Priča I
U subotu, negde oko jedan sat posle podne, Miki i Tijana su se vraćali iz prestonice kući. Zapravo, posle dužeg vremena radeći u dijaspori, kupili su novi auto. Kupili su BMW serije 4, crveni kabrio. Vozeći otvorenim drumom, Miki je malo jače nagazio gas. Opustili se uz muziku, a Tijana je uzvikivala „Uuuhuuu“ otvarajući novu limenku piva. Sunčan dan, otovren drum bez skoro igde ikoga, brza vožnja, seksi devojka i žestok mladić, i naravno alkohol. Jurili su drumom sve dok nisu naišili na rivala. To jest, Miki ga je nazvao rivalom. Naišli su na Reno Megane GrandCoupe. Vožač Renoa je takođe vozio brzinom nešto većom od dozvoljene. „Vreme je da isprobamo auto“ , ushićeno reče Miki koji je već bio malo pripit. Videvši da je, možda, u pitanju još jedan par, tiho promrmlja „luzeri“. Približio se dovoljno da bi, najednom, naglo krenuo u preticanje i sledećeg trenutka bio isrped Renoa. Namerno je usporio i vozio provocirajući. Blickao je rival i trubio pokušavajući da pretekne dvoje podivljalih na otvorenom drumu. Međutim, želja za brzom vožnjom je strujala kroz Mikija, naročito sad, jer ima novi auto. Nagli pokušaj vozača Renoa da zaobiđe mladi par je bio bezuspešan. Miki je presekao njegovu putanju vozeći, sada umerenom brzinom. Pokušavao je reno iznova i iznova da ih pretekne. Škripanje guma i eho automobilskih sirena odjekivali su drumom. Cinični osmeh na Mikijevom i Tijaninom licu je probudio želju za agresivnijom vožnjom. Nagazio je gas pedalu i odjuriše napred. U međuvremenu je Tijana pogledala retrovizor i videla kako čovek daleko iza njih zaustavlja auto i izlazi. „Vidi ovog, čovek izašao, maše…evo sad i kleči hahaha. Kakav pacer, zar ne ljubavi?“ Ponosno joj potvrdio Miki, i istog trena zakočio, okrenuo auto i vratio se nazad kako bi nahranio ego. Čovek je klečao na drumu. Klečao, vikao i plakao. Vrata behu širom otovorena, a auto je stajao po sred otvorenog druma. Kada su stali pored njih, osmeh dvoje mladih se promenio u zbunjeni izraz lica. Čovek je, plačući, ispostio neverovatno jeziv krik „Zaaaštoo?!!“ i nastavio da plače. Njegova žena u automobilu je takođe vrištala i plakala. Miki je, zbunjen, izašao da vidi o čemu se radi. Vozač Renoa je jurio drumom kako bi odvezao šestogodišnju ćerku u bolnicu jer je umirala. Miki je svojom nepromišljenom vožnjom i detinjastim egom sprečio njihov pokušaj da spasu mezimicu. Devojčica je ležala na zadnjem sedištu, mrtva.
