ČOVEK U ŠANCU VREMENA
(Srđan Tomić, Deca u magli, Udruženje književnika Vranja, Vranje, 2020)
Deca u magli treći je roman autora Srđana Tomića i predstavlja svojevrsni nastavak narativa njegovog romana Buđenje usnulog. U novom romanu se ponavljaju i variraju određena istorijska pitanja i teme, opet se promišlja o znanju i istini, o Tvorcu i veri, o ljubavi, ženi i drugo. Buđenje usnulog ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu 2007. godine i predstavlja dobru preporuku za čitanje o brojnim preokupacijama ovog autora. On se sada opredelio za jedan važan, a skrajnut istorijski trenutak iz života Vranjanaca, u koji je, u svom prepoznatljivom stilu, utkao niz meditacija i brojne dijaloge junaka, kojima je oslikana njihova mentalna snaga, kao i atmosfera. Uočava se nemiran istraživački duh, zainteresovan za tajne ovog sveta, koji ne prihvata laži i obmane kojima je čovek preplavljen. Tako, kroz viđenja i sećanja junaka ovog romana Dušana Šunte, čitaoci su u mogućnosti da pročitaju nešto više od onoga što su učili u školi, saznali iz medija. Sigurno će im ova vešto ispripovedana priča donekle otkriti skrivane istine, ali i probuditi znatiželju da, kad sklope poslednju stranicu knjige, i sami prošire svoje saznanje o onome tek naslućenom u pročitanom, da potraže istinu ili pravdu koju istorija i istoričari ne poznaju ili ne priznaju.
Na osnovu novinskog članka, dakle, istinitog događaja, uz svoje likove, veoma mudro i vešto, Tomić gradi priču o žrtvama za odbranu Vranja 1915. godine, u bici koja se odigrala 16. i 17. oktobra, kada je neobična „vojskaˮ uspela da se odupre neprijatelju 48 časova. Naime, ,,Politikaˮ je 14. oktobra 1936. godine objavila članak o odbrani Vranja dvadeset godina ranije kako ovaj podvig ne bi bio zaboravljen. Kako se navodi u članku koji je dat umesto predgovora, čekajući Francuze sa Solunskog fronta, Vranjanci su dočekali Bugare, odnosno, umesto oslobodilaca dočekali su okupatore. Na pazarni dan, Vranjanci su očekivali saveznike, a došla je bugarska konjička patrola koja je izazvala pometnju i paljbu. Učitelj Mile Cupara, sa još dvojicom, obezbedio je puške i municiju. Gimnazijalci i ostala deca, ranjenici i starci, kao i ljudi sa pijace koji su se tu zatekli, iskopali su rov – šanac na liniji Raška-Asambair. Napravili su barikade uz pomoć kojih su uspeli da zadrže bugarske vojnike van varoši. Tako su omogućili da se evakuišu državna i okružna blagajna i ranjenici iz Vranjske bolnice.
Nakon petnaest nenaslovljenih poglavlja, na kraju knjige dat je pogovor koji informiše podacima o bugarskim zverstvima u toku ratnih godina i o Svetim surduličkim mučenicima. Recenzentkinja romana, književnica Gordana Vlajić, umešno ga je definisala: „Književno delo sa naslovom Deca u magli jeste po svim svojim odlikama moderan roman u kojem se skladno, zanatski i misaono, prepliću epsko pripovedanje i delikatna piščeva osećajnost različitih tananosti. (…) on okuplja svoje čitaoce i zadržava ih u netremičnom dočitavanju ove knjige, gradeći čvrstu i sugestivnu konstrukciju romana koji je istovremeno ratni, istorijski i esejistički.ˮ
Radnja romana počinje na železničkoj stanici u Vranju dijalogom dva neobična prijatelja – Mileta Cupare i Dušana Šunte – prijatelja koji uglavnom imaju oprečna mišljenja i stavove po svim pitanjima. Ipak, ova dva junaka predstavljaju celinu i stožer oko kojeg se okreću svi ostali učesnici, a i sami se osećaju bolje i bezbednije jedan kraj drugoga. Oni su snaga koja se prelila u neobičnu vojsku koja bez njih možda ne bi uspela da tako i toliko odoleva nesrazmerno brojnijem i jačem protivniku. Sa njima počinje i završava se ova priča – oni predstavljaju prsten kompozicije u koji je smeštena galerija drugih likova, pejzaž noći i dana, Vranje i njegova odbrana. U njihovoj karakterizaciji uočava se kontrast koji je slikovito dat i kroz njihove postupke: Mile je nervozno šetao na peronu, a Dušan strpljivo sedeo i čekao „oslobodioceˮ. Već u ovom delu romana uočava se važnost Dušanove perspektive kome se daje daleko veći prostor za ispoljavanje, pa redove ispunjuju njegovi monolozi, sećanja i zapisi, dok se Miletov glas čuje ređe, jer je on najčešće samo slušalac. Naposletku, može se sasvim slobodno uspostaviti paralela između autora i Šunte – čini se da je kroz junaka autor uspostavio svoj alter ego. Predstavljen je kao narodni hećim, vrač i biljober, kojeg su, zbog toga, morali mnogi da slušaju i onda kada to nisu želeli, a kao otklon od svega što govori, prozvali su ga Šunta, želeći da ga okarakterišu kao ludog i da pokažu da nema ozbiljnosti u njegovim rečima: „Šuntin život je bio van svake dogme, doktrine ili rituala. Ipak, njemu nije bilo suđeno da ljudima prenese glas razuma za koji je on mislio da je istinit.ˮ Međutim, istaknuto je da za ljude van Vranja on to nije i da predstavlja jedan glas razuma.
