–
–
Koliko smo (ne)spremni za Rumenu Bužarovsku?
(Rumena Bužarovska, Moj muž, Booka, Beograd, 2014,
Rumena Bužarovska, Nikuda ne idem, Booka, Beograd, 2019)
–
–
Pomalo u senci nakon zbirki priča Žvrljotine (2007) i Osmica (2010), Rumena Bužarovska srpske, a i balkanske čitaoce osvojila je prodornom, duhovitom, nesvakidašnjom i nimalo patetičnom prozom dveju poslednjih objavljenih zbirki – Moj muž (2014) i Nikuda ne idem (2019), dobivši titulu „regionalne književne zvezde”. Njihov sadržaj je, na prvom mestu, odraz Bužarovskinog feminizma, njene umetnosti i njenog političko-sociološkog aktivizma u Skoplju. Prosečan stanovnik Balkana problematiku statusa i značenja braka, međusobnih optuživanja, (ne)udatih žena, odnosa među venčanim i nevenčanim partnerima, nepremostivih razlika među članovima porodice, depresije, ličnog nezadovoljstva, migracije, ljubomore, prevare, fizičke neprivlačnosti, feminizma, LGBT populacije i dalje kategoriše kao neprijateljske tabu teme o kojim ne treba ni pričati, ni pisati, a kamoli čitati. Tu modu „tišine” najglasnije je, u poslednje vreme na ovim prostorima, prekinula Bužarovska, odlučivši da sve mora biti u znaku preispitivanja i da se Šarena revolucija mora preneti i na polje književnosti što radikalnije.
Zbirka priča Moj muž obuhvata trinaest priča u kojima su glavne junakinje žene koje su istovremeno i pripovedačice. Ove priče jesu i priče o tom „mom mužu”, ali su više priče o društvenim i porodičnim (ne)prilikama, nasleđenim obrascima ponašanja, ženskoj borbi za slobodu govora i izbora u svakoj sferi života, ali i ženskoj borbi za brak i porodicu, političkim, psihološkim, seksualnim i pitanjima mentalne higijene, o maloj naciji i nerazvijenoj državi, koja uporno neguje trivijalni zadrti i folklorni patrijarhat, podjednako zastupljen kod muškaraca i kod žena, u svakoj sferi društva. Junakinje i situacije jesu mahom stereotipne – nezadovoljna žena zarobljena u monotonom braku sa mužem koji ima osećaj više vrednosti (Moj muž pesnik); mlada udovica nesvesna svoje tragedije, koja pokušava da nastavi život, odbijajući svaki vid pomoći (Supa); prevarena žena koja pokušava muža da uhvati u prevari i time potvrdi svoju sumnju (Preljubnik); majka uplašena za svoje dete, koja ne ume da prihvati činjenicu da sa njenim detetom nešto nije u redu (Geni); majka suočena sa predrasudama žena koje nisu majke i koje su odabrale karijeru kao svoj životni prioritet (Otac); žena koja zadire u tuđu privatnost i žena koja zahteva svoju privatnost (Osmi mart)… To, međutim, nije mana zbirke. Naprotiv. Kroz reči tih naizgled jednostavno profilisanih žena Bužarovska će provući značajne filozofske pasaže o svakodnevnim razmišljanjima žena o životu i samoaktuelizaciji, problemu inferiornosti žene u odnosu na muškarca, problemu majčinstva i ženskom statusu u muškom svetu. U kući svake od njih pažljivo je oslikan sociološki-ekonomski kontekst koji umnogome određuje zaplet, ali i rasplet svih situacija. Priča koja otvara zbirku – Moj muž pesnik – koja deluje obično, jednostavno i duhovito, zapravo je pokazatelj nemoći žene da se, uprkos ličnom nezadovoljstvu, odupre društvenim stegama. Ona živi u braku bez (one suštinske) komunikacije, ona nije sposobna da kaže suprugu da nju njegove pesme ne privlače, da joj nisu zanimljive i da tu stranu njegove ličnosti ona ne ceni, jer smatra da je minorna. Čini se, kako Bužarovska ističe u intervjuu za nedeljnik Vreme, da mi najmanje razgovaramo sa ljudima koji su nam najbliži, da od njih najviše krijemo. Ona veruje da je to posledica patrijarhalnog društva u kome je žena naučena da laže i da skriva od najbližih šta zapravo duboko u sebi oseća. Na taj način i predstavlja svoje junakinje u zbirci, pomerene i gurnute u stranu zarad „ostvarivanja” patrijarhalnog ideala, koji se vrlo živo neguje čak i među njenim savremenicama. Ilustruje nedostatak razgovora i proste razmene iskrenih reči među supružnicima, posledice koje nastaju zbog toga. Žena u priči Moj muž pesnik radije bira sopstveno nezadovoljstvo, kako bi izbegla „bespotrebnu raspravu”, umesto muževljevog mogućeg razočaranja.
