ti stariji dečaci, činilo mi se da će Ivan Isailović (u daljem tekstu: Maska), sled entuzijazma s kojim bi pristupao interpretaciji proze i svega nekoliko epizoda o poeziji, sigurno nekad napisati the roman, da će razviti sve te narative koje finalisti i finalistkinje Nínôve nagrade nisu izveli do kraja, da će doneti dijalog koji je uverljiv, uneti malo magije latinoameričke kratke priče, poigrati se sa imenovanjem junaka i junakinja. Ipak, evo njegove prve (zvanične) knjige, koja je, iako se otvara predgovorima za nekoliko nenapisanih romana, dovršena pesnička knjiga: Za zubima. Sa njom dolazi i pogovor Miloša Živkovića (u daljem tekstu: Živko), posle kog je teško prevaliti išta preko jezika – mada.

Živko je pogovor naslovio Teče i ništa više, prateći ga citatom Darkwood Dub-a: ,,Kao reka bez početka / Predah nema, / Kraj se ne znaˮ – da bi potom tu sliku beskrajne reke dalje razvijao, razgrađujući gust tekst Maskinog prvenca. Ipak, moj utisak je da ta jezička reka iznova udara u brane, da je veliki rad racionalnog iznova iščitavao i ispisivao inicijalno neuhvatljive slike, obuzdavajući ih preciznom kompozicijom, stihovima koji su dugi koliko i informacija koju nose, mnoštvom glagolskih imenica, ispuštanjem veznika i zavisnih rečenica, i retkim ponavljanjima. Subjekt kao da želi da se oglasi i progovori, da poteče i prelije, ali se na ivici prelaska jezičkog sistema u govor suzdržava i uklanja, zadržava za zubima, u jeziku kao (političkom) organu, kao delu (društvenog) tela. No, krenimo redom.

Knjigu otvara uvodna, programsko-lektirska pesma ulog / NEMIRI – nakon koje slede još četiri ciklusa: …za zubima, navrh…, na dnu…, …pre-grizla, pri čemu svaki od ciklusa ima svoju uvodnu pesmu: nalog / Blic pesma o keruši, prilog / Rađanju, talog / Bančenje i brlog / 77 obećanja. Sve uvodne pesme sačinjene su pre-raspoređivanjem gotovih tekstova: naslova lektire, vesti o psu odsečenih šapa, slogana za podizanje nataliteta, reklamnih parola banaka i osiguravajućih društava, te izbornih slogana političkih partija u poslednjih 30-ak godina. Na samom kraju knjige, pre pogovora, nalazi se još jedan naslov iz Blica, epilog o keruši iz prvog ciklusa. Dakle, redimejd tekstovi okružuju i višestruko prekidaju knjigu, a autorska instanca se iz pozicije organizatora tuđih tekstova prvi put zapravo oglašava tek nakon dva sloja uvoda, pesmom Neugašen, koju Živko lepo označava kao ,,pravi početak zbirkeˮ. Tu se pasivnost, tj. podređenost (u) jeziku dalje razvija odričnim oblicima glagola, pasivom i trpnim pridevima, premda ti stihovi konačno donese pravi autorski glas, pesimističan ali nežan i prepun zvučne praznine: ,,bez neprovetrene posteljine na limu / još se subota cedi fasadom / kraj olučnih kanala svi su čanci prazniˮ. Subjekt, dakle, nije zapaljen ili u plamenu, ne vidimo kako gori, već je predmet tuđe odluke/volje da ne bude ugašen.

Ta opresivna instanca konkretizovana je na različitim nivoima – od političkih figura naše sadašnjice (da, Vučića: ,,ono spaseno dete iz snega / onaj pastir vučjeg stadaˮ), preko lektire, medija, figure oca (i Boga i roditelja), te autoritetâ Zapadne filozofije. Ipak, osnova svakog pojedinačnog sukoba jeste – u jeziku. Neugašen subjekt Maskine knjige stoga podriva autoritet jezika (i instanci kojima jezik pripada), i to čini višestruko: neologizmima (npr. rejvolucija, ili u pesmi Štrumpf-gumica: delezdi, fukolovka, sartrto, raspeta kristeva i sl.), oneobičavanjem govornih klišea i rečeničnih izraza u stilu avangardnih praksi, ali i bukvalizacijom na tragu Pope (čovek izvodi sebe na pravi put, gazda liže med sa zakopane sekire, gliste besno strižu, služavka punom parom pegla), kao i aliteracijom (v. pesmu Spomen-ploča), te obezličavanjem u kombinaciji sa personifikacijama. Međutim, ti postupci, iako česti, ne sklizavaju u manir: nije, na primer, svaki slogan i frazeoglogizam oživljen, već nekad ostaje doslovno to – slogan ili fraza – time nam prebacujući pažnju na kontekst ustaljene upotrebe, kao npr. kada se u pesmi Ugašena rečenice poput ,,pre bi’ crkla nego pozajmilaˮ, ,,od govana ćete me pravitiˮ i sl. ne pretvaraju u sliku, već funkcionišu kao refren u kom se (stereo-) ozvučava (-tipska) figura žene. Slično je i sa sloganom brže-jače-bolje, kojim se obesmišljava napredna politička agenda.

Živko skreće pažnju i na vizuelni sloj teksta, koji se realizuje npr. bukvalizacijom slike, odnosno prelomom stihova koji vizuelno simulira situaciju u kojoj se upotrebljava jezik, ili npr. upotrebom emotikona, koji imaju cilj da ,,bude oguglana čula čitalacaˮ. Ipak, čini mi se da emotikoni nemaju potencijal da probude čula savremenih čitalaca i čitateljki, koliko to, sa druge strane, mogu da iznesu procepi u jeziku, koji se dogode kad subjekt ,,ne može da dođe do reči od slikeˮ (v. pesmu Potiljačno), i kada se imaginacija raspusti u najlepša mesta knjige, na kojima srećemo ,,rendgen očitan s goblena zimeˮ, mesta gde se ,,san zgusnuo u krmeljˮ, gde ,,lopta razvija vretenast potencijal listovaˮ, gde ,,zapinju točkići progresa o strije kaldrmisanih obećanjaˮ.

Osećajnost koja proviruje iz(a) svih jezičkih zavrzlama, koja dopire od distanciranog subjekta, iz depersonalizovanih konstrukcija, iz gotovih tekstova – liči na pesimizam i ljutnju, ali i na veliku volju i strpljenje da se bori sa rečima ostalim Za zubima, donosi tračak nade da subjekat u opresivnom jeziku ipak nije ugušen, i da pronalazi i osmišljava procepe. Iako deluje da ne zauzima jasnu ideološku poziciju (u lektiri su i Dedinac, i Rastko Petrović, Branko Ve Poljanski, Andrić, i Dragiša Vasić, Stanislav Krakov i drugi), Maskin pesnički prvenac ima snagu i zalet da probije za/brane, pa se nadam da će u narednim knjigama bujica ljutog dečaka stasati i preliti preko taloga kapitalističke mašinerije, na koju je nagrnula.