.
.
.
Mitski hodači
(Milenko Bodirogić, Po šumama i gorama, Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2019)
…..Pitanje jugoslovenstva u balkanskim književnostima postoji kao psihološki i sociološki fenomen pre samog začetka i ostvarivanja ideje o Jugoslaviji, u okviru političkih ideja intelektualne, prosvetiteljske elite, izjavama i deklaracijama Južnih Slovena o očuvanju zajedništva i ujedinjenu, programima Ilira i njihovog pokreta, ali posebno mesto dobiće ipak u godinama nakon njenog konačnog raspada. Dok su pojedini pisci, deklarišući se kao (post)jugoslovenski, poput Miljenka Jergovića, Gorana Babića, Vladimira Arsenijevića, jugoslovenstvo postavili u kontekst (samo)opredeljivanja, u vremenu kada pripadnost jednoj književnosti nije samo estetsko ili kulturološko pitanje, drugi su pisali o stvarnoj ili utopijskoj jugonostalgiji (Svetislav Basara u romanu Andrićeva lestvica užasa ili Marko Vidojković u romanu E baš vam hvala) i problemu jugoslovenskih književnosti u modernijem kontekstu (Dubravka Ugrešić u romanu Forsiranje romana-reke). Neki su pak svojim junacima nametnuli razmišljanje o sopstvenom identitetu u godinama post-Jugoslavije, poput Albaharija u romanu Mamac. Ova (naj)savremenija srpska književnost, a možda bi adekvatnije bilo reći – ona koja želi da bude jugoslovenska, posebno prošlogodišnja, obeležena je ekspanzijom romana o jugoslovenstvu iz perspektive savremenog pojedinca, nacionalistički obojenog ili neobojenog, ali svakako ostavljenog da postoji u vremenu post i eks-Jugoslavije (Yugoslav Ane Vučković, Mulat albino komarac Steve Grabovca, Ništa lakše od umiranja Elvedina Nezirovića, Pas i kontrabas Saše Ilića). Jedan od tih romana, intrigantno poznatog naslova partizanskog duha, tematizuje kompleksnu priču o sukobu pojedinca i društva u savremenom svetu, prožimanju prošlosti i sadašnjosti, jugoslovenstvu i antifašizmu – Po šumama i gorama Milenka Bodirogića.
…..Roman obuhvata šest poglavlja, skoro dnevnički vođenih i simbolično imenovanih kao hodanja, budući da glavni junaci planinari, neimenovani pripovedač i Rajić, ritualno koračaju stopama nekadašnjih partizana po Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalničkoj gori i, najzad, Triglavu, evocirajući umnogome zaboravljene istorijske događaje koji su u vezi sa pomenutim predelima. Ti događaji postaće centralne tačke života lektora Rajića, uz pomoć kojih će njegov saputnik rekonstruisati ne samo neverovatno uverljive i detaljne priče pripadnika partizanskog pokreta, već i razloge usamljeništva i dobrovoljnog otpadništva svog vodiča Rajića, njegovu posvećenost prirodi i potpunu rezignaciju.
…..Sarajevo nije više ono moje, ni Beograd, ni Zagreb… Zbog čega je baš taj citat Bodirogić odabrao kao svojevrstan uvod u hodanja svojih junaka po šumama u gorama? Oskar Danon, dirigent i kompozitor, jedan od sarajevskih Jevreja koji je preživeo holokaust i partizan koji je doživeo raspad Jugoslavije i slom ideala svoje generacije, ispisuje te reči, kojima se odriče Sarajeva, Beograda i Zagreba, 22. juna 2003. godine u Baški na Krku. U razgovoru za Politiku autor romana podseća svoje čitaoce, kao što čini i sam Rajić, „na simboličku vrednost datuma” koji je 1941. godine označio konačan prekid Ribentrop–Molotov sporazuma o međusobnom nenapadanju, sklopljenog između Trećeg rajha i Sovjetskog saveza dve godine ranije. Za Danona, koga će junaci citirati nekoliko puta u romanu, krah tog pakta označio je kraj, u najblažem slučaju gušenje, svih slobodarskih potencijalnih nada koje su do tog trenutka postojale na teritoriji Jugoslavije. „Te 2003. godine, više od pola veka kasnije, on vidi Sarajevo, Beograd i Zagreb kako se i dalje odriču te borbe”, kako predaja i gubitak svih vrednosti postaju deo svakodnevice Jugoslovena. Ovaj svojevrsni upućivački moto romana pokazuje da Bodirogić, u skladu sa postmodernističkom poetikom, očekuje, sa one strane teksta, angažovanog čitaoca, u najmanju ruku upoznatog sa istorijom NOB-a, partizanskih pokreta i postanka i nestanka Jugoslavije, o kojima će biti, neposredno, reči u tekstu. Intertekstualnim vezama koje uspostavlja sa drugim tekstovima domaće književnosti, posebno sa Andrićevim delima, autor pravi svoju ključnu pripovedačku taktiku, stvarajući dokumentarnu fikciju i alternativne svetove za svoje čitaoce.