Prisvojna zamenica „moj” u naslovu, kako i sama Bužarovska ističe u svojim intervjuima, stoji kao evidentna ironija u odnosu na sam sadržaj zbirke, u kojoj priče jasno ilustruju da nešto ne postaje „moje” samo zato što je predmet „moje” želje. Takav strah žene, oličen u potrebi i nesvesnom pokušaju da nešto što je „njeno” ne pripada nikome drugom, najbolje je oslikan u priči Preljubnik, u kojoj prevarena žena postepeno razlaže svoju sumnju da je suprug vara. Ona nije patetična, naprotiv. Ona je potpuno svesna situacije u kojoj se nalazi. Ono što njoj smeta nije činjenica da je suprug vara, već to što od njega ne dobija priznanje, uprkos svojim verbalnim napadima. Kulminacionom tačkom se priča i završava – prevarena žena stoji naspram supruga i njene ljubavnice, konačno ostvarivši ono što je želela. Međutim, kulminaciju na koju Bužarovska želi da skrene pažnju dešava se nešto ranije, oličena u kratkom monologu majke prevarene žene: „Priberi se… On ti je muž. Ti si ga izabrala, ti treba da ga trpiš. Razvod ne dolazi u obzir. (Bužarovska 2014: 34)” Ovakva situacija, uz niz situacija iz ostalih priča, posledica je vrlo upornog živog opstajanja rigidnih formi patrijarhata, koji se pažljivo i perfidno neguje u našem društvu. Kako je poznato, a kako i Bužarovskina proza svedoči, mesto žene u balkanskim društvima i dalje je neodređeno, dok je njeno polje kretanja često uslovljeno spoljašnjim faktorima i tuđim željama. Autorka svojom zbirkom želi da obelodani sve istine, sve poteškoće žena, sva sramotna razmišljanja, sve prećutne osećaje gađenja i indifirentnosti prema svemu što je oko nje i što joj je nametnuto u životu.
Psihologizacija svih ženskih likova izvedena je temeljno i precizno. Iako su to možda već viđene žene, njihovi unutrašnji monolozi i njihovi dijalozi sa ostalim likovima u pričama otkrivaju o njima ono najintimnije, intrigantne i opasne situacije u kojima se nalaze ili su se nalazile i iskrena razmišljanja i premišljanja. Ove priče su, pre svega, kratke epizode o svakodnevnim nedaćama žena, od onih najsitnijih do onih egzistencijalnih. Jezik kojim Bužarovska piše toliko je hiperrealističan i živ da će čitalac na momente pomisliti da čita sopstvene unutrašnje monologe. U jadanju svake od junakinja oseća se doza iskrenosti, očajanja ili potpune rezignacije. Priče nisu samo ženske ispovesti; u pojedinim trenucima stiče se utisak da se te žene direktno obraćaju čitaocima, tražeći sagovornika, saputnika, nekoga ko ih razume, ko saoseća i ko ih ne osuđuje. Iako su sve priče ispovesti, to nije sprečilo Bužarovsku da menja pripovedni diskurs iz priče u priču. Zbirka Moj muž obuhvata govore najrazličitijih žena – i onih obrazovanih, i onih materijalno situiranih, i onih siromašnih, i onih u stabilnim, i onih u nestabilnim brakovima, i onih koje su majke, i onih koje ne žele da budu majke, i onih koje su emotivno ili socijalno zapuštene, i onih koje su karijeristkinje, i onih koje nisu, i onih koje neko čeka kod kuće, i onih koje su same na svetu i kao takve same sebi dovoljne. Prvo lice jednine omogućilo je autorki da kritički predstavi ne samo žene, već i identitete muškaraca kroz njihove profesije (pesnik, ginekolog, policajac, muzičar) i kroz oči njihovih supruga, što je za ovaj prostor i uobičajeno, a žene kroz vezu sa muževima i porodicom. Taj živi jezik junakinje čini prepoznatljivim; u centar njihove priče postavlja se sukob između privatnog i javnog, očekivanog i realnog i odnos moći između žena i muškaraca. Bužarovska je pažljiva u komponovanju zbirke i priča. U pričama postoji kulminaciona tačka, ali ona ne donosi onu vrstu obrta i promene koju čitalac očekuje. Ti obrti su nefunkcionalni, jer se većina priča završava isto kako je i počela – u istoj tački, uprkos određenom, naizgled gradativnom, kretanju likova.