Priča II
Varošani su poslednje letnje dane koristili u šetnji, kampovanju, putovanju, a pojedini su hteli da iskoriste maksimum svog prirodnog bogatstva, te su od jutra do mraka pecali i plivali. Nekih pedesetak kilometara od varoši se nalazilo, nekadašnje, nuklearno postrojenje. Odvojeno od svih, a s druge strane, bilo je međ’ ostale. Kao depresivni introvert. Mali Pavle, napušten od strane oba roditelja, stajao je kraj balkonskih vrata, ćutao i zamišljeno gledao. Stanovao je sa svojim stricem Davidom. Iako su imali samo jedan drugoga, odnosi nisu bili dobri između njih. Dečkić nije imao izbora. Tek je napunio 5 godina. Svakog dana, u isto vreme i na istom mestu, Pavle je stajao i gledao je prolaznike i decu napolju. Bez imalo volje da im se pridruži. Jedina Pavletova reakcija je bila kada je pre par dana, malo nasmejan, stavio ruku na staklo, dok prolazio pijani Toma i urlao nešto. Topli dani su se privodili kraju, crni oblaci sa zapada donosili su oluju, pljuskove i grmljavinu. Oblaci su se približavali neobično brzo, kao na filmu. Grmljavine su označile početak nevremena. Zbog oluje je saobraćaj zaustavljen. Kulisa varoši je bila kao bajka, ljudi u svojim kućama, lampioni i ulične svetiljke krase prazna šetališta i staze, a munje, kao da su određivale granicu lošeg vremena. Pavle je sedeo u svojoj sobi, ćutke se igrao, a njegov stric pratio fudbalski prenos. Najednom je toliko jako zagrmelo da se je osetio mali zemljotres, a onda je nestalo struje. Varošani su noć proveli u mraku i tišini. Sutradan je bilo jako sparno. Iako su sunčevi zraci dopirali do tla, oblaci nisu napustili varoš, već, kao da su se priremali za drugu rundu. Dim je dopirao iz nukleranog postrojenja, a u vazduhu se osetila čudna promena. Ljudi su obavljali svoje obaveze u žurbi zbog prokleto nevreme. Međutim, petorica momaka, tinejdžera, iz kampa, su se pripremali da osvoje drugu obalu reke. Dok su ostali prepričavali svoje utiske o lošem vremenu, jedan od momaka je skočio i zaronio. Najmlađi među njima je prekinuo njihovu diskusiju i upozorio da je Vukašin skočio i zaronio, ali se nije pojavio na površini. Polusvesni tinejdžeri su takođe uskočili, svi osim najmlađeg, Bogdana. Stajao je na obali reke i posmatrao. Niko od njegovih prijatelja nije isplivao. Uplašen, malo se pokvasio u plićaku i pojurio ka policiji. Trčeći, osetio je nelagodno peckanje i trenje. Slučajno je pogledao svoje ruke i stopala. Od straha vrisnu i pao je na travu. Nekoliko prolaznika je čulo viku, ali nisu obraćali pažnju. I oni su bili tinejdžeri. Grmljavina je, opet, označila početak, ali ovog puta druge runde. Počela je kiša. Varošani su žurili svojim kućama. Hodajući u žurbi, devojka je osetila smrad. Kišobran joj je izgoreo, a ona je osetila peckanje i trenje, toliko jako, da je vrisnula i pala na trotoar. Prolaznici, videvši kako se sliva njena krv, pojuriše kućama. Bežeći, ne znajući od čega, svi su osetili iste simptome. Peckanje po koži i trenje iznutra. Počeli su masovno da vrište i padaju ulicama varoši. Čak je i asfalt popucao na nekoliko mesta. Automobili su velikom brzinom rđali, a neki su se i zapalili. Pljusak je osvojio varoš. Ispred Davidove kuće, u bašti, trogodišnja Dunja je vrištala i gledala kako joj koža sa ručice otpada, vrištala je koliko i njena majka, koja je ležala na travi. Ispružila je ruke da dohvati svoju kćer, međutim, ostala su dva beskožna leša u moru krvi. Negde iz daleka, čuli su se psi, ptice, mačke i ljudi, kako bespomoćno i preplašeno zavijaju, dok ih kiselina, uz pomoć kiše ubija. Na samo jedan blagi dodir, opadale su i kosa i koža, meso je tromo gorelo iznutra, a krv je šikljala iz leševa, kao kad se otvori brana, pa reka jurne koritom. Zimzelene i listopadne biljke behu ogoljene i suve. Trava u parkovima i baštama, takođe, se veoma brzo osušila. A ponegde, umesto travnjaka, bila je krvava močvara, ispunjena kožom i leševima životnje, dece, odraslih. David je bio u svom automobilu koji je već zarđao. Uzbuđen i uplakan, morao je da napusti automobil i jurne ka svojoj kući. Video je i malog Pavla kako stoji kod balkonskih vrata i zbunjeno gleda napolju. Njegov stric se rasplakao i disao je duboko. Nogama je razvalio vrata automobila, rukama je jaknu raširio iznad sebe da bi se koliko toliko spasao. Pojurio je ka kući, misleći na dečkića. Osetio je kako je jakna već izgorela, pa je od straha skočio do svoje verande. Udario je jako o stepenište. Dok je pokušavao da dođe k sebi, pijani Toma ga je svom snagom šutnuo i vratio na travnjak. Pogledao je pokislog Tomu kako mu prilazi. Koža sa lica mu je otpadala. Izgledao je kao najgora noćna mora, biće kome oko visi niz lice, a on tromo, dok ga čupa, skida još veći deo kože. Zatim je pao pored Davida.