…..Proteran iz Bosne u mladosti, a nakon toga stacioniran u Novom Sadu, Rajić opsesivno istražuje vreme partizanskih pokreta u nekadašnjoj Jugoslaviji, dok iznova proživljava, barem delimično, njihove živote, koračajući planinama njihove domovine i pitajući se šta je to pošlo po zlu. Na pitanje otkud baš takvo interesovanje za partizane, pripovedač kaže da je Rajićevo „zanimanje za partizane počelo tek onda kada su ih se svi odricali” (139). Njega, na duboko ličnom planu, pogađaju životne priče tih pojedinaca „čiji životi kriju u sebi nekakvu istinsku tragiku” (100). Oni su, kao i Bodirogićeva Prognana bića, u Rajićevim očima izgubljeni, iskorenjeni, iščezli, krivci bez stvarne krivice, disidenti, protagonisti prevratne istorijske priče o borbi za slobodu i emancipaciju, predstavnici naroda, kojima je nametnuta borba za život i smrt, iznuđena, na momente očajnička i tragička, ali herojska i kada je izgubljena. Poput Homera, sa čijim katalozima nabrajanja upoređuje i svoje sposobnosti, on insistira na imenovanju svih boraca, pa čak i borkinja, koji su se kretali po šumama i gorama, zadržavajući se na vernom oblikovanju njihovih identiteta, kratkim biografijama i žrtvama koje su podnosili zarad svojih ideala. To su robijaši koji su formirali Fruškogorski partizanski odred, to su obični ljudi, prerano poginuli, koji se odlikuju neverovatnom snagom i hrabrošću da se nagonski i impulsivno odmetnu, pritisnuti zločinima najgore vrste, progonima, glađu, bedom i stravičnim, ličnim i kolektivnim, gubicima; to su Alija Basara, Rašid Hujić, Jovan Novak, Mate Ljubas, Mileva Cetušić, Ratko Pavlović Ćićko. Oni se, poput Lalićevog Tadije Čemerkića ili Lada Tajovića, bore za očuvanje svetlih moralnih principa u sredini u kojoj dominiraju nemerljivo jaki nagoni, probuđeni zbog jednog konstantnog i paničnog osećaja smrti. Tu borbu za slobodu, a samim tim i pravdu, dodatno pojačava barokni motiv, vizuelno predstavljen na zadnjoj korici romana, preuzet iz španskog religioznog slikarstva sa slike Agnus Dei Franciska Zurbarana, na kojoj je prikazano jagnje vezanih nogu, koje simboliše Isusa Hrista – „jagnje Božije koje uze na se grijehe svijeta” (Jev. po Jovanu, 1: 29), žrtvujući se zarad dobrobiti drugih i svojih ideja, postavši žrtveno jagnje u zajednici. Možda bi bilo isuviše nategnuto uspostaviti apsolutnu analogiju između odmetnutih partizana i Isusa, ali odricanje od samog sebe postoji neminovno kao zajednički imenitelj. Tako posmatrano, čini se da su Bodirogićeva, odnosno osećanja njegovog glavnog junaka prema partizanima duboko religiozne prirode, jer su oni ljudi-zatvorenici, mučenici, sačninjeni od svojih ideala zarad kojih spremno gube život.