Svi junaci su psihološki, etički, jezički i sociološki portretisani, upečatljivi su i funkcionalni. Po važnosti i širini karakterizacije izdvaja se upravo Dušan Šunta, koji je osvetljen na više mesta, iz više perspektiva. Pored svega ostalog, Dušan je nekadašnji trgovac, koji se vidno i trajno promenio nakon jednog događaja na Vražjem kamenu, gde je često provodio svoje vreme u molitvi i razimišljanju. Njega interesuju tajne ovog sveta, pa govori o postanku sveta iz zlatnog vaseljenskog jajeta, o Bogu i veri, nauci i religiji, o Vranjancima i Srbima, o duši i telu, prošlosti i budućnosti, politici i birokratiji, svetosti i svetu, svesti i podsvesti, sreći i smislu čovekovog života, o istini, strahu, besmislenosti rata i drugo. Tako se uspostavlja čitava mreža tema i motiva koje autor percipira i prikazuje iz perspektiva drugih junaka okupljenih oko istog problema u kojem su zatečeni – kako oni koji se brane, tako i oni koji napadaju zarad nejasnih ciljeva.
Šunta, takođe, govori o ljubavi kao vrhovnoj vrednosti i mudrosti, i o samospoznaji kao osnovi za razumevanje ljudi i sveta: „Razumevanje dolazi iz srca. (…) U razumevanju ljudskog bića leži razumevanje prirode koju otkriva zakon stvaranja. Jedino je ljubav izvan zakona i izvan razuma.ˮ On nas kao pravi volh podseća na sve ono što je čovek nekada znao, pa zaboravio: ,,Konačna pobeda svake duše je kad se čovek izdigne iznad materijalnih stvari. (…) Tako priče o Diogenu, koji potpuno nag živi u buretu i Jovanu Krstitelju, obučenom u neštavljenu kozju kožu postaju jasnije. (…) Ko bi danas nešto poverovao takvim skitnicama i prosjacima, koje u Vranju nazivaju ̓božjim ljudima’?ˮ Pokazuje potpunu empatiju prema svim ljudima, pa i prema neprijateljima. Nadilazi sebe u božanskoj ljubavi koja ne osuđuje i miri se sa realnim poretkom u svetu kakav jeste. Seća se Hristovih reči iz Biblije: „Dok ne postanete kao deca, nećete ući u Carstvo nebeskoˮ, pa zaključuje: ,,Ovi naši su po njegovoj meri. Samo da ne završe razapeti na krst kao on…ˮ
Dušan ne štedi sebe i neumorno podučava gimnazijalce koje hrabri u odsudnim trenucima. Među njima su njegov unuk Petar, zatim Stojan, Mertek, Čuklja, Šiško i Polutka, kome postavlja delikatna pitanja i postiže to da ovaj izuzetan učenik ostaje bez odgovora: „Ne možeš ni da znaš, sve dok na misleće ljude gledaš kao na šuntave. Između stvarnog znanja i obrazovanja postoji razlika. (…) Jedan misli svojom glavom, a drugi ponavlja tuđe misli kao svoje.ˮ On je radostan što će ovi mladići, ako prežive, postati misleći ljudi, jer im je usadio crv sumnje. Poneće i svoje nadimke u svet, jer u Vranju retko ko ostaje bez njih.
