.
.Ogledalo: Nesigurno stanište duše
.
(Nenad Šaponja, Izgledam, dakle nisam, Prometej, Novi Sad, 2017)
.
…..U decembru protekle godine Prometej iz Novog Sada počastio je svoje čitaoce novom zbirkom pesama Nenada Šaponje. Nakon sedam zbirki pesama objavljenih između 1990. i 2012. godine, Šaponja se vraća u pesničke vode knjigom Izgledam, dakle nisam, koja u svoje korice objedinjuje četiri vrlo ujednačena ciklusa od po jedanaest pesama. Dekartovsko ukazivanje na uslove postojanja, gde se kao osnovno nametnula sposobnost mišljenja, u Šaponjinom zahvatu savremenosti, kako naslov kaže, preinačuje se u preispitivanje uslova nepostojanja. Stanje izgledanja, koje već na koricama ove knjige upućuje na opozitnost postojanju, pesnik će kroz tekst na mnoštvo načina varirati u nastojanju da dokuči prirodu bivstvovanja.
…..Preispitivanje egzistencijalnog položaja u izvesnom smislu se gradira kroz celine četiri ciklusa, i istovremeno se kreće u neuobičajenom smeru. Naime, umesto lirskih razmatranja načina na koji se postoji, čini se da se Šaponja u mnogo većoj meri okreće predočavanju načina na koje se ova privilegija gubi. Proveravanje prisustva prvi je ciklus zbirke i sugestivnim nazivom upućuje na duboko ukorenjenu i obrazloženu sumnju u ono što je osnovno polazište ovog pesničkog ostvarenja. Na rubovima između svetlosti i mraka, ili svetlosti i senke, usamljenost u jednoj jedinoj tački koja garantuje postojanje postaje osnovno osećanje koje prati lirskog subjekta. Gotovo matematičkom preciznošću i logičkom dolsednošću, autor teži da u svest upiše poznate činioce koji dovode do očekivanog postojanja. Ova težnja, međutim, vrlo često nailazi na prepreke, budući da se u prostoru kojim plovi pesničko ja odvijaju umnožavanja, koja vode u preispitivanje granica sopstva, njihovih rušenja i ponovnog uspostavljanja. Pokušaj da se telo ukotvi u prostoru, koji je doživljen kao more, i poimanje života kao plivanja, ne samo da ukazuje na pređašnja dela ovog autora i stvara svojevrsnu intertekstualnu vezu i poetičku celovitost, već odražava filozofsko uporište u kojem Nenad Šaponja pronalazi svoj oslonac. Egzistencijalističko poimanje života prožeto sa, može biti, euklidovski shvaćenom geometrijom prostora dalje stvara osnovu za razvijanje i produbljivanje refleksija.
…..Naredni korak koji pesnik preduzima u svojoj potrazi za svojstvima postojanja dovodi do saznanja o Neumitnosti gravitacije tela, što je i naslov drugog ciklusa. Telo, kao forma čovečijeg postojanja, smešteno je u centar pažnje i doživljeno kao maska koju je potrebno razobličiti ne bi li se doprlo do suštog koje daje smisao, čime Šaponja prepoznaje važan problem savremenog doba. Dolazak do suštine predoređen je tišinom, usamljenošću i samoćom, dok se ogledalo, koje će se dalje razvijati od lajtmotiva zbirke do alegorije u izvesnom smislu, prikazuje kao neprijatelj bića i sredstvo koje omogućava postojanje zauzimanjem poze, što će reći neistinu.