Isto je osetio i Pavletov stric. Gromoglasno je vrištao dok mu je telo gorelo iznutra, a koža otpadala. Iz očiju je tekla neobična tečnost koja se pretvarala u skramu. Sada je kulisa varoši izgledala strašnije. Leševi dece, njihovih roditelja i životinja, krasili su varoš. Kao kroz metamorfozu, kiselina je te leševe tromo gorela iznutra i pretvarala ih je u kosture.
Mali Pavle je stajao kraj balkonskih vrata. Zamišljeno je gledao horor sliku napolju. Ruka mu je bila na staklu, a na licu je imao blagi osmeh.
Priča III
„Dođi mali, jedi! Tako je mali!“
Sipao je psu mleko u staru, na dnu izgorelu, šerpu. A onda je sipao granule u polomljenu plastičnu posudu. Sa velikom satisfakcijom je posmatrao psa dok jede. Zatim je seo u fotelju. Postavio je fotelju nasred sobe, tako da gleda prema ulaznim vratima. Zapalio je cigaru, sedeo i gledao. Fotelja je đavolski zaudarala. Poznavali su se i tragovi znoja, pepela i prosipanog alkohola.
„Uskoro će da se vrati, mali, znaš…otišla je za…da…znaš i sam…da uzme nešto iz bašte. Voli cveće…kao sneg bele latice đurđevka i kao krv crvene ruže…“ , reče mirnim i prijatnim glasom, dok je pušio.
Pas je i dalje halapljivo jeo.
„Voli ona nas…voli i cveće…a je l’ znaš onaj dan kad smo te udomili…mislila je da si ženka hahaha…zamisli, ti ženka…bio si mali čupavi crni pas…zavoleli smo te na prvi pogled…baš kao ona i ja…kad smo se sreli…obožavali smo te…i još uvek te volimo…“
Ispred njega je sada sedeo pas. Gledao je u svog gazdu, ortaka, spokojno, a opet pomalo zbunjeno. Iskrivio je glavu i načuljio uši.
„Jesi li završio? Jesiii…pa ko je dobar mali? Je l’ hoćeš još?“
Ustao je tromo, vršljao po kuhinji i preturao po zarđaloj, i sudova prepunoj, sudoperi. Pas je i dalje sedeo i zbunjeno posmatrao svog vlasnika, uz mali lavež. Kao da nije čuo psa, nastavio je da vršlja i pretura po kuhinji. Seo je na pod, iz prepune kante je izvlačio razne otpatke hrane i kese. Smrad iz kante mu nije smetao, jednu ruku je zavukao duboko u smeće, a drugom je obgrlio, kao da grli svoju dragu suprugu.
„Nema ovde granula!“ , rekao je, bacivši pikavac u kantu, koju je samo oborio na pod. Iz nje je curila masna tečnost. Okretao se po kući tražeći granule za psa. Pas je i dalje, s vremena na vreme, ispustao po koji lavež, na šta mu je gazda kuće odgovarao „Ma nemojj mali…znam da si gladan…samo da ih pronađem!“
Rukom, kojom je vršljao po kanti, uhvatio je usne, pokušavajući da se seti gde ih je ostavio.