Za razliku od priča iz zbirke Moj muž, čije su glavne junakinje žene, u novoj zbirci Nikuda ne idem to su i muškarci, ali i jedan dečak. U tim pričama Bužarovska se i dalje bavi istim problemima, ali njima dodaje i jednu novu dimenziju – uzroke i posledice migracije velikog broja Makedonaca, ekonomski i materijalno različito situiranih. Priče pogađaju svakog ko dolazi sa ovih prostora, sa prostora bivše Jugoslavije i Balkana uopšte – i one koji su emigrirali i one koji su ostali. Bužarovskina prizma likova i dešavanja u pričama je regionalna, a ne nacionalna. To je možda jedan od osnovnih razloga što je brzo stekla veliki broj obožavalaca na prostoru Balkana. Narodi sa ovih prostora imaju slične mentalitete, žive u sličnom društvenom i državnom uređenju, odrastali su u istovetnim istorijsko-sociološkim okolnostima. U žiži je sada odnos lokalnog i globalnog, sukob onih „koji su otišli” i onih „koji su ostali”, „naših tamo” i stranaca ovde. Bužarovska je za VICE istakla jednu bolnu istinu o životu današnjeg migranta, koja umnogome objašnjava njenu poslednju zbirku i njenu tematiku, a to je da su odlasci i dolasci deo našeg svakodnevnog života, ali da to ne menja činjenicu da ostavljaju trajne posledice po onoga ko odlazi i po onoga ko ostaje i koji biva ostavljen. Takve posledice na prvo čitanje možda nisu očigledne kod pojedinih likova-migranata, ali to ne znači da one izostaju. Nove priče prate likove koji se nalaze na „ničijoj zemlji” – između drugačijeg i nepoznatog sveta, kom pokušavaju da se dodvore (što je često praćeno njihovim kompleksom inferiornosti) i domovine Makedonije (Čiroki crvena). Ta nemogućnost pomirenja dvaju suštinski različitih života reflektuje se i na međuljudske odnose (Vaza). U priči Čiroki crvena Bužarovska prikazuje porodicu koja, iako odlazi u Ameriku, zemlju snova naprednu u svim sferama, nije u mogućnosti da se odupre onom ruralnom, prostom i primitivnom u sebi. Oni posmatraju LGBT populaciju kao nešto sramotno, neprihvatljivo za patrijarhalni sistem vrednosti, koji oni žele da neguju ma gde se našli u svetu. U ovoj priči i priči Sika problematizuju se pitanja karakteristična za ljude koji su emigrirali iz svoje zemlje u potrazi za boljim poslom, okolinom, prosto životom – pitanje odlaska i povratka, razdvajanja od porodice i prijatelja, kompleksa niže vrednosti u novoj sredini, nezainteresovanosti za bivši život i teskobe zbog ponovnih susreta sa najbližima. Priča Sika ilustruje teskobu mlade žene uzrokovanu mogućim ponovnim susretom sa ocem i bratom, nakon niza godina razdvojenosti. U pitanju je jedna stereotipna slika – udajom za stranca, mlada žena seli se iz Makedonije u Ameriku, gde otpočinje nov život i stvara porodicu. Melanholija za „svojom zemljom” posebno je obuzima na pomisao na staru simpatiju iz srednjoškolskih dana, sa kojom razmenjuje imejlove. Iz njegovih poruka i opisa ona crpi sve ono najlepše što joj je obeležilo detinjstvo i odrastanje, čak i ono što nije postojalo. Sa druge strane, komunikacija koju ima sa ocem predstavlja joj naviku, dnevnu obavezu koju nikada ne preskače, ali koja je opterećuje. Do susreta sa ocem dolazi zbog njegove naprasne bolesti, koja sa sobom povlači niz realnih problema jednog migranta – nedovoljno novca za povratak, ograničeno vreme putovanja, nelagodnost zbog ponovnog susreta.