…..Neuspeh u pozicioniranju sopstva vodi do, idiomatskog, metaforičkog ili doslovnog, traganja za sobom Između redova, te će tako treći ciklus poneti naziv Prostor u kome živim. Čitava atmosfera ovog ciklusa, ali i zbirke u celosti, u znaku je lebdenja i nesigurnosti; lebdenja u prostoru i vremenu, nesigurnosti između „jesam” i „nisam”. Takvim položajem lirski glas kao da iz tradicije srpske književnosti doziva svoje pretke, generaciju koja je u utamičičenom životu počela da oseća sebe u pogledu trava, te se prepušta postojanju u životu koji tutnji, dok ga sluti zamka. Krajnja granica depersonalizacije lirskog ja nastupa u trenutku priznanja da ja mora postati kao drugi, odnosno da je svoje oduvek tuđe. Pesimistički utisak pojačan je razmišljanjima o međuljudskim odnosima, gde se zloba, zavist i licemerje ucrtavaju kao obeležja savremenog čoveka i gde pitanje dosezanja mere u ovim osobinama zapravo znači povratak u ništavilo, čime se još jedna nit iz klupka tradicije raspliće i vodi do Sterije i njegove lirike.
…..U Otvorenom ogledalu, poslednjem ciklusu zbirke Izgledam, dakle nisam, pesnik stupa u finalno suočavanje sa svojom temom. Ogledalo, ranije prikazano kao izvor privida i uzrok iščezavanju bića, eksplicirano je kao zamka koja ne daje željene odgovore, dok je pesma sa takvim naslovom – Zamka – formalno predstavljena upravo kao ogledalo: dvotačke na kraju svake strofe, pa i poslednje, upućuju na produbljivanje misli i slika koje se javljaju, poput prostora između dva ogledala, koji se, rečima Jovana Hristića u pesmi sličnog opredeljenja, međusobno isrpljuju. Duša je konačno suprotstavljena iskustvu, pa pesnik ove dve kategorije vidi kao polarizovane tačke sa kojih se može pristupati životu. Večito neodgonetnuto pitanje o starini kokoške i jajeta u novom ruhu postavljeno je kao dilema o istovremenom postojanju sopstva i tačke u kojoj sopstvo postoji. Drugačije rečeno, Nenad Šaponja postavlja pitanje da li se postojanje a priori podrazumeva i određuje čoveka ili je čovek taj koji svojim postojanjem daje smisao. Pesimistički ton koji kulminira s krajem knjige znatno je utišan pesmom Uz osmeh zakovan: licenca stabilnosti, koja zbirku zatvara i nudi moguća ishodišta plivanja u okeanu postojanja.
…..Smenjivanjem prvog lica jednine, koje ostavlja utisak intimne ispovesti o najdubljim preokupacijama bića, sa povremeno upotrebljenim prvim licem množine, koje u ovoj zbirci svedoči o širini teme i potvrđuje njenu univerzalnost, autor prati kolebanje lirskog glasa koji, kako u Belešci o knjizi piše, progovara iz daljine, hiljadu kilometara iznad zemlje. Stilski obeleženi veoma čestom pojavom paradoksalnih i oksimoronskih spojeva, kratki stihovi i strofe odgovaraju temi koja se pesniku kao nužna nametnula: sukobljavanje stvarnosti i privida. Filozofska priroda teme očekivano vodi izrazitoj refleksivnosti i apstraktnosti, te u tekstu u najvećoj meri preovladava retoričnost, pokatkad protkana humornim obrtima i dosetkama. Naslovi pesama neretko upotpunjuju same pesme ili postaju duhoviti i ironični komentari njihove sadržine, kao što je slučaj u upotrebom reči u pesmama Najmanji sadržalac ničeg ili Svakog dana, s ljudožderima igram školice. Pesničke slike, oneobičavanjem ustaljenih izraza ili neočekivanim rasporedom reči, takođe napuštaju prostor konkretnih pojava i ulaze u predele apstrahovanja, te se može zaključiti da se čitava zbirka dosledno kreće putanjom ideja.
…..Nenametljiva, ali svakako prisutna, snažna veza sa književnom tradicijom, domaćom i svetskom, podupire osmu zbirku pesničkih ostvarenja Nenada Šaponje i potpomaže potragu za adekvatnim izrazom uhvaćene rezonance knjige. Ono što, međutim, ovu knjigu izdvaja od njenih prethodnika jeste svežina sagledavanja ne tako vedrog egzistencijalnog položaja savremenog subjekta i rešenost da se nje ispliva stihovima.
.
.
.
.
.
.
