O Vladanu Živaljeviću

Između Kilimandžara i Morave 

(Vladan Živaljević, Kilimandžaro, Prometej, Novi Sad, 2024)

Treća pesnička knjiga Vladana Živaljevića nazvana Kilimandžaro, po najvećoj afričkoj planini, sažima životno iskustvo i lirski doživljaj sveta koji pesnik nosi sa sobom. Pesnik se uspinjao i na Himalaje i Monblan, ali, kako kaže, u glavi mu se vrtelo „Jedino na očevim ramenima”. Iako okrenut životnim izazovima, kako možemo tumačiti pesnikova uspinjanja, jedino mesto sa kojeg se svet posmatra iz najviših sfera, sa pozicije sigurnosti i ličnog identiteta i integriteta jesu očeva ramena. Njegova figura koja ga uznosi do neslućenih visina i majčina svetlost „koja me prati” kao zvezda vodilja („Majka”) dve su osnovne potke pesnikovog bića. Porodica kao nosilac moralnih i ljudskih načela očevidno je odigrala značajnu ulogu u formiranju lirskog senzibiliteta Vladana Živaljevića.

Zbirku otvara pesma „Čarobno drvo” koje raste „na mestu gde sam zakopao mladost” i samim tim ukazuje na porodičnu zemlju, kao i čvrste porodične korene koji ga prate jer

gde god bih krenuo,

Ostao bih u njegovoj senci.

Pesnik se stalno vraća motivu oca, onome koji na saznanje da mu sin želi postati pesnik udovoljava njegovoj želji, ali mu donosi i motiku („Motika”), kojom implicitno nagoveštava da se od pisanja i poetskih fantazmagorija ne živi, te da mu zemlja i kuća uvek mogu biti mesto za povratak. Pevajući o porodici pesnik će progovoriti i o detinjstvu koje je proveo kraj Morave. U pesmama „Reka”, „Čudo” „Poplava” i „Moravska noć” nižu se slike iz pesnikove mladosti u kojima živi jasno sećanje na zvezdane noći i voštanicu koja tinja u porodičnoj kući. I kao što na Kilimandžaru razmišlja o ocu, tako, dok posmatra Volgu i Senu, pesnik ustvari vidi Moravu i zamišlja da se u njoj kupa „zajedno sa mesecom”. Vezanost za poreklo i korene Živaljević potvrđuje i pesmom „Kolevka”, u kojoj peva o tragičnom događaju koji se odigrao za vreme II svetskog rata u selu Velika. Ova pesma je poslednja u zbirci i, kako nam se čini, u saglasju je sa prvom pesmom „Čarobno drvo”, jer obe čine okvir pesnikovog primarnog motiva, a to je porodica i poreklo.

Ljubav prema zavičaju i porodici pesnik prenosi i na Nju, ženu koja ga je „srećnog, preko vode, žednog prevela” („Žeđ”), koja zna njegove želje („Kafa”) i koja kroz zidove prolazi („Duh”), opevana kao žena u pesmi Vaska Pope zbog koje

Zidovi ne bi nikad

Iz očiju nestajali.

Lirski doživljaj sveta Živaljević neće projektovati samo kroz sliku porodice i zavičaja.

Naime, iz sigurnosti i topline porodičnog ambijenta pesnik jasno vidi i proživljava stvarnost. Pevajući o onome što je bilo i onome što jeste sada, Živaljević nam daje mozaik jedne dehumanizovane slike sveta. U parku punom ljudi, dok iščekuje pozdrav ili priliku za razgovor, lirski subjekt svedoči o usamljenosti i otuđenosti kao fenomenu današnjice.

Pozdrav 

U parku, punom ljudi,

Pored spomenika neznanom junaku,

Šetao sam, sedeo na klupi,

Gledao prolaznike i čekao,

Niko mi nije ni dobar dan rekao,

Samo mi je spomenik,

Kada sam odlazio,

Tužno klimnuo glavom.

Koliko savremen, Živaljević je i svevremen. Iz doživljaja sveta i slika koje su obeležile njegov život izrastaju i civilizacijske teme. Pa osim otuđenosti, pesnik bez patetike peva i o prolaznosti života i onome što ostaje nakon smrti. Tako u pesmi „Odlazak” pesnik jasno potcrtava koji je smisao postojanja i shodno stavu da iza čoveka ostaju njegova dela kaže:

Sve moje,

Stalo je,

U par knjiga.

Otvorite ih,

Kada odem.

Pesnik peva u prvom licu i time viđenje sveta i njegov doživljaj čini uverljivim i sugestivnim. Raznovrsnost motiva i tema koje čine zbirku Kilimandžaro grade složen mozaik Živaljevićevih interesovanja i  time ukazuju na pesnika koji radoznao stoji zagledan u život i njegove neumitne procese. Otuda, ni tema smrti mu nije strana ni daleka.

Poslednja želja

Pustite me niz reku,

Da plovim.

Nemojte me u zemlju.

Dovoljno ste po meni,

Za života gazili.