Lokalni identitet junaka stoji naspram ostatka sveta, kao nešto čemu se pojedinac ne može odupreti; njegov specifičan maternji jezik, nepoznat drugima, predstavlja se kao nešto egzotično i neshvatljivo strancima, a sramotno i teskobno onome ko se njim služi. Takva je uvodna priča Vaza, u kojoj je pripovedač mlada udata žena, opsednuta odnosom svojih prijatelja Engleza, koji su u njenim očima znatno napredniji, kulturniji, ekstravagantniji u odnosu na nju i njenog supruga. Njen unutrašnji monolog teče jednostavno – nju muči besparica, ona želi skupocene stvari jer smatra da će je to usrećiti i da će to, podsvesno, pomoći da sa uma skrene svoju najveću brigu – to što ona i njen suprug Nino još uvek nemaju dece. To je nešto o čemu ona, međutim, ne razgovara ni sa kim. Uprkos tome, njeno privatno vrlo brzo postaje javno, što Bužarovska posebno želi da naglasi kao veliki problem današnjeg društva. Okolina daje sebi za pravo da komentariše naglas da li imamo ili nemamo novca, decu, zašto ih nemamo, zašto imamo samo jedno dete, da li smo imale abortus, zašto smo imale kada tolike žene nemaju decu, a žarko ih žele, kako vaspitavamo svoju decu. Pored novog konteksta u ovim pričama, Bužarovska zadržava teme iz onog osnovnog kruga svog interesovanja iz prethodne zbirke – lično nezadovoljstvo koje eskalira tek u poređenju sa drugima (Vaza), traumatična iskustva iz detinjstva koja umnogome određuju pojedince u zrelom dobu, poput nevere roditelja (Tu sam, nikuda ne idem), nesposobnost majke, nezadovoljne i depresivne žene, da dopre do svog deteta, prihvatajući nepodnošljiv način života zbog izostanka snage da se bori (Osmi mart), (samo)spoznaja sopstvene sreće tek po uočavanju tuđe nesreće i tuđeg nezadovostva (Meduza).
Bužarovska možda naizgled ne piše o heroinama, već o običnim ženama, ženama-žrtvama svojih ili tuđih očekivanja, koje nisu ništa manje vredne ili zanimljive. Te žene jesu heroine, zato što su se usudile da govore ono što svi mi mislimo, ono što nas muči, bilo to trivijalno ili ne, ono što nas koči u svakodnevnom funkcionisanju. Čak i u pričama u kojima su muškarci pripovedači, autorka želi da pokaže neke univerzalne istine koje pogađaju oba roda. Formom kratke priče, koju kritika ističe kao njenu najveću vrednost, Bužarovska uspeva da kroz reči svojih likova, jezikom običnih ljudi, objasni sve tabue i poteškoće balkanskog društva, a da pritom ni najmanje ne patetiše i klišeizira, već ih sagleda iz jednog novog ugla – ulga stvarnosti.
–
–
Izvori:
https://www.vice.com/rs/article/zmzvwy/rumena-buzarovska-za-vice-o-zenskom-pismu-braku-i-bestseleru-moj-muz 20.9.2019
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1546683, preuzeto 20.9.2019.
–
–