Autor kroz šalu i niz komičnih i vrcavih dijaloga dolazi do priče, pripoveda je i privodi je kraju. Fabula je celovita, hronološki prati uzročno-posledični tok odvijanja radnje u prostoru i vremenu. Stil je jezgrovit, a jezik živ i sugestivan, sa čestim poslovičkim izrazima: „Čovek se vezuje za reč, a vol za rogovi.ˮ, „Stra lojze brani.ˮ, „Ovca se ceo život boji vuka, ali je uvek šiša, muze i zakolje ovčar koji brine o njoj.ˮ Kratko, ali dobro su opisani i stari četnički učitelj Mile Cupara, kapetan Jovan Pešić, komandant bugarske vojske i poručnik koji ulazi u Vranje, u čiju svest i misli pripovedač vešto prodire, kao što to čini i u oblikovanju gotovo svih junaka. Izuzetno dinamično naslikani su i likovi koji su epizodični: Milojko i Milanče, Musa i Tisa, Kaculja i Karča, Čiče i Miče, Murča i Čuljko, Menko i Husein. Na taj način, Tomić je autentično dočarao sliku dvodnevne borbe, „vranjski Vidovdan dvadesetog vekaˮ, koji treba da probudi kao glas trube sve nas, „usnuleˮ, sto godina kasnije, da nas podseti na njega, da se ne zaboravi.
Mladići su odlučni da uđu u rat koji počinje, ali i starci, žene i ranjenici, dok je prava vojska bila na Solunskom frontu: „E tako je srce na Jevropu u ovo malecko Vranje i u ova deca. Što se neka druga deca iz Jevrope ne digoše da ovako brane svoje varoši, nego baš naša? Glavom u maglu. Ali tako je kazano. Mi samo sprovodimo volju Gospoda.ˮ Vranjanci, možda još uvek nenaviknuti na slobodu (oslobođeni od Turaka tek 1878.godine), navikli da su na granici, živo očekuju Francuze, razmišljaju o trgovini i ostalim potrebama došljaka radi lične materijalne koristi. U polilogu vranjskih domaćina, čorbadžija, adžija, filozofa, studenata, seljaka, čujemo njihove stavove o aktuelnim temama. Govori se o mladićima koji su do juče često bili u međusobnim čarkama i tučama i o njihovoj sadašnjoj jedinstvenosti i spremnosti za odbranu.
Ovi borci, među kojima ima i onih koji su preživeli i do tri rata, znaju šta rade, nose u sebi pravi moral i imaju zvezdu vodilju, a to je sloboda za svoje potomke. Smisao je odbraniti Vranje. Preživeti? To je već nešto drugo. Cilj je umirati za ideale i hrabro, redom, od starijih ka mlađima koji bi trebalo da opstanu, da se žene, i da tek stradaju od svog života. Dijalozi ili monolozi likova koji su gotovo uvek dati u paru, uglavnom stariji : mlađi, ono je što bi trebalo da se upije u pore čitaoca koji može biti bilo koje nacionalnosti ili verske pripadnosti – svaki će osetiti istinu. Ona isijava iz svih reči ovih netipičnih ratnika u šancu, u noći koja simbolično oslikava život. Borba je neprestana i kao što se kaže u Svetom pismu: bdite i molite se, ovde je: bdite i borite se. Nema spavanja ni kada ti telo klone. Nema hrane i kad si gladan. Hrani se borbom, hrani se pobedom – to je poruka. Boriti se za svoj i tuđ život i žaliti za mrtvim dušama, jer, ne znamo nikada zašto su one bile baš na toj strani i za čije račune su otišle sa ovog sveta. Voleti čoveka. Voleti život. Ne kvariti Božje planove. U scenama sa kratkim isečcima iz dijaloga koji su trajali mnogo duže nego što su u redovima romana, čuje se jedinstven glas, trezven, Božji i svačiji. Ovde se niko ne osuđuje niti napada, svako govori iz svog ugla, svako posmatra to parče neba i delić sveta koji mu je dat da vidi ovde i sada, jer, kako Šunta reče: ,,celina istine je od čoveka sakrivenaˮ. U njegovoj izjavi da piše kako bi ispunio prazan prostor u znanju i poznavanju istine koju će čitati onaj ko treba kad za to dođe vreme, kao da se otkriva i smisao pisanja ove knjige i autorove svesti o tome da se prava vrednost dela često uočava mnogo kasnije od trenutka objavljivanja, a možda su čitaoci nespremni za razumevanje napisanog. Može se pretpostaviti da je to razlog što se i sama istina u romanu na više mesta problematizuje: ,,Ako je Bog jedan, kako jedan isti čovek može nekome da bude