Agnus Dei, Francisco de Zurbarán, 17. vek
…..Još je Mihailo Lalić, vizionar čovekove tragične sudbine i samoće, u svojim romanima partizane posmatrao kao spomenike volje i junaštva. Rajić se ne libi da pokaže koliko je fasciniran ne samo tim pokretima nastalim u prelomnim trenucima za našu istoriju širom Jugoslavije, već i sudarom idealizovanog i surovog sveta u progonjenom čoveku toliko željnog slobode. Sa druge strane, na podlozi Rajićevih pričanja i načina na koji sagledava partizanske čete formira se njegov lik. On bi mogao biti primer modernog partizana – izopšten iz društva, koliko svojom, toliko i tuđom voljom, prognan, sam bije svoju bitku, uporno gubeći je – međutim, njemu fali doza vitalizma i spremnosti na promenu, optimizma za bolje sutra, čak i onda kada postoji determinanta koja ubija svaku mogućnost za tim. Osim toga, o Rajiću čitaoci najviše saznaju iz pričanja pripovedača i njegovih pokušaja da na indirektne načine sazna nešto više o svom vodiču i rekonstruiše njegov identitet, pa samim tim i spozna njegovu egzistencijalnu dramu, koja nesumnjivo određuje njegov život. Pripovedač stvara jedan vid mentalnog izveštaja – Rajića je porodica napustila onog trenutka kada više nije bio društveno prihvatljiv, njegovo odrastanje u Bosni obeleženo je, prevashodno, figurom oca, u zrelim godinama ga više ne zadovoljavaju materijalne stvari, oseća gađenje prema svakoj vrsti ubijanja, okreće se prirodi i njenim darovima ostavljenim ovom nezahvalnom svetu, u kojem, nažalost, i on sâm mora da preživljava (i dalje). Najzad, on je gubitnik postsocijalističkog vremena, koji se, u trenutku kada napred više ne postoji, odlučuje okretanju ka prošlosti, jedinom sigurnom utočištu. Preispituje sopstveni identitet, nekad svesno, a najčešće nesvesno, i kao takav neodoljivo podseća na Petra Rajića, takođe junaka romana ratne tematike. Bodirogić je neminovno na tragu Crnjanskog; nepravedno bi pak bilo reći da je Po šumama i gorama samo Dnevnik o Rajiću, to, delom, svakako jeste Rajićev dnevnik, napisan iz tuđe perspektive, ali obogaćen mnogim razmišljanjima samog pripovedača o sebi i svojoj poziciji sagledanoj kroz sadašnji i prošli – partizanski trenutak.
…..Opterećen zbog svoje bolesti, fiziološke, društvene i duševne, bezimeni pripovedač u prvom licu jednine saputnik je Rajiću tokom čitavog romana. Iako je on, na prvi pogled, samo skiciran i bez imena i postoji samo kao recipijent Rajićevih monologa, o njemu čitaoci saznaju zapravo mnogo više iz njegovih unutrašnjih monologa koji presecaju duge pasaže o partizanima koje Rajić skoro pa recituje. Umoran od nepripremljenosti na hodanje, reći će u jednom trenutku: „…nekako prazan i srećan i već sat-dva, zapazio sam u trenutku, nisam pomislio na sebe. Ne znam kada se to tačno dogodilo i kako, možda u Vrdniku, u onoj magli, to odvajanje od samog sebe, samozaborav, jer ako sam išta mrzeo – mrzeo sam sebe i neprestano samosagledavanje, samopropitivanje, čak i u snu” (30). Čini se da taj Bodirogićev Ahbab, na momente, proživljava mnogo težu unutrašnju dramu od one koju njegov vodič (ne)vešto krije od njega. Premda nije izgubio u životu koliko sam Rajić, pripovedač je lik koji i dalje luta, ne uspevajući da pronađe sebe samog i svoje mesto u društvu. On je usamljenik, samim tim savršen saputnik Rajiću, bespomoćan i poražen u savremenom svetu, neprijatelj samom sebi, ali svestan svoje bolesti i činjenice da mu je „jedino preostalo da korača” (152) u ovom životu. Jer, dok ima koračanja, ima i života, andrićevski rečeno.