„Jaoo, da…pa mi više nemamo granule…idem sad da ih kupim, a ti me sačekaj ovde!“
Pas je ostao sam u sobi. Sedeo ispred fotelje i piljio u vrata. On je jedini znao šta se u tom trenutku vrzmalo u njegovom malenom psećem mozgu. Režao je i lajao, ali nije pomerao pogled s vrata. Na crepovima se, najednom, čulo dobovanje kiše. Krov je prokišnjavao na par mesta, najviše na mestu gde je fotelja. Težak smrad, koji je dopirao iz kante, je odavno osvoijo sobu. Domaćin se vratio noseći kesu sa hranom. Od jakog pljuska, pohabana odeća, bila je mokra i cedila se kao sunđer u rukama domaćice,a pocepane cipele su, na svaki njegov korak, ostavljale tragove blata i cedile su se, ispuštajući dobropoznati zvuk nakvašene obuće.
„Molim te izvini, mali…nije bilo granula…uzeo sam nam kobasice…sirove…znaš onog mesara, na uglu, kod mostića…bacio je iza radnje ovu kesu…osećaju se, izgleda da su se pokvarile…ali ne mari…poješćemo ih…malo ću da ih zapečem…“
Uključio je ringlu. Tiganj, koji je bio izvor smrada masnog i neopranog suda, sada je sobičkom širio miris ustajale masti.
Miris pokvarenih kobasica, koje su crvčale u tiganju, polako se utapao u sobi dvojice isposnika. On ih je okretao prstima, ne mareći za opekotine. Pas je sedeo kraj njegovih nogu. Gledao je u svog jedinog ortaka, cvileći.
„Znam mali…sad će…mora dobro da se zapeku…pa ćemo da ih jedemo…ostavio sam i za sutra nešto…“
Pored ringle, dok je okretao kobaje, tupim pogledom je ugledao kesu punu granula. Uzeo je jednu kobaju i dao psu. Vrelo parče mesa, pas je ispustio na pod, podigao je glavu i nastavio da gleda u čoveka. Kobaje cvrčale u tiganju. Čovek je uzeo najmanju i zagrizao. Žvakao je otvorenih usta, niz bradu mu se slivala mast.
„Šta je…ne voliš kobaje?!“ , povikao je „Hoćeš granule…a znaš da ih nema…ustvari, ima ih…ali sada jedemo kobaje…ne budi tvrdoglav…“
Pas je lajao.
„Ne budi tvrdoglav!“
Pas je sada gromoglasno lajao i režao, kao da se spremao da zgrabi čoveka za vrat.
„Ti to meni? Je li?! Meni…koji ti donosim kobaje…koji ti donosim granule…“
Govoreći to, uzeo je kuhinjski nož. Pljusak je jače dobovao po rasturenom krovu. Umesto grmljavine, začuo se vapaj psa. Čovek je zario nož psu u vrat. Krzneno stvorenje je bespomoćno zavijalo. Zver je podigla nedužnu životnju, koja je u tom trenutku još jače zalajala od bola, i odnela ga je do zamrzivača. Otvorio je zamrzivač i ugledao je smrznuti leš svoje ćerke. Oči joj behu širom otvorene. Od plakanja suze su joj se pretvorile u dva smrznuta potoka, koji su krasili lice devojčurka, a na vratu, ‘mesto ogrlice, imala je dubinsku ranu noža.
„Kćeri…pa gde si ti do sad…spremio sam kobaje…doneću ti jednu…ali pazi…mnogo su vruće…“
Pas je krvario pored zamrzivača. Iako su se već ugljenisale u ulju, uzeo je jednu i doneo do, sada njenog, ledenog kovčega. Stavio je ugljenisano parče u njenu smrznutu šaku.
„Jedi mala…jedi…“
Podigao je psa, poluživog ga je bacio preko leša njegove mrtve mezimice i jakim udarcem zatvorio zamrzivač. Vratio se do svoje fotelje. Seo je i zapalio cigaru, dok se kiša slivala niz njegovo lice.
„Uskoro će da se vrati, mali, znaš…otišla je za…da…znaš i sam…da uzme nešto iz bašte. Voli cveće…kao sneg bele latice đurđevka i kao krv crvene ruže…“ , tiganj sa kobasicama se zapalio, a on je spokojno pušio.