oslobodilac, a drugome okupator? Stare knjige su u pravu, sve je varka i san. Svaki ugao gledanja ima svoju istinu. Da je istina jedna i nepromenljiva, videla bi se isto otkud god da je pogledaš. Istina je dogovorna naukaˮ, mudrovao je Dušan Šunta. Sveštenik Čerek zaključuje: ,,Nauka i knjige treba da obezbede mir. A mi nemamo mir. Sve je protiv čoveka, a kao za njegovo dobro. To znači da je istina vešto skrivena, a mi robovska radna snaga onoga ko zna to što ne piše u našim knjigama. (…) Treba da se vrnemo na molitvu i pravu nauku. Na svete knjige starostavne! Ako smo mi sa Boga, i Bog će s nas!ˮ Na kraju, u poslednjem poglavlju romana, još jednom se ponavlja opomena: ,,Prava ljudska istina ne postoji. Postoji samo raspoloženje prema nečemu što se zove istina. Jedino je ’Božja istina’ prava istina. Ona se ne izgovara. Naslućuje se. (…) Ismevani zbog mladih i sedih godina, branioci Vranja će dugo biti uzor ostalim ratnicima na Solunskom polju. A onda će se, po običaju, sve zaboraviti. Bugare će biti stid što su se, kao veliki ratnici, sa tolikom brojnošću i ratnom tehnikom borili protiv dece. Srbe, što su pobegli i ostavili decu da se bore umesto njih. (…) Istorija pamti samo one koji preuzmu najviše za¬sluga od drugih. Ipak, istina je kao voda. Uvek nađe put do onih koji su žedni.“
U romanu svi razgovori proističu iz straha. Kao Aska koja je igrala pred vukom, tako i ovi borci pričaju kako bi produžili svoj život i, makar na trenutak, sakrili od sebe istinu da je neprijatelj tu i da je smrt blizu. Strah od neizvesnosti je lajtmotiv koji prožima sve redove ove knjige. U tom neprestanom pričanju koje teče kao jedna pesma, autor nas povremeno relaksira humorističkim opaskama i odom ljubavi i ženi, najpre posredstvom likova Petra, Dušanovog unuka, i Zorice, devojke koju nije uspeo da isprosi, jer su ga pucnji u toj nameri sprečili. I ovde čitamo izvanredne redove: ,,Ljubav nikad nije tako jednostavna kao znaci kojima je opisanaˮ ili: Ljubav je poput sna nečujna grmljavina.ˮ Ranjeni oficir sa sabljom, učitelj mačevanja, hrabri ovog mladića da se bori zbog svoje ljubavi, dok se i sâm zaljubljuje u njegovu majku Janu, koja je netipična, jaka, pravi borac na frontu. O ženama i neophodnosti ljubavi sa njom progovara i starac Murča mladom Čuljku: ,,Loša žena je opasnija od svaku smrt. Dobra žena je blagoslov. Ne može da se nauživaš i izraduješ. Ona nema cenu. To je dar Božji. Čovek je samo za to stvoren, da izdrži barem jednu ženu, kakva god da je, da napravi i izrani decu i da onda umre u miru. Bitno je da se ne sasušiš sam u svoju sopstvenu senku. A i ta senka, pod jedno drvo na poljani, malečka je. Slaba hladovina..ˮ Možda je upravo žena i ljubav motivacija ovim mladićima, „krilatim vukovimaˮ koji odlaze u hajduke, ne prihvatajući poraz, da čekaju novu bitku i bojna polja. Sloga je njihovo glavno oružje oko kojeg su se sastali i ostali, nesalomivi, da žive u sećanju svojih potomaka.
Sijaju i sada ovi Obilići iz kostiju mučenika koji su nevino stradali od „oslobodiocaˮ. I sve je prošlo, a oni i dalje žive i gore u nama kao opomena za ispravljanje grešaka. A da li će tako biti, pokazaće istorija. Hvala Srđanu Tomiću za ovu himnu koja uspeva da prene iz sna, da uplaši i zasmeta, da nas onespokoji i natera da procveta sumnja i izmesti iz stanja prividnog mira u udobnosti. Važno je znati da je još uvek neko na strani čoveka i da ljudskost živi, makar u književnim delima. Ovim romanom izgrađen je simbol i mit o nesalomivosti u borbi za ideale, kao sredstvo i cilj za nove borbe. To može samo neko kao Dušan Šunta, jer istina je najveća hrabrost koju čovek čoveku pruža. Deseta glava ovog romana objavljena je na portalu Radio-televizije Vranje u rubrici ,,Priče s jugaˮ, a možemo se nadati da će u budućnosti biti dovoljno hrabrosti da se roman pretoči u dramski tekst ili da se uz pomoć dobrog scenarija postavi predstava.