…..Posebnu vrednost ovog romana predstavljaju verni pejzaži lirskog senzibiliteta poznatih planinskih predela u bivšoj Jugoslaviji. Na momente se čini da čitaoci pred sobom imaju enciklopedije o geografskim biserima naše otadžbine, nesebično podarenim sebičnim ljudima, rekao bi Rajić. Onaj koji čita može vizuelizovati Frušku goru, Crepoljsko, Triglav, njihove staze, planinska odmarališta i kafane, videti kako noć zimi menja šumu, osetiti miris kajgane, iskusiti osećanje slobode, a istovremeno i nemira koji priroda ume da stvori u čoveku, čas primajući ga, a čas odbijajući. Bodirogićev tekst dovodi do sinestezijski spontanih subjektivnih asocijacija različitih i nepojmljivih osećaja izazvanim doživljajem samo jednog. Osim što na sličan način sagledava partizansku ideologiju iz, doduše, drugačije vremenske perspektive, kroz optimističku veru i herojske poduhvate posve običnih ljudi, Bodirogić se i svojom deskripcijom približava Laliću i njegovim opisima planina u Lelejskoj gori, koje su istovremeno oslikane kao sigurno utočište za partizane, ali i mesto opasno po život. U njihovim opisima priroda postaje samostalni junak, veliko živo biće koje se neprestano menja. Rajić postaje ono što jeste samo u trenucima potpune prepuštenosti prirodi; on je predstavnik popularnog pokreta današnjice – vratiti se korenima, prirodi, neiskvarenosti, počecima, vratiti se središtu svog tajanstvenog bića u kojem nema mesta za nas. Jezik je, ne samo u tim delovima, realističan, pa čak i hiperrealističan, očišćen od (post)modernih konstrukcija i ideja koje bi mogle ugroziti njegovo značenje. Jezik u romanu stvara stvarnost, podseća na Andrićev jezik, kome Rajić dodeljuje nagradu za najbolje napisanu rečenicu na srpskom jeziku. Ipak, taj jezik bitno određuje lik glavnog junaka i njegovo mentalno stanje. Dok je pripovedanje u prvom licu, organizovano po principu neupravnog govora i unutrašnjih monologa, strogo sprovedeno tokom čitavog romana, neprimetno smenjivanje Rajićevog ekavskog ijekavskim izgovorom, na samom kraju, evociraće u njemu brojne uspomene, ali i probuditi samospoznaju da se on možda ipak želi vratiti negde gde više ničeg nema. Zbog posledica moždanog udara, počeće da pravi lektorske greške na poslu, čak i da menja rečenice, unoseći sopstvene odlomke u tuđe tekstove, odakle vidimo da je i Bodirogić svestan tog postmodernog zagonetnog nastajanja jednog novog teksta na podlozi starog, igre, anarhije i potpuno otvorene forme koju je podario čitaocima.
…..Onaj koji pažljivo čita i zna šta sve može biti u savremenoj književnosti deo teksta, primetiće jedno upozorenje autora na unutrašnjim koricama knjige – ovaj roman je „delo fikcije”. U vremenima kada književnost ponovo postaje ili je već postala prevashodno politički i ideološki obojena, ovakva napomena podseća nas, čitaoce, na jednu vrlo bitnu činjenicu – u polju smo književnosti, u kojoj mora biti sve moguće. Takvo razumevanje književnosti dozvoljava piscima da u svoj tekst smeste sve što požele, istinito ili izmaštano, da se pitaju „šta se dogodilo sa Danom republike, nakon ratova i raspada Jugoslavije i tranzicije koja je nastavila sa potiranjem jugoslovenske prošlosti”, a koliko će čitaoci biti zadovoljni jednim od mogućih odgovora na ovo, ali i na mnoga druga pitanja, ostaje na njima.
.
.
.
Izvori:
https://www.danas.rs/kultura/knjige-koje-su-bile-u-finalu-menjaju-strukturu-ninove-nagrade/ 5.4.2020.
https://www.portalnovosti.com/knjievnost-nakon-jugoslavije 5.4.2020.
http://www.politika.rs/sr/clanak/448858/Pisem-o-prognanima-i-o-buntovnima 5.4.2020.
Novi Zavjet Gospoda našega Isusa Hrista, Biblijsko društvo, Beograd, 1981.
.
.
.
.
.
